Jump to content

Александар Милојков

Члан
  • Број садржаја

    17239
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    73

Александар Милојков last won the day on Август 26 2016

Александар Милојков had the most liked content!

О Александар Милојков

  • Ранг
    Александар Милојков, теолог
  • Рођендан 08/27/1973

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Београд
  • Интересовање :
    Философија и теологија

Contact Methods

  • Website URL
    https://aleksandarmilojkov.weebly.com/

Скорашњи посетиоци профила

25553 profile views
  1. А јесмо ли ми доживели процват? Колико народа, који се изјашњава као православно, јесте заиста црквено? Колико њих пости? Колико њих се редовно причешћује? Промили су у питању.
  2. Да додам, нисам неко ко тврди да не треба постити. Тврдим да о смислености овог поста Црква треба што пре да промисли. Да траје шест недеља, заиста нема смисла. Претвара се у изнуривање. Ако погледате, од децембра прошле године до јула ове године, три поста - два од шест и један од седам недеља. То је укупно 19 недеља (среду и петак не рачунам) или 4,5 месеца. Дакле, од седам месеци скоро пет смо провели у посту. То је ипак много. Просечном човеку није једноставно, ни људски ни материјално, да организује живот себи и својој породици у тако честим и дугим периодима поста.
  3. Прича да дужина поста може да утиче на спасење...извињавам се.... у најмању руку је глупост.
  4. И? Кога је надахнуо Дух Свети? Нас који смо задржали Јулијански календар или њих који су усвојили Миланковићев? И како ћемо то знати? Мера истине у Цркви је одувек била саборност, а наша (православна) саборност је у не малој кризи. Оковали смо се у своје националне помесности и тако... тињамо...
  5. Исто као што је дозволила да има два календара. Sic! Понављан, не постоји сабоно одређење Цркве према овом посту.
  6. Које Предање? Црква се нигде саборно није одредила према Апостолском посту. Такво одређење постоји једино за среду и петак и за Велики Часни Пост. Овде се не ради о потреби редукције ради саме редукције. Овде се ради о давању прироритета смислу над бесмислом.
  7. Александар Милојков

    Sloboda

    Цитат који си навео у првом посту је прилично конфузан, када су у питању теолошке позиције схватања слободе. Бог је апсолутно слободан и можемо рећи да његово постојање стоју не његовој слободи. Да ли то значи да Бог може "да изабере" и да не постоји? Не. Ради се о потпуно различитом појму слободе, од оног који ми обично имамо на уму - слобода као слобода избора ИЗМЕЂУ ДАТОСТИ. Слобода Оца и Сина и Светога Духа, у њиховом вечном односу, јесте слобода као вечно ДА, односно слобода која је поистовећена са љубављу. Дакле, слобода=љубав....слобода=да. То је слобода за другога. Ту нема "слободе избора" јер нема датости божанском бићу (питање да ли је Бог могао и да не постоји овде се показује као бесмислено). Није једно постојање а друго слобода која се ставља пред то постојање, већ је постојање=слобода=љубав. Када Бог ствара свет, ту већ имамо другачији појам слободе. Бог слободно ствара свет, што значи да је света могло и да не буде. Он ту бира, одлучује да га ипак створи. Ту се љубав=слобода показује као слободна одлука. Наш појам слободе (наше искуство слободе) је условљен нашом створеношћу. Нама је биће ДАТОСТ, читава стварност око нас нам је ДАТОСТ, зато се наша слобода доживљава као слобода избора. Међутим, чак и такви, створени, можемо све то превазићи ако се потрудимо да слободу поистоветимо са љубављу. То је суштина оног што називамо хришћанском аскетиком. Такође, наше се биће поклапа са нашом слободом (као код Бога), у симболичном смислу, у чину крштења. Као ново рођење, оно подразумева нов начин постојања. Новорођени постоји својом вољом (у евхаристијској зајендици) и слобода је поистовећена са тим "амин", са "да", као једним активним животним односом љубави. Онда када наш појам бића престан да буде схватања бића самог по себи (индивидуе), када биће схватимо као однос, као зајендицу, онда слобода полако престаје да буде бирање између датости. Она постаје однос, љубав - који нас потврђују као конкретно постојеће.
  8. Са професором Јанарасом сам имао прилике да лично разговарам. Говорио ми је да код Августина не постоји онтологија већ само идеологија. Он је можда и најтврђи критичар Августина међу поменутим грчким теолозима.
  9. Не, већ преко створене реалности (по Августину). Наравно да има божанску суштину, али она у оваплоћењу остаје трансцендентна, онострана. Дакле, није се оваплотила божанска суштина већ божанска личност. Нема уласка божанске суштине у суштину створеног. Није одвајање суштине од личности већ разликовање. Син Божији приликом оваплоћења не престаје да буде Бог (не напушта божанску суштину), већ у своју личност узима људску природу. Понављам, суштина Бога остаје неприступна и није се као таква оваплотила. Поента је у томе да код отаца у онтологији постоје две равни - личност и суштина. Не раздвајају се, али се разликују. Читај даље, постаће ти јасније.
  10. Да, то сам поменуо у тексту. Међутим, то метафизичко тумачење Изл 3, 14 не припада само Августину и западним оцима. Итекако су на тај начин тумачењу приступали и грчки оци. Свети Григорије Богослов ће рећи: Ὅσον δ᾿ οὖν ἐκ τῶν ἡμῖν ἐφικτῶν, ὁ μὲν ὤν, καὶ ὁ θεός, μᾶλλόν πως τῆς οὐσίας ὀνόματα· καὶ τούτων μᾶλλον ὁ ὤν· οὐ μόνον ὅτι τῷ Μωυσεῖ χρηματίζων ἐπὶ τοῦ ὄρους, καὶ τὴν κλῆσιν ἀπαιτούμενος, ἥ τίς ποτε εἴη, τοῦτο προσεῖπεν ἑαυτὸν, Ὁ ὢν ἀπέσταλκέ με, τῷ λαῷ κελεύσας εἰπεῖν… ἡμεῖς δὲ φύσιν ἐπιζητοῦμεν, ᾗ τὸ εἶναι καθ᾿ ἑαυτό, καὶ οὐκ ἄλλῳ συνδεδεμένον· τὸ δὲ ὂν ὄντως θεοῦ, καὶ ὅλον, μήτε τῷ πρὸ αὐτοῦ, μήτε τῷ μετ᾿ αὐτόν, οὐ γὰρ ἦν, ἢ ἔσται, περατούμενον ἢ περικοπτόμενον.[1] На основу онога што нам је докучиво, (изрази) онај који јесте и Бог, су пре свега означитељи суштине, а пре свега онај који јесте; када је са Мојсијем разговарао на планини, а Мојсије га упитао за име, које му је, сам је себе тако назвао. Онај који јесте ме је послао, заповедио је да се тако каже народу… Тражимо природу којој је својствено бити по себи, а не у односу на нешто друго; Богу је својствено биће и то у целости, ништа пре њега, нити после њега, то не беше нити ће бити, њега не ограничава нити га крњи. [1] Λόγος 30, 18; PG 36, 125С-128А. Ево и Августина: Ego sum qui sum, et dices filiis Israel: qui est, misit me ad vos, tamquam in eius comparatione, qui vere est quia incommutabilis est, ea quae mutabilia facta sunt non sint, vehementer hoc Plato tenuit et diligentissime commendavit.[1] Ја сам који јесам, и реци синовима Израиљевим: који јесте, послао ме вама, показујући тако да у поређењу са оним, који заиста јесте јер је непроменљив, оно што је променљиво створено није заиста, што је Платон жестоко бранио и најпажљивије предавао. [1] De civitate Dei VIII, 11; PL 41, 236. Est tamen sine dubitatione substantia, vel, si melius hoc appellatur, essentia, quam Graeci οὐσία vocant.[1] Sicut enim ab eo quod est sapere dicta est sapientia, et ab eo quod est scire dicta est scientia, ita ab eo quod est esse dicta est essentia. Et quis magis est, quam ille qui dixit famulo suo Moysi: Ego sum qui sum… Et ideo sola est incommutabilis substantia vel essentia, quae Deus est, cui profecto ipsum esse, unde essentia nominata est, maxime ac verissime competit. Quod enim mutatur, non servat ipsum esse…[2] Ипак, без сумње, (Бог) је супстанција, или ако се то боље тако назива, есенција, коју Грци зову οὐσία. Као што се од оног sapere (бити паметан) каже sapientia (мудрост), и од оног scire (знати) се каже scientia (знање, наука), тако и од оног esse (бити) се каже essentia (бивство, јестаство, есенција). А ко више јесте, од оног који је свом слузи Мојсију рекао: Ја сам који јесам… Због тога само је једна непроменљива супстанција или есенција, која је Бог, коме заиста највише и најистинитије доликује само бити (esse), по чему је и названа есенција. Оно што се мења, не задржава само бити (esse)… [1] Овде бисмо се поново осврнули на Августинову употребу термина substantia=essentia=οὐσία. Како Фокин истиче (A. Fokin, Divergences between Greek and Latin Trinitarian Terminology), јасна је једнакост између essentia и οὐσία, јер обе речи потичу од глагола бити. Међутим, умесно је Фокиново запажање, због чега је латинска философска и теолошка пракса, почев од првог и другог века, поистивећивала термин substantia са грчким οὐσία? Лингвистички, ова два термина се никако не могу довести у везу. Ми бисмо ово Фокиново питање даље проширили: да ли то онда значи да је наведена латинска пракса (substantia=οὐσία) чврсто задржала антички појам бића? Другим речима, да ли смисао substantia=οὐσία значи да је οὐσία тај подмет бића који substantia као израз означава? То би онда заиста било супротно од кападокисјког схватања бића, који су подмет поистиветили не са суштином већ са личношћу (ὑπόστασις=πρόσωπον). Ако би оваква поставка била доказана, онда би приступ тумачења Августиновој тријадологији кроз тзв. „де Регнонову парадигму“ био оправдан. Августин је очигледно остао доследан наслеђеној латинској пракси, када су у питању наведени изрази. Међутим, да ли то значи да је за њега и у појмовном смислу οὐσία=substantia, односно да ли је суштина подмет бићу (једна суштина као онтолошки примарна у односу на три божанске личности), питање је које у овом раду желимо да истражимо. Сматрамо да не треба стати код саме праксе употребе израза, већ да закључак треба донети након анализе самих појмова – управо оно што је истакао и Свети Григорије Богослов, позовајући се на Светог Атанасија Великог - τὸν νοῦν τῶν λεγομένων ἀκριβῶς ἐξετάσας. Дакле, испитати не само изразе већ и мишљење, појмове. [2] De Trinitate V, 2.3; PL 42, 912.
  11. То је тумачење кроз тзв. "де Регнононову парадигму", која је настала у 19. веку. Де Регнон је први "открио" да тријадологија источних отаца даје првенесво личностима, док код западних првенство има једна суштина. Новија истраживања Августина, у 21. веку, базирана на критичком приступу самом Августиновом тексу, показују да то није тако. Конкретно, по питању тријадологије, ту сам тему обрадио у дисертацији. Када је одбраним, надам се да ће бити књига. Оно што могу рећи јесте да, по мојим истраживањима Августинових дела, његова тријадологија јасно садржи две равни бића - личност и суштину, као одговор ондашњим двема крајностима - савелијанству и аријанству. То да некаква безлична суштина претходи личностима је дубоко неоснована тврдња која се не може срести нигде у Августиновом писању.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×