Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    19797
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    106

Последњи трофеј

Милан Ракић је имао/ла садржај са највише реакција!

О Милан Ракић

  • Ранг
    Инвентар форума
  • Рођендан 06/27/1974

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Земун
  • Интересовање :
    Богословље, ваздухопловство, рачунари,...

Contact Methods

  • Website URL
    http://udruzenjepvlps.org/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/mlnrakic
  • Skype
    milan.rakic74
  • Twitter
    https://twitter.com/mlnrakic
  • Instagram
    https://www.instagram.com/mlnrakic
  • Yahoo
    mlnrakic74@yahoo.com
  • Crkva.net
    https://crkva.net/mlnrakic

Скорашњи посетиоци профила

136355 посетилаца
  1. Покој јој души. Ја сам је запамтио по улози мајке Неше Ненадовића у Чикешовом "Далеком небу", где на сваки начин спречавав сина да настави школовање на Ваздухопловној војној академији, а због страха јер је у ваздухопловном удесу изгубила мужа...
  2. Преминула је звезда српске и југословенске кинематографије Душица Жегарац, саопштило је Удружење филмских глумаца Србије. Цењена уметница рођена је у Београду 1944. године. Као средњошколка случајно је запажена и ангажована за главну улогу прогоњене Јеврејке у филму Девети круг (1960), за коју је награђена на фестивалу у Пули. Жртвујући студије медицине, наставља са сличним улогама девојака које помажу партизанима Степенице храбрости (1961) и Саша (1962), те 1962. године уписује глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Након дужег раздобља без ангажмана, од 1966. године и улоге у филму Топле године гради стабилну каријеру. Зрелија, тамнокоса и привлачна, велике моћи уживљавања, тумачи главне и веће споредне улоге (све чешће карактерне) у бројним филмовима: Буђење пацова (1967) и Пошаљи човека у пола два (1967). За главну улогу у филму Опклада, из 1971. године, Здравка Рандића, у коме глуми младу супругу која напушта старијег мужа (Павле Вуисић), да би му се, увидевши да је преварена, вратила, награђена је Златном ареном у Пули. Осам година касније осваја исту награду, овога пута за епизодну улогу, за лик алкохоличарке на лечењу, у Посебном третману (1980) Горана Паскаљевића. Остварила је такође мноштво улога у домаћим ТВ серијама (Од сваког кога сам волела, Микеланђело, Боје слепила и друге). На Филмским сусретима у Нишу добила је награду „Павле Вуисић“ за животно дело. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/461/svet-poznatih/3533441/preminula-glumica-dusica-zegarac.html
  3. Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“. Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе... А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве. И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“. Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће. Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“. Нисмо се обазирали на то. Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике... Такав модел, показало се – дао је и резултат(е). На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке. Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“. Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу... Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати. А највеће благо Форума су управо чланови. И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку... Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна. Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке. Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак... Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста... Или „православни фејсбук“, Црква.нет. Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има! Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има! Хоћу свој блог да пишем!? Изволи! Галерију „црквених слика“? Ево! Да ли има још нешто? Ако и нема, биће! Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође. А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ. Има ли критика? Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл... Истина је као и увек негде између. Шта је даље чинити? То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону. Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча) на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана. Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора. Ипак гласам да истражимо што више. Да пристанемо у сваку луку. Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града. Али и са курвама и пијаницама. Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица. Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе. Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести! Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета!
  4. Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“... Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе... А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве. И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“. Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће. Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“. Нисмо се обазирали на то. Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике... Такав модел, показало се – дао је и резултат(е). На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке. Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“. Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу... Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати. А највеће благо Форума су управо чланови. И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку... Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна. Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке. Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак... Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста... Или „православни фејсбук“, Црква.нет. Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има! Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има! Хоћу свој блог да пишем!? Изволи! Галерију „црквених слика“? Ево! Да ли има још нешто? Ако и нема, биће! Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође. А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ. Има ли критика? Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл... Истина је као и увек негде између. Шта је даље чинити? То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону. Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча) на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана. Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора. Ипак гласам да истражимо што више. Да пристанемо у сваку луку. Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града. Али и са курвама и пијаницама. Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица. Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе. Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести! Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета! View full Странице
  5. Још једаред да рекнем, НИЈЕ био у питању текст.
  6. Није се радило никаквом тексту. Уосталом, кога је интересовало, образложио сам пре неки дан све око тога. Но, да не спамујем тему.
  7. А зашто Ведран истрајава и даље, па чак и лаже да му је онемогућено учешће на Форуму?
  8. Завршена мултинационална вежба “Обазриви вук 19” Даном високих званица данас је у бази “Југ” и на полигону “Боровац” завршена мултинационална вежба “Обазриви вук 19” која је у претходне две недеље окупила више од 200 припадника Војске Србије и 18. бригаде Војне полиције Koпнене војске Европске команде Сједињених Америчких Држава. Данас су на тактичкој вежби по теми „Мултинационална ојачана чета Војне полиције у операцији очувања мира“ приказани радње и поступци припадника Војне полиције партнерских земаља током извршавања задатака у току успостављања реда на територији, борбе у урбаној средини, употребе снага за интервенцију, блокаде и претраге терена и медицинске евакуације, након чега је за званице приређен тактичко-технички збор наоружања и опреме коришћене на обуци. Циљ вежбе био је унапређење интероперабилности и међусобног разумевања припадника војски партнерских земаља на тактичком нивоу, у току извршења операције подршке миру у мултинационалном окружењу. Руководилац вежбе пуковник Мирољуб Петронијевић истакао је да је труд, стручност и пожртвованост припадника оно што истиче сваког појединца и јединицу у којој се налази. Дану вискоких званица присуствовала је делегација из амбасаде САД коју је предводио потпуковник Џон Хејнс, а из Војске Србије присуствовали су пуковник Никола Мијатовић из Управе Војне полиције Генералштаба, пуковник Горан Стаменковић из Команде Копнене војске и команданти 3. батаљона Војне полиције и јединица из базе “Југ”. Вежба „Обазриви вук 19“ први пут се реализује у Србији. Подршку у реализацији вежбе пружиле су јединице из састава Копнене војске и Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране.
  9. Битка на Паштрику је други део копнене офанзиве коју су из правца Републике Албаније ка Косову и Метохији покушали да изведу УЧК терористи у сарадњи са НАТО снагама и регуларним јединицама војске Албаније. Кад је постало јасно да офанзива на Кошарама није дала резултате и да у том рејону не могу да пробију одбрану Војске Југославије, почео је УЧК напад на планину Паштрик која се налази у околини Призрена. Циљ је, као и на Кошарама, био спајање УЧК снага из Албаније са УЧК снагама које су се налазиле на територији Косова и Метохије. Операција Стрела 2, како су је називали албански и НАТО планери, почела је 26. маја и трајала до 14. јуна када су се снаге Војске Југославије, после потписаног Кумановског споразума, повукле са територије Косова и Метохије. Непријатељ није успео да оствари свој циљ и да у борби пробије линију одбране 549. моторизоване бригаде. Војска Југославије на Паштрику је остала непобеђена. На основу сведочења више од 30 саговорника, официра, војника, резервиста и добровољаца припадника 549. моторизоване бригаде, испричани су догађаји о борби која је вођена у рејону планине Паштрик. Реконструкције и драматизације догађаја снимане су на планинским венцима око Димитровграда, Пирота и Ниша и на војном полигону Пасуљанске ливаде. Документарни филм хронолошки прати догађаје од напада на караулу Горожуп до повлачења наше војске после потписивања Кумановског споразума. Потресне приче преживелих бораца 549. моторизована бригада која је једина била изложена тепих бомбардовању стратегијеске НАТО авијације, илустроване су аутентичним архивским снимцима Асошијетед преса. Снимци су направљени са територије Албаније. Коришћени су и снимци нашег репортера настали после бомбардовања као и фотографије које су војници сами снимили. Иако је непријатељ интензивним нападима и бомбардовањем покушавао да порази наше јединице, материјални губици нису били велики. На првој линији фронта погинуло је 26 припадника 549. моторизоване бригаде, док су губици УЧК снага били готово 20 пута већи. Документарно-играни филм "Ратне приче са Паштрика" биће приказан на двадесетогодишњицу почетка битке, у недељу 26. маја на Првом програму РТС-а. Филм је урађен у копродукцији Радио-телевизије Србије и Војнофилмског центра "Застава филм". Аутор филма Слађана Зарић, директори фотографије Петар Вујанић и Жарко Пекез, монтажер Бојан Перишић, продуценти Снежана Родић Синђелић и потпуковник Горан Иконић, новинар Весна Илић, дизајнер звука Бојан Манговић и композитор Владимир Тошић. http://www.rts.rs/page/rts/ci/rtspredstavlja/story/266/najnovije/3529287/ratne-price-sa-pastrika.html
  10. Evo, da ne tražim sada po Forumu gde sam pisao. Mislim i da nije bilo u posebnoj temi, nego negde kao usputni komentra. Nebitno. Evo Slaviša je kod Slavka na TV Hram u poslednjoj emisiji "Za Hristoljubivu vojsku" sve detaljno opisao i više nego što si ti ovde pitao
  11. ПАД НОЋНОГ СОКОЛАС. ГолубовићБроширано, ф. 17×24, 364 стр.Шифра: 111360 Цена: 1.100,00 са попустом: 770,00 Обарање авиона F-117А један је од најзначајнијих успеха Внаше војске током НАТО агресије. Књига је настала у покушају потпуног расветљавања свих чињеница и околности обарања „невидљивог“. Аутор, иначе и сам припадник ратног састава који је оборио F-117А, дао је прилику свим члановима борбених послуга, великом броју припадника ратне јединице, као и лицима ван јединице да својим сведочењима осветле ратне успехе српске Противваздухопловне одбране. Многи прикупљени подаци пружају нови увид у след драматичних догађаја. Књига се чита као сценарио за документарни филм, и самим тим, осим стручној, намењена је и широкој читалачкој публици. http://www.odbrana.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=724
  12. Stepinac nije bio takav simpatizer ustaštva kakvi su bili drugi u hrvatskoj Crkvi, ni nacizma, čije je rasističke teorije otprije smatrao protivnima vjeri, ali je do kraja bio zagovornik NDH, koju je vidio kao djelo Božje ruke i okvir za očuvanje katoličanstva, a ne kao suštinski zločinačku tvorevinu kakva je zapravo bila "Događaji su ovo, koji su naš narod donijeli u susret davno sanjanom i željkovanom idealu. Časovi su ovo, u kojima ne govori više jezik, nego krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom u kojoj smo ugledali svjetlo Božje i s narodom iz kojega smo nikli. Je li potrebno isticati da je i u našim grudima življe zakucalo srce? Nitko pametan toga osuditi ne može i nitko pošten toga zamjeriti ne može… I tko nam može zamjeriti, ako i mi kao duhovni pastiri dajemo svoj prinos narodnom veselju i zanosu, kad se puni dubokog ganuća i tople zahvalnosti obraćamo Božjem Veličanstvu? Jer, kolikogod i bilo zamršeno pletivo današnjih sudbonosnih događaja; kolikogod bili heterogeni faktori, koji utječu na tok zbivanja, ipak je lako razabrati ruku Božju na djelu." Riječi su to oduševljenja kojima se 28. travnja 1941. zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, današnji kandidat za katoličkog sveca, okružnicom obratio svojem svećenstvu, pozivajući ga da potiče vjernike na molitvu ‘da Poglavnika Države Hrvatske napuni duhom mudrosti, kako bi uzvišenu i toliko odgovornu službu vršio Bogu na čast i narodu na spas u pravdi i istini’. Stepinac je već 12. travnja, dva dana nakon što je ovaj proglasio uspostavu NDH, posjetio Slavka Kvaternika kako bi mu na tome čestitao, a 16. travnja, dan nakon njegovog dolaska u Zagreb, i Antu Pavelića. ‘Ako taj čovjek bude upravljao Hrvatskom deset godina, kako mi je propovijedao, Hrvatska će biti raj’, kazao je nakon susreta. Od nove je vlasti očekivao velike probitke za Katoličku crkvu, što je istakao i u okružnici svećenstvu: ‘Poznavajući muževe koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, mi smo duboko uvjereni da će naš rad naići na puno razumijevanje i pomoć. Mi vjerujemo i očekujemo da će Crkva u uskrsloj Državi Hrvatskoj moći u punoj slobodi naviještati neoborive principe vječne Istine i Pravde.’ Naglasio je da će Crkva novoj vlasti biti korektiv, odnosno da će smatrati svojom dužnošću ‘u zgodno vrijeme i u nevrijeme pokarati, zaprijetiti, umoliti učeći sa svojom strpljivošću i sa svom apostolskom slobodom’, pa okružnicu završio nalogom da se u nedjelju, 4. svibnja održi svečani Te Deum po svim župnim crkvama. Već prvog dana postojanja NDH Kvaternik je isključio Srbe, Židove i Rome iz oružanih snaga. Dan nakon susreta s nadbiskupom Pavelić je donio svoj prvi dekret, Zakonsku odredbu za obranu naroda i države, kojom je uveo široki progon neprijatelja režima na prijekim sudovima. Sutradan je objavio Zakonsku odredbu o sačinjavanju hrvatske narodne imovine, kojom su poništeni pravni poslovi Židova, a 25. travnja Zakonsku odredbu o zabrani ćirilice. To je bilo prije Stepinčeve oduševljene okružnice, razglašene u medijima i u ‘Katoličkom listu’, glasilu Nadbiskupije, a 30. travnja donesena su i tri rasna zakona, o državljanstvu, o rasnoj pripadnosti i o zaštiti arijske krvi i časti hrvatskog naroda. Pratile su ih odredbe o prelasku s jedne vjere na drugu i o nošenju Davidove zvijezde, za kojima su uslijedili progoni Židova, Roma i Srba, a u narednim tjednima zabranjeni su vrtići i škole pravoslavne crkve, ukinuto njeno financiranje i zabranjen sam naziv ‘srpska pravoslavna vjera’. Ustaška propaganda u punom je jeku radila na demonizaciji Židova i Srba, a Stepinac i Katolička crkva nisu ni ‘pokarali’, ni ‘zaprijetili’, niti se oglašavali protiv svega toga. Dapače, ‘Katolički list’ oduševljeno je pozdravljao nove ćudoredne zakone. Uvedena je tako kazna od 30 dana zatvora za ‘ružnu i sramotnu’ naviku psovanja (ono je, inače, Stepinca još od mladosti opsesivno iritiralo, pa je i u tom vremenu masovnih pokolja najsnažnije dizao glas protiv – psovke), zabranjen je rad nedjeljom, zabranjeni su prosjačenje, skitanje i prostitucija, skraćeno je radno vrijeme lokala koji su prodavali alkohol, ograničeno kockanje, uvedena je smrtna kazna za pobačaj. Nacionalna država Hrvata, favoriziranje katolika uz očekivanje velikog broja prelazaka s pravoslavlja, ćudoredne mjere, borba protiv komunističkog bezboštva – sve je to bilo milo Katoličkoj crkvi, koliko god da je nadbiskup bio žalostan što se NDH ostvarila pod dominacijom Njemačke i Italije, kojoj je prepušten znatan dio teritorija. Stepinac je i prije rata bio žestoki protivnik masonerije i komunizma, koji je smatrao većom opasnošću od nacizma, pa čak i od sukoba između Srba i Hrvata i pravoslavnih i katolika. Ti stavovi potvrdit će se u ratu. Nije bio takav simpatizer ustaštva kakvi su bili drugi u hrvatskoj Crkvi, ni nacizma, čije je rasističke teorije otprije smatrao protivnima vjeri, ali je do kraja bio zagovornik NDH, koju je vidio kao okvir za napredak i očuvanje katoličanstva, a ne kao suštinski zločinačku tvorevinu kakva je zapravo bila. Njegovo javno stajanje uz režim i podrška Paveliću osnaživali su tu tvorevinu i obeshrabrivali otpor. Stepinac je pomogao i u uspostavi odnosa između NDH i Svete Stolice te organizaciji Pavelićevog posjeta papi Piju XII., realiziranog 18. svibnja 1941. godine, iako je već saznao za prva zvjerstva nad Srbima, dopuštajući da se vijesti o njima šire zemljom bez da Crkva podigne svoj utjecajni glas osude. Umjesto toga, on je negodovao tajno i bez ikakvog učinka. Samo nekoliko dana uoči tog posjeta papi, 14. svibnja, Stepinac je Paveliću pisao zbog pokolja 260 Srba u Glini opominjući ga da katolički moral to ne dozvoljava i tražeći da poduzme hitne mjere da se na teritoriju NDH ‘ne ubije nijedan Srbin, ako mu se ne dokaže krivnja radi koje je zaslužio smrt’. Kada Stepinčevi današnji apologeti ističu njegovo suprotstavljanje ustaškim zločinima, često se uzima taj i nekoliko sličnih primjera protesta, no bili su to dopisi upućeni direktno vrhu režima, za koje javnost nije znala. Na isti je način u travnju uputio dopis Andriji Artukoviću tražeći da se iz rasnih zakona izuzmu oni Židovi koji su prešli na katolicizam, a kada je 22. svibnja određeno da Židovi moraju nositi žutu traku, pisao mu je da takvu odredbu uopće ne bi trebalo provesti, ali je i ovog puta tražio da se izuzmu oni koji su postali katolici. Kada su počele masovne deportacije Židova i Srba u koncentracijske logore, Stepinac je 21. srpnja pisao Paveliću tražeći da se ublaži teška sudbina pogođenih ljudi. ‘Čujem s više strana, da se tu i tamo nečovječno i okrutno postupa s nearijevcima prigodom deportiranja u sabirne logore, a i u samim tim logorima; što više, da od takva postupka nijesu izuzeta ni djeca, ni starci, ni bolesnici. Znadem, da među tima, koji se deportiraju, imade u novije doba i katolika konvertita, pa mi je to više dužnost, da se za njih zauzmem’, pisao je nadbiskup, tražeći od poglavnika da se deportacije u logore provode ‘na humaniji i obzirniji način’, odnosno da se ljudima ostavi vremena da se spreme, da se otpremanje ne vrši u prenatrpanim vagonima, da se zatočenima daje dovoljna hrana, a bolesnicima njega, da se omogući dostava hrane i lijekova i dopisivanje s obitelji, te da se svećenicima dozvoli pristup u logore kako bi davali zadnju utjehu umirućima. Takva vrsta zagovora, ograničenih na tajnu komunikaciju s vlastima i usmjerenih prvenstveno na zaštitu onih koji su prešli na katolicizam, karakterizirala je tokom cijelog rata Stepinčev način suprotstavljanja zločinima, koje je tretirao kao zastranjenja od katoličkog morala vrijedna opomene, a ne kao sistemski zločin jedne kriminalne države. Ništa od toga nije bilo vrijedno njegovog otvorenog istupanja i odbacivanja ustaškog režima, pa ti zagovori više pokazuju da je od samog početka bio dobro upoznat i s pokoljima, i s masovnim deportacijama, i s patnjama u logorima smrti. Njihovo postojanje nije dovodio u pitanje ni u tajnim porukama vrhu režima, kojem je u javnosti i dalje pružao podršku. Predvodio je tako posjet hrvatskog episkopata Paveliću 26. lipnja 1941., kada mu je javno obećao iskrenu i lojalnu suradnju, dočekao ga je govorom i primio u crkvi sv. Marka u veljači 1942. godine, ponavljao u više nastupa misao da je NDH ostvarenje sna, do kraja rata služio mise o obljetnici NDH i pjevao Te Deum za poglavnikov rođendan. Čak ni svoje najteže riječi osude, koje se često citiraju, nije izrekao javno nego u pismu Paveliću 24. veljače 1943. godine: ‘Ovo je sramotna ljaga i zločin, koji vapi u nebo za osvetom, kao što je i čitav jasenovački logor sramotna ljaga za Nezavisnu Državu Hrvatsku.’ Reakcija je to bila na pogubljenje sedam slovenskih svećenika u Jasenovcu – opet radi katolika, opet potajna i ograničena na zahtjev za suđenje direktnim počiniteljima – kakva nikada nije bila izrečena u odnosu na tisuće i tisuće onih prethodno ubijenih u tom logoru. Dugo je trebalo čekati da u javnost izbiju prvi znaci njegova razočaranja. Tek u listopadu 1942. godine, nakon što su najveći pokolji već počinjeni i nakon što je Pavelić počeo ublažavati svoju politiku prema pravoslavcima, Stepinac u jednoj propovijedi počinje, još slabašno, govoriti protiv razlika u rasama i narodima kao izvoru međusobnog uništavanja, ne propuštajući istovremeno odbaciti komunizam, a njegove riječi postaju nešto jače u propovijedi od 14. ožujka 1943., da bi tek koncem te godine jasno kazao da Crkva ne poznaje rase gospodara i rase robova, i razlike pred Bogom između Hrvata, Srba, Židova, Cigana, katolika, muslimana i pravoslavaca. Ti zakašnjeli javni istupi puni samoopravdavanja nisu se propuštali u štampu, kao što su se objavljivali njegovi iskazi podrške režimu, a nisu ni imali onu otvorenu žestinu kojom je primjerice osudio savezničko bombardiranje Zagreba u veljači 1944. godine i kojom će se, nakon oslobođenja, suprotstavljati novim komunističkim vlastima naširoko popisujući i objavljujući sve njihove grijehe. Na sličan se način Stepinac, isprva nezainteresiran i s dugotrajnim oklijevanjem, kako svjedoči dnevnik Diane Budisavljević, tek koncem kolovoza 1942. uključio u spašavanje pravoslavne logorske djece, proširivši na njih aktivnosti Karitasa. Intervenirao je i u nizu pojedinačnih slučajeva progona Srba i Židova, ne samo kada se radilo o ljudima koji su postali katolici, pa ipak, koliko god je znao isticati da Crkva ni pred kim ne osjeća strah, sam zločinački režim nikada nije prozvao i osudio. Da je Stepinac pisao proteste i intervenirao, oko toga njegovi biografi ne spore, ali oni koji su mu neskloni i oni koji su mu skloni različito odvaguju značaj tih postupaka u odnosu na sve drugo što je činio i što je propustio učiniti. Pritom su mu u pravilu najskloniji isti oni koji su skloni blago, ako uopće, suditi samom Paveliću. Stepinac je 1946. osuđen zbog svoje javne podrške ustaškom režimu i fašističke linije katoličkog tiska i organizacija, zbog pokatoličenja pravoslavaca, zbog prihvaćanja uloge vojnog vikara, zbog djelovanja protiv narodne vlasti krajem rata i zbog toga što je otkriveno da je nakon rata primio nekoliko ustaških emigranata. Sve točke optužnice bile su točne, a ocjena da je to bio politički proces točna je utoliko što je moguće da bi ga izbjegao da je prema novim vlastima pokazao samo dio silnog razumijevanja koje je potrošio na Pavelića. Proces je bio politički i po tome što su i kazna i način njenog izdržavanja bili blagi iz političkih obzira. Komunisti nisu od njega htjeli napraviti mučenika, ali se za to pobrinula Katolička crkva, cijeneći ga po vlastitim kriterijima, takvog kakav je bio, kao jednog od najboljih u svojim redovima. radio gornji grad
  13. U sklopu manifestacije „Noć muzeja“, 18. maja u 18 časova, u Svečanoj sali Univerzitetske biblioteke „Nikola Tesla“ u Nišu, otvorena je izložba pod nazivom „Krila Vilingrada – istorija vazduhoplovstva u Nišu“, saopšteno je iz te biblioteke. Izložba će biti otvorena do 21. juna ove godine, a ulaz je za sve zainteresovane slobodan. Autori postavke su zaposleni Univerzitetske biblioteke – Goran Marinković, Andrijana Stojanović i Danijela Arsenijević, navode iz te institucije i dodaju: – Izložba je realizovana uz pomoć brojnih saradnika: JP Aerodrom „Konstantin Veliki“ Niš; Vojnog aerodroma „Narednik-pilot Mihajlo Petrović“; 63. padobranskog bataljona; udruženja aviospotera „Avioni iznad Niša“; udruženja građana „Beogradski maketarski klub“ i brojnih pojedinaca – entuzijasta i zaljubljenika u avijatiku, koji su organizatorima ustupili predmete iz svojih ličnih kolekcija za ovu priliku. Tu naročito treba istaći gospodu Vojislava Eskića i Mihajla Despotovića. Ideja autora bila je da bogatom arhivskom, dokumentarnom i bibliotečkom građom, koju su mesecima prikupljali, svojim sugrađanima približe istorijat i razvoj avijatike u gradu na Nišavi. Od prvog srpskog aerodroma izgrađenog u selu Trupale kraj Niša, do druge dekade XXI veka, razvoj vazduhoplovstva u Nišu predstavljen je na izložbi panoima koji sadrže fotografije, tekstove, novinske članke i autentične istorijske dokumente, a artefakti dobijeni od saradnika su upotpunili izložbu i učinili je interaktivnijom i daleko atraktivnijom za publiku. – Izložbeni panoi i artefati / Foto: Marko Stojković Postavka / Foto: Marko Stojković Izložba u toku / Foto: Marko Stojković Oprema i detalji / Foto: Marko Stojković Kako navode, samo u Noći muzeja organizovan je i dodatni program – upriličeno je emitovanje kraćih video zapisa o istorijatu i razvoju niških aerodroma(civilnog i vojnog), kao i prezentacija bespilotnih letelica – trkačkih dronova, takođe iz privatne kolekcije gospodina Nikole Stojanovića: – Na samom otvaranju, kome je prisustvovao veliki broj građana, prisutnima se najpre u ime domaćina obratila upravnica Univerzitetske biblioteke, gospođa Snežana Bojović. Nakon toga je govorio major Dragan Florić iz 98. vazduhoplovne brigade, sa Vojnog aerodroma „Narednik-pilot Mihajlo Petrović“, koji je izrazio svoje zadovoljstvo što Univerzitetska biblioteka radi na promociji avijatike u gradu Nišu i Srbiji. Na kraju je kraćim govorom u kome je predstavio dosadašnje uspehe i dalje planove svog preduzeća, izložbu svečano otvorio gospodin Dušan Knežević, v.d. direktora JP Aerodrom „Konstantin Veliki“. Reakcije prisutnih građana su bile veoma pozitivne; svi su sa pažnjom razgledali izložbene panoe i predmete, a najmlađima su posebno bili interesantni papirni modeli aviona rađeni origami tehnikom. Interesovanje nije jenjavalo ni u kasnijim satima, tako da je do 24 časa, dokle je trajala manifestacija „Noć muzeja“, izložbu obišlo više stotina posetilaca. Ipak, najupečatljiviji događaj večeri bio je trenutak kada je gospodin Aca Kitić (koji je inače tog dana napunio 93 godine) na jednoj od fotografija niškog aero-kluba iz pedesetih godina prošlog veka prepoznao – sebe. – Aca Kitić i njegova fotografija / Foto: Marko Stojković Detalji o niškom aerodromu/ Foto: Marko Stojković Uspomene i sećanja / Foto: Marko Stojković Postavka 2 / Foto: Marko Stojković „Izložbu obišlo više stotina posetilaca“/ Foto: Marko Stojković Izložba će u Univerzitetskoj biblioteci biti otvorena do 21. juna ove godine i svi zainteresovani u mogućnosti su da je do tada posete, ističu iz biblioteke i dodaju da je ulaz slobodan, a radno vreme biblioteke od 7:30 do 19:30 radnim danima. Marta LUTOVAC
  14. Гост: пуковник Славиша Голубовић, аутор књиге „Пад ноћног сокола“ Ексклузивно у емисији „За Христољубиву војску“, сазнаћете како је пре двадесет година 20. маја 1999. године текла акција обарања америчког стратешког бомбардера Б-2 у српском ваздушном простору. На основу чега су утемељене тврдње да је рач баш о „Духу Канзаса“ - поносу авијације САД који је први пут брбено употребљен у агресији на СРЈ и како је, малтене форензичком анализом, срушен „савршени“ алиби који је инсцениран 2008. године у бази „Андерсен“. Причу о ваздушном рату над Србијом 1999. године започели смо са пуковником Славишом Голубовићем, подсећањем на 20. годишњица обарања такозваног „невидљивог“ стелт бомбардера Ф-117А. Том приликом смо тек дотакли још један важан догађај који је остао под велом тајне. Реч је о дејству 3. ракетног дивизиона 20. маја 1999, када је по свему судећи оборен још један амерички авион и то стратешки бомбардер Б-2. У вези са тим добили смо доста ваших позива са молбом да нешто више кажемо и о томе. Због тога је пуковник Голубовић поново гост ТВ „Храм“, како би са нама поделио нова сазнања у прилог расветљавању тог догађаја после вишегодишњих истраживања објављених у другом измењеном и допуњеном издању књиге „Пад ноћног сокола“ која је под окриљем Медија центра „Одбрана“ доживела велики успех код читалачке публике у земљи и иностранству. Аутор и уредник: Славољуб М. Марковић
  15. Piloti borbenih aviona Ratnog vazduhoplovstva Grčke izveli su preključe ujutru prve probne letove iznad Severne Makedonije što predstavlja početak priprema za izvršavanje zadataka kontrole vazdušnog prostora koje su Grčka i Severna Makedonija dogovorile početkom aprila ove godine. Tada je saopšteno da će grčki lovci započeti zaštitu severnomakedonskog neba kada ova bivša jugoslovenska republika postane članica NATO što bi moglo da se dogodi do kraja godine. Probni letovi izvršeni su višenamenskim borbenim avionima F-16 Block 52+ iz sastava 337. eskadrile ‘’Fantasma’’, 110. borbenog puka, grčkih Taktičkih vazduhoplovnih snaga koja je stacionirana u vazduhoplovnoj bazi Larisa, u centralnoj Grčkoj. Severnomakedonska novinska agencija MIA prenela je izjavu iz Ministarstva odbrane Severne Makedonije da su letovi izvršeni u okviru priprema i ostvarivanju uslova Republike Severne Makedonije iz oblasti avijacije kao ravnopravnog člana sistema kolektivne bezbednosti. U Ministarstvu odbrane je potvrđeno da su izvršena dva preleta kako bi se testirali radari i komunikacija odnosno da bi se proverilo da li postoje sektori koji nisu pokriveni sistemom za osmatranje što bi moglo da napravi nepotpunu radarsku sliku. Grčki list Ekathimerini preneo je informaciju da će se u narednih nekoliko meseci probni letovi nastaviti. Živojin BANKOVIĆ
×
×
  • Create New...