Jump to content

ribar

Члан
  • Број садржаја

    975
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    ribar got a reaction from Биљана, два in Тема јасна из прве поруке   
    Macor na prodaju.    STROGO NA KILO!!!

  2. Волим
    ribar got a reaction from Рапсоди in MANASTIR TUMAN   
    Manastir Tuman, u okolini Golupca
    Zadužbina Miloša Obilića
    O manastiru Tumanu (ili Tumane, kako se u narodu češće čuje), malo ima pouzdanih pisanih podataka. Smešten je u živopisnom predelu nedaleko od Golupca (9 km), okružen prelepom šumom, a ispod njega protiče reka Tumanka. Hram je posvećen Svetom arhangelu Gavrilu, a njegovo osnivanje se vezuje za Miloša Obilića. Prve podatke o manastiru daje u prvoj polovini 18. veka Maksim Ratković, egzarh mitropolita beogradskog.
    O manastiru su pisali Joakim Vujić, Todor Vlajić i drugi. Pada u oči objašnjenje imena manastira. Ne znajući šta znači reč tuman narodni pripovedači su je raščlanjavali i dobijali izraz „TU MANI“, odnosno „tu ostavi“. Naime, postoje u narodu dve verzije o postanku imena manastira i obe su vezane za Miloša Obilića. Po prvoj od njih, manastir je zidao Miloš Obilić kao svoju zadužbinu, neposredno pred Kosovsku bitku. Kada su radovi stigli do prozora, knez Lazar je pozvao Miloša i poručio mu: Tu mani zidanje manastira, skupljaj svoje Stižane i pohitaj na Kosovo da branimo zemlju. Po poruci i rečima kneževim, tu mani zidanje, narod je manastir nazvao Tuman. Po drugoj verziji, Miloš je u lovu nehotice smrtno ranio isposnika Zosima Sinaita, koji se podvizavao u kamenoj pećini. Predanje dalje kazuje da je teško ranjenog Zosima Miloš poneo na leđima svome dvoru da mu ukaže pomoć. Svetitelj, videći da mu se primiče kraj, zamoli Miloša da ga ostavi i kaza mu: Tu me mani, tu me ostavi, da mirno umrem. Na njegovom grobu Miloš je u znak kajanja, počeo zidati manastir koji kao što je poznato, nije uspeo završiti. Po rečima svetiteljevim ili kneževim, svejedno, narod je ovaj manastir nazvao Tumane. Ono što je činjenica je da je gradnja manastira započeta pred Kosovsku bitku, da je njegov ktitor bio vojvoda kneza Lazara, da je manastir dovršen pred sam Kosovski boj ili ubrzo zatim, i da je u blizini tog manastira živeo isposnik Zosim Sinait.
    Novija istorija manastira
    Prvobitnu crkvu manastira Tumana spalili su i porušili Turci posle Kočine krajine 1788. godine. Na temeljima ove crkve izrasla je nova u prvoj polovini 18. veka. Manastir je kao i ostali manastiri u Prvom i Drugom srpskom ustanku bio spaljen i razoren, a obnovljen je u doba kneza Miloša Obrenovića, trudom i zauzimanjem Pavla Bogdanovića, oborkneza golubačkog. Godine 1910. manastir je tajno miniran na crkveni praznik Cveti od strane tadašnjeg predsednika opštine(?!). Od detonacije su samo zidovi popucali, a narod se u strahu razbežao. Ubrzo posle toga, po nalogu okružnih vlasti iz Požarevca, manastirska crkva je srušena do temelja, a zidanje i osvećenje crkve u novom ruhu završeno je 1924. godine. Crkva je sad podignuta u srpsko-moravskom stilu, sa kubetom i osnovom temelja u znaku krsta. Ikonostas je ozidan od kamena 1991. godine, kada je i crkva freskopisana.
    Prvi monah čije je ime sačuvano u istorijskim dokumentima je Isaija. On je, kao namesnik, predstavljao manastir Tuman na velikom crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima 1735. godine. U novijoj istoriji bitno je spomenuti rad jeroshimonaha Pahomija. Jeromonah Petar Novaković (kasnije jeroshimonah Pahomije), postao je starešina manastira Tumana 1946. godine. Na čelu uprave manastira ostao je do 1952. godine. Jeromonah Petar je obnovio isposnicu svetog Zosima. Primivši veliku shimu povukao se u isposnicu gde je završio ovozemaljski život 1965. godine. Sahranjen je na manstirskom groblju.
    Na predlog Episkopa braničevskog Hrizostoma, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je 1966. godine  pretvorio manastir Tuman u ženski opštežiteljni manastir. Manastir danas poseduje objekte za smeštaj sveštenika i druge ekonomske zgrade (veliki konak, mali konak, štalu za krave, staju za ovce, senjak za stočnu hranu, koš za kukuruz).
    Sinaiti u Srbiji
    Pojavu kaluđera sinaita kod nas uslovila je najezda Turaka iz Male Azije i njihova osvajanja na jugu Balkanskog poluostrva. Upravo, krajem XIV veka, usled turskog osvajanja grčkih i bugarskih teritorija, odmah, dakle, po padu Jedrena (1368) i bitke na reci Marici (1371), jaka monaška oaza u Paroriji, došla je sa Sv. Gore Atonske i sa Sinaja u strahu od nekrštenog zavojevača iz Azije u naše krajeve. Ovi monasi istočnog kova, svetog i uzvišenog isposničkog života, pređoše u tada još slobodnu srpsku državu, u kojoj je vladao knez Lazar. Poznati pod imenom „sinaiti“, ovi monasi zaposedoše srpske gore i planine, nastaniše se po teško pristupačnim pećinama i - pretvoriše ih u svoje isposnice! Svojim, pak, molitvenim i strogo isposničkim životom, ubrzo skrenuše pažnju na sebe. Glas o njima razli se kao voda i, bez uveličavanja, može se reći: u jednom posebnom vremenu, oni osmisliše i opravoslaviše krajeve u koje su došli!
    Predanje je sačuvano samo o nekim od njih, upravo o svega sedam sinaita u ovim krajevima. Iz oskudne građe o sinaitima kod nas u mogućnosti smo bar pobrojati imena poznatih nam sinaita. Sem prepodobnog Zosima, sinaiti su bili: prepodobni Grigorije Gornjački, prep. Martirije (u Rukumiji), prepodobni Danil(o) u Blagoveštenju u Ždrelu, prepodobni Sisoje (manastir Sisevac), prepodobni Romilo (Ravanički) i prepodobni Roman Đuniski.
    Isposnica Zosima Sinaita
    Prilikom popravke manastira 1936. godine pronađene su mošti svetog Zosima Sinaita. Bile su pod pločom kraj koje su klečali vernici vekovima i molili se ovom svetitelju. Više od pet vekova kosti su bile pod zemljom, u vlagi, a da nisu istrulile, nego su sačuvale čvrstinu i težinu, čiste zlatno žute boje, bez ijedne mrlje. Mošti su stavljene u omanji ćivot, i izložene u crkvi ispred oltara, sa desne strane, gde se i danas nalaze.
    Predanje najviše vezuje svetog Zosima za pećinu Kamenicu, dvadesetak minuta hoda jugoistočno od manastira, u brdu, gde je on živeo i molio se. Narod je i danas zove Isposnica svetog Zosima. Isposnica je u stvari dvodelna pećina u ogromnoj šupljikavoj steni od kamena peščara. U jednoj od ovih pećina, sveti Zosim je živeo svoj usamljenički život, brinući sam se o sebi, a u drugoj se molio Bogu.
    Isoposnica je pedesetih godina prošlog veka adaptirana u kapelu, kada se i njen obnovitelj, velikoshimnik sabrat manastira Tumana, Pahomije, poput Zosima, odlučio na usamljenički život. Na južnoj strani od isposnice, iza stene izvire dobra i hladna voda. Narodno verovanje pripisuje ovoj vodi posebnu svetost i lekovitost za bolesti očiju i glave. 
                                                                                                                Željko Miljanić
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/927/tekst/zaduzbina-milosa-obilica/print/lat
  3. Волим
    ribar got a reaction from Рапсоди in MANASTIR TUMAN   
    Manastir Tuman lociran je u "dražestnoj dolini planina golubački" na obali istoimenog potoka. Za ime manastira vezano je nekoliko predanja vezanih za ime Miloša Obilića, proslavljenog junaka epskih pesama kosovskog ciklusa. Po tim predanjima Miloš, koji je vojvodovao u ovom kraju sa dvorcem u obližnjem selu Dvorištu, u lovu je nehotice smrtno ranio pustinjaka Zosima Sinajita, koji se podvizavao u obližnjoj pećini. Kada htede da ga ponese vidaru na lečenje, pustinjak odmahnu i reče: "Tu mani!" tj. nema leka - pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže zadužbinu - manastir u koji polaže Zosimove mošti, ali u jeku radova stiže knežev poziv da pođe u boj: "Tu mani, pa dođi na Kosovo!" Od dvostrukog uzvika "Tu mani!" manastir dobija ime Tuman. Cela priča nema istorijskog osnova, jer je Miloš Obilić bio tako sitan plemić da savremeni izvori uopšte ne beleže odakle potiče, a danas ga svojata nekoliko mesta u Srbiji (Pocerje, Kosovo, Novi Pazar), dokazujući da je baš njihov. Pored Tumana, narodno predanje pripisuje Milošu crkvu u Kiseloj banji kod Podujeva i manastir u Kormanu kod Niša. Mi čak nismo sigurni da se on zvao Miloš (K)obilić, jer pisanje turskih hroničara, da je "Murata ubio srpski plemić Biliš Kubila" protumačeno je kao turska transkripcija imena Miloša (K)obilića. Ustvari radi se o igri reči. Izraz "biliš kubila" znači "Onaj koji zna zadati udarac". Dakle, "Murata je ubio srpski plemić koji zna zadati udarac". Bio to Miloš Obilić ili ne, očigledno je "znao zadati udarac", a nas ostavio u dilemi po pitanju njegovog porekla. S druge strane, sa mnogo se više osnova ime Tuman može dovesti u vezu sa korenom grčke reči tj. grob, ili pak timvos sa korenom latinskih reči tumulo - ukopati i tumulus - grob, tumulo inanis - prazan grob (kenotaf), što bi u svakom slučaju ukazivalo na postojanje nekog groba iz antičkih odnosno rano hrišćanskih vremena. Ne treba odbaciti ni pridev tumulosus - humovit, bregovit, jer je ovaj kraj zaista takav. Možda poreklo imena treba tražiti i izvan Balkanskih predela, jer u Jermeniji postoji manastir istog imena, a kod Rusa prezime - Tumanski i Tumanov. Neka veza svakako postoji.
    Ne znamo ni vreme izgradnje manastira niti njegovog ktitora. Pomen o njemu ne pojavljuje se u dokumentima iz vremena srednjevekovne države, pa ga nema ni u prvim turskim popisima. Tek popis iz 1572-3. godine, beleži dva manastira svetog Arhangela u nahiji Pek. Jedan od njih se identifikuje sa Tumanom. Popis ne određuje bližu lokaciju manastira niti daje brojno stanje monaha, već samo njegovu novčanu obavezu od 160 akči koju plaća sultanovoj blagajni. Popis iz vremena sultana Murata III određuje lokaciju manastira "kod sela Tumana". Ovaj popis pruža nešto više podataka: u manastiru žive dva monaha, a godišnja davanja dostigla su zavidnu cifru od 1.512 akči, što govori da je manastir imao solidan zemljišni posed i prihode. Svakako da je na položaj i stanje Tumana povoljno uticala obnova Pećke patrijaršije pod Makarijem Sokolovićem. U drugoj polovini XVI veka nastalo je u ovom manastiru jedno književno delo, tzv. Tumanski apokrifni zbornik koji se danas nalazi u arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu. Nismo u prilici da čitaocima predočimo kako je manastir proveo XVII vek, šta je preživeo u vreme Bečkog rata i seobe Srba pod Arsenijem III, jer ga izvori ne pominju, pa se pretpostavlja da je tada opusteo. Izvori su malo izdašniji tek u prvoj polovini XVIII veka, tj. u vremenu austrijske okupacije severne Srbije. Po izveštaju Maksima Ratkovića, egzarha beogradskog mitropolita, manastirska crkva je "stara crkov" zidana od kamena, sa svodom od kamena a pokriven ciglom. Priprate nema. Ostali opis govori o krajnjem siromaštvu, jer nema ništa od bogoslužbenog inventara, čak ni putira ni diskosa niti kadionice ni kandila. Samo dve bele odežde, jedan oktoih, jedan trebnik i "zakonik rukopis srbski, svetogorac kaluger pisal". Osim monaha Isaije, rodom iz Hercegovine, učesnika crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima 1735. godine, drugih monaha nema. Izdržavao se od manastirske parohije koju je činilo 30 domova.
    U vreme Kočine krajine, manastir je paljen od strane Turaka. Po pisanju Joakima Vujića manastir je obnovljen i manastirskoj crkvi je 1797. godine dozidana priprata, pa je dužina crkve sa pripratom i oltarom iznosila 53 stope a širina i visina bile su podjednake - po 19 stopa. Stradanje Tumana se ponovilo u vreme Prvog srpskog ustanka, a obnovu je dočekao u vreme kneza Miloša. Zasluga za to pripada Pavlu Bogdanoviću, knezu požarevačke nahije. On je, sa ostalim priložnicima, podigao 1826. godine kelije manastirske, kako svedoči natpis na njima.
    Manastir je u prošlom veku imao 15 hektara obradive zemlje i oko 400 hektara šume. Zemlja je donosila mali prihod, ali je proređivanje šume izdržavalo manastir, jer je bilo orahovih i hrastovih stabala debljine 1,5-2,0 m koji su korišćeni za izradu železničkih pragova. Prihod je dopunjavala zakupnina od kafane koju je manastir izdavao u najam i vodenica potočara. Godine 1879. zemljotres je rastresao manastirsku crkvu koja je na nekoliko mesta "prepukla", kao i sve ostale manastirske zgrade, na kojima se pojavilo mnogo opasnih pukotina. Okružni inženjer je posle pregleda i snimanja situacije, podneo izveštaj da ne vredi popravljati nijednu zgradu, jer je sve toliko nesigurno i trošno da neće dugo trajati. Pošto nije bilo novca da se sve sruši i iznova podigne, izvršena je 1883. sanacija pod nadzorom inženjera Čermaka, a Nestor Bosiok izradio je novi ikonostas za 15 cesarskih dukata. Ipak, 1910. godine srušena je crkva jer je bila sklona padu i ugrožavala vernike. Balkanski ratovi (1912-13) i Prvi svetski rat (1914-18), odložili su izgradnju nove crkve, pa je sadašnja crkva podignuta tek 1924. godine.
    Godine 1934. u Tuman je preseljeno rusko monaško bratstvo iz manastira Miljkova. Od 1966. godine Tuman je ženski opštežiteljni manastir.
    CRKVA svetog arhangela Mihaila, zidana je u srpsko-vizantijskom stilu, sa fasadom dinamično raščlanjenom lukovima i kordonskim vencima, a bogato ukrašenom dekoracijom u formi rozeta i šahovskih polja. Oltarska i bočne apside, iznutra polukružne, spolja su petostrane sa okruglim prislonjenim stubovima na uglovima, povezanih lukom. U timpanonu su postavljeni okrugli prozori sa kamenom rozetom, okruženi dekoracijom u formišahovskih polja. Nad centralnim delom naosa uzdiže se četvorostrano postolje na koje je položen osmostrani tambur kupole. Na stranicama tambura kupole nalaze se dugi uzani prozori, a nad pripratom nalazi se, od kupole nešto niži, četvorostrani zvonik sa biforama na svakoj strani. Krovni pokrivač je limeni. Spoljašnja fasada je sa dva kordonska venca podeljena na tri pojasa, sa prozorima u srednjem. Prozori na priprati su dvodelni, dok su ostali jednodelni. Glavni ulaz se nalazi na zapadnoj strani, a sporedni na severnoj pevničkoj apsidi. Unutrašnjost crkve je pre par godina živopisana. Ikonostas je nizak, sličan srednjevekovnim, tako da ne zaklanja živopis u oltarskom prostoru. U naosu crkve se nalazi kivot sa moštima svetog Zosima Sinajita.
    VELIKI KONAK (23h9m) podignut je 1935-7. godine za potrebe uvećanog bratstva. U prizemlju se nalazi 11 malih kelija za monahe, a na spratu kapela posvećena prazniku Pokrova Presvete Bogorodice, prostorije za episkopa, duhovnika kao i radionica.
    MALI KONAK je podignut od materijala starog konaka u stilu moravske seoske kuće, ima samo kuhinju i dve sobe za goste.
    ISPOSNICA prepodobnog Zosima Sinajita nalazi se u pećini i čine je dve prostorije.
    Iznad nje se nalazi i KAPELA PREPODOBNOG ZOSIMA SINAJITA.
    Duhovnik: prepodobni jeromonah Danilo (Andrejić).
    Nastojateljnica: visokopredobna igumanija Serafima (Petrović).
    www.spc-altena.de/latein/ebene02/eb8_hs8_us130.html
  4. Свиђа ми се
    ribar got a reaction from Phoebe in MANASTIR TUMAN   
  5. Волим
    ribar got a reaction from Јелена М. in Манастир Денковац   
  6. Волим
    ribar got a reaction from Биљана, два in Тамјан се може користити у лечењу рака   
    TAMJAN- drevno drvo-novi lek     
    Tamjan je poznat i kao oliban ili sveta bosvelija.
    On je grmoliko, grbavo listopadno drvo s'tankom papirnatom korom koja se stalno ljusti. U prolece cveta malim zelenkastobelim cveticima sa 5 latica, skupljenim u metlicasti cvast. Iz cvetova se razvijaju semenke tamjana- crvene ili smedje tvrde kvrgave bobice.
    Ne uspeva nigde osim na svojim prirodnim stanistima- juzna Arabija i juzna Indija- i na podrucju Afrike od Nigerije do Somalije. Raste i divljini Savana i na brdovitom, plitkom, i kamenitom tlu, na visinama od 500- 1500m nadmorske visine. Mnogim vrstama koje danas rastu u divljini preti unistenje.
    Pripada porodici balzamika (Burseraceae), kojoj pripada i mirta. Nekoliko vrsta iz porodice balzamika, a medju njima i neke vrste tamjana, sadrze u svom drvetu mlecni biljni sok koji se izlucuje i osusi i stvrdne u mirisne smolaste grudvice. Jedno drvo tamjana moze do kraja berbe u jesen da izluci i do 8kg smole.
    Miris i kvalitet smole, zavise od vrste drveta. Danas je tamjan na trzistu dostupan u obliku zrnca, praska, stapica za dimljenje i kao etericno ulje ( u kozmetickoj industriji je vazan sastojak parfema i krema protiv bora; a u farmaceutskoj koristi se u aromaterapiji).
    Danas se zna da drvo tamjana sadrzi vise od 200 razlicitih sastojaka, a najvaznija je mlecni sok u kojem su otopljene razlicite smole, kaucuk, etericno ulje, gorke supstance, sluz i benzojeva kiselina. Fenoli, koji nastaju dimljenjem smole tamjana, imaju antisepticno delovanje. Zbog toga se danas, kao i nekad, u mnogim africkim i azijskim zemljama dimom tamjana dezinfikuju prostorije, odeca i predmeti za svakodnevnu upotrebu.
    Osim sto stiti od mnogih zaraznih bolesti. danas se smatra da udisanje tamjana umiruje i opusta, jaca zivce i pomaze kod razdrazljivosti i depresije.
    Uklanja bore: Tamjan je oduvek bio kozmeticko sredstvo. Jos je legendarna "0110_hahaha od Sabe" negovala svoju kozu kupkama i uljima koja su sadrzavala etericno ulje tamjana,a i zvakala je komadice tamjana kako bi osvezila dah. Koristila ga je i egipatska Kleopatra. Ona je tamjanom negovala lice i crtala linije oko ociju, sto i danas cine mnoge zene sa Istoka.
    Nada za reumaticare: Zapadna medicina toj vrsti smole do skoro nije pridavala nikakvu vaznost. Tek posle istrazivanja delovanja kiselina u smoli tamjana, sluzbena medicina pocela je da se zanima za tamjan kao lekovito sredstvo. Istrazivanja su pokazala da kiselina dobijena iz smole tamjana sprecava razvoj ili cak nastanak mnogih upalnih procesa, a najpre reume, astme i crevnih upala. Prva bolnicka istrazivanja potvrdila su pozitivna iskustva tradicionalne istocnjacke medicine. Naucnici predpostavljaju da se upotrebom tamjana nece javiti neke stetne nuspojave, koje su ceste pri upotrebi nekih lekova protiv reume.
    Mirisnu smolu tamjana oduvek su upotrebljavali svi narodi. Kao 1 od darova koje je mudrac s'istoka dao Isusu, tamjana se prvobitno upotrebljavao za dimljenje u religioznim obredima Egipcana, Vavilonaca, Asiraca, Jevreja, starih Grka i Rimljana. Vrednost mu je bila jednaka vrednosti zlata. Osim sto se upotrebljavao kao sredstvo placanja u trgovini, bio je pojam moci i blagostanja, najveci ratni dobitak, skupoceni dar, lek za mnoge bolesti i sredstvo za odrzavanje mladosti i lepote. " od Sabe" pokusavala je da ga uzgaja u velikim posudama, a Kleopatra na tlu Egipta, ali nikome do danas nije uspelo da ga uzgoji van njegovog izvornog stanista. Tamjanova smola upotrebljavala se kao lek jos pre vise od 3500godina. U 5v.pre Hrista ,Hipokrat je preporucivao zvakanje usitnjenog tamjana pomesanog sa medom protiv kaslja i bolesti pluca, ili samo za osvezenje daha. Plinije je tamjanom pokusavao da leci teska trovanja,a arapski lekari su njime zaustavljali krvarenja, lecili rane, povracanja i prolive. U staroj Kini bio je lek protiv gube i koznih bolesti,a Avicena je preporucivao tamjan protiv tumora, cireva, povracanja, dizenterije i malarije.
    LEKOVITA SVOJSTVA:
    1.Smiruje upalu sluzokoze usta i dezinfikuje je.
    2.Smiruje kasalj, pomaze kod prehlade, gripa, kijavice, astme i bronhitisa.
    3.Pomaze kod upale bubrega, besike i mokracnih kanala.
    4.Pomaze kod prosirenih vena i hemoroida.
    5.Smatra se dobrim afrodizijakom.
    6.Pomaze kod neplodnosti.
    7.Smanjuje bolove kod reume, artritisa i gihta.
    8.Umiruje i opusta, jaca zivce, pomaze kod razdrazljivosti, nemira, nesanice i depresije.
    9.Smanjuje bolove i smiruje upale kod neuralgije, isijasa, lumbaga.
    10.Neguje suvu, osetljivu i masnu , a smiruje nadrazenu i upaljenu kozu, regenerise je i podmladjuje, smanjuje bore, otklanja strije, a leci i akne, herpes, rane i cireve.
    ULJE OD TAMJANA:
    -60 kapi etericnog ulja tamjana.
    -1dl bademovog ulja
    Priprema: Etericno ulje tamjana (60 kapi = 1 kasikica), umesajte u bademovo ulje, ili neko drugo biljno ulje i dobro promesati- protresti.
    Koristi se za masazu tela, a za decu, osetljive koze i kozu lica kolicina etericnog ulja treba da je upola manja.
    Oblog od tamjana:
    -10 kapi etericnog ulja tamjana
    -1 kasika jabukovog sirceta
    -3-5l vode
    Pripema: Etericno ulje tamjana umesati u jabukovo sirce, a potom dodati vodu. Lanenu ili pamucnu krpu ravnomerno umociti, ocediti i staviti na bolesni deo tela.Kad se oblog ugreje od tela ili vruci oblog ohladi, zameniti ga drugim postupak ponavljati od najmanje 30 minuta do nekoliko sati.
    Inhalacija:
    -20 kapi etericnog ulja tamjana
    -1 l vruce vode.
    Priprema:Etericno ulje tamjana staviti u vrucu vodu. Oko glave staviti peskir i udisati paru 5- 10 minuta, najvise 3 puta na dan.
  7. Волим
    ribar got a reaction from Биљана, два in MANASTIR MESIĆ   
    SVETINJA NA OBRONCIMA JEDINE VOJVOĐANSKE PLANINE
    Stradanja i uzdizanja manastira Mesić
    Najstarije predanje kaže da su manastir, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje.
    Kada se neupućenima predstavlja istočna južnobanatska varošica, ili kako njegovi stanovnici vole da kažu, grad Vršac, uvek se koriste tri znaka prepoznavanja. Kula, vinogradi i manastir Mesić. Naizgled tri različita, ali po jednom, ista obeležja - ne zna im se godina nastanka. Vreme izgradnje Kule ne može se ni približno odrediti, a još manje se zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima podignuta. Za sakrivanje, pak, neznanja o vremenu nastajanja vinograda na obroncima vršačkog gorja koristi se konstatacija - od Dačana i Rimljana do naših dana ovde se uzgaja vinova loza – iako postoji zapis da je 1494. godine dvor ugarskog kralja Ladislava Drugog kupio bure vršačkog vina.
    Nema pouzdanih podataka ni o izgradnji manastira Mesić, na ulazu u istoimeno selo, ukotvljeno podno jedinih vojvođanskih planina. Zna se da je jedan od najstarijih manastira u Banatu, ali o samom postanku ove svetinje postoji više verzija. Najstarije predanje kaže da su ga, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Oni su po pomenutim delovima Ugarske širili Jevanđelje i imali svoj Sveto Pretečev manastir u mestu Morisena – današnji Čanad. Proterani, došli su do obronaka Karpata i tu sagradili novi manastir posvećen rođenju sv. Jovana Krstitelja.
    Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje. Kasnije, posle smrti sv. Save, sv. Arsenije je postao drugi arhiepiskop srpski.
    Poznate činjenice govore da je manastir Mesić u doba Turaka bio mnogo puta paljen i rušen i da su ga krajem 15. i početkom 16. veka obnovili despot Jovan Branković i njegova majka Angelina, koji su u to vreme na ovim prostorima imali posede. Zbog učinjenog smatraju se ktitorima manastira.
    Prvi pisani dokument, koji pominje manastir Mesić, je katastih Pećke patrijaršije iz 1660. i 1666. godine. To je vreme velikih migracija srpskog naroda u ove krajeve i osnivanja prvih srpskih manastira na teritoriji južne Ugarske tokom 15. i 16. veka. Iz ovog dokumenta se saznaje da je Mesić bio rezidencija vršačkih episkopa u vreme odmah nakon velike seobe, kada je privilegijama austrijskog cara Leopolda Prvog potvrđeno postavljanje Spiridona Stibice za vršačkog vladiku.
    Početkom 18. veka manastir je ponovo stradao, sada u vihoru rata između Austrije i Turske, i bio je dosta oštećen. Potom je krušedolski monah Mojsej Stefanović potražio pomoć od ruske carice Jelisavete Petrovne i dobijenim sredstvima obnovio crkvu. Znajući i poštujući prave vrednosti pravoslavlja i želeći da očuva stari vizantijski lik crkve, koja prema nalazima stručnjaka pripada raškoj školi, najstarijoj u našoj crkvenoj arhitekturi, našao je majstore – zografe, čuvare tradicije vizantijskog freskopisanja. Zvali su se Petar, Andrej i Jovan. Završili su freskopis 1743. godine, u postvizantijskom stilu, što daje posebnu vrednost ovoj crkvi. Međutim, krajem 18. veka, crkva je ponovo obnovljena, po nacrtu nemačkog arhitekte Antona Blobergera. Tom prilikom izvršena je barokizacija crkve i, između ostalog, dograđen je barokni zvonik sa pripratom i postavljen je barokni ikonostas.
    Kasnije su freske u postvizantijskom stilu bile pokrivene sa dva sloja maltera, preko kojeg su mestimično oslikane scene iz Jevanđelja u baroknom stilu, a kupole, karakteristične za vizantijski, bile su pokrivene krovom u moravskom arhitektonskom stilu. To je bilo učinjeno da bi se prikrila izrazito pravoslavna obeležja manastira, jer je ovim krajevima dominirala katolička vera. Godine 1847, pokraj ostataka starog, sagrađen je novi konak manastira, a 1892. godine ove je krajeve pogodio zemljotres u kojem je najviše oštećenja u manastirskom kompleksu pretrpela sama crkva.
    I posle Drugog svetskog rata, 1947. i 1971. godine, manastir je takođe restauriran. Koliko je bilo moguće, crkvi je vraćeno je prvobitno stanje - vizantijski izgled. U to vreme na krovu crkve pronađeno je jedno rukopisno Jevanđelje iz 16. veka, koje svedoči o postojanju monaške škole pri manastiru u ranijim vekovima. Ono govori da su se monasi bavili prepisivanjem sveštenih knjiga. Takođe, nakon što je vekovima bio muški, manastir Mesić je 1952. godine postao ženski.
    U crkvi manastira Mesić nalazi se čudotvorna ikona presvete Bogorodice, kopija čuvene čudotvorne Bogorodičine ikone, Dostojno jest, sa Svete gore Atonske, pred kojom se u 10. veku, u vreme Patrijarha carigradskog Nikole Hrisoverga (983-996), desilo čudo. Predanje kaže da je pred njom arhanđeo Gavril otpevao do tada nepoznatu pesmu Bogorodici, Dostojno jest, koja je potom ušla u redovnu bogoslužbenu upotrebu u pravoslavnoj crkvi. Mesićka kopija potiče iz 1803. godine i takođe ima čudotvorno dejstvo, jer prema svedočenju ljudi koji su se pred njom sa verom molili, Bogorodica pomaže u onome što je za spasenje njihovih duša.
    U bogatoj riznici manastira čuva se više vrednih rukopisnih i štampanih knjiga, kao i niz slika poznatih slikara, Jovana Popovića iz Opova (Portret J. J. Šakabente), Johana Tobiasa Kaerglinga, Arsenija Petrovića, Pavela Đurkovića i drugih manje poznatih autora.
    Većina Vrščana koristi svaki lepši vikend da sa porodicama obiđe manastir Mesić, pomoli se Bogorodici i upali sveću, a zatim, daleko od gradske vreve, u hladu stoletnog oraha provede nekoliko mirnih trenutaka.
    http://www.vojvodina.com/zanimljivosti/arhiva3/030919.html
  8. Волим
    ribar got a reaction from stevan911 in MANASTIR MESIĆ   
    SVETINJA NA OBRONCIMA JEDINE VOJVOĐANSKE PLANINE
    Stradanja i uzdizanja manastira Mesić
    Najstarije predanje kaže da su manastir, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje.
    Kada se neupućenima predstavlja istočna južnobanatska varošica, ili kako njegovi stanovnici vole da kažu, grad Vršac, uvek se koriste tri znaka prepoznavanja. Kula, vinogradi i manastir Mesić. Naizgled tri različita, ali po jednom, ista obeležja - ne zna im se godina nastanka. Vreme izgradnje Kule ne može se ni približno odrediti, a još manje se zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima podignuta. Za sakrivanje, pak, neznanja o vremenu nastajanja vinograda na obroncima vršačkog gorja koristi se konstatacija - od Dačana i Rimljana do naših dana ovde se uzgaja vinova loza – iako postoji zapis da je 1494. godine dvor ugarskog kralja Ladislava Drugog kupio bure vršačkog vina.
    Nema pouzdanih podataka ni o izgradnji manastira Mesić, na ulazu u istoimeno selo, ukotvljeno podno jedinih vojvođanskih planina. Zna se da je jedan od najstarijih manastira u Banatu, ali o samom postanku ove svetinje postoji više verzija. Najstarije predanje kaže da su ga, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Oni su po pomenutim delovima Ugarske širili Jevanđelje i imali svoj Sveto Pretečev manastir u mestu Morisena – današnji Čanad. Proterani, došli su do obronaka Karpata i tu sagradili novi manastir posvećen rođenju sv. Jovana Krstitelja.
    Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje. Kasnije, posle smrti sv. Save, sv. Arsenije je postao drugi arhiepiskop srpski.
    Poznate činjenice govore da je manastir Mesić u doba Turaka bio mnogo puta paljen i rušen i da su ga krajem 15. i početkom 16. veka obnovili despot Jovan Branković i njegova majka Angelina, koji su u to vreme na ovim prostorima imali posede. Zbog učinjenog smatraju se ktitorima manastira.
    Prvi pisani dokument, koji pominje manastir Mesić, je katastih Pećke patrijaršije iz 1660. i 1666. godine. To je vreme velikih migracija srpskog naroda u ove krajeve i osnivanja prvih srpskih manastira na teritoriji južne Ugarske tokom 15. i 16. veka. Iz ovog dokumenta se saznaje da je Mesić bio rezidencija vršačkih episkopa u vreme odmah nakon velike seobe, kada je privilegijama austrijskog cara Leopolda Prvog potvrđeno postavljanje Spiridona Stibice za vršačkog vladiku.
    Početkom 18. veka manastir je ponovo stradao, sada u vihoru rata između Austrije i Turske, i bio je dosta oštećen. Potom je krušedolski monah Mojsej Stefanović potražio pomoć od ruske carice Jelisavete Petrovne i dobijenim sredstvima obnovio crkvu. Znajući i poštujući prave vrednosti pravoslavlja i želeći da očuva stari vizantijski lik crkve, koja prema nalazima stručnjaka pripada raškoj školi, najstarijoj u našoj crkvenoj arhitekturi, našao je majstore – zografe, čuvare tradicije vizantijskog freskopisanja. Zvali su se Petar, Andrej i Jovan. Završili su freskopis 1743. godine, u postvizantijskom stilu, što daje posebnu vrednost ovoj crkvi. Međutim, krajem 18. veka, crkva je ponovo obnovljena, po nacrtu nemačkog arhitekte Antona Blobergera. Tom prilikom izvršena je barokizacija crkve i, između ostalog, dograđen je barokni zvonik sa pripratom i postavljen je barokni ikonostas.
    Kasnije su freske u postvizantijskom stilu bile pokrivene sa dva sloja maltera, preko kojeg su mestimično oslikane scene iz Jevanđelja u baroknom stilu, a kupole, karakteristične za vizantijski, bile su pokrivene krovom u moravskom arhitektonskom stilu. To je bilo učinjeno da bi se prikrila izrazito pravoslavna obeležja manastira, jer je ovim krajevima dominirala katolička vera. Godine 1847, pokraj ostataka starog, sagrađen je novi konak manastira, a 1892. godine ove je krajeve pogodio zemljotres u kojem je najviše oštećenja u manastirskom kompleksu pretrpela sama crkva.
    I posle Drugog svetskog rata, 1947. i 1971. godine, manastir je takođe restauriran. Koliko je bilo moguće, crkvi je vraćeno je prvobitno stanje - vizantijski izgled. U to vreme na krovu crkve pronađeno je jedno rukopisno Jevanđelje iz 16. veka, koje svedoči o postojanju monaške škole pri manastiru u ranijim vekovima. Ono govori da su se monasi bavili prepisivanjem sveštenih knjiga. Takođe, nakon što je vekovima bio muški, manastir Mesić je 1952. godine postao ženski.
    U crkvi manastira Mesić nalazi se čudotvorna ikona presvete Bogorodice, kopija čuvene čudotvorne Bogorodičine ikone, Dostojno jest, sa Svete gore Atonske, pred kojom se u 10. veku, u vreme Patrijarha carigradskog Nikole Hrisoverga (983-996), desilo čudo. Predanje kaže da je pred njom arhanđeo Gavril otpevao do tada nepoznatu pesmu Bogorodici, Dostojno jest, koja je potom ušla u redovnu bogoslužbenu upotrebu u pravoslavnoj crkvi. Mesićka kopija potiče iz 1803. godine i takođe ima čudotvorno dejstvo, jer prema svedočenju ljudi koji su se pred njom sa verom molili, Bogorodica pomaže u onome što je za spasenje njihovih duša.
    U bogatoj riznici manastira čuva se više vrednih rukopisnih i štampanih knjiga, kao i niz slika poznatih slikara, Jovana Popovića iz Opova (Portret J. J. Šakabente), Johana Tobiasa Kaerglinga, Arsenija Petrovića, Pavela Đurkovića i drugih manje poznatih autora.
    Većina Vrščana koristi svaki lepši vikend da sa porodicama obiđe manastir Mesić, pomoli se Bogorodici i upali sveću, a zatim, daleko od gradske vreve, u hladu stoletnog oraha provede nekoliko mirnih trenutaka.
    http://www.vojvodina.com/zanimljivosti/arhiva3/030919.html
  9. Волим
    ribar got a reaction from stevan911 in Манастир Лелић   
  10. Волим
    ribar got a reaction from stevan911 in Манастир Лелић   
    Manastir Lelić drugi srpski Ostrog
    Od prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića iz Amerike i upisa njegovog imena u kalendar svetih manastir Lelić nadomak Valjeva godišnje poseti i do 100.000 vernika i poklonika

    Sve­tac, du­hov­nik, pro­rok i is­ce­li­telj: vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić (Fo­to B. Novović) Valjevo – Manastiri Lelić, Ćelije, Jovanja i Pustinja, ušuškani podno venca valjevskih planina već su svojom blizinom i značajem među vernicima poneli epitet Srpske Palestine. Posle prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića iz Amerike pre 18 i upisa njegovog imena u kalendar svetih pre pet godina, manastir Lelić proglašen je za drugi, odnosno novi srpski Ostrog. Nimalo slučajno, jer mu u pohode godišnje dođe i do 100.000 vernika, poklonika i turista.
    Tako je bilo i ovog 3. maja kada je porta manastira bila pretesna da primi sve one koji su došli da se poklone moštima sv. Nikolaja povodom obeležavanja dana kada je kao 77. po redu srpski svetitelj upisan u kalendar svetih. Narod i vernici pre odluke Sinoda SPC ovog duhovnog gorostasa proglasili su za svetog dok su to mnogo pre svih učinili Rusi.
    – Još kao episkop žički i ohridski, vladika Nikolaj je stekao ugled ne samo nenadmašnog bogoslova i pisca, već i istaknutog narodnog dušebrižnika i prosvetitelja. I danas je aktuelno ono što je on pre 70 i 80 godina pisao, propovedao i zborio o veri, obrazovanju, politici, nasilju, toleranciji, državnim vođama. Bio je u svemu jednostavan i nedvosmisleno jasan. I proročki je mnogo toga pogodio što će sve zadesiti naš narod kako na kraju 20. tako i u novom veku. Uz sve drugo, nesporne su i njegove isceliteljske moći, posebno za one koji tome priđu s verom. Eto onda i objašnjenja zbog čega tolike reke poklonika dolaze u pohod manastiru Lelić i njegovom svetitelju vladici Nikolaju – kaže arhimandrit Avakum, starešina manastira, ili kako on voli da naglasi, čuvar moštiju sv. Nikolaja.
    Pored ostalog, brojni vernici koji ovde dolaze iz svih bivših jugoslovenskih republika, pravoslavnih zemalja iz regiona i ponajviše Rusije, zadivljeni su podatkom da je malo selo Lelić dalo čak tri episkopa, Nikolaja Velimirovića, njegovog sinovca Jovana i episkopa Artemija, koji se neumorno bori za očuvanje srpskih svetinja i naroda na prostoru Kosova i Metohije. Posebno ushićenje i osećaj za sve njih predstavlja i to što su mošti, odnosno zemni ostaci sv. Nikolaja, očuvane u celosti. Celivati se mogu tokom nedeljnog bogosluženja, ali na zahtev vernika i u drugim prilikama.
    – Sve je na ovom svetom parčetu zemlje u božjem proviđenju i skladu. Crkvu, odnosno sada manastir u kojem se nalaze svete mošti, sagradio je sam Nikolaj i to na svom imanju. Njegovim delima i poukama, jasno se primećuje, napajaju se sve generacije bez obzira na obrazovanje i socijalni status. Ono što raduje jeste da u Lelić dolazi sve veći broj mladih ljudi, vraćajući se veri na pravi i iskren način. Za sve to vreme manastir ide putem Žiče, Studenice, Dečana i drugih pravoslavnih svetinja – veli protosinđel Georgije, sabrat manastira, pri tom dodajući da se lelićkoj svetinji od pre koju godinu može prići asfaltnim putem, da su sagrađena tri velika parkirališta, odnosno manastirski konak koji može prihvatiti i do 100 poklonika i posetilaca. Međutim, sa lepšim danima, baš kao u Ostrogu, mnogi vernici žele da u blizini svetinje zanoće pod vedrim nebom.
    B.Novović
    -----------------------------------------------------------
    Iz Nikolajeve biografije
    Vladika Nikolaj Velimirović rođen je 1880. godine u Leliću, gde je učio osnovnu školu. Šestogodišnju gimnaziju završio je u Valjevu, a Bogosloviju u Beogradu. Teologiju je doktorirao na Univerzitetu u Bernu, a filozofiju na Oksfordu. Njegova dela broje preko 20.000 strana. Upokojio se 1958. godine u Pensilvaniji (SAD) gde je bio rektor i profesor Ruske bogoslovije. Njegovi zemni ostaci iz manastira sv. Save u Libertvilu preneti su u Lelić 12. maja 1991. godine.
    -----------------------------------------------------------
    Nikolaj o partijama
    O partijama i partizanstvu neće narod više da čuje. Narod hoće samo jedan program, a to je jedinstvo. Jedinstvo radi obraza srpskoga. Jedinstvo radi spasenja. Za partijama samo kukaju oni koji su jedino kroz partije, a to znači kroz zavadu narodnu, postajali nešto i značili nešto u ovoj zemlji.
    -----------------------------------------------------------
    O štednji
    Štednja ne spada u velike vrline. Suvišnom vikom o štednji može se karakter naroda pokvariti, kako vidimo na primeru nekih evropskih naroda. Štednja brzo prelazi u tvrdičluk, a tvrdice su veliko društveno i državno zlo.
    POLITIKA
    [objavljeno: 11/05/2009]
  11. Волим
    ribar got a reaction from ines in Православна чуда   
    ЧУДОТВОРНА ИКОНА - БОГОРОДИЦА КАЗАНСКА  

    Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.
    Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву:
    "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.
    Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула.
    www.spc-innsbruck.at
  12. Волим
    ribar got a reaction from ines in Православна чуда   
    Часни појас Пресвете Богородице    

    Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.
    У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
    У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
    Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
    За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.
    1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
    У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
    1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".
    До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.
    www.svetagora.info
  13. Волим
    ribar got a reaction from ines in Православна чуда   
    Богородица Брзопомоћница    
       
    У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице:
    Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена.
    Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо.
    Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик.
    И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.”
    Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном  трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.
    Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.    
    www.svetagora.info
  14. Волим
    ribar got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    Manastir Crna Reka
    U kultnom manastiru Crna reka, nad moštima Svetog Petra Koriškog vekovima se događaju čudotvorna isceljenja, onih koji veruju da ovde mogu pronaći „ono što im lekari nisu mogli dati”
    Na području Ibarskog Kolašina, u trouglu između Novog Pazara, Rožaja i Kosovske Mitrovice, nedaleko od Ribarića, uvučen u pećinski deo strme litice nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila ¬ Crna reka, jedan od tri kultna isceliteljska mesta Srpske pravoslavne crkve.
    BOMBARDOVANJE
    GROMADA ZASTALA U MANASTIRU
    Sa čudotvornim moštima Svetog Petra Koriškog, narod povezuje i činjenicu da je u svojoj istoriji Crna reka dva puta zapustela, ali nikada nije bila porušena, niti je menjala prvobitni izgled. U prilog tome ide i priča iz 1999. godine. Tokom NATO agresije, bombardovana je i neposredna blizina manastira, pa se ogromna stena odvalila od litice i uz veliku buku survala u dvorište manastira, gde je mimo svih zakona fizike najednom stala. Nije srušila ni most do crkve ni konak, koji su joj se „našli na putu”. O tom događaju ne svedoči samo 10 tada prisutnih monaha, već i dvadesetak posetilaca koji su bili u porti.
    Osim neobičnog položaja, prirode koja ga okružuje i arhitekture, manastir Crna reka vekovima privlači i svojom mističnošću, čudotvornim ozdravljenjima i nerazjašnjenom prošlošću, koja narod privlači u stoletne šume na padinama Mokre gore.
    Svake godine, na Petrovdan, kada je i manastirska slava, hiljade hodočasnika pohodi ovu svetinju. Mada, kako saznajemo, i svakog vikenda u Crnoj reci, boravi stotine znatiželjnika i vernika svih konfesija. Ovde se mogu sresti poznati lekari, sportisti, univerzitetski profesori, bogati i siromašni.
    Narod veruje da Crna reka pruža spas svima koji iskreno veruju u njene natprirodne moći. Naime, u pećinskom delu manastira, nalaze se mošti Svetog Petra Koriškog, zbog kojih ovde dolaze nevoljnici ne samo iz Srbije, već i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i mnogobrojni stranci iz Bugarske, Rumunije, Rusije, Amerike...
    MOLITVE
    NA GROBU UBIJENOG MONAHA
    Poslednjih nekoliko godina, osim u manastirskoj crkvi, vernici se mole i pale sveće i nad grobom monaha Haritona (Lukića) iz svetoarhangelskog bratstva, koga su albanski teroristi ubili u leto 1999. godine. Njegovo izmrcvareno i obezglavljeno telo, nađeno je posle više od godinu dana u okolini Prizrena. Sahranjen je u Crnoj reci gde se i zamonašio.
    Svi koji dođu u Crnu reku, tvrde monasi, „traže ono što im lekari nisu mogli dati”. U narodu ovog kraja, kako među pravoslavcima, tako i među mnogobrojnim muslimanima utemeljeno je verovanje kako će „sve bolesti izlečiti ko uspe da zaspi u manastiru, tačnije da prespava noć pokraj kivota sa moštima Svetog Petra Koriškog”. Kažu da su i mnogobrojni nervni bolesnici iz hrama izašli zdraviji i bodriji, a pojedini i potpuno izlečeni, kao, nedavno, jedan Australijanac irskog porekla... Zato je, čini se, i potpuno prirodno što, svakodnevno, ljudi strpljivo čekaju ispred drvenog manastirskog mosta, da bi se poklonilo svetiteljevim moštima.
    Pod krovom manastirske crkve u steni, uz svetiteljev kovčeg, lek traže i nerotkinje, a veruje se i kako se devojke koje služe na manastirskoj slavi, najčešće, do kraja godine i udaju. Takođe, u uglu manastira iz stene izvire voda, koja se sliva niz manastirske odaje, a za koju se tvrdi da leči očne bolesti i glavobolju.
    FOTOGRAFISANJE
    (NE)DOZVOLJENO
    Iako su mnogobrojni posetioci poželeli da ovekoveče unutrašnjost crkve i kivot sa čudotvornim moštima nad kojima se mole vernici, u manastiru Crna reka to je izričito zabranjeno, jer se kako kažu monasi „čuva privatnost molitve, ali i onih koje je nevolja naterala da noće kod moštiju očekujući isceljenje”.
    Sa vodom je povezana i zanimljiva priča o nastanku imena manastira ¬ Crna reka. Po ovom predanju, tu je iskušenik petar provodio dane moleći se Bogu, dok je ispod njegove isposnice, reka u svom koritu „divlje” žuborila. Isposnika je jednom izdalo strpljenje, pa je prekinuo molitvu i osorno izgovorio: „Ućuti već jednom, crna reko!” Potom se desilo čudo i reka je zaista zaćutala.
    Tačnije, tačno na toku ispod mosta koji vodi do manastirske crkve i moštiju, reka ponire i izbija iz zemlje stotinak metara nizvodno. U staro korito pored manastira izađe samo kada se otope snegovi na Mokroj gori.
    Zajedno sa svim čudima i misterijama vezanim za ovaj manastir, „ide” i ona o nepouzdanim podacima njegovog nastanka koja varira za čitava tri veka, od 13. do početka 16. Posebnu „težinu” daje mu verovanje da ga je osnovao Sveti Joanikije Devički, koji se, nesporno, u njemu jedno vreme podvizivao. Šta se sa manastirom dešavalo od njegovog odlaska do druge polovine 17. veka ¬ nema podataka. Ovde je od 1687. pa narednih 14 godina bio skriven kivot sa telom Stefana Prvovenčanog, bogata biblioteka i priznata monaška škola. Krajem 19. veka u Crnoj reci je otvorena prva osnovna škola za srpsku decu u Ibarskom Kolašinu. Potom je manastir zapusteo. Poslednju veliku kako duhovnu, tako i ekonomsku obnovu, doživeo je 1979. godine po dolasku ¬ na mesto igumana ¬ sadašnjeg episkopa raško¬prizrenskog Artemija. Od tada kod monaha, koje još i nazivaju čuvarima moštiju Svetog Petra Koriškog, neprestano se, različitim povodima, sliva reka ljudi. Najviše je onih kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, kao i onih koji veruju u čuda. A čuda su, vekovi to dokazuju, u manastiru Crna reka ¬ moguća!
  15. Волим
    ribar got a reaction from ines in МАНАСТИР ДИВЈЕЈЕВО РУСИЈА   
    Subota, 22. jul 2006.

    Iz Vikse smo krenuli u pola osam, preko Ardatova u Divjevo, ženski manastir, koji je skoro potpuno obnovljen. Ove godine proslavili su 180 godina od osnivanja Serafimo-Divjejevskog Trojickog ženskog manastira, koji pripada eparhiji Nižnjeg Novgoroda. Grad Sarov je udaljen približno trideset kilometara. Pored manastira prolazi reka Lomovka. Ovo mesto predstavlja jednu od najvećih svetinja Ruske pravoslavne crkve. Po mojoj proceni, i danas ga poseti nekoliko hiljada “palomnika” (hodočasnika). Jedna “matuška” (monahinja) reče da je tako svakog dana. Jedan od najzaslužnijih ljudi za osnivanje ove svetinje jeste monah Serafim Sarovski, po kome je manastir i dobio ime. Saborni hram građen je od 1848. do 1875. i mene je “porazio svojom veličinom i krasotom”, kako je napisao S. V. Bulgakov.
    U pravoslavnom kalendaru za 2006. godinu, u izdanju Serafimo-Divjejevskog manastira, stoji da je “1842. godine bilo 125 monahinja”. A sin Karamzinov piše da je godine 1861. u manastiru bilo pet stotina kaluđerica. Oko 1900. tu je živelo blizu dve hiljade monahinja. Manastirski život počeo je da se obnavlja 1991. godine, a danas živi 45 monahinja. Sagrađena je i srednja škola. Godine 1927. boljševici su proterali monahinje, a manastir zatvorili. Matuška igumanija Sergija (Konkova): “1991. stigla sam u manastir sa nekoliko monahinja. Na Trojickom saboru Serafimo-Divjejeskoga manastira nije bilo prozora. U zdanju zvonika (kolokolni) nalazila se škola traktorista i večernja škola. Kazanski hram bio je skladište za povrće. Na teritoriji manastira nalazila se zgrada milicije, srednja škola. Trojicki sabor obnovljen je 1997, Preobraženski sabor 1998, trapezni hram Aleksandra Nevskog 2000. godine, Kazanski hram 2004, Sveta Kanavka 2004. To je danas najveći ženski manastir u Rusiji.” Ona je u novembru 1991. u ovaj manastir stigla iz Rige. Propisi u crkvi se strogo poštuju. Žene, ako nose kratke suknje ili farmerke, pre ulaska u crkvu dobiju “jubku” i moraju glavu da pokriju maramom. I moja kćerka Draga, razume se, nije bila izuzetak. Pokazali su nam i Sarov. Stigli smo do kapije grada i dalje se ne sme. U pitanju je “zatvoreni grad”. Domaćini mi rekoše da takvih gradova ima nekoliko na Uralu i Dalekom istoku. Sarov je nuklearni i raketni istraživački centar. Po povratku, posetili smo selo Ilev. Leži uz prelepo jezero, “prud”. Ovde se održavaju godišnja takmičenja u ribolovu. U selu je golema crkva, od koje su ostali samo zidovi. Groblje im je u šumi, to prvi put vidim. Izgleda neobično, a opet prirodno i lepo. Razgovarao sam sa jednom seljankom koja mi reče da je zadovoljna: “Istina, pod Brežnjevom se bolje živelo nego pod Gorbačovim i Jeljcinom, ali je sada, pod Putinom, dobro“. Jedino se žali da u selu nema mladih. Otišli su u gradove. Vratili smo se u Viksu preko sela Nariškino. Svuda se vide ostaci kolhoza. Zgrade su napuštene, propale, a ponegde su ostali još samo zidovi.
    http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/197.html
  16. Волим
    ribar got a reaction from gothic88nika in Тема јасна из прве поруке   
    Macor na prodaju.    STROGO NA KILO!!!

  17. Оплаках :))
    ribar got a reaction from jelica-djuric in Тема јасна из прве поруке   
    http://bp3.blogger.com/_cstQjgwJK0o/Rz8LSimYymI/AAAAAAAAB2Q/pMZDFVdHcRU/s320/MU%C5%

  18. Хахаха
    ribar got a reaction from AnaLaz in Тема јасна из прве поруке   
    http://bp3.blogger.com/_cstQjgwJK0o/Rz8LSimYymI/AAAAAAAAB2Q/pMZDFVdHcRU/s320/MU%C5%

  19. Хахаха
    ribar got a reaction from Ana B. in Тема јасна из прве поруке   
  20. Волим
    ribar got a reaction from Марко Цвијић in Лажно учење мормона ("цркве Исуса Христа светаца последњих дана") – Епископ Александар Милеант   
    МОРМОНИ
    Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама, вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и који имају интересовање за генеалошка истраживања.
    Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима. Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој “цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5 милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире, са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или локалне “парохије” ничу сваког дана.
    Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно, мормони верују?
    Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”.
    ОСНОВЕ
    Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је вероватно био тинејџер – психопата:
    “У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење. Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”.
    Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син, а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”. Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”.
    Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе “модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада.
    То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте, а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75% становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим “пророцима”.
    ПОРЕКЛО
    Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни “пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења, према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света. Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”.
    Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске.
    ВЕРОВАЊА
    Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос.
    Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек, Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”.
    Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама, “Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”.
    Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму (“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе. Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство.
    Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој верују “уколико је тачно преведена”.
    Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење” (тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље.
    Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог Писма  су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да је тврдио да може великом брзином да пише откровења.
    У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне 1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске бракове”.
    Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство. Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже” Црнце.
    Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних обреда” мормонизма.
    Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника. Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне теологије.
    Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава, Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера.
    Свештеник Алексеј Јанг
    Са енглеског: Слободанка Зарић
    ГРУПА АУТОРА
    БИБЛИЈА БЕЗ БОГА ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ
    ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА,
  21. Збуњен
    ribar got a reaction from NevenaS in Тема јасна из прве поруке   
    Macor na prodaju.    STROGO NA KILO!!!

  22. Оплаках :))
    ribar got a reaction from Smaragdni kamičak in Тема јасна из прве поруке   
  23. Љут
    ribar got a reaction from Vesna M in Тема јасна из прве поруке   
    http://bp3.blogger.com/_cstQjgwJK0o/Rz8LSimYymI/AAAAAAAAB2Q/pMZDFVdHcRU/s320/MU%C5%

  24. Волим
    ribar got a reaction from Rašo in MANASTIR RUKUMIJA   
    Манастир Рукумија
    Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.
    Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.
    За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.
    Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.
    У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.
    Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".
    Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.
    КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.
    Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.
    Адреса: Манастир Рукумија 12208 Костолац; тел: 012/261-121 из иностранства 00381-12-261-121
    www.pravoslavlje.nl
  25. Волим
    ribar got a reaction from AnaLaz in MANASTIR RUKUMIJA   
    Jedan dan sa: mati Anastasijom
    Kako postiti, a dušu gostiti
    U svom „Posnom kuvaru” Atanasija Rašić je sakupila recepte za pripremu ukusnih jela na vodi i ulju, a priredila je i knjigu koja poučava kako da se preživi u prirodi, kao i mnoga druga izdanja verskog sadržaja  
    Kad probate babure punjene šargarepom, paštetu s orasima, oblande s alvom ili neke druge od stotinak jednostavnih jela pripremljenih na način kako to radi monahinja Atanasija Rašić iz manastira Rukumije, uverićete se da i hrana za vreme posta može biti i ukusna, i raznovrsna, i hranljiva. Osim što ta mnoga jela priprema, monahinja ih je sve sabrala u sveščicu formata crkvenog kalendara. Kuvari monahinje Atanasije, iako nisu nastali iz komercijalnih pobuda, stigli su u mnoge pravoslavne domove i tako postali jedno od najtraženijih izdanja na našim prostorima.
    – Nisam u početku ni ja znala da pripremam jela na vodi – poverila nam se monahinja, kojoj je ovo bio prvi razgovor sa novinarima o kuvarima koji se štampaju više od 10 godina. – Rečeno mi je da u vreme posta na vodi tamo gde ide ulje sipam vodu, i umesto mleka takođe vodu, a umesto jaja da dodam kvasac. Posle se samo nadograđuje. U početku smo recepte rukom prepisivali, onda smo ih kopirali. Zatim sam rešila da ih saberem u knjižicu i počela da poklanjam, ali se dešavalo da ih i ne pogledaju, pa sam krenula da ih pozajmljujem, i to se pokazalo uspešnije. Kuvare sam slala svim ženskim manastirima. Tako su, malo-pomalo, našli svoj put do vernika i svih koji su hteli da obogate svoj jelovnik.
    Kuva, beleži i „prelama”
    Na pitanje zašto su kuvari malog formata, naša sagovornica kaže da je
    želela da budu pri ruci, u džepu kecelje, laki za rukovanje, što jeftiniji,  kako bi ih svi mogli priuštiti.
    Prvi „Kuvar posnih jela na vodi, žive nekuvane hrane, kolača na vodi i napitaka” štampan je 1997. godine na preko 60 strana. U njemu su i saveti kako se naklijavaju semenke pšenice, pirinča i suncokreta, kako se prave kolači na vodi, boza i crno ... kao i niz uputstava u vezi s postom.
    Jela iz „Posnog kuvara” su prvo poslužena za manastirskom trpezom
    – Mnogi recepti su manastirski, ima dosta i onih koje sam zapisala od ovdašnjih žena koje su vredne domaćice. Stig je bogat kraj, pa otud i ukusne torte čak i na vodi, u koje se umesto brašna stavljaju mleveni orasi. Ima i recepata koje sam preuzela iz čuvenog „Patinog kuvara” i prilagodila današnjim mogućnostima – kaže naša sagovornica.
    Interesovanje je raslo, pa su usledila i nova izdanja: „Čorbe, variva i ostala jela na ulju”, „Jela od ribe”, „Posni kolači”...
    – Rukovodila sam se potrebama vernika u želji da im na svaki način pomognem i olakšam ne samo pripremanje jela u dane posta, već i da dam odgovor na mnoga pitanja, posebno kada je reč o slavama, jer su one jedno vreme bile zanemarene – navodi monahinja Atanasija, koja ne samo da je sakupila brojne recepte, već je naučila i sve o kompjuterskoj pripremi knjige za štampu.
    – Bilo mi je nezgodno da svaki čas zanovetam, tražim da se doda, promeni... Sela sam i naučila da radim sama, tako da danas manastir Rukumija ima, pored kuvara, i druga izdanja verskog sadržaja. Među najtraženijim knjigama je i „Kako da slavimo krsnu slavu: jelovnik posnih jela i predjela”.
    Obeležja slave su kolač, sveća, vino i žito, sve preko toga je u skladu s tim koliko ko može. Slava se slavi kod kuće, gosti dolaze da čestitaju, posede i popričaju. Čuje se nešto od starijih ljudi, nauči. To je jedna lepa i uzvišena svečanost, a ne veselje, zato ne treba da se zasedne. Oličenje naše površnosti je da sve pretvorimo u gozbu – kritična je monahinja.
    Bogat nije što i imućan
    Razgovor smo nastavili za manastirskom trpezom, na čijem čelu je iguman manastira Rukumija otac Simeon. Jede se u tišini. Pred nama razne đakonije, počev od čorbe i domaćeg hleba, kajgane sa paprikama, do vanilica.
    – Hrana je domaća, naš proizvod – ističe starešina manastira. – Imanje nije veliko, ali ima svega: starom vinogradu pridodati su novi zasadi, a da bi vino bilo što bolje, svaki grozd se ručno odabira. Paradajz je iz našeg plastenika, imamo voćnjak, povrtnjak, pčelinjak...
    Na naš komentar da je manastir bogat, otac Simeon nas poučava: „Bogat čovek ima Boga uza se. Ko je duhovno bogat nikada neće biti siromah. Nije isto biti bogat ili pak imućan.“
    Slavica Berić
    --------------------------------------------
    Manastir Rukumija
    Na pitanje o poreklu naziva manastira, otac Simeon nam objašnjava da se veruje da je ceo predeo nosio naziv Rukumija zahvaljujući lekovitim izvorima: „Pošto bi došli na jedan od dva izvora, vernici bi prvo prali ruke, a zatim se umivali i molili Bogu za zdravlje.“
    Manastir je podignut na istočnoj strani Sopotske grede, koja se spušta gotovo na samu obalu Mlave, a na mestu sa koga pogled seže mlavskom ravnicom sve do Dunava. Ktitor današnje crkve, podignute 1825. godine na istom mestu, bio je knez Miloš. Crkva je posvećena svetom Nikolaju. Tek 1953. godine je pri njoj osnovan i ženski manastir. Rukumija je sada muški manastir, u kome živi i monahinja Atanasija, koja je ovde ostala iz vremena kada je bio ženski.
    Ovde su bile dve svetinje: svete mošti Martirija Sinaita (bio je jedan od 300 monaha sa Sinaja, koji su u srednjem veku ovamo stigli da ojačaju veru Hrista) i ruka svete mučenice Jelice (na kivotu). I mošti i ruka su nestale, ostao je samo kivot, iznad koga se i danas čitaju molitve za zdravlje i porod. Ovde se mnogo toga pozitivnog dogodilo, što je monahinja Atanasija Rašić zabeležila u knjizi „Čuda Božja naših dana”.
    -------------------------------------------
    Pašteta od oraha
    Od monahinje Atanasije dobili smo savet i kako da sebi priuštimo kvalitetan, a opet posan obrok:
    Za osnovni recept je potrebno 200 g mlevenih oraha, 200 g pirea od krompira, sušenog začina, biber, seckan beli luk, senf i decilitar maslinovog ulja. Sjedini se pire, ulje i mleveni orah, pa umeša sušeni začin, senf i beli luk, i sve dobro sjedini. Umesto krompir pirea možete uzeti instant krompir pomešan sa mlevenim orasima i sipan u teglicu, koji možete i na poslu popariti s malo vrele vode – i eto ukusnog namaza za kiflu.
    www.politika.rs

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...