Jump to content

Александар Милојков

Члан
  • Број садржаја

    18862
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    83

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from Kafanski amater in АУТИЗАМ !!!(Не игноришите,молим вас)   
    Аутистични људи, у својој особености, могу да буду генијални. Пример је физичар Пол Дирак, којег многи сматрају за највећег физичара после Ајнштајна. Један је од утемељивача квантне механике. Имао је изузетну интуицију и моћ имагинације (да направи у уму компликоване представе физичке, квантне стварности). Међутим, са друге стране, није могао да примети најелементарнију интенцију у простој реченици. Тако, по једној анегдоти, док је држао једно предавање из квантне механике, један од слушалаца га је прекинуо речим - Није ми јасна ова форумула? Дирак је кратко застао и потом наставио са предавањем, као да се ништа није десило. На то су га прекинулу, речима - Али, упућено Вам је питање, зар нећете одговорити? На то ће Дирак - Питање? Какво питање= "Није ми јасна ова формула" је изјавна а не упитна реченица, одговорио је Дирак.
    Не, ово није била духовитост једног научника. Он заиста није могао да примети интенцију, питање у реченици - "Није ми јасна ова формула". Са друге стране, имао је дар да ствара фантастичне имагинације, које су квантну механику померале напред.
  2. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from fsa in АУТИЗАМ !!!(Не игноришите,молим вас)   
    Аутистични људи, у својој особености, могу да буду генијални. Пример је физичар Пол Дирак, којег многи сматрају за највећег физичара после Ајнштајна. Један је од утемељивача квантне механике. Имао је изузетну интуицију и моћ имагинације (да направи у уму компликоване представе физичке, квантне стварности). Међутим, са друге стране, није могао да примети најелементарнију интенцију у простој реченици. Тако, по једној анегдоти, док је држао једно предавање из квантне механике, један од слушалаца га је прекинуо речим - Није ми јасна ова форумула? Дирак је кратко застао и потом наставио са предавањем, као да се ништа није десило. На то су га прекинулу, речима - Али, упућено Вам је питање, зар нећете одговорити? На то ће Дирак - Питање? Какво питање= "Није ми јасна ова формула" је изјавна а не упитна реченица, одговорио је Дирак.
    Не, ово није била духовитост једног научника. Он заиста није могао да примети интенцију, питање у реченици - "Није ми јасна ова формула". Са друге стране, имао је дар да ствара фантастичне имагинације, које су квантну механику померале напред.
  3. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from ronin in АУТИЗАМ !!!(Не игноришите,молим вас)   
    Аутистични људи, у својој особености, могу да буду генијални. Пример је физичар Пол Дирак, којег многи сматрају за највећег физичара после Ајнштајна. Један је од утемељивача квантне механике. Имао је изузетну интуицију и моћ имагинације (да направи у уму компликоване представе физичке, квантне стварности). Међутим, са друге стране, није могао да примети најелементарнију интенцију у простој реченици. Тако, по једној анегдоти, док је држао једно предавање из квантне механике, један од слушалаца га је прекинуо речим - Није ми јасна ова форумула? Дирак је кратко застао и потом наставио са предавањем, као да се ништа није десило. На то су га прекинулу, речима - Али, упућено Вам је питање, зар нећете одговорити? На то ће Дирак - Питање? Какво питање= "Није ми јасна ова формула" је изјавна а не упитна реченица, одговорио је Дирак.
    Не, ово није била духовитост једног научника. Он заиста није могао да примети интенцију, питање у реченици - "Није ми јасна ова формула". Са друге стране, имао је дар да ствара фантастичне имагинације, које су квантну механику померале напред.
  4. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from Лидија Миленковић in АУТИЗАМ !!!(Не игноришите,молим вас)   
    Аутистични људи, у својој особености, могу да буду генијални. Пример је физичар Пол Дирак, којег многи сматрају за највећег физичара после Ајнштајна. Један је од утемељивача квантне механике. Имао је изузетну интуицију и моћ имагинације (да направи у уму компликоване представе физичке, квантне стварности). Међутим, са друге стране, није могао да примети најелементарнију интенцију у простој реченици. Тако, по једној анегдоти, док је држао једно предавање из квантне механике, један од слушалаца га је прекинуо речим - Није ми јасна ова форумула? Дирак је кратко застао и потом наставио са предавањем, као да се ништа није десило. На то су га прекинулу, речима - Али, упућено Вам је питање, зар нећете одговорити? На то ће Дирак - Питање? Какво питање= "Није ми јасна ова формула" је изјавна а не упитна реченица, одговорио је Дирак.
    Не, ово није била духовитост једног научника. Он заиста није могао да примети интенцију, питање у реченици - "Није ми јасна ова формула". Са друге стране, имао је дар да ствара фантастичне имагинације, које су квантну механику померале напред.
  5. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Violetta Valery in Заљубљеност и љубав   
    Једно моје писаније, тачније мало подуши фејсбук статус, које је изазвало позитивне реакције на друштвеној мрежи. Па да га поделим са вама...
     
    Заљубљеност и љубав
     
     
    Заљубљеност и љубав? Има ли разлике? Да, има. То су заиста две фазе живљења, али које су ипак у некаквој вези. Заљубљеност претходи љубави. Она је везана са оним што зовемо „хемијом“, реакција наше природе на особу која нас је привукла, у коју смо се заљубили. Мислим да свако ко је био заљубљен ће се сложити да је то једно дивно, полетно стање. Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак. 
    На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.
    Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.
    Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима. Љубав се дешава само храбрима


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  6. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Рапсоди in Заљубљеност и љубав   
    Једно моје писаније, тачније мало подуши фејсбук статус, које је изазвало позитивне реакције на друштвеној мрежи. Па да га поделим са вама...
     
    Заљубљеност и љубав
     
     
    Заљубљеност и љубав? Има ли разлике? Да, има. То су заиста две фазе живљења, али које су ипак у некаквој вези. Заљубљеност претходи љубави. Она је везана са оним што зовемо „хемијом“, реакција наше природе на особу која нас је привукла, у коју смо се заљубили. Мислим да свако ко је био заљубљен ће се сложити да је то једно дивно, полетно стање. Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак. 
    На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.
    Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.
    Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима. Љубав се дешава само храбрима


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  7. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from Bokisd in Da li prilikom blagovanja pričesti Isus postaje dio nas ili mi postajemo dio Njega? Da li On postaje mi ili mi postajemo On?   
    Прочитај овај мој рад, мислим да ће ти дати неке одговоре: 
     
    06-II-2017.pdf (pbf.rs)
  8. Волим
    Александар Милојков got a reaction from kopitar in Da li prilikom blagovanja pričesti Isus postaje dio nas ili mi postajemo dio Njega? Da li On postaje mi ili mi postajemo On?   
    Примамо га по томе што је постао човек. Као такав, дакле, Он је посредник између Бога и света (нас).
  9. Волим
    Александар Милојков got a reaction from haveaniceday in Da li prilikom blagovanja pričesti Isus postaje dio nas ili mi postajemo dio Njega? Da li On postaje mi ili mi postajemo On?   
    Примамо га по томе што је постао човек. Као такав, дакле, Он је посредник између Бога и света (нас).
  10. Волим
    Александар Милојков got a reaction from kopitar in Da li prilikom blagovanja pričesti Isus postaje dio nas ili mi postajemo dio Njega? Da li On postaje mi ili mi postajemo On?   
    Причешћем учествујемо у ономе што апостол павле назива усиновљењем. То је тајна обожења човека, где причешће Телом и Крвљу Христовом бивамо Тело Његово и тиме, као Тело (Црква) задобијамо Његов идентитет Сина - у Њему, у Његовом Телу бивамо усиновљеници Богу Оцу. Зато је парекселанс литургијска молитва - Оче наш. Његовом Оцу се обраћамо као нашем Оцу, не у неком метафоричном смислу, већ управо зато што у Христу задобијамо идентитет Сина, постајемо усиновљеници Бога Оца.
  11. Волим
    Александар Милојков got a reaction from kopitar in Da li prilikom blagovanja pričesti Isus postaje dio nas ili mi postajemo dio Njega? Da li On postaje mi ili mi postajemo On?   
    "Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему". (Јн. 6, 56)
  12. Волим
    Александар Милојков got a reaction from ИгорМ in Da li prilikom blagovanja pričesti Isus postaje dio nas ili mi postajemo dio Njega? Da li On postaje mi ili mi postajemo On?   
    Причешћем учествујемо у ономе што апостол павле назива усиновљењем. То је тајна обожења човека, где причешће Телом и Крвљу Христовом бивамо Тело Његово и тиме, као Тело (Црква) задобијамо Његов идентитет Сина - у Њему, у Његовом Телу бивамо усиновљеници Богу Оцу. Зато је парекселанс литургијска молитва - Оче наш. Његовом Оцу се обраћамо као нашем Оцу, не у неком метафоричном смислу, већ управо зато што у Христу задобијамо идентитет Сина, постајемо усиновљеници Бога Оца.
  13. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Nektarija* in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    Причешћујем се скоро на свакој Литургији. Зашто? Навуко сам се, зависан сам. 0110_hahaha
  14. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from Ignjatije in Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду   
    То је усташки портал у ЦГ. Дрљевићев мегафон.
  15. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from Zoran Đurović in Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду   
    То је усташки портал у ЦГ. Дрљевићев мегафон.
  16. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Aleksandar Stojkovic in Свети Григорије Богослов: Песме Богу   
    Превео сам неколико богословских песама Светог Григорија Богослова, па да поделим онима које занима:
     
    ΚΘʹ. Ὕμνος εἰς Θεόν. Ὦ πάντων ἐπέκεινα τί γὰρ θέμις ἄλλο σε μέλπειν; Πῶς λόγος ὑμνήσει σε; σὺ γὰρ λόγῳ οὐδενὶ ῥητόν. Πῶς νόος ἀθρήσει σε; σὺ γὰρ νόῳ οὐδενὶ ληπτός. Μοῦνος ἐὼν ἄφραστος· ἐπεὶ τέκες ὅσσα λαλεῖται. Μοῦνος ἐὼν ἄγνωστος· ἐπεὶ τέκες ὅσσα νοεῖται. Πάντα σε καὶ λαλέοντα, καὶ οὐ λαλέοντα λιγαίνει. Πάντα σε καὶ νοέοντα καὶ οὐ νοέοντα γεραίρει. Ξυνοὶ γάρ τε πόθοι, ξυναὶ δ' ὠδῖνες ἁπάντων 508 Ἀμφὶ σέ· σοὶ δὲ τὰ πάντα προσεύχεται· εἰς σὲ δὲ πάντα Σύνθεμα σὸν νοέοντα λαλεῖ σιγώμενον ὕμνον. Σοὶ ἑνὶ πάντα μένει· σοὶ δ' ἀθρόα πάντα θοάζει. Καὶ πάντων τέλος ἐσσὶ, καὶ εἷς, καὶ πάντα, καὶ οὐδεὶς, Οὐχ ἓν ἐὼν, οὐ πάντα· πανώνυμε, πῶς σε καλέσσω, Τὸν μόνον ἀκλήϊστον; Ὑπερνεφέας δὲ καλύπτρας Τίς νόος οὐρανίδης εἰσδύσεται; Ἵλαος εἴης, Ὦ πάντων ἐπέκεινα· τί γὰρ θέμις ἄλλο σε μέλπειν;
        Песма Богу    О онострани свему, а како те другачије опевати?
    Како да те реч пева? Када ти ниједном речју ниси изрецив.
    Како да те ум просуђује? Када ти ниједном уму ниси ухватљив.
    Једини јеси неисказив; будући да си привео у биће све што је речима казиво.
    Једини јеси несазнатљив; будући да си привео у биће све што је умом појмљиво.
    И оно што говори и оно што не говори, све тебе гласно призива.
    И оно што умује и оно што не умује, све тебе поштује.
    Заједничке чежње и заједнички трудови свега око тебе су;
    Све се теби моли; И све, састав твој разумевајући,
    Ћутећи ти похвалну песму говори.
    Тобом јединим све опстаје, тобом се све заједно хитро креће.
    Свега си циљ, и један, и све, и нико,
    Ниси ни једно, ни све; свеимени, како да те назовем,
    Једини који се именом не може затворити?
    Који си изнад вела облака,
    А који ће ум у небеско продрети?
    Милостив буди, о онострани свему, јер како те другачије опевати?
  17. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Aleksandar Stojkovic in Свети Григорије Богослов: Песме Богу   
    Ὕμνος πρὸς Θεόν. Σὲ τὸν ἄφθιτον μονάρχην ∆ὸς ἀνυμνεῖν, δὸς ἀείδειν, Τὸν ἄνακτα τὸν δεσπότην· ∆ι' ὃν ὕμνος, δι' ὃν αἶνος, ∆ι' ὃν Ἀγγέλων χορεία, ∆ι' ὃν αἰῶνες ἄπαυστοι, 509 ∆ι' ὃν ἥλιος προλάμπει, ∆ι' ὃν ὁ δρόμος σελήνης, ∆ι' ὃν ἄστρων μέγα κάλλος, ∆ι' ὃν ἄνθρωπος ὁ σεμνὸς Ἔλαχε νοεῖν τὸ θεῖον, Λογικὸν ζῶον ὑπάρχων. Σὺ γὰρ ἔκτισας τὰ πάντα Παρέχων τάξιν ἑκάστῳ, Συνέχων τε τῇ προνοίᾳ. Λόγον εἶπας, πέλεν ἔργον. Ὁ Λόγος σου Θεὸς Υἱός· Ὁμοούσιος γάρ ἐστιν, Ὁμότιμος τῷ τεκόντι, Ὃς ἐφήρμοσεν τὰ πάντα, Ἵνα πάντων βασιλεύσῃ. Περιλάμβανον δὲ πάντα Ἅγιον Πνεῦμα τὸ θεῖον Προνοούμενον φυλάσσει. Τριάδα ζῶσαν ἐρῶ σε, Ἕνα καὶ μόνον μονάρχην, Φύσιν ἄτρεπτον, ἄναρχον, Φύσιν οὐσίας ἀφράστου, Σοφίας νοῦν ἀνέφικτον, Κράτος οὐρανῶν ἄπταιστον, Ἄτερ ἀρχῆς, ἀπέραντον, 510 Ἀκατασκόπητον αὐγὴν, Ἐφορῶσαν δὲ τὰ πάντα, Βάθος οὐδὲν ἀγνοοῦσαν Ἀπὸ γῆς μέχρις ἀβύσσου. Πάτερ, ἵλεως γενοῦ μοι. ∆ιὰ παντὸς θεραπεύειν Τὸ σέβασμα τοῦτο, δός μοι Τὰ δ' ἁμαρτήματα ῥίψον, Τὸ συνειδὸς ἐκκαθαίρων Ἀπὸ πάσης κακονοίας, Ἵνα δοξάσω τὸ θεῖον Ὁσίας χεῖρας ἐπαίρων Ἵνα Χριστὸν εὐλογήσω, Γόνυ κάμπτων ἱκετεύσω Τότε προσλαβεῖν με δοῦλον, Ὅτ' ἂν ἔλθῃ βασιλεύων. Πάτερ, ἵλεως γενοῦ μοι, Ἔλεον καὶ χάριν εὕρω· Ὅτι δόξα καὶ χάρις σοι Ἄχρις αἰῶνος ἀμέτρου.
        Песма пред Богом    Тебе непролазног и јединог владара
    Дај да гласно славим, дај да певам,
    Тебе врховног господара и владику.
    Ради којег је песма, ради којег је хвала,
    Ради којег су хорови Анђела,
    Кроз кога су векови бескрајни,
    Кроз кога сунце обасјава,
    Кроз кога је пут месечев,
    Кроз кога је велика звездана лепота,
    Кроз кога је величанствени човек
    Добио благодат да умује о божанству,
    И да разумним животом постоји.
    Јер, све је твоја творевина,
    Предаваоче поретка свакој ствари,
    Који их држиш заједно својим промислом.
    Реч си изговорио, дело постаде.
    Реч твоја је Бог Син,
    Јер је једносуштан,
    Једнакочастан родитељу,
    Онај који је подесио све што постоји,
    Да над свиме царује.
    Онај који све обухвата
    Божанствени је Дух Свети
    Који унапред промишљајући о свему брине.
    Зваћу те жива Тројица,
    Једно и једино једноначалство,
    Природа непроменљива, беспочетна,
    Природа недокучиве суштине,
    Ум недостижан мудрости,
    Моћ небеска без мане,
    Без почетка, безгранични,
    Сунчева светлост неуходећа,
    Надгледатељ свега постојећег,
    Дубина још ником несазнатљива
    Од земље бездано удаљена.
    Оче, милостив ми буди.
    Дај ми да у свему служим
    Светињи твојој.
    Одбаци грехове моје,
    Свест ми очисти од свакога зла.
    Да славим божанство,
    Посвећене руке подижући ка горе,
    Да Христа благосиљам,
    Да му се коленопреклоно усрдно молим
    Да мене слугу прихвати,
    Када као Цар буде дошао.
    Оче, милостив ми буди,
    Да пронађем праштање и благодат,
    Да те славим и благосиљам
    Кроз читав век бескрајни.
  18. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Aleksandar Stojkovic in Свети Григорије Богослов: Песме Богу   
    Ὕμνος ἄλλος. ∆όξα Θεῷ τῷ Πατρὶ, καὶ Υἱῷ παμβασιλῆι· 511 ∆όξα πανευφήμῳ Πνεύματι παναγίῳ. Ἡ Τριὰς εἷς Θεός ἐστιν, ὃς ἔκτισε, πλῆσέ τε πάντα, Οὐρανὸν οὐρανίων, γαῖαν ἐπιχθονίων· Πόντον, καὶ ποταμοὺς, καὶ πηγὰς πλῆσεν ἐνύδρων, Πάντα ζωογονῶν πνεύματος ἐξ ἰδίου· Ὄφρα σοφὸν κτίστην πᾶσα κτίσις ὑμνήσειε, Τοῦ ζῇν, τοῦ τε μένειν, αἴτιον ὄντα μόνον. Ἡ λογικὴ δὲ μάλιστα φύσις διὰ παντὸς ἀείσῃ, Ὡς βασιλεῖα μέγαν, ὡς ἀγαθὸν πατέρα. Πνεύματι, καὶ ψυχῇ, καὶ γλώττῃ, καὶ διανοίᾳ, ∆ὸς καὶ ἐμοὶ καθαρῶς δοξολογεῖν σε, Πάτερ.
      Песма друга  
    Слава Богу Оцу, и Сину цару свега,
    Слава благоглагољивом Духу Свесветом.
    Тројица је један Бог, који је све створио и напунио,
    Небо бићима небеским, земљу бићима земаљским.
    Море, реке и изворе испунио је водама,
    Све оживотворавајући Духом својим;
    Да мудрог творца сва твар песмом велича,
    Од којег је и живот и опстанак, јединог узрочника постојећих бића.
    Највиша разумна природа кроз све се казује.
    Као царство велико, као добри отац.
    Моме духу, души, језику и размишљању
    Даруј очишћење да те славословим, Оче.
  19. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Aleksandar Stojkovic in Свети Григорије Богослов: Песме Богу   
    Ὕμνος ἑσπερινός. Σὲ νῦν εὐλογοῦμεν, Χριστέ μου, Λόγε Θεοῦ, 512 Φῶς ἐκ φωτὸς ἀνάρχου, Καὶ Πνεύματος ταμίας, Τριττοῦ φωτὸς εἰς μίαν ∆όξαν ἀθροιζομένου· Ὃς ἔλυσας τὸ σκότος, Ὃς ὑπέστησας τὸ φῶς, Ἵν' ἐν φωτὶ τὰ πάντα κτίσῃς, Καὶ τὴν ἄστατον ὕλην Στήσῃς μορφῶν εἰς κόσμον, Καὶ τὴν νῦν εὐκοσμίαν· Ὃς νοῦν ἐφώτισας ἀνθρώπου Λόγῳ τε καὶ σοφίᾳ, Λαμπρότητος τῆς ἄνω Καὶ κάτω θεὶς εἰκόνα, Ἵνα φωτὶ βλέπῃ τὸ φῶς, Καὶ γένηται φῶς ὅλος. Σὺ φωστῆρσιν οὐρανὸν Κατηύγασας ποικίλοις. Σὺ νύκτα καὶ ἡμέραν Ἀλλήλαις εἴκειν ἠπίως 513 Ἔταξας, νόμον τιμῶν Ἀδελφότητος καὶ φιλίας. Καὶ τῇ μὲν ἔπαυσας κόπους Τῆς πολυμόχθου σαρκός· Τῇ δ' ἤγειρας εἰς ἔργον, Καὶ πράξεις τάς σοι φίλας, Ἵνα τὸ σκότος φυγόντες Φθάσωμεν εἰς ἡμέραν, Ἡμέραν τὴν μὴ νυκτὶ Τῇ στυγνῇ λυομένην. Σὺ μὲν βάλοις ἐλαφρὸν Ὕπνον ἐμοῖς βλεφάροις, Ὡς μὴ γλῶσσαν ὑμνῳδὸν Ἐπὶ πολὺ νεκροῦσθαι. Μήτ' ἀντίφωνον ἀγγέλων Πλάσμα σὸν ἡσυχάζειν. Σὺν σοὶ δὲ κοίτη εὐσεβεῖς Ἐννοίας ἐταζέτω, Μηδέ τι τῶν ῥυπαρῶν Ἡμέρας νὺξ ἐλέγχῃ, Μηδὲ παίγνια νυκτὸς Ἐνύπνια θροείτω· Νοῦς δὲ καὶ σώματος δίχα Σοὶ, Θεὲ, προσλαλείτω, Τῷ Πατρὶ, καὶ τῷ Υἱῷ, 514 Καὶ τῷ ἁγίων Πνεύματι, Ὧ τιμὴ, δόξα, κράτος, Εἰς τοὺς αἰῶνας. Ἀμήν.
        Вечерња песма  
    Благосиљамо те сада, Христе мој, Логосе Божији,
    Светлости од светлости беспочетне,
    Поделитељу Духа,
    Трострука светлости
    сабрана у једну славу.
    Који си разрешио мрак,
    Који си поставио светлост,
    Па онда у светлости сва створења,
    И нестабилну твар, дајући јој облике,
    Поставио си у ред
    И садашњи добри поредак.
    Који си осветлио ум човека
    Са разумом и мудрошћу,
    Од вишења оног сјаја,
    Доњу икону Божију,
    Да у светлости гледа светлост
    И да сав постане светлост.
    Ти си обасјао небо
    Шареним светиљкама.
    Ти си ноћи и дану дао
    Да једно пред другим нежно узмичу
    Уредио си поштовање,
    Закон братски и пријатељски.
    Првим си олакшао умор
    Мучнога тела;
    Кроз друго, подигао си нас на дело
    И на чињења која су ти угодна.
    Да одгонивши мрак
    Коначно до дана стигнемо,
    Дана, којег тамна ноћ не осваја.
    Ти си положио лагани сан
    На капке моје,
    Тако да језик хвалоспевни што дуже не замре.
    И да творење твоје
    Не умири антифон анђела.
    Већ да са тобом починак
    Побожне мисли донесе,
    И нека ни једну нечистоћу дана
    Ноћ не изобличи,
    И да ноћне безобзирности
    Не донесу смутњу испразних снова,
    И нека ум одвојен од тела прозбори Теби,
    Боже, Оцу и Сину и Светоме Духу,
    Коме нека је част, слава и сила у векове. Амин.
  20. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Гатчинск in Контрацепција   
    Ево шта званично каже Руска Православна Црква на ову тему:
    Основи социјалне концепције РПЦ
    Проблеми биоетике
    12.3.
    "Духовно-моралну оцену изискује и проблем контрацепције. Нека од контрацептивних средстава фактички имају абортивно дејство, којевештачки прекида живот ембриона у једној од најранијих фаза. Због тога за њихову примену важе ставови који се односе на абортус.
    Остала, пак, средства која нису повезана са прекидом већ зачетог живота, не могу се ни у ком случају изједначавати са абортусо. Одређујући свој однос према контрацептивним средствима, хришћански супружници треба да имају на уму да је продужетак људског рода један од основних циљева брака (у делу о браку се, ипак, говори да је сексуалност НА ПРВОМ МЕСТУ догађај љубави између мушкарца и жене, а да су деца додатни Божији благослов брачницима - ово треба добро запамтити. Моја примедба, ради бољег разумевања проблематике).
    Намерно одбујање рађања деце из себичних побуда обезвређује брак и постаје несумњив грех.
    Супружници истовремено имају пред Богом одговорност за пуновредно и квалитетно подизање деце. Један од начина реализације одговорног односа према њиховом рађању јесте уздржавање од полних односа у извесно време. Уосталом, треба имати на уму речи апостола Павла: "не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да бисте се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не оскуша вашим неуздржањем" (1. Кор 7, 5). Очигледно је да супружници треба да у овој области доносе одлуке уз узајамну сагласност и уз савет духовника. Он треба да са пастирском опрезношћу узима у обзир конкретне услове живота брачног пара, њихов узраст, здравље, степен духовне зрелости и многе друге околности, као и да разликује оне који су спремни да "приме" високе захтеве уздржавања од оних којима то није "дато" (Мт 19, 11), водећи пре свега бригу о очувању и јачању породице.
    Свети Синод Руске Православне Цркве, одлуком од 28. децембра 1998. године, указује свештеницима који обављају духовничко служењена "недопустивост принуде или наговарања својих духовних чеда, супротно њиховој вољи, на...одрицање од супружанског живота у браку". Затим подсећа пастире и на неопходност "чувања посебне целомудрености и посебне пастирске опрезности приликом разговора са својим духовним чедима о питањима повезаним са овим или оним аспектима њиховог породичног живота.""
  21. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from obi-wan in Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Одличан текст Епскопа бачког г. Иринеја. Јасан, без длаке на језику, без дипломатског увијања - отворен и прецизан (свидело се то некоме или не). Хвала Богу да се неко важан из наше Цркве огласио по овом питању и јасно подигао глас против грозне џендер идеологије. Даће Бог да овај одвратни покушај дебилизације нашег језика и разорења наше културе и идентитета буде само мртво слово на папиру - дакле, неће моћи и неће проћи. Како Владика рече, још увек је овај народ жив и његов језик је жив.
  22. Свиђа ми се
    Александар Милојков got a reaction from Лала из Банатa in Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Одличан текст Епскопа бачког г. Иринеја. Јасан, без длаке на језику, без дипломатског увијања - отворен и прецизан (свидело се то некоме или не). Хвала Богу да се неко важан из наше Цркве огласио по овом питању и јасно подигао глас против грозне џендер идеологије. Даће Бог да овај одвратни покушај дебилизације нашег језика и разорења наше културе и идентитета буде само мртво слово на папиру - дакле, неће моћи и неће проћи. Како Владика рече, још увек је овај народ жив и његов језик је жив.
  23. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Golub in Животопис Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве (Бундала), викара Патријарха српског   
    "И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље..."

    Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
  24. Волим
    Александар Милојков got a reaction from александар живаљев in Животопис Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве (Бундала), викара Патријарха српског   
    "И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље..."

    Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
  25. Волим
    Александар Милојков got a reaction from Ćiriličar in Животопис Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве (Бундала), викара Патријарха српског   
    "И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље..."

    Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
×
×
  • Креирај ново...