Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Протомајстор

Теолог
  • Број садржаја

    718
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Жичанин у Критика режима Александра Вучића и СНС-а   
    Нисмо
    Има, али крађом
    Себи у браду
    Наравно, то и радимо
    Све постоји, али медијски мрак гута све пред собом.
    Изборе- да, али фер и поштени.
  2. Свиђа ми се
    Протомајстор got a reaction from dilic in Како је гласао Зизјулас? Зна ли неко?   
    Ја очекујем у скорије време једино да умре пошто је дубоко загазио у 88. годину. Имао је довољно времена да се огласи. 
    Иако сам лично велики поштовалац његових идеја у овом тренутку бих процењивао само његова тренутна дела, како рече dilic. 
  3. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Брка Жарковачки у Irinej Preletačević - Svetislav Basara   
    Није било ниједног теолошког текста или реакције на изјаву патријарха Иринеја, којом се дотични ставља на страну најгоре власти у историји Срба ... лично сам као верник СПЦ осрамоћен изјавом Његове светости, брука за православље и слободу хришћанства.
  4. Волим
    Протомајстор је реаговао/ла на ana čarnojević у Prvi put na liturgiju   
    Nemojte ni čitati takve stvari. Ljudi se nalaze na različitim stupnjevima duhovnog razvoja i svima je potrebna drugačija "hrana". Neadekvatna literatura može da Vas zbuni ili odbije.
    Ovde ima puno duhovno iskusnih ljudi, ima i sveštenika, pronaćićete svoj odgovor.
    Važno je biti na liturgiji, a smisao ćete otkrivati postepeno. 
  5. Волим
    Протомајстор је реаговао/ла на Bianca у Prvi put na liturgiju   
    Kako jedna potpuna neznalica da se odvaži na prvi korak - da pođe na liturgiju?
    Ceo život živim na par koraka od najvećeg pravoslavnog hrama u Srbiji, jednom sam zavirila iz radoznalosti. Nikada nisam bila na liturgiji, a kamoli pričestila.
    Kada je pravo vreme da se obratim svešteniku za dalje upute? Posle liturgije? Pre? Koji sveštenik postaje moj duhovnik?
    Čitam ovo uputstvo i čini mi se nedovoljnim za nekoga ko ne zna baš ništa.
    https://svetosavlje.org/objasnjenje-svete-bozanske-liturgije/
    Oprostite mom neznanju... osećam da treba da pitam.
  6. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Брка Жарковачки у Za koga ćete glasati na izborima,ako budu raspisani na proleće i zašto?   
    Бојкот!
    Разлози:
    1. Има 1.800.000 (милион осам стотина хиљада) више бирача на списку него живих људи који имају право гласа. Дакле, избори су фејк и покрадени унапред.
    2. Владајућа партија користи државни новац и државе ресурсе за потребе странке, а то је противзаконито.
    3. Не постоји систем контролисаних избора, већ је све у рукама једне странке.
    4. У државним предузећима се прети одузимањем посла ако се не гласа за владајућу странку, а то је кривично дело.
    5. Институције Републике Србије су мртве. Не постоје. Држава не може да гарантује законите изборе.
    6. Чему избори кад владајућа партија има апсолутну већину? Само да би се добило на времену и избегла одговорност за хаотично стање у земљи.
    7. Чак и да се све ово поправи и преокрене (што није могуће осим народном револуцијом), немам за кога да гласам, јер ниједна постојећа партија нема српске интересе и српско становиште као главну ставку своје политичке теорије и праксе.
    Зато, БОЈКОТ!
  7. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Давид у Критика режима Александра Вучића и СНС-а   
    Бранити Ђиласа је наразумно.
    Бранити Вучића је неразумно на квадрат јер је отишао још даље у велеиздаји.
    Бранити Вучића нападањем Ђиласа на теми за критику Вучића је... Па, процените већ сами.
  8. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на ana čarnojević у Критика режима Александра Вучића и СНС-а   
    Podrška nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu protestima građana Srbije
    Mi, dolepotpisani nastavnici i saradnici Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pružamo podršku građanskim protestima koji se šire po Srbiji.
    Baveći se, kao naučnici, istraživanjem pojedinca i društva, u ponašanju aktuelne vlasti prepoznajemo brojne znake diktature:
    Građanima Srbije su ukinute političke, ekonomske i kulturne slobode koje su temelj modernih evropskih demokratija.
    Urušene su institucije i primena zakona, a opšti interesi podređeni ličnim i partijskim.
    Nepotrebno čestim vanrednim izborima i hiljadama skupštinskih amandmana obesmišljena su demokratska prava i parlamentarni sistem, a društvo gurnuto u političko nasilje.
    Progonima u tabloidima, pretnjama, pritvorima, sudskim procesima i nasiljem pokušavaju da se zastraše i ponize građani Srbije.
    Vlast odbija da odgovori na pitanja i zahteve građana, a njeni nosioci vređaju sve one koji se usude da postave pitanja i izraze drugačije mišljenje.
    Aktuelna vlast propagandom pokušava da prikrije činjenicu da je u poslednjih pet godina, kumulativno gledano, Srbija jedna od ekonomija sa najsporijim privrednim rastom u Evropi, a da su zarade niže još samo u Albaniji i Makedoniji.
    Vlast odustaje od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa čime ponovo vodi zemlju u međunarodnu izolaciju.
    Kao zaposleni u oblasti visokog obrazovanja posebno želimo da se osvrnemo na događanja u oblasti obrazovanja i nauke:
    Nesankcionisanjem plagijata i lažnih diploma urušava se obrazovni sistem.
    Novim zakonskim rešenjima urušava se autonomija univerziteta čime se otvara mogućnost za njegovu političku kontrolu.
    Novi Nacrt zakona o nauci i istraživanjima preti da izbaci mlade naučnike s univerziteta i otvori vrata novom talasu odliva mozgova iz ove zemlje.
    Zajedno sa drugim građanima u protestima, dobro znamo da je moguća drugačija, bolja Srbija od ove koju aktuelna vlast sistemski razara.
    U Beogradu, 18. januara 2019.
    https://pescanik.net/105-od-5-miliona/
  9. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Дејан Мачковић: Украјинска драма   
    Последњих неколико мјесеци, Његова Најбожанственија Свесветост цариградски патријарх г. г. Вартоломеј направио је неколико иступа и одлука које приличе више сценарију за неки филм Монти Пајтона, него понашању православног архијереја. Од читаве лепезе неприличних изјава и погрешних потеза, дрскости и лицемјерја, неке ће посебно остати забиљежене у историји Цркве, нажалост на вјечну срамоту. Једна од таквих срамних изјава јесте расистички испад „да наша браћа Словени не прихватају το προβάδισμα (примат, супериорност, вођство) наше Цркве и сходно томе нашег рода у православљу“, или пак поздрав и благослов Његове Најбожанственије Свесветости г. Вартоломеја турској војсци у агресорском походу против Курда и војној операцији „Штит Еуфрата“ у Сирији. Ови благослови и поздрави убицама недужних цивила, могу бити изненађење само онима који не знају да је патријарх Вартоломеј заправо официр турске војске те као такав веома близак одређеним војним турским и НАТО круговима. Чини се да се управо због те блискости са Ердогановим непријатељима, сада мора правити већи Турчин од Султана. Елем, толико о његовој љубави и човјекољубљу о коме још увијек неки маштају.
    Међутим, прави апсурд и лицемјерје показало се, кроз континуирано додоворавање политичким моћницима овог свијета и стављање у функцију њихових политичких пројеката, у црквеном дјеловању Њ. Н. Свесветости на територији Украјине и његовом третману тамошње Христове и канонске Украјинске православне цркве. Па тако, иако је јавно у присуству свих поглавара Православних цркава прије свега неколико година, лично патијарх Вартоломеј обећао да се неће мијешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве, за почетак својих недјела погазио је своју ријеч. Тиме је показао као тачним не само Његошево да је „Турчину закон оно што му је воља“, него и венецијанско искуство с превртљивим и вјероломним Грцима да је „fede greca, nulla fede“ – грчка вјера, никаква вјера.

    Патријарх Вартоломеј
    Наиме, Његова Најбожанственија Свесветост г. Вартоломеј је немогавши да приволи представнике Христове и канонске Православне цркве у Украјини на сулуду авантуру у његовој режији, са кôца и конопца, скупио групу бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича, те је у маниру ренесансних папâ широкогрудо понудио не само опроштај, него и награду за њихово бандитско понашање у виду аутокефалије. 
    Међутим, да би ова трагикомедија добила заплет и догађаје у равниПорфиријеве тајне историје, Његова Свесветост је плитким лукавством покушао да надигра расколничку групу, тако што је Украјинцима умјесто уобичајене и очекиване аутокефалије, de facto, понудио мање привилегија и самосталности него што Христова и канонска Црква у Украјини сада ужива у оквиру Московске Патријаршије. Тако је у Томосу о аутокефалији, а који су на своју вјечну срамоту украсили и на пергаменту исписали монаси манастира Ксенофонта на Светој Гори, Његова Свесветост изнио списак жеља и снова фанарске клике. У Томосу сам о себи говори као о Глави Цркве у Украјини, наводи да има јурисдикцију над цијелом дијаспором, изричито наглашава да његова Украјинска аутокефална црква не смије оснивати епархије ван граница државе, а поврх свега, чак и из такве крњаве аутокефалије изузима двадесетак најзначајнијих цркава и манастира који ће бити његове ставропигије и употпуности невезане за Украјинску цркву. Понижење Украјинаца је досегло врхунац у титули „митрополита Кијевског“ будући да по објашњењу из Истанбула, Украјина никад није имала патријарха. 
    Укратко, чак и да је патријарх Вартоломеј имао право да дâ аутокефалност Украјини која је канонска територија друге помјесне Цркве, а није, сâм текст Томоса је толико неприхватљив, да би све друге Цркве морале да га одбију само због ирационалних теолошких идеја и конструкција које су написане.
    Међутим, иако се Његова Најбожанственија Свесветост планирајући ову срамоту служио левантским сплеткама и лукавством, чврсто убијеђен да је само он паметан, а сви други наивни, показало се да ипак није дорастао једном агенту КГБ-а какав је Филарет Денисенко, неприкосновени вођа расколника. Тако је већ на самом разбојничком скупу, који су назвали Сабор уједињења, 15. децембра 2018, патријарх Вартоломеј изигран.
    За поглавара Украјинске цркве изабран је млађахни Епифаније, кандидат и послушник Филарета Денисенка, а не бивши митрополит канонске и Христове цркве Симеон. Патријарх Вартоломеј је сматрао да би избором Симеона, као канонски рукоположеног епископа, друге помјесне цркве лакше прогутале гадост безакоња коју је створио у Украјини. Међутим, „патријарх“ Филарет има друге планове и тетошење сујете Вартоломеја му није приоритет.
    Због свега тога, ових дана на Фанару није лако јер не само да је сасвим јасно да се двије расколничке групе нису ујединиле, те и даље ревнују једна против друге, него и Филарет Денисенко отворено показује да не планира да поштује договоре и обећања. Једном расколник- увијек расколник. Тако не само да је задржао титулу Патријарха, од чега се Његова Најбожанственија Свесветост јежи, него се Филарет и даље около шета и „богослужи“ са патријаршијским инсигнијама, иако је договорено да неће, те у интервјуима које даје говори да је он заправо Патријарх и поглавар, а несрећни Епифаније само отприлике министар иностраних послова. 
    И док се Фанар и друге државне структуре које су кумовале овој псевдоаутокефалији упињу да врше притисак и лобирају међу Помјесним црквама да се озакони безакоње, истовремено Филарет својим дјеловањем баш и не помаже, нити сарађује. Руку на срце, Филарет се не обазире много на став, мишљење и признање Православних цркава, јер да му је то уопште битно, не би, прије свега, ни био у расколу скоро 30 година. Додатна отежавајућа околност за фанариотске планове јесте да су православни Украјинци масовно походили храмове и богослужења истините Христове Цркве, епископа и свештеника који су са митрополитом Онуфријем. Па тако док су са Фанара најављивали да ће Руси, ако не прихвате једностране одлуке цариградског Патријарха, направити својеврстан „Рус-exit“ из Православља, за сада се чини да се десило управо супротно „Фанар-exit“.
    Осим тога чини се да ни новац из ставропигија неће тако брзо кренути према Босфору, јер непосредно након што су добили „аутокефалију“, Предсједник, Филарет и расколници Украјинци су се одједном сјетили да им Устав и закони државе не дозвољавају пренос власништва инстутуцијама које имају сједиште у иностранству. 
    Међутим, иако његова позоришна драма не иде према сценарију, патријарх Вартоломеј са савјетницима не одустаје и наставља се са бламовима и промашајима на дневној бази, јер The Show Must Go On, па се пројекат гура и форсира по сваку цијену. Тако је патријарх Вартломеј пред Божић свечано „издао“ Томос о аутокефалији који је био непотписан од стране Синода, па су га потом однијели у Кијев вјерницима на цјеливање (?!), а након тога издан је други „аутентични“ и потписани Томос. Осим ових информација, које су на нивоу жуте штампе, овакви до сада незабиљежени догађаји у Православљу изазивају расправе међу теолозима, и онима који црквеним проблемима приступају навијачки. 
    Истовремено, изненађјуће је да у СПЦ по овом питању и даље нема квалитетне расправе прије свега о богословским димензијама и посљедицама невиђеног кршења православног канонског предања и принципа саборности. Наша теологија мора да истражи и сакупи податке и чињенице, те изроди полемику и аргументацију коју ће потом, слушајући глас Народа Божјег, наши архијереји да заступају на будућем Сабору.
    Посебно изненађује ћутање нашег највећег теолога епископа Атанасија Јевтића, који обично има мишљење о свим темама и у свим епохама, а по овом горућем питању 21. вијека ћути као да се не дешава. Сасвим је јасно да бисмо до сада читали бар три тома књига и гледали два парастоса, да се рецимо Патријарх српских земаља усудио да направи и 1% Вартломејевих дјела. 
    Једнако је срамотно и ћутање монашке заједнице Свештене горе Атонске, која би требало да буде савјест нашег црквеног тијела. На равни феномена је да неко ко има мишљење чак и о изгледу личних карата, скоро свакој резолуцији ЕУ Парламента, или сазива ванредну сједницу Протата поводом промјене имена Македоније, те константно коментарише на све на друге теме, сада ћути као заливен. Но, нажалост, није први пут да Света гора затаји на великим питањима и нађе се са погрешне стране историје. Не треба заборавити да су на сличан начин су бројни светогорци и Хитлера дочекали с раширеним рукама, као великог заштитника Свете горе, у својеврсној верзији пјесме „Данке Дојчланд“.
    Ипак, у жељи да потакнем ширу и нужну теолошку дискусију, сматрам да је потребно да се укратко освренем на неколико аргумената које износе присталице и браниоци одлука цариградског Патријарха, којих је срећом мало. Заиста је задивљујуће како многи Грци са гнушањем одбацују разбојничка дјела патријарха Вартоломеја и бандеристичке клике у Кијеву. Но, нажалост, има и оних који подржавају. Као што сам у ранијем тексту примјетио, извјесно је да се Цариградски трон теолошки деценијама припремао за кризу коју је узроковао. Стога теолошки портали и часописи на грчком језику доносе доста теолошких текстова и прилога, који припремљено и систематски те озбиљном аргументацијом, али неријетко полуистинама, бране фанарско безакоње, а који би се могли сумирати у следећем:
    1. Цариградски патријарх има апсолутни примат у православном свијету, који је раван папском примату на Западу, а који потиче из историје и васељенских сабора. Цариградски патријарх није раван међу равнима, него први међу равнима, тврде фанариоти. У том контексту далеко је важнија ријеч први, него једнак. Неки најекстермнији чак тврде да нема Православља без Цариградске Патијраршије. 
    У циљу оправдања овог става, сва теологумена и сва догматика о монархији Оца у унутартројичним односима, те богословље митрополита Пергамског Јована и његових ученика, која је Србима добро позната јер је деценијама пропагандистички ширена као православно богословље, сада се отворено стављају у функцију цариградског примата. Божанске ријечи: „Отац мој је већи од мене“ обилато се користе као доказ да патријарх Вартоломеј не мора да консултује било кога да би доносио одлуке јер је он први.
    Овакво учење о ексцесивном примату Цариградског пријестола ближе је најрадикалнијим схватањима Првог ватиканског концила него православном предању. Без обзира што је православна теологија вијековима у приговору Папству тврдила да је Глава Цркве Христос, патријарх Вартоломеј у документу о аутокефалији украјинске парасинагоге устврдио да је глава Цркве управо он. Осим тога, апсурд је још већи јер ријеч аутокефалија, и етимолошки и садржајно, подразумијева самосталност у избору главе-поглавара, стога поглавар цркве не може бити нико други сем епископ Кијева. Посебно треба да се напомене и чињеница да се аутокефалија даје само оним црквама које могу самостално да се воде и руководе, а никако црквеним групама с посебним потребама. Конкретно ова украјинска група, чак и да се најискреније покајала, а није, што Филарет ни не крије, требало би да буде под духовним надзором и протекторатом барем неколико деценија, док не умре и последњи расколник.
     Међутим, патријарх Вартоломеј као „папа Истока“ сматра да нема коме и шта да се правда за своје контрадикције, јер власт цариградског Патријарха извире из божанског права. Ову „власт“ која је „прежде вјеков“ тренутно је искористио г. Вартоломеј Архондонис из чистог човјекољубља због бола који је осјећао због милиона Украјинаца окупљених око расколника, а који су били одвојени од Чаше Спасења. Можемо само да замислимо какву тек духовну бол осјећа за своје сународнике припаднике расколничке секте Турске православне цркве који су, такође, одвојени од Цркве и Христа. 
    2. Овај ексклузивни и мутирани примат родио је идеју да цариградски патријарх има право и да практично мијења историју – односно историјске одлуке и историјске чињенице.
    Тако је на почетку својих недјела, патријарх Вартоломеј одлучио да „повуче“ одлуку из 1686. године којом је ондашња Цариградска црква додијелила територију данашње Украјине Московској Патријаршији. Ова вратоломија је виђена као правна увертира, а требало да послужи као основ давању аутокефалије расколницима. Прије фанариота, такво мијењање чињеница из историје покушала је једино Lady Gaga када је судски пробала да промјени датум свог рођења, но није успјела.
    Међутим, било би занимљиво видјети како би Фанар реаговао да рецимо Српска православна црква у име епископа Илирика одлучи да повуче подршку канонима васељенских сабора који су Цариградском пријестолу дали неке прерогативе, с истим објашњењем које је Истанбул понудио Москви, „тад су биле друге историјске околности.“ Зар не би исто тако данас Антиохијска патријаршија могла да повуче сагласност коју је тадашњи антиохијски патријарх Мелетије 381. године као предсједник Другог васељенског сабора дао о самосталности Цариграда и његовог непотчињавања Антиохији? 
    Једнако, како има право да једнострано мијења одлуке и догађаје из прошлости, патријарх Цариграда, такође, сматра да му самоумишљени примат даје право и да крши најдревније црквено канонско предање и право да црквену казну скида, или ублажује, само онај ко ју је изрекао. Тако је, црквени оци би рекли прељубнички, посегао за епархијама Московске Патријаршије, и одлучио да прими у општење непокајане расколнике, које су осудили неки други епископи.
    3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. 
    Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора који установљује да „Епископ Цариграда има првенство части иза Епископа Рима, јер је тај град Нови Рим“. Анахроним и искривљеним тумачењем, те кроз призму догађаја који су се десили неколико вијекова касније, фанариоти акценат стављају на ријечи да је Цариград нови Рим, инсинуирајући да му припадају права и привилегије које има Рим. 
    Међутим, сасвим је јасно да се овим каноном Цариград ставља ИЗА Рима, те да у самом канону нигдје не пише да је Нови Рим, испред било кога! Посебно не испред Антиохије и Александрије. Крајем 4. вијека три главна града Царства Рим, Александрија и Антиохија били су апсолутно равночасни и није било никаквог пресеанса и поретка части међу њима. У то исто доба, по први пут добијамо дефиницију православља, без да је и једним словом поменут Цариград. Цар Теодосије проглашавајући хришћанство државном религијом јасно каже: „Православље је оно што вјерује Дамас у Риму и Петар у Александрији.“ Цариград није ни поменуо, иако је сједио у њему. У том смислу, идеја да је Цариград некакав гарант или чувар православног јединства, како тврде фанариоти, је потпуно промашена, и историјски нетачна. Фанариоти су заборавили да је управо Цариград више од 150 година био у расколу са свим осталим црквама те предњачио у јереси иконоборства, те да је само Цариград потписао и Лионску и Флорентинску унију!
    Заправо ријечима овог трећег канона којима је Цариград стављен по части иза Рима, саборски оци су напросто покушали да спасу младу катедру од потчињавања свемоћној и неприкосновеној Антиохији. Историја нам свједочи да у томе нису успјели, посебно у догађајима и страдањима Јована Златоуста и каснијим збивањима око Несторија. У том смислу, било какво стављање Цариграда у контекст неке привилегије и повлаштеног положаја на основу овог канона је потпуни историјски промашај и у ту причу могу да повјерују само они који не знају црквену историју.
    4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора, које помињу право цариградског архиепископа да постаља епископе у три области данашње Турске и у варварским областима. 
    Тачно значење овог канона могло би да буде јасно само ако би у самом тексту канона постојали зарези, који би разлучили да ли се ријеч варварске области односе само на дијелове данашње Турске које су у то доба заузели варвари или на све варварске земље читаве планете и даље у свемиру, како тумачи патријарх Вартоломеј. Нажалост, или на срећу, у оригиналном тексту нема зареза, стога је подложан и једном и другом тумачењу. Историја свједочи да је Цариградски патријарх слао мисије и мимо граница области које се помињу у овом канону, али такође историја свједочи да су и друге Цркве исто тако слале мисије мимо својих граница. Укратко, тај аргумент не значи ништа, сем доказа да се нико није посебно узбуђивао због овог канона.
    5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом.
    Оно што је истина јесте да је Цариград добио привилегије и превенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости Патријарха и Султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мијењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања. Она је била обичајна и практична и идентична је „примату“ који је Московски Патирјарх уживао у односу на друге поглаваре Цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора. (34. апостолско правило)
    У својој пропагандистичкој полуаргументацији, вартоломејисти посебно воле да истичу да су друге помјесне Цркве своје аутокефалије добиле од Цариграда. У томе виде само њима јасан и довољан аргумент. При томе, заборављају да кажу да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни дио Цариградске Патријаршије.
    У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна. 
    Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти. 
    У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији.
    Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно. 
    Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему. Као саставни дио рјешења ове кризе мораћемо дати одговоре на многа неугодна питања која смо до сада вјешто избјегавали, те поставити стандарде и правила понашања за следећи миленијум: 
    1. Да ли се могу мијењати одлуке које смо правили у историји?
    2. Да ли Цариградска патријаршија након ових скандала и даље може остати прва црква православног свијета?
    3. Да ли је дошло вријеме да канонски прихватимо постојање више епископа у једном граду? 
    Но, у сваком од ових одговора и рјешења које ће дати неке будуће генерације патријараха и епископа, неће свакако бити мјеста за демонско и дрско понашање, лицемјерје и бахатост какво је показао патријарх Вартоломеј последњих мјесеци.
    Историја се увијек понавља, посебно онима који је не уче. Зато у закључку, могу да поновим ријечи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана“:
    „Покушао си да направиш васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“ 
     
    http://teologija.net/ukrajinska-drama/

    View full Странице
  10. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на GeniusAtWork у А о Путину, ниједна актуелна тема...срамота   
    Није то. Путин је био већ једном за време СНСа, 2014. Па није било много помпе.

    Него изгледа да је Психу почела да опако ради сујета због ових протеста сваке недеље, па је решио да покаже свима ко је газда и да направи најграндиознији могући контрамитинг под изговором дочека Путина. Тако што ће по старој доброј напредњачкој методи да укрца све који су на овај или онај начин зависни од њега и државе у бусеве и да их доведе да покаже свима колико народ воли Вучића (и Путина).

    Што је добро, јер значи да су протести већ почели да дају резултате   
  11. Оплаках :))
    Протомајстор је реаговао/ла на ana čarnojević у А о Путину, ниједна актуелна тема...срамота   
    tibi razvaljuje vec danima
     
     
     
     
  12. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Брка Жарковачки у А о Путину, ниједна актуелна тема...срамота   
    Драго ми је што долази В. В. Путин и мислим да је то добро за нашу земљу, али ми смета што СНС злоупотребљава његов долазак у своје србомрзачке сврхе и као тобожњу подршку Великом Србомрзитељу.
  13. Хахаха
    Протомајстор је реаговао/ла на GeniusAtWork у Обраћање председника Александра Вучића   
    Смарамо са Вучићем на теми о Вучићу?
     
    Он је иначе мало познат и нема га уопште у медијима, па смо зато ту ми да га мало рекламирамо   
  14. Свиђа ми се
    Протомајстор got a reaction from Брка Жарковачки in Критика режима Александра Вучића и СНС-а   
    Ја нисам!
    Био, први пут, сад ми је лакше. Синоћ сам видео махом средовечне људе - моје и Вучићеве вршњаке. Нека, ово ћемо онда решити у оквиру наше генерације, кад већ нема млађих.
    (И треба, ми смо ипак највише засрали ).
  15. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Вилер Текс у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    Ни ја не желим да улазиму дискусију, доготово са неким ко се прави невешт и пита а шта сам ја то урадио.
    Рекао си ово: Zašto se ovoliko zapelo da se podučavanje veri premesti iz verskih objekata u škole? Pitam jer mi se čini da je verski objekat normalno - prirodno mesto za to
     
    Веронаука је одавно уведена у школе, и била је у тим школама до комунизма. А школа међу Србима је настала у Цркви. И сасвим је природно на основу тога а и на основу тога да се у многим иоле цивилизованим земљама веронаука учи у школи.
    Ово што си ти реако значи следеће- да Црква не изађе из порте и да се не петља у друштво. Наследниче другова у овом погледу, ако ниси то мислио, кажи шта си мислио- једва чекам да чујем објашњење.
  16. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на JESSY у Критика режима Александра Вучића и СНС-а   
    PROTESTNA ŠETNJA 1 OD 5 MILIONA "Hrabri ljudi, nas ima više, vidimo se 16. januara"
      FOTO: V. ŽIVOJINOVIĆ / RAS SRBIJA Protest pod sloganom "Jedan od pet miliona" održan je i ove subote u centru Beograda. Građani su se, kao i prethodnih puta, okupili na platou ispred Filozofskog fakulteta, a nakon govora Branislava Trifunovića i Rade Trajković krenuli u protestnu šetnju preko Trga republike, Makedonske i Svetogorske ulice, Takovskom do RTS-a, pa potom Ulicom kneza Miloša i preko Terazijama ponovo do Studentskog trga. Sledeće okupljanje zakazano je za 16. januar, na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića.
              Kolona građana je posle govora glumca Branislava Trifunovića i predsednice NVO Evropski pokret sa KiM Rade Trajković krenula centrom Beograda.
              Kolonu su kao i do sada predvodili bubnjari, okupljeni su nosili srpske i zastave Beograda, a sa kamiona sa ozvučenjem odjekivalo je "Izađi i bori se" i rok muzika.
    FOTO: M.MITROVIĆ / RAS SRBIJA   Mnogi građani nosili su transparente, među njima i "Mi smo uz narod, ne uz bivše i sadašnje lopove", "Ima nas 5 miliona", "Počelo je"...
    FOTO: V. ŽIVOJINOVIĆ / RAS SRBIJA Sa razglasa na kamionu čulo se i skandiranje "Sloboda za medije", što su okupljeni prihvatili jednoglasno. U Svetogorskoj su usledili i pozivi "sugrađanima da se pridruže" skandiranjem "Izlazite napolje". U međuvremenu su se slušale pištaljke i vuvuzele.
            - Došli smo iz Zrenjanina da šetamo protiv svega lošeg u društvu, a fantomke nosimo jer su sinonim svega lošeg u ovom društvu - rekao je jedan od mlađih "šetača" iz kolone.
      FOTO: RAS SRBIJA Kolona u Makedonskoj ulici Kolona pred RTS-om uzvikivala je poruku "Hoćemo na RTS", aludirajući na jedan od zahteva, a to je da se omogući vidljivost protesta na javnom servisu.
            Pred zgradom televizije ponovo je pročitano pismo Draganu Bujoševiću, direktoru javnog servisa. Okupljeni su poručili čelnicima RTS-a da "nije srpski to što rade", a potom su zapaljene i baklje.
              U Ulici Kneza Miloša, pozvani sa razglasa, šetači su skandirali ime Barbare Životić, a usledila je i pesma u kojoj se ona pominje. Kolona se potom preko Terazija vratila na Studentski trg.
    FOTO: U. ARSIĆ / RAS SRBIJA - Dobro veče, dobri ljudi po šesti put. U četvrtak hrabra Kuršumlija, juče Nišlije, a večeras Kragujevčani i Beograđani, a uskoro na ulicama cele Srbije. Želimo da živimo u državi u kojoj se neće čekati u redovima ispred ambasada, jer žele da nas oteraju odavde i da zapošljavaju svoje partijske članove. Tražimo da se poštuje zakon, da RTS radi svoj posao, da policija radi svoj posao i hapsi kriminalce, a ne da prebrojava ljude na ulicama. Želimo da živimo u zemlji bez nasilja, gde će se poštovati svaki čovek. Zbog toga smo na ulicama gradova Srbije i biće nas još više, za sve mlade ljude, penzionere, radnike, za sve koji su diskriminisani... Vidimo se 16. januara u 18 sati na platou, na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića. Hrabri ljudi, hajde da im poručimo da nas je ipak više. Živela Srbija! - rekla je Jelena Anasonović, jedna od koordinatorki protestnih okupljanja.
    "Ima nas više"
    Slično je poručio i glumac Branislav Trifunović na početku večerašnjeg protesta.
      - Ovo je zemlja za nas, a ne za lopove, prevarante, one koji kradu i otimaju. Danas je iz Kraljeva osam hrabrih ljudi krenulo peške za Beograd da bi 16. januara, na godišnjicu brutalnog ubistva Olivera Ivanovića, bili ovde sa nama. Hvala ljudima koji su se usudili da pređu 200 kilometara peške po ovom vremenu, jer su postali simbol ovog protesta. Trenutno su u Preljini, živi su, zdravi su i stižu u sredu ovde - poručio je glumac Branislav Trifunović sa kamiona na platou na Studentskom trgu.
            U međuvremenu su, kako je dodao, dobili još jednog heroja.
    - Naš Desko je pobedio. Zaustavili su radove i pokazali da možemo da se borimo za lepu i normalnu zemlju. Bravo Desko, bravo Rakito - rekao je Trifunović.
    FOTO: M.MITROVIĆ / RAS SRBIJA Trifunović je pozvao sve da dođu 16. januara da odaju poštu ubijenom Oliveru Ivanoviću, ali "bez pištaljki".
    - Da mirno odamo poštu čoveku koje je 20 dana pred smrt rekao "Ima nas više". Stalno ćemo pitati ko je ubio Olivera - rekao je Trifunović.
    On se osvrnuo i na najavljeni kontramiting.
    - Najavljuje se kontramiting gde će dovoditi ljude za 1.500 dinara, i gde će dobijati sendvič. To je razlika između njih i nas, mi dolazimo ovde srcem. Ima nas više, i pobedićemo - dodao je Trifunović.
    FOTO: V. ŽIVOJINOVIĆ / RAS SRBIJA Branislav Trifunović Rekao je i da nosi šal koji je isplela njegova majka.
    - Nosim ga zbog svih majki koje se plaše. Samo da kažem da se ne brinu. Majko, ne brini, na ulici sam, dobro mi je, okružen sam dobrim ljudima - rekao je Trifunović.
    Rada Trajković: Ubili su najboljeg među nama
    Sa govornice se potom okupljenima obratila i Rada Trajković, predsednica NVO Evropski pokret sa Kosova i Metohije.
    - Ono što je Oliver govorio: mi smo komšije koje možemo da živimo zajedno. To su pokazali i Albanci koji su izašli da ga isprate. I na kraju su ubili Olivera, najboljeg među nama - rekla je Rada Trajković.
            Za sporazum koji predviđa razgraničenje Trajković je rekla da je "protivan pameti", a osvrnula se i na Milana Radoičića, i njegovu, kako je rekla "poligraf pravdu".
    Ne tražimo mi Srbi mnogo, tražimo da se ne plašimo Srba, zaključila je ona.
    - Ovde smo različitih ideja, šetamo zbog različitih motiva, ali svi volimo Srbiju i želimo joj najbolje. Ali bolje neće biti, dok je on tu - rekla je Trajković.
    Protesti i u drugim gradovima
    Branislav Trifunović rekao je da građani šetaju i u drugim gradovima Srbije - Kragujevcu, Kuršumliji...
    - Od 18. januara se šeta u Novom Sadu, Užicu, Kruševcu. Ovo je poslednja šansa da napravimo Srbiju pametnih, pristojnih ljudi. Živela Srbija, živeo Beograd, idemo da šetamo - kaže Trifunović.
    Političari na protestu
    Na protestu su bili i političari Zoran Lutovac, Boško Obradović, Zoran Živković, Aleksandra Jerkov, Dušan Petrović, javili su izveštači "Blica".
    FOTO: A. MILUTINOVIĆ, L. GEDOŠEVIĆ / RAS SRBIJA Tu je i kamion Organizatori protesta do sada su izneli nekoliko zahteva upućenih na adresu aktuelnih vlasti, među kojima su veća vidljivost protesta na RTS, jednako izveštavanje o svim političkim opcijama, a među zahtevima su i pronalazak počinilaca i nalogodavaca ubistva predsednika inicijative SDP Olivera Ivanovića i nalogodavaca napada na novinara Milana Jovanovića.
    Pre dve, tri subote, pridodat je i novi zahtev koji se odnosi na tri ostavke, odnosno smene, najpre ministra policije Nebojše Stefanovića, zatim direktora RTS Dragana Bujoševića i urednika RTS Nenada Lj. Stefanovića. FOTO: M.MITROVIĆ / RAS SRBIJA Organizatori su juče preko društvene mreže Fejsbuk napisali i otvoreno pismo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, da predstavi plan za Kosovo i Metohiju, "ukoliko ga ima", a ovde možete pročitati šta im je on odgovorio.
    Istovremeno, optužili su Vučića da je dogovorio i nametnuo Briselski sporazum, i da je zahvaljujući njegovoj politici država Srbija povučena sa Kosova, istakavši da "Kosovo nije samo njegovo". Protesti i u drugim gradovima Srbije
    Osim u Beogradu, protesti su sinoć, kao i prošle nedelje, održani u Nišu, zatim u Kragujevcu, Novom Sadu, a održavaju se i u Kuršumliji već izvesno vreme, gde žitelji ovog grada protestuju protiv tamošnjih opštinskih vlasti. Protesta je bilo i u Kraljevu, kao podrška ovima u Beogradu, a nekoliko predstavnika kraljevačkog opozicionog pokreta "Lokalni front" krenulo je jutros peške ka prestonici, gde će se priključiti protestu 16. januara.
    FOTO: B. J. / RAS SRBIJA Protest u Nišu Prvi protesti, najpre u Kruševcu a zatim i u Beogradu, pod sloganom "Stop krvavim košuljama" održani su nakon napada na lidera Levice Srbije Borka Stefanovića i još dvojicu aktivista, kada je zatraženo da vlast prestane sa nasiljem protiv neistomišljenika i da se pronađu nalogodavci napada.
  17. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Благовесник у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    A те описне оцене, су тек смехотрес   . Пазите, истиче се. Један хришћанин и жели да се истиче над другима... Деци су већином те оцене смешне. Најјаче је када  старији,  а помало и мангупчић, а има их охохоо... добије задовољава - Хаха, задовољавам се! И пуче од  смејања  а онда и цео разред. Већина се слаже да ако већ имају описно  зашто им барем не пише одличан или веома успешан или ако су слабији - успешан (како је раније било за грађанско)... За здравстевно васпитање су биле исте оцене, и укинут је тај предмет, колико су га сматрали важним. Опаметите се! Док није касно. Укинуће верску наставу. То је требало да се деси пре две године. Знам јако добро, у Птаријаршији су се били и помирили са том ситуацијом.  Околности око смена су учиниле да смо добили на времену да нешто учинимо, али озбиљно учинимо и подигнемо предмет на висок ниво, равноправан! А такође, и статус вероучитеља. 
     
  18. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Благовесник у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    Џаба, @Нифада и @Natasenka , џаба приче и аргументи cа теренa, џаба искуство суседа и шире, због онаквих ставова Верска настава у србији ће се још више маргинализовати, до извесног потпуног укидања, ако не дође до неког хитног преокрета... А пошто сам генерално у свему оптимиста, надам се да ће се то десити. Пре свега са описним оцењивањем никада тај предмет не може постати равноправан и уважен (а ви сте навили једне од разлога) од министарства просвете, а у очима (ученика деце) озбиљан у мери у којој и јесте, јер они мисле да су предмети који се бројчано оцењују озбиљнији и егзистенцијално важнији тј. морају имати приоритет (самим тим јер је верска често седми па чак и осми час). ПРЕОКРЕТ ће се догодити ако смо у позицији да одлучујемо и утичемо на одлуке, а то се неће десити ако  нас нема у СНС и осталим, да тако кажем, владајућим странкама, а има нас, хвала Богу. Друго, план и програм се мора реформисати, да сваки ученик може учити тај предмет. Образложио сам зашто и како. То је једини начин у Србији. Модел из Републике Српске није остварив у Србији из неколико главних разлог, али сада немам времена да то образлажем... Овде пролази прича о толеранцији, а важности упознавања са верском културом и традицијом која је уткана у наше српско друштво и државу, а то су православна, католичка, протестанска, исламска и јеврејска вера, кулура и традиција.
  19. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Нифада у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    У Републици Српској статус веронауке је дугачији него у Србији,а самим тим и статус вероучитеља. Од почетка се ушло у школе са бројчаним оцењивањем и мислим да је то много боља опција,на крају и на ПБФ добија се оцена на испитима.
    Веронаука је присутна у школама око 25 година.Када је реч о постављању вероучитеља,од почетка је то ишло уз благослов Епископа.Једно време било је тумачења да школа расписује конкурс и обавља процедуру,формира ранг листу на основу параметара који важе за све наставнике и онда то шаље надлежном Епископу тражећи сагласност и благослов.Но,у средње школе су постављени вероучитељи од стране епископа,а од ове школске године је уведена веронаука у средње школе.
    Вероучитељи у школама имају исти статус и обавезе као и сви други наставници.Мислим да се у Р.Српској од почетка ушло са веронауком у школе на ,по веронауку и статус вероучитеља,много бољи начин.
    Просечна оцена из веронауке је међу највећим,заједно са физичком културом,ликовним васпитањем,тако да деца учећи веронауку имају високе оцене што позитивно утиче на њихов општи успех,иако је  веронаука донекле  специфичан предмет, ипак  је школски предмет.
  20. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Брка Жарковачки у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    Одличан текст Милице.
    Једно чисто лично запажање: уз ограду да сам радио само једну годину веронауку (и дао отказ; не, нисам отишао у попове, нити радим ишта у цркви задњих 10 година), мислим да је највећи део овог проблема СПЦ. Влада огроман немар око веронауке и то на самом врху СПЦ. Секуларна страна приче је само последица јавашлука нас хришћана. Уосталом, за неуспех или можда потпуни колапс веронауке највише ће бити крива сама Црква, јер нису знали да искористе шансу.
    Ипак, чак и да се то деси, неће бити крај света. Напротив, можда се веронаука спасе од бљутавости и окрене циљним групама које стварно занима вера и који долазе у Цркву.
  21. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Нифада у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    Да ли је описно оцењивање био предлог оних који су испред Цркве дефинисали статус веронауке у школама у Србији,од почетка?
    У тексту се каже да ће директор моћи самостално да изабере са списка наставника веронауке, одређених верских заједница, наставника. Да ли директори по својим критеријумима бирају и друге наставнике или постоје утврђени параметри по којима се врши избор.
    Да ли значи да ако верске заједнице шаљу вероучитеља у школу,да држава нема обавезе према наставнику у смислу ако добије статус технолошког вишка,отпремнине и сл.Ако веронауку предају вероучитељи који су завршили ПБФ,који се и уписује са благословом епископа,да ли се нешто много добија тиме што се инсистира да верске заједнице шаљу вероучитеље по својим критеријумима у школе,а не да школе одређују вероучитеље по општеважећим критеријумима,односно да ли студенти са дипломом ПБФ имају дискутабилне компетенције за рад у школи и предавање веронауке,па је потребна и додатна селекција?
    Коментари се односе на текст ауторке М.Ракић.
    Иначе,када је реч о присуству веронауке у школама,она свакако има место,само је потребно наћи прави модел и форму,односно имати у виду да основна школа,гимназије и др.су грађанске школе,а не богословије.Већина европских земаља познаје у својим образовним системима различите моделе вреске наставе,није занемарљив број оних који имају веронауку као обавезан предмет,па не видим зашто би статус веронауке у Србији био дискутабилан,која управо има изражену амбицију да буде део Европске уније.
     
  22. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Вилер Текс у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    Постави себи контра питање. Зашто си толико запео да причаш атеистичку причу на верском форуму? Питам јер ми се чини да је форум атеиста природно место. Даклем свако у своја четири зида без комуникације. Може?
  23. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме   
    Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете.
    Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа.
    Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности.
    Начинимо напор и погледајмо реалности у очи.
    Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм.

    Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961.
    Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама.
    Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе.
    Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже.
    Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата).
    Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.

    View full Странице
  24. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Александар Милојков у Да ли прељуба треба да буде криминализована?   
    Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду. Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.
    Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.
  25. Свиђа ми се
    Протомајстор је реаговао/ла на Натан у Критика режима Александра Вучића и СНС-а   
    Одличан избор, господине.. =)

         
×