Jump to content

Милан Ракић

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18695
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    101

Последњи трофеј

Милан Ракић је имао/ла садржај са највише реакција!

О Милан Ракић

  • Ранг
    Инвентар форума
  • Рођендан 06/27/1974

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Земун
  • Интересовање :
    Богословље, ваздухопловство, рачунари,...

Contact Methods

  • Website URL
    http://udruzenjepvlps.org/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/mlnrakic
  • Skype
    milan.rakic74
  • Twitter
    https://twitter.com/mlnrakic
  • Instagram
    https://www.instagram.com/mlnrakic
  • Yahoo
    mlnrakic74@yahoo.com
  • Crkva.net
    https://crkva.net/mlnrakic

Скорашњи посетиоци профила

133261 посетилаца
  1. Милан Ракић

    Ćaskanje o ljubavi (muško-ženskim odnosima)

    Одмори ти побро недељак дана...
  2. Милан Ракић

    Данас: Отказ и популарном водитељу Александру Гајшеку

    Не знам ни до сада шта је тражио на том љигавом смећарском напредњачком ђубрету и електронском "Информеру"
  3. Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада." Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку: http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf
  4. Милан Ракић

    Обраћање председника Александра Вучића

    Нема проблема. Врло скоро, наравно ако не буде тог рата којег Григорије "призива" :))), па не буде струје и интермека; дакле, убрзо ћемо бити у прилици да упоредимо шта је ко рекао и чије је било "наивно и тероија завере".
  5. Милан Ракић

    Обраћање председника Александра Вучића

    Па шта има глупље од министра војног и самозваног врховног
  6. Милан Ракић

    Обраћање председника Александра Вучића

    То што они неће, никога (кога треба да) не интересује. Мсм., тако ја мним. Мало се "као прави нека војска" са једне стране; мало наш Председник "као 72 сата обилази јединице Војске Србије". Онда Тачи дође и каже (наравно, након консултација са овима које "интересује") да север Космета ионако није "њихов" јер тамо Шиптара нема; дедер да видимо како стојимо са Прешевом и Бујановцем... Наш Председник наравно испрозива читав народ и постави реторичко питање (као пре неки дан) - "Ко би ишао да ратује за Космет?" И тако... "Договоре се".
  7. Милан Ракић

    Обраћање председника Александра Вучића

    Još jedan farsičan igrokaz koji ide ka svojoj konačici-dogovorenoj podeli Kosmeta.
  8. Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna 4 transportna helikoptera Mi-17. Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram. Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije. Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“. Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35. O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24. Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine. Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka. Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva. Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju. Presek helikoptera Mi-35M. Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja. U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka). Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta. Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2). Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24. Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“. Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu. Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP. Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera. Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države. Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008. Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’. Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M. Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737. Nudi se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“, stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA. U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu. Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata. Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa, ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa. Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara. Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M: Živojin BANKOVIĆ
  9. Милан Ракић

    Vratolomije Ruskih aviona

    Ево да се подсетимо једног прилога
  10. Милан Ракић

    Zanimljiv pregled savremenih vojnih aviona

    У праву си генерале, ал` нема везе-нек окреће се турбина
  11. Милан Ракић

    Vratolomije Ruskih aviona

  12. Милан Ракић

    In Memoriam: Божидар Боле Стошић (1937-2018)

    Глумац Божидар Боле Стошић преминуо је јуче у болници у Београду у 82. години, после дуге и тешке болести, речено је Танјугу у Позоришту на Теразијама. Каријеру дугу више од пола века почео је као Боле из бурета у дечјој емисији "Хиљаду зашто", а последњи пут на сцени је заиграо у мјузиклу "Фантом из опере" у свом Позоришту на Теразијама. Најшира публика га памти по улогама у телевизијским серијалима "Породично благо" и "Срећни људи", али и по сјајној роли у мјузиклу "Неки то воле вруће" у Позоришту на Теразијама. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио је саучешће породици, пријатељима и колегама преминулог уметника. "Више од пола века играо је у свим медијима, од позоришта и филма до телевизије. Играо је и драмске улоге, али је остао најпрепознатљивији по комичним ликовима изразитог набоја, у темпераментним варијацијама овдашњег менталитета", навео је Вукосављевић. Он је додао да ће одлазак Болета Стошића оставити трајну празнину у културном животу Србије, али ће његов "раскошни артизам остати уметнички подстицај новим генерацијама глумаца". Место и време сахране биће накнадно саопштени.
  13. Милан Ракић

    Vratolomije Ruskih aviona

    ово је модел/атрапа
  14. Тридцать лет назад, 11 декабря 1988 года, недалеко от Еревана разбился югославский самолет с гуманитарной помощью. На годовщину трагедии, власти Армении привезли семьи погибших летчиков. "Льубав немогуче омогучи", говорят сербы. Любовь делает невозможное возможным. С этими словами, наверное, растили Предрага Маринковича его родители. Четыре года, зоркая и с холодной усмешкой, ходила по Югославии война. Каким-то чудом в 1941 году она не заметила четырехлетнего мальчика. И после войны родители не жалели ни сил, ни тепла, лишь бы был жив и здоров их Предраг. "Пре-драг", то есть очень, очень дорогой. В 1948 году родился Владимир Эрчич. Вокруг его родного села Сеча Река югославские партизаны, вопреки всякому порядку и расчету, бились за жизни людей в своей крохотной Ужицкой республике, не давая нацистам перебросить еще несколько дивизий в Советский Союз. И когда, вместе с Красной Армией и болгарскими частями, югославы выжгли со своей земли нацизм, а на пороги к матерям и женам пришел мир, родители назвали сына Владимир. Этот мир – для детей, им владеть новым миром. Так, наверное, думали они. Когда Предраг и Владимир выросли, они стали летчиками. Несколько тысяч часов они провели в полетах в мирном небе Югославии. В декабре 1988 года Югославия получила известие о землетрясении в Армении. И для подполковников Предрага Маринковича, Владимира Эрчича и их товарищей "пре-дорогими" вдруг стали люди, которых они никогда не видели. 11 декабря 1988 года они вылетели с аэродрома в Скопье с грузом продовольствия и лекарств. Чтобы, не теряя ни минуты, привезти их людям, оставшимся в слепых развалинах. Как и почему они разбились — есть несколько версий. Одна из них – самолету не дали посадку в "Звартноце", а потом он потерял связь с диспетчерами. Ночью, в незнакомых горах, летчикам пришлось снижаться, не зная куда… "В первый раз я приехала в Армению через год после трагедии, в декабре 1989 года. Мне было шесть лет", – вспоминает Мария Эрчич, дочь летчика. – С нами привезли и моего брата, ему тогда было три месяца. Он родился уже в июне 1989 года и не видел отца". Во второй раз делегация из Югославии (тогда это была еще Югославия) приехала на открытие мемориала летчикам, в 1995 году. А в третий раз Мария приехала в Армению и как дочь Эрчича, и как представитель министерства обороны Сербии, где служит в отделе по работе с ветеранами. К 30-летней годовщине трагедии, силами министерства обороны Армении и почетного консульства Сербии в Армении в Ереван приехали члены семей летчиков и сербские военные. "Человеку свойственно забывать. Со временем теряется память и связи между людьми. И для меня очень дорого, что эту память мы храним. Прошло тридцать лет. Сослуживцы моего отца уже на пенсии, а некоторые, к сожалению, уже умерли. Но память не исчезает, для этого мы и живы", — говорит Мария Эрчич. Оказалось, что и в голодной и холодной Армении люди не могли жить без памяти. В 1995 году, когда в домах еще жгли керосин, а за хлебом в зимних очередях протягивали негнущиеся пальцы, на месте крушения самолета появился памятник. "Я была уже постарше, воспоминаний осталось больше. Тогда в вашей стране было очень тяжело, но гостей у вас встречали, как могли. Такое же отношение я чувствую и сейчас". Одна из вдов, Мира Петрович, была на открытии памятника в 1995 году. Тогда с ней была 77-летняя мать погибшего летчика. Посреди замерзшего поля под Эчмиадзином, они долго не отпускали руки от каменной плиты. Точно хотели, чтобы почувствовал немного тепла их любимый Милисав Петрович. Здесь, в Армении, их боль пытались смягчить, как могли, вспоминает госпожа Мира. Нас принимали во многих учреждениях. Приняли и в Академии наук. Там матери Милисава целовали руку. А в первый приезд, в 1989-м, семьи погибших почувствовали заботу не одной Армении, но и единой большой страны, которая тогда еще существовала. Детей летчиков отправили на месяц в Крым, увидеть черноморское солнце. "После того, как в Армении был воздвигнут памятник, к нам привезли два армянских креста-камня", — говорит бригадный генерал Желько Билич. Он командует 204-й Воздушной бригадой ВВС Сербии, где служили пилоты. В Ереван он приехал во главе сербской военной делегации. В сербском языке, конечно, нет слова "хачкар". Но есть память, общая для двух народов. Один из этих хачкаров стоит в северо-западной части Белграда, в районе Земун, рядом с аэродромом Батайница. Другой – в городе Нови-Сад, на месте, где когда-то стояла армянская католическая церковь. Прошло уже тридцать лет, сослуживцам погибших – по семьдесят и больше. Кто на пенсии, а кого уже и нет. Летчики, которые служат в Батайнице теперь, в 1988-м были еще курсантами или вовсе школьниками. Но… "Каждый год летчики из нашей бригады, вместе с представителями министерства обороны, едут к памятнику в Земуне, чтобы почтить память своих товарищей. Мы возлагаем там цветы и вспоминаем их. Это самое малое, что мы можем для них сделать", - говорит генерал Билич. А часть пилотов едет в город Лозница, в двух часах езды от Белграда. Одна из улиц в городе теперь носит имя своего уроженца, Предрага Маринковича. У мемориала генерал Билич – 51-летний, но со строгой выправкой летчика – отдает честь. А жены, дети, а теперь уже и внуки – крестятся. Потом зажигают свечи. Все, как у армян. Звучат слова и фразы, удивительно похожие на русские. Одна из вдов кладет на камень бутылку ракии. Пусть каждый из собравшихся, знакомый и незнакомый, выпьет за помин души. Рядом она укладывает чесницу. Это круглый каравай с православными узорами, который сербы выпекают на праздники и в дни памяти. Сербы не знают слова "хачкар", армяне – слова "чесница". Но это ничего не значит. "Вы им скажите несколько слов. Что помним этих людей, любим. Я бы и сам сказал. Да жалко, языка не знаю", — говорит нам сельчанин, в потертой кожаной куртке и серых брюках. Но беспокоиться не нужно. Приезжие из далекой Сербии его хорошо поняли. "Пилоти никад не умру, они одлете у небо", — говорит у памятника генерал Билич. Пилоты никогда не умирают, они улетают в небо… Вот имена людей, о которых это сказано: Предраг Маринкович, Владимир Эрчич, Миленко Симич, Милан Мичич, Бориша Мосурович, Милисав Петрович, Йован Зисов. Они любили незнакомых людей, которым летели помочь. И забыли о себе. Арам Гарегинян, ru.armeniasputnik.am Фото: © Sputnik / Asatur Yesayants https://ru.armeniasputnik.am/society/20181211/16195354/Ved-piloty-ne-umirayut-oni-uletayut-v-nebo-30-let-podvigu-serbskikh-letchikov-v-Armenii.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×