Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Милан Ракић

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    16697
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    90

Милан Ракић last won the day on Фебруар 8

Милан Ракић had the most liked content!

О Милан Ракић

  • Ранг
    Главни Администратор сајта
  • Рођендан 06/27/1974

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Земун
  • Интересовање :
    Богословље, ваздухопловство, рачунари,...

Contact Methods

  • Website URL
    http://udruzenjepvlps.org/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/mlnrakic
  • Skype
    milan.rakic74
  • Twitter
    https://twitter.com/mlnrakic
  • Instagram
    https://www.instagram.com/mlnrakic
  • Yahoo
    mlnrakic74@yahoo.com
  • Crkva.net
    https://crkva.net/mlnrakic

Скорашњи посетиоци профила

126148 profile views
  1. Слике форумаша

    Овај "легионар" вероватно неки наш богослов, којем је ово додатни извор прихода. Мсм. ако је била зима, постоје зимске калиге са затвореним прстима, пошто нигде нема сведочења да су на летњу верзију калига, дакле калига са отвореним прстима, носили vestimentum pedale.
  2. 18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије. Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата... Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 105 година. У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана ибезбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.
  3. Јевгениј Вучетић је каменом обликовао једну целу епоху Совјетског Савеза, са заносом који се ретко среће... Берлин, 30. април 1945. године. Град је опкољен, у рушевинама. С обода дејствују „каћуше”, док војници Црвене армије незадрживо надиру ка Рајхстагу. Последња одбрана престонице „Хиљадугодишњег Рајха” чији је вођа управо тог дана извршио самоубиство. Иако се ради о старцима и деци, мобилисаним у очајничком покушају да се избегне коначни пораз, црвеноармејци не напредују лако. Зато се свако гнездо отпора без милости уништава. У свом том мноштву затекао се и наредник Николај Масалов. Ветеран са Стаљинграда и Курска ратни пут завршавао је баш тамо где је сваки совјетски војник и намерио. У Берлину. Његова јединица сламала је џепове одбране. Одједном, неколико километара од циља, у близини Ландвер канала, зачуо је крик детета. Звук је допирао с друге стране улице, негде из рушевине. Николај је решио да испита о чему се ради. Само, до тамо је ваљало претрчати брисани простор, преко кога је шарао немачки митраљез. Гнездо је било у дну улице. Саборци су га одговарали, тврдили су да је можда и нека животиња, али је наредник био неумољив. Наредио је да га колико год могу покривају. Црвеноармејци су осули паљбу по митраљесцу и приковали га иза зида. Николај се дао у трк. Тих неколико корака деловало му је као вечност. Улетео је у рушевину и почео да преврће греде, шут. Плач се и даље чуо. Испод неког бетона крила се трогодишња девојчица. Немица. Када је видела непознатог војника, устукнула је. Он је забацио пушку на леђа, узео дете у наручје, и штитећи је својим телом, опет преко улице, улетео међу саборце. Дете су оставили болничарима, а они су наставили ка Рајхстагу. Ова прича убрзо се рашчула међу војницима. Пропагандисти нису могли да добију бољи поклон. Масалов је убрзо позван у штаб 8. гардијске армије, где га је примио генерал Василиј Чујков. Апарати су шкљоцали, а ту се нашло и неколико ратних сликара да овековече јунака. Међу њима и Јевгениј Вучетић, чувени вајар. И он је нешто цртао у скицен-блоку, али се није превише истицао. Отац „државни непријатељ” Рат је завршен, Немачка је капитулирала, Масаловљев подвиг готово је заборављен у општем одушевљењу. Стварала се нова слика Европе и света. Онда је, после Потсдамске конференције, августа 1945. године, маршал СССР Климент Ворошилов предложио да се у берлинском парку Трептов, где је сахрањено неколико хиљада совјетских војника, подигне споменик Стаљину. Замисао је била да бронзани генералисимус у руци држи Земаљску куглу. Разматрало се ком вајару ваља поверити тако одговоран посао. Тада се неко сетио Вучетића. Позвали су га и рекли шта очекују од њега. Јевгениј је одмах прихватио посао, без обзира на шкргутање зуба неких присутних. А и те како су имали разлог за бес. Наиме, тада тридесетседмогодишњи Вучетић није био баш подобног порекла, поготово за пролетерску државу. Рођен је у породици Виктора Вучетића, пореклом из Црне Горе, учесника Руско-јапанског рата 1905. године. Оно неподобно је Викторово учешће у грађанском рату, у коме је био официр Беле армије. Борио се против бољшевика, а после победе револуције вратио се у Ростов на Дону. Није баш најјасније како је Вучетић старији после рата успео да избегне прогон, казну, нити како је успео да остане у земљи, када су му стотине хиљаде сабораца биле што под земљом, што у изгнанству. Тек, официрски син Јевгениј је од малих ногу веће занимање показивао за вајање, него за сабљу. Од пластелина је правио фигурице животиња. У Ростову је завршио уметничку школу, а потом и Лењинградски универзитет ликовних уметности. По дипломирању вратио се у Ростов, где је постао председник месног савеза уметника, својим скулптурама украшавао нова здања, није се одвајао од архитеката. Провинција му је убрзо постала тесна, па се 1935. године преселио у Москву, која се градила пуном паром. Друговање с градитељима му је много помогло, па је постао један од твораца стила познатог као „стаљински ампир”. У њему су сједињени елементи барока, ампира, позног класицизма и арт декоа. Раскошно и монументално, како би се одразила снага совјетске државе. Такви су и били и чувени хотел „Москва” и библиотека „В. И. Лењин”, у чијој изградњи је учествовао Вучетић. Године 1937. држава га је послала на Светску изложбу у Париз. Вратио се овенчан славом и златном медаљом за скулптуру Климента Ворошилова. И то у конкуренцији Вере Мухине и многих других чувених вајара. То му је донело нове послове, па је радио по целом Совјетском Савезу. Ту идилу прекинуо је рат. Одмах по нападу Немачке као добровољац одлази на фронт. Почео је као обичан војник, митраљезац, да би временом напредовао до потпуковника. Ко зна докле би догурао, да 1943. године није рањен. после опоравка у Москви Вучетић је распоређен у Атеље војних уметника „М. Б. Греков”. С колегама је одлазио на све фронтове, правио скице, бисте, како се не би заборавила ратна страдања. Мачеве у плугове Јевгениј Вучетић се прихватио задатка да изваја споменик Стаљину у Берлину. Само, она кугла у руци, из првобитне замисли, превише је подсећала на краљевску и царску јабуку па је зато одмах избачена. Вајар је, бојажљиво, Стаљину предложио и друга решења. И то она која нису укључивала његов лик и бркове. На чуђење свих, па и оних злурадих, који су само чекали да Вучетића спакују на воз за одмор у Сибиру, Стаљин је прихватио потпуно друго решење. Оно које је представљало војника који у једној руци држи аутомат „шпагин”, док другом држи немачку девојчицу. Тачније, представу Николаја Масалова с једном изменом – уместо „шпагина”, нека војник држи мач којим разбија свастику. Вајар је послушао и у руку војника ставио мач псковског кнеза Гаврила, који је с Александром Невским сломио германску најезду неколико векова раније. Поред Масалова, позирали су и војници-спортисти Иван Одарченко и Виктор Гуназ. Одарченко се касније сећао да му је при позирању у рукама била нека немачка девојчица, а касније трогодишња Света, кћи тадашњег ратног команданта Берлина, генерала Котикова. Резултат је био изузетан. На петогодишњицу капитулације Немачке, 8. маја 1949. године, откривен је споменик „Војнику ослободиоцу”. С постаментом је висок око 30 метара, док је сама фигура висока 12, а тешка 72 тоне. Вучетић се брзо вратио у Москву, где је наставио с послом. Низале су се скулптуре Лењина, Стаљина, маршала, генерала. Готово сваке године добијао је Стаљинову награду, а 1951. године додељено му је звање народног уметника РСФСР. Позвали су га и када је ваљало извајати скулптуру за седиште УН у Њујорку. Тамо је отишла скулптура „Прекујмо мачеве у плугове”. Симболика тешко да је могла да буде прикладнија, а откривена је 1957. године. Већ следеће године откривен је још један споменик. Овај пут Феликсу Ђержинском, оснивачу Чеке, политичке полиције. И то на Лубјанском тргу у Москви, испред седишта КГБ. Сасвим прикладно, названа је „Гвоздени Феликс”. А онда је уследио позив који је Вучетићу променио живот. Те године совјетско руководство одлучило је да подигне огроман меморијални комплекс посвећен Стаљинградској бици. И одмах позову Вучетића. Овај се неко време нећкао. Није био сигуран да ли ће моћи да одговори таквом задатку. Онда је отишао у Стаљинград. Мамајев курган Водали су га по целом граду. Јесте све било обновљено, али је ту и тамо остала нека зграда страдала током борби. Тачније, њен костур. А онда су га одвели на Мамајев курган, брдо на војним картама означено као „кота 102,0”. Било је поприште најжешћих борби, спаљено, изровано експлозијама и засуто крхотинама граната. На сваком квадратном метру нађено је од 500 до 1.250 гелера. Ту је сахрањено и 34.505 војника погинулих у одбрани града. И баш ту је Вучетић требало да подигне споменик. Вратио се у Москву пун утисака. Ушао је у атеље, из ког недељама није избијао. Само рад, рад и рад. Понекад би се сетио да презалогаји, а спавао је два-три сата. Резултат грозничавог рада биле су скице споменика. Предлог је начелно прихваћен, па је уметник приступио изради макета. Тек када су видели предлог, надлежни су дали зелено светло. Споменик је назван „Мајка Отаџбина зове”. Приказана је као жена која своје синове позива у бој до победе. Огртач који се увија иза њених леђа личи на крила Нике, античке богиње победе. А у руци држи подигнут мач и хрли напред. У мају 1959. године почела је припрема терена. Био је то озбиљан посао, пошто је насуто преко 150.000 тона земље, како би се ојачали темељи за монументалну скулптуру. Предвиђено је да сама статуа буде висока 85 метара. Од тога, 33 метра само за мач. Када је Стаљинов наследник Никита Сергејевич Хрушчов усвајао пројекат, имао је само један додатни захтев. Да статуа буде виша од Кипа слободе у Њујорку. Жеља му је испуњена. Заједно са архитектом Белопољским, Вучетић готово да није избијао с градилишта, проводећи на њему ноћи и дане, недеље, месеце. То се претворило у године. Употребљено је 5.500 тона бетона и 2.400 тона метала. За костур скулптуре употребљена је тада револуционарна техника. Од армираног је бетона, а изнутра су засебне ћелије. Све се то придржава затегнутим сајлама унутар скулптуре. Свака од сајли тешка је 60 тона. Због тежине скулптуре, од око осам хиљада тона, постоље високо 16 метара укопано је у земљу. Напољу је само мали део, свега два метра. Коначно, цео комплекс отворен је 15. октобра 1967. године. Тада је посебно свечано откривен споменик дивовских размера, у том тренутку највиши на свету. Вучетић је рекао да се трудио да прикаже несаломиви морал бораца и потпуну преданост отаџбини. Зато су на врх, испод споменика, пренети остаци 34.505 страдалих. До врха води две стотине степеника, који представљају 200 дана борбе за Стаљинград. Пут у парк уметности Како то обично бива, убрзо су се појавили и они који су злурадо коментарисали Вучетићево дело. Занимало их је зашто су уста Мајке Отаџбине отворена. То је крајње неуобичајено за скулптуре. Дуго се расправљало о том детаљу. Вајар је у почетку објашњавао да она виче, позива у бој. А онда су га неки функционери питали исто питање по ко зна који пут. Вучетић је одговорио: – Она виче „За отаџбину... мајку вам вашу”! Више га нико није питао зашто има отворена уста. Мамајев курган је врло брзо постао једно од најпосећенијих места у СССР. Тако је и данас, када је Совјетски Савез упокојен. И сви се диве величанствености споменика. Кад је завршио са Стаљинградом, у Москви је основао сопствени уметнички атеље. Извео је многе ученике, а деведесетих је та кућа на северу престонице једва сачувана од рушења. Потомци су сачували све макете споменика у дворишту атељеа. Ту је глава „Мајке Отаџбине”, недовршени дивовски Лењин, то јест, његова глава, и многи други радови.. Ако су спасли кућу, поједине његове радове нису могли. После пропасти СССР, 1990. године склоњен је споменик Ђержинском. Заједно с многим споменицима совјетске епохе пребачен је у Парк уметности „Музеон”. Сам уметник није доживео да то види. Умро је 12. априла 1974. године. Поред грандиозних споменика, житеље Москве на њега данас подсећа сеновита улица у центру, као и споменик подигнут у његову част 1981. године. Немања БАЋКОВИЋ
  4. Gde je šta, na forumu?

    Што, `ел ти смета? Ваздухопловство као скуп научних теорија и пракси, свакако припада науци, а још више уметности. Зар није уметност када од обичне и необрађене сировине, према пројекту уметника-аеродинамичара и конструктора, тамо неки мајстори-уметници у ваздухопловној индустрији склопе летелицу, којом се после уметници пилоти отисну у ваздух и парају облаке? Шалу на страну, теме о ваздухопловству су биле прво у оквиру једне групе, међутим како новији апдејт форумске платформе (тада) није предвиђао те групе, а свакако број тема и занимљивост текстова је већ превазишао ту групу, формиран је подфорум и смештен међ` науку и уметност. Да га не би баш стављали у Литургику ил` Догматику
  5. Drago Pilsel: Unuk sam suradnika Gestapa i ustaše, neću šutjeti!

    Poljska i jevrejsko pitanje Foto: Konstantin Novaković Vlada Poljske je uspela da izazove još jednu međunarodnu krizu, ovoga puta usvajanjem zakona koji zabranjuje upotrebu fraze „poljski logori smrti“. Na meti zakona je geografska skraćenica koja se ponekad koristi u inostranstvu za opisivanje koncentracionih logora koje su nacisti osnovali na teritoriji Poljske za vreme Drugog svetskog rata. Ali to nije jedini cilj novog zakona. Poljski građani mirno govore o Varšavskom getu. Takođe, praktično niko ko koristi frazu „poljski logori smrti“ – uključujući bivšeg američkog predsednika Obamu i bivšeg direktora FBI Jamesa Comeya – to ne čini iz zle namere prema Poljskoj. Ova fraza se nalazi čak i u poljskoj školskoj lektiri, na primer u odličnoj knjizi Zofie Nałkowske o holokaustu, Medaliony. Ipak, mnogi u Poljskoj veruju da bi neko u inostranstvu to mogao pogrešno da protumači. To nije prvi put da poljski političari vode bitku protiv „poljskih logora smrti“, a takve inicijative nisu bliske samo vladajućoj Partiji zakona i pravde. Temu je zapravo otvorio bivši ministar spoljnih poslova Radek Sikorski. Ali u novom zakonu se ne pominju logori smrti. Zakon kriminalizuje tvrdnje o odgovornosti Poljaka za bilo koje zlodelo počinjeno prema drugim narodima. Odstupanja od ovog pravila su dozvoljena u akademskim i umetničkim radovima, ali ne i u medijima, čime je ugrožena sloboda govora u poljskom društvu. Sporni deo zakona glasi: „Svako ko javno i neistinito pripisuje poljskom narodu ili poljskoj državi odgovornost ili zajedničku odgovornost za nacističke zločine koje je počinio Treći rajh (…) ili za druge zločine koji predstavljaju zločine protiv mira, protiv čovečnosti ili ratne zločine, ili na drugi način značajno umanjuje odgovornost stvarnih počinilaca takvih zločina, može biti kažnjen novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.“ Ambasada Izraela u Varšavi postavila je umesno pitanje: Da li će i preživele žrtve Holokausta biti krivično gonjene ako progovore o svojim iskustvima? Kneset je zapretio usvajanjem zakona koji kriminalizuje umanjivanje uloge Poljaka koji su učestvovali u Holokaustu. Predlog zakona ima podršku 61 od 120 poslanika u izraelskom parlamentu. Pre nego što su poljski Sejm i Senat usvojili zakon, američki Stejt department je izdao dosad najoštrije saopštenje u vezi sa Poljskom od 1989. godine, upozoravajući na „moguće posledice koje bi ovaj zakon, ako bude usvojen, mogao imati na poljske strateške interese i odnose – uključujući odnose sa SAD i Izraelom“. Ministar spoljnih poslova susedne Ukrajine bio je još oštriji: „Poljska od danas više nije strateški partner Ukrajine. Poljska je danas ugrozila našu integraciju sa Evropom.“ I zaista, Poljska je ugrozila odnose sa svoja tri najvažnija saveznika – SAD, Nemačkom i Ukrajinom – koji su dosad tolerisali ispade Jarosława Kaczyńskog, faktičkog vladara Poljske. Zemlja se suočava sa pretnjom izolacije od strane zapada i gubitka uticaja na međunarodnoj sceni, što je čini još ranjivijom pred revanšističkim pretnjama Putinove Rusije. Uprkos otporu velikog dela poljske elite, Kaczyński nema nameru da odustane od novog zakona. Da ne bude zabune, on, kao i njegov preminuli brat blizanac Lech, nije antisemita. Lech Kaczynski se borio protiv antisemitizma u Poljskoj, odlazio na proslave Hanuke i posećivao sinagoge. Zapravo, vlada Poljske je dosad bila najglasniji zagovornik interesa Izraela u čitavoj Evropi, za šta je dokaz i njeno uzdržavanje od glasanja u UN-u protiv priznanja Jerusalima kao prestonice Izraela od strane američkog predsednika Donalda Trumpa. Ali Jarosław Kaczyński, čiji populizam više nije pod bratovljevom kontrolom, oblikovao je novi zakon tako da koristi Partiji zakona i pravde. Njegovim glasačima centra novi zakon ne smeta, jer ideja o zabrani fraze „poljski logori smrti“ deluje dovoljno bezazleno. S druge strane, pošto se rešio najekstremnijih desničara u vladi (ministar spoljnih poslova Witold Waszczykowski, ministar odbrane Antoni Macierewicz i ministar za životnu sredinu Jan Szyszko), Kaczyński pokušava da povrati poverenje svojih glasača sa desnice. Njima će biti drago zato što je Poljska udarila šamar Izraelu, Ukrajini i praktično čitavom svetu. Ciničnost ovog pristupa očituje se u činjenici da čak i vodeći članovi partije priznaju ulogu koju su Poljaci imali u progonu Jevreja. Pre svega mesec dana Ryszard Czarnecki, član Partije zakona i pravde i potpredsednik Evropskog parlamenta, nazvao je člana Evropskog parlamenta iz opozicione Građanske platforme szmalcownikom, što je pogrdan naziv za ljude koji su za vreme rata ucenjivali skrivene Jevreje ili one koji su ih štitili. Ovde nije bitno to što su šefovi 4 parlamentarne grupe odmah zahtevali da Czarnecki bude smenjen, kao ni to što je premijer Poljske Mateusz Morawiecki pokušao da ga odbrani. Važno je da je upotrebom termina szmalcownik Czarnecki priznao da je pored Poljaka koji su spasavali živote Jevreja bilo i Poljaka koji su ih slali u smrt, što su poljski istoričari Jan Gross, Irena Grudzińska, Barbara Engelking, Jan Grabowski, Jacek Leociak, Dariusz Stola i drugi temeljno dokumentovali. Tako Partija zakona i pravde u nastojanju da spreči korišćenje fraze „poljski logori smrti“ doprinosi njenom širenju. Bivši premijer Donald Tusk je na Tviteru objavio: „Svako ko širi neistinitu frazu ’poljski logori smrti’ ugrožava reputaciju i interese Poljske, a u tome se najviše ističu tvorci ovog zakona.“ Ružna koincidencija je i to što je zakon usvojen na 73. godišnjicu oslobađanja Aušvica i neposredno pred 50. godišnjicu antisemitske kampanje poljske komunističke vlade 1968, koja je dovela do egzodusa 20.000 poljskih građana i lišila zemlju nekih od njenih najboljih umova. I tada i sada se podilazilo „patriotskim glasačima“ po cenu narušavanja ugleda Poljske. Nadajmo se da će to ostati jedina sličnost između ova dva događaja. Sławomir Sierakowski, Social Europe, 12.02.2018. Preveo Đorđe Tomić Peščanik.net, 17.02.2018.
  6. Михаил Суслов-Ставови и размишљања

    Михаил Суслов: Шутановац као екс војни министар и будући градоначелник Лидер Демократске странке и кандидат за градоначелника Београда са листе „Да ослободимо Београд – ДС, СДС, НОВА, ЗЕП Зелени“ Драган Шутановац имао је своју прилику. И искористио ју је. Али не онако како би то хтео да представи онима на чије гласове рачуна уочи предстојећих мартовских избора. Напротив. Док суграђанима обећава светлију будућност, ђацима бесплатне уџбенике и таблете, житељима градске периферије право да сами одлучују о својим потребама, а свима скупа живот без Александра Вучића и СНС-а, кандидат Демократа заборавља да објасни да је садашњи српски председник своје „право на пљачку народа“ у више наврата оправдавао управо оним што су у своје време радили Демократе Бороса Тадића и Шутановац лично док је водио Министарство одбране. А о томе шта је дотични радио као министар може се сазнати из једног извештаја из 2012. у којем се тврди да је својевољним трошењем државног буџета Шутановац истом нанео вишемилионску штету. Овај документ који је пуне три године помно склањан од погледа јавности показује да је министар-демократа у пословању, државу Србију 2008. „олакшао“ за добрих 400 милиона динара. Без обзира да ли је реч била о куповини лекова, станова, службених аутомобила и сличних роба у оквиру уговарања, такозваних, поверљивих набавки и одређивања стопе провизије за комисионе послове. Све поменуто открили су ревизори 2012. али је извештај до Повереника за информације од јавног значаја доспео тек након три године. Шутановац је поменуте „подвиге“ направио послујући са „Југохемијом“ (2007), предузећем „Порше СЦГ“ из Београда (2008) од којег је за потребе министарства купио 19 аутомобила ауди А6 и А8, „Југоимпортом СДПР“ (2008. и 2009) приликом уговарања куповине „средстава посебне намене“, са здравственим и апотекарским установама заобилазећи Фонд војних осигураника… Једно је сигурно, имао је помоћ високих официра, јер ово није могао све сам да уради. У свом трошилачком налету министар војни није пропустио ни да за потребе надлежне му службе набави компјутерски софтвер који је државу Србију коштао чак 4 (четири) пута више но што му је била тржишна цена. Како би Шутановац, уколико би постао градоначелник, трошио паре из буџета Београда није препоручљиво ни замишљати. А ко би на крају платио цех унапред се зна. Једнако као и код тренутно владајућег СНС-а.
  7. Ljubodrag Stojadinović: Kapetan V.M. brani Zvezdaru Dobro je zapazio Dejan Ilić: Vučićeva poseta Kolindi je besmislena, nategnuta i opora, pa su i rezultati očekivani: njih nema. Mada je AV svoju misiju najavio leksikom šiparice koja se takmiči za najlepšu pomeljaru Šumadije i Pomoravlja: „Želim mir u svetu i regionu!“ Ali, mira nema u Srbiji, aktivisti SNS postali su prava predizborna napast, stihija od koje nema razumne odbrane. Nadiru sa svih strana i iz svih pravaca, upadaju u zgrade. Dolaze pred vrata stanova i kuća, sa podacima koje o građanima ima samo MUP. Postavljaju pitanja koja su zakonom zabranjena i sama su po sebi teže krivično delo: za koga nameravate da glasate? Na vrata kapetana srpske vojske na Zvezdari pre par dana su došli „aktivisti“, pa je čovek koji dobro zna šta je napad a šta odbrana to doživeo kao agresiju na svoj mir i otimanje skučene slobode. Nije sasvim jasno šta se stvarno dogodilo: da li ih je samo razjurio, kao autor ovih redova svoje napasnike pre desetak dana, ili je stvar izmakla kontroli. Kapetan V.M. je priveden u policijsku stanicu na Zvezdari, jer je navodno izmlatio aktivistu (udario ga rukom u nos), a ošamario je i odgurnuo aktivistkinju. Oteo im je i priručni materijal, pa ih još najurio uz najgore pretnje, psovke i uvrede. Vojni sindikat ima svoju verziju događaja, uz pitanje: ko se ovde nasilnički ponaša? Da li oni koji uznemiravaju građane, ili ljudi koji tako nešto ne dozvoljavaju i brane svoje porodice i domove od nesnosnih uljeza? Kapetan je, kažu vojni sindikalci, samo zamolio da mu na uvid daju spiskove na kojima se nalaze imena članova njegove porodice. Dobro, i molba može da ima različite nivoe intenziteta. Nova stranka je zatražila ostavke ministara Vulina i Stefanovića i pokretanje krivične prijave protiv Vučića kao inspiratora i naredbodavca brutalnog stranačkog nasilja nad građanima. Ministar Stefanović je na konferenciji za medije pokušao da uprlja kapetana „kao specijalca kome je država plaćala skupu obuku, a on bije žene“. I to je manir koji izaziva bes, uobičajena glupa naprednjačka formula, posebno ako je i aktivista koji je navodno dobio po nosu, takođe žena. Zamena nepostojećih teza doktora koji je svoje prepisao. To su činjenice, ili bar verzije obe strane. Komentar je, dakle, slobodan. U tekstu pod naslovom „Odvratna kampanja“ (5. februara) pokušao sam da obrazložim svoju frustraciju povodom kriminalnog nasrtaja „aktivista“ na moj stambeni prostor (takođe na Zvezdari). Ne znam koliko sam u tome uspeo, ogorčenje i bes još traju, jer to što mi se dogodilo beše čisto nasilje besprizorne rulje željne vlasti po svaku cenu. Na tu vrstu besprizornosti odgovorio sam energičnim zahtevom da se „lica“ što pre udalje trudeći se da ne koristim prekomernu silu (sintagma preuzeta iz okolnosti recipročne razmene nasilja). Tragajući za logikom kapetanovog otpora, ma kakav on bio, našao sam i u pravnim spisima da čovek, ljudsko biće (uveren sam da i u Srbiji žive uglavnom takvi) ima pravo da brani svoj prag. Dobro, ne baš odmah da bije ili da troši najgroznije srpske jezičke konstrukcije za otklanjanje infekcije, ali svakako da primeni odgovarajuću meru: oni napadaju – ti se braniš, oni su dosadni, ti im kažeš da odu, oni su bahati, bezobrazni i ne žele, ti podvikneš, oni pokušaju da te napadnu, odgovaraš recipročno. Nikako većom silom od one kojom je napad izazvan. Ako je sve to uopšte podložno merenju. Šta je morao da ima na umu kapetan kad je došao do nivoa ljutnje koja izaziva otpor prema opisanoj agresiji? Da te nesnosne kreature na njegova (verovatno podstanarska) vrata ispraća vrhovni komandant lično. Da prazni zidovi čekaju konačnu odluku ministra odbrane da se na njih obesi vrhovni. Da aktivisti sa sobom, makar u malim delićima, nose visoku vladajuću volju koja se kosi sa svim ljudskim zakonima. Da on, kapetan vojske, nema dovoljno para da isprati životne troškove, da mu nezaposlena žena prebacuje kako svi drugi nešto imaju osim njih, da je na poslu sve nesnosnije uz komičnog ministra. Da mu je laži preko glave, pa je odavno zreo da „pukne“. Naravno da nema opravdanja ako je kapetan zaista odalamio aktivistu po nosu, to gospoda oficiri slabijima i inferiornima jednostavno ne rade. Zbog toga nimalo ne verujem u tvrdnju policije na čijem je čelu Nebojša iz Beograda. Skršeni nos je samo maskarada, koja bi morala da pokaže da su ugroženi jedino oni koji nas svakoga dana, bez obzira i srama ugrožavaju, bez prekida. Kapetan se borio protiv odvratne najezde na svoj dom, kako je znao i umeo. Nisam na njegovoj strani ako je bez razloga koristio golo nasilje. Na njegovoj sam strani ako se od sile bez mozga, delegirane da ga uplaši i ponizi, branio kako je umeo. Iz nekog razloga sam siguran da je bilo tako. Danas, u prazničnom sretenjskom predgovoru, Vučić se ponovo odao citatima, krivotvoreći ih, nešto iz velikog neznanja, više zbog zlokobne najave odnosa prema ljudima i njihovom klimavom društvenom položaju. Pa je tako naveo Aleksandra Solženjicina, koji je navodno rekao: „Od ljudskih prava važnije su ljudske dužnosti!“ Jeste ovo vrlo krivo shvaćena sekvenca iz Arhipelaga Gulaga, ali samo kao parafraza lozinke logorskog stražara, koji ne vidi smisao bilo kakvih prava u logoru, jer takvo nešto tamo i ne vredi pa i ne živi. Kao i obično, AV je izvrnuo etičke i vrednosne imperative na glavu, ne znajući, ili ne verujući da bez prava nema i ne može biti ni dužnosti. A studirao je prava! Za šefa države, to su vrlo bolna i pogubna neznanja. Bez prava slobodnih građana na svoj mir, dužnost aktivista SNS je da ugroze sve što mogu. I to je formula sistematskog oduzimanja slobode. Odatle i okolnosti da su građanska prava kapetana V.M. pred SNS-om i njegovom državom nevažeča. Obavezan je samo da vrši dužnost, kad ga puste iz zatvora. Trebaće nam specijalci. Peščanik.net, 15.02.2018.
  8. На Сретење Господње 15. фебруара 2018. године обележана је слава Музеја ваздухопловства Београд. Овај дан слави се у знак сећања на 15. фебрар 1957. године када је основано одељење за историју и Музеју при Команди Југословенског ратног ваздухопловства. Присуствовали су ваздухопловни ветерани, многобројни гости и пријатељи ваздухопловства. Запослени у музеју били су одлични домаћини. Након молитве и сечења сласвког колача изведен је пригодан културно-уметнички програм. Честитајући Дан државности Републике Србије, директор Музеја ваздухопловства Чедо Миливојевић, поздравио је присутне и пожелео срећну Славу - Сретење господње, кад су постављени темељи ваздухопловног музеја. Он је истакао да музеј задњих година, а посебно од момента када је 15. марта 2017. године држава Србија преузела оснивачка права над овом установом, постиже значајне резултате који су плод залагања запослених и њихове жеље да се музеј афирмише у пуном светлу. Пописана је сва имовина музеја, а раучоноводствена актива је повећана за хиљаду посто; успотављен је ред и одговорност; повећани су приходи, а највећи део од тога је уложен у ревитализацију музеја; зараде се исплаћују редовно и повећане су за скоро педесет процената и доведене у ниво плата државних службеника. Музеј ваздухопловста има велике људске и материјалне капацитете. Запослени су млади и стручни људи, опредељени за свој посао и мотивисани да раде што боље. Зато се музеју отварају перспективе. На крају су додељена признања заслужним установама и појединцима. И заиста, присутнима на слави и свечарима, било је пуно срце на празник, сабрали су се у нашој „ризници ваздухопловног блага“ и једном од храмова ваздухопловства Србије, срећни, задовољни и са добром надом да ће сутра бити боље, да ћемо на следеће године славити још већа достигнућа. З.Г. Фото: Војислав Стојановић View full Странице
  9. Присуствовали су ваздухопловни ветерани, многобројни гости и пријатељи ваздухопловства. Запослени у музеју били су одлични домаћини. Након молитве и сечења сласвког колача изведен је пригодан културно-уметнички програм. Честитајући Дан државности Републике Србије, директор Музеја ваздухопловства Чедо Миливојевић, поздравио је присутне и пожелео срећну Славу - Сретење господње, кад су постављени темељи ваздухопловног музеја. Он је истакао да музеј задњих година, а посебно од момента када је 15. марта 2017. године држава Србија преузела оснивачка права над овом установом, постиже значајне резултате који су плод залагања запослених и њихове жеље да се музеј афирмише у пуном светлу. Пописана је сва имовина музеја, а раучоноводствена актива је повећана за хиљаду посто; успотављен је ред и одговорност; повећани су приходи, а највећи део од тога је уложен у ревитализацију музеја; зараде се исплаћују редовно и повећане су за скоро педесет процената и доведене у ниво плата државних службеника. Музеј ваздухопловста има велике људске и материјалне капацитете. Запослени су млади и стручни људи, опредељени за свој посао и мотивисани да раде што боље. Зато се музеју отварају перспективе. На крају су додељена признања заслужним установама и појединцима. И заиста, присутнима на слави и свечарима, било је пуно срце на празник, сабрали су се у нашој „ризници ваздухопловног блага“ и једном од храмова ваздухопловства Србије, срећни, задовољни и са добром надом да ће сутра бити боље, да ћемо на следеће године славити још већа достигнућа. З.Г. Фото: Војислав Стојановић
  10. Изјава министра одбране и начелника Генералштаба о случају капетана Вукшића Није ухапшен официр, већ насилник Министар одбране Александар Вулин, коментаришући случај капетана Војске Србије о коме су медији писали претходних дана, истакао је да није желео да се изјашњава раније о нападу на активисте Српске напредне странке, јер је сматрао да прво треба да се изјасне одговарајући правосудни органи. - У нашој земљи сви узимају себи право да буду тужиоци и судије и да одлучују пре него што се на било који начин донесу одговарајуће одлуке. Сада, када је тужилаштво имало да каже без икаквог притиска, када је суд на реду да каже шта има да каже, хоћу да изразим своје противљење и своју осуду сваком насиљу и да истакнем да није ухапшен припадник Војске Србије, није ухапшен официр, већ човек, који је напао друге људе, човек који је, између осталог, напао жену. Јако ми је занимљиво да се није огласило ниједно удружење које штити, рецимо, женска права, па да каже да је недопустиво да се пребије припадница слабијег пола и да се пребије зато што је припадник ове или оне политичке партије. Нажалoст, у нашој земљи изгледа да ви прво питате ко је активиста које политичке партије, па се онда опредељујете да ли је то оправдано или није оправдано. Ни једно насиље не може да буде оправдано, не може да буде оправдано насиље над активистима Српске напредне странке, као што га никада нисмо правдали ни над неким другим. Нажалост, бојим се да партије ДОС-а то не разумеју и да хвале сваки напад над припадницима СНС-а и да говоре о томе као да је то нешто што је акт грађанске слободе, а када се тако нешто деси некоме од њихових чланова, онда је то доказ да ова држава нешто лоше организује – нагасио је министар Вулин. Он је подвукао да осуђује свако насиље и да овај случај не говори ништа о Војсци Србије и да нема никакве везе са Војском Србије, већ говори о појединцу који је починио то дело. „Дело које је апсолутно неприхватљиво и које апсолутно осуђујем“, поручио је министар Вулин. Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, коментаришући случај капетана Војске Србије, истакао је да припадник Војске Србије не сме да чини оно што није по правилу службе, по кодексу части припадника Војске. - Ми штитимо грађане Републике Србије, а никако не треба да будемо ти који угрожавају безбедност грађана Србије на било који начин, без обзира о чему је реч, под условом да он није непосредно нападнут. Сваки припадник Војске, ако је непосредно нападнут, има право да се брани. Овај случај који смо имали сада, капетана Вукшића, ја не могу да правдам ни као начелник Генералштаба. Могу да правдам тај први део, када није хтео да се изјашњава и да било шта прихвати о томе, али све друго што је радио, а посебно агресивни приступ према њима, није у складу са правилима службе и наравно да ће бити предузете и мере дисциплинске одговорности – нагласио је генерал Диковић. Начелник Генералштаба је истакао да је спреман да стане испред сваког војника, у сваком моменту, али то једноставно није поступак који је достојан војника и то грађани од свог војника не очекују. За Војску Србије издвајају се средства како би била, додао је он, спремна и способна, и њени припадници то морају да поштују и да буду крајње одговорни и штите своје грађане.
  11. Prvobitan stav tužilaštva je bio da konflikt Milana Vukšića i aktivista SNS-a nije imao elemente krivičnog dela Mijailović: Kapetan uhapšen po političkom nalogu Odluka da se privede Milan Vukšić, kapetan Vojske Srbije koji je početkom nedelje došao u sukob sa aktivistima Srpske napredne stranke, prema saznanjima Veljka Mijailovića, predsednika Policijskog sindikata Srbije, doneta je naknadno. Prva reakcija dežurnog tužioca, tvrdi Mijailović, bila je da prilikom konflikta između Vukšića i aktivista SNS-a nije bilo elemenata krivičnog dela. – Policijski službenici koji su izašli na lice mesta su u skladu sa zakonom pozvali dežurnog tužioca. On im je rekao da tu nema elemenata krivičnog dela i da ocene da li ima osnove za podnošenje prekršajne prijave. Međutim, naknadno se javio tužilac i rekao im da privedu Vukšića – kaže Mijailović. Prema njegovim rečima, ova okolnost otvara mogućnost da je nalog da se Vukšić privede političke prirode, što ga, kako dodaje, ne bi iznenadilo. – Političari su uvek nastojali da policiju stave u službu njihovih potreba, ali nikada kao sada. Politički nalozi imaju veću snagu od zakona, a policijski službenici su u strahu da ne snose konsekvence ukoliko ne postupe po njima. Ljudi su svesni da bi svako odbijanje naređenja vuklo sa sobom negativne posledice – ističe Mijailović. On dodaje da u Ministarstvu unutrašnjih poslova vlada strah i da ljudski odnosi nikada nisu bili ovako loši. – Važnije je da se sprovodi politička volja, nego zakon. Pojedini načelnici policijskih stanica u Beogradu provode više vremena u centralama političkih stranaka, nego u svojim stanicama – navodi Mijailović i naglašava da takva situacija demotiviše policajce. Podsetimo, kapetan VS Milan Vukšić, uhapšen je u utorak nakon što je ispred zgrade u kojoj živi došao u sukob sa dvoje aktivista SNS-a koji su mu zvonili na interfon. Vukšić je pušten iz pritvora nakon što je dao izjavu tužiocu. Ministar policije Nebojša Stefanović je izjavio da je Vukšić „prvi napao i udario aktiviste SNS-a“. S druge strane, nezvanično je mogla da se čuje verzija da je Vukšić pokušao od jedne aktivistkinje da uzme spisak na kojem su bili nabrojani svi članovi njegove porodice. V. Jeremić
  12. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима, обишли су данас дежурну јединицу у систему снага противваздухопловне одбране у саставу Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије. Након обиласка, министар Вулин је истакао да Војска Србије дежура сваког дана и да је наше небо безбедно, баш као што је безбедно и наше копно. - Војска Србије, без обзира на празнике или било који дан, је увек спремна да сачува наш суверенитет и да гарантује безбедност сваког грађанина наше земље. Након дугог низа година, Војска Србије напредује и материјално, у смислу положаја својих припадника, али и технички. Не само да смо набавили нове „мигове“, не само што ћемо набавити нове хеликоптере, већ радимо на развијању наше протвваздухопловне заштите. Тако после дугог низа година, вршимо модернизацију наших ПВО система „КУБ“, за које очекујемо да ће модернизовани ускоро ући у наше наоружање, али најважније од свега је то што ћемо модернизацију извршити домаћом памети, домаћим знањем, што су носиоци модернизације ВТИ, Југоимпорт, Електронски факултет из Ниша и захваљујући томе што раде наши инжињери, наша памет, много је јефтиније и све је баш онако како ми желимо – нагласио је министар Вулин. Према речима министра одбране свако улагање у Војску Србије на крају се покаже као улагање у домаће знање и домаћу памет. Говорећи о данашњем обиласку генерал Диковић је истакао да је данас проверен рад једне од јединица која је у систему дежурства и ПВО Војске Србије. - Проверили смо способност те јединице и исправност технике и могу да закључим да је техника исправна, да су посаде и послуге обучене за поступање у различитим ситуацијама и њихов рад бих оценио као врло добро. Са војницима смо обавили разговор о стању, задовољству, условима живота и рада, њиховим размишљањима о могућностима побољшања статуса, стандарда, исправности технике, средстава и опреме и приметно је једно велико задовољстви и мотивација свих припадника, од војника до официра, која је производ бриге, која је испољена нешто интензивније у последње време и надамо се да ће се тако и наставити – нагласио је генерал Диковић додајући да није реч само о задовољству због бриге о статусу и стандарду, већ и бриге због технике. Према његовим речима, повећана је исправност технике, има више средстава за одржавање и када се то споји, са статусом и стандардом, онда је резултат задовољна јединица и задовољан војник. - То је наш циљ коме ћемо и у наредном периоду тежити и наша је жеља да сваки припадник војске буде изузетно задовољан и мотивосан и то је један од услова да ће успешно извршити задатак – истакао је начелник Генералштаба. Данашњем обиласку су присуствовали и командант РВиПВО генерал-мајор Ранко Живак и командант 250. ракетне бригаде пуковник Тиосав Јанковић, који је, током данашњег обиласка, министра одбране и начелника Генералштаба информисао о задацима, намени и саставу дежурне ракетне батерије у систему ПВО.
  13. "Мало смо надоградили"

    Могући одговор гледе ангажмана, а у сразу са темом, тј "мало смо надоградили"... та-та-та-тира
  14. Obojeni Program - Čudan glas te poziva Putujem vec mesec, dva put je kriva linija putovanju se blizi kraj ja te gledam, ja te ne dam Da li ces me shvatiti ruke meni pruziti slike se u glavi lome ja te gledam, ja te ne dam Ref. 2x Ona ima,ima sve u ovom krugu sama je ona ima, ima sve dijamantom hrani se Ovaj dan bas dobar je jer u njemu nisi sam ovaj dan se cini vecan ja te gledam, ja te ne dam Pokusavam zastati ljudske srece kupiti sve probleme pokriti ja te gledam, ja te ne dam Ref. 2x Da li vidis ovaj znak koji stoji pored puta i u njemu to sam ja ja te gledam, ja te ne dam Telefon ti zvoni sad cudan glas te poziva da li zelis da me vidis ja te gledam, ja te ne dam Ref. 2x http://tekstovi.net/2,2632,39867.html
  15. Овај део који је Миша успут поменуо, мени је био врло симптоматичан да тако кажем... Иако су се многи одважили да путем улога које је одиграо (или пак није), те тако да на основу тога дадну своје мишљење, баш је било приметно да поједини који су се острвили на мртвог човека због роле у којој је толмачио Чича Дражу, те изазвани њом - ролом, чак се и питаху "На који начин се стиже до Алеје великана?" (Јелена Милић, Атлантски савез у Србији) и њени истомишљеници, како се као "контра", без обзира што је бесмислено градити утисак о глумцу спрам рола, нико од њих није сетио, или је пак "заборавио" једну од последњих (или можда и последње улоге на "великом платну"), тј. улоге Вјеке Ковача у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске" Исте или пак сличне битанге су, премда са равноугаоне, а супротне тачке наше политичке стварности данас, облапорно, иако гарантујем да велика већина није нити погледала тај "филм", а мислим на "Српски филм" и ролу Срђана Тодоровића; дакле дозволила себи да у вези Срђанове роле, коментира смрт његовог трогодишњег сина..
×
Милан Ракић - Живе Речи Утехе