Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Жељко

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    24632
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    133

Репутација активности

  1. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју   
    Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју
     
    Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019.
    "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..."

    Превод:
    1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда.
    2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи.
    3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод)
    Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали.
    Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца:
    1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне.
    2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем.
    3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији.
    Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради.
  2. Хахаха
    Жељко је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду
     
    Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“.
     
    Максим, Родина-мать, 1999

                     Родина-мать зовет!
    Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“.
     
    - Владика Григорије као саучесник
     
    Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха.
    Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже.
    Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем!
    Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. 


     

    Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем,

    али и са Ђиласом...
    Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран.
    Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку?

    Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња.
     
    - Владика Игњатије као саучесник у пучу
     
    Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама.
    Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци.
    Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења?
    Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“.  – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси.
     
    - Максим као вођа побуњеника
     
    Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores!
    Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу?
    - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ.
    Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом.
     
    - Сценарији око ПБФ
     
    Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“.
    Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде).
    Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“.
    Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај.
    Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке.
    Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо.
    Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове.
  3. Волим
  4. Волим
    Жељко је реаговао/ла на АлександраВ за a Странице, Селаковић и Ђурић свештенству СПЦ на Косову и Метохији: "Ви сте несрећни чланови цркве"   
    Оваквом изјавом, ставили су Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у исти кош са Наташом Kандић, као да су епископи цркве заговорници независног Kосова само зато што су против поделе Kосова после кога долази признање независности Kосова.
    Селаковић је оптужујући свештенство СПЦ на Kосову, рекао: "Позивају се на Бога и Јеванђеље а постидели би се пред Патријархом Чарнојевићем који је спасавао народ. Они заборављају на то."
     
    ВИДЕО:
     
  5. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, (ФОТО) Отац Сава Јањић са командантом Бондстила у испосници св. краља Стефана Дечанско   
    На форуму Живе Речи Утехе можете разговарати са о. Савом Јањићем
     
  6. Волим
    Жељко got a reaction from александар живаљев for a Странице, Да ли сте знали како је настала песма "Ајде Јано кућу да продамо" ?   
    Послушајте овај текст:
    -Ајде Јано, кућу да не дамо
    Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
    Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
    У време комунизма текст је измењен!
    Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година …
    Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
    Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
    Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
    Ајде Јано, песме да певамо
    Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
    Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
    Ајде Јано, коња да седламо
    Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
    До Бистрице да идемо да се умијемо.
    Ајде Јано, кућу да не дамо
    Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
    Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
    Кад продамо, Јано море, како да играмо?
    Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
    Кад продамо, Јано море, како да играмо?
     
     

     
    http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/
  7. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from zslavo for a Странице, Да ли сте знали како је настала песма "Ајде Јано кућу да продамо" ?   
    Послушајте овај текст:
    -Ајде Јано, кућу да не дамо
    Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
    Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
    У време комунизма текст је измењен!
    Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година …
    Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
    Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
    Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
    Ајде Јано, песме да певамо
    Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
    Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
    Ајде Јано, коња да седламо
    Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
    До Бистрице да идемо да се умијемо.
    Ајде Јано, кућу да не дамо
    Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
    Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
    Кад продамо, Јано море, како да играмо?
    Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
    Кад продамо, Јано море, како да играмо?
     
     

     
    http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/
  8. Волим
    Жељко got a reaction from александар живаљев for a Странице, Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“   
    Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“
      5. октобра 2017.       28. септембра у средњовековној престоници Србије, у Крушевцу се завршио Трећи међународни фестивал православног филма у Србији „Снажни духом“, који се одржава уз благослов патријарха српског Иринеја.

    Део конкурсног програма фестивала су чинила три играна филма и за најбољи је признат руски филм новосибирског свештеника протојереја Александра Новопашина „Поред нас,“ на примеру Русије, који поставља актуално питање о постојању секти широм света. Експлозије на јавним местима, бомбаши-самоубице, џахадисти, дијалози јунака – све ово је приказано у филму са документарним снимцима. Режисер филма се већ дуго бави овим проблемом и познаје суштину питања. Председник жирија Сергеј Катјер, режисер и продуцент из Белорусије, рекао је следеће: „Сваки од филмова из такмичарског програма је вредан награде на фестивалу. У оквиру овог фестивала жири је одлучио да је најактуелнији, најмодернији и данас највише потребан филм – филм, коме смо доделили главну награду. И мишљење жирија се у потпуности поклопило са мишљењем публике фестивала, која је такође високо ценила ово остварење, доделивши му своју награду.“

    Жири за документарни филм није имао лак задатак. У конкуренцији је учествовало 10 филмова а апсолутно сва остварења су била на веома високом нивоу. Ово су речи оца Игора Собко, председника жирија, које је изговорио на уручењу награде за најбољи документарни филм: „Желим да замолим публику да имају разумевања за чланове жирија, није било лако да се донесе одлука за најбољи филм, јер је учествовао 10 документарних филмова и сваки филм је био вредан награде. И жири моли публику да строго не суди о одлуци жирија. “ Неопходно је истаћи висок квалитет рада документарних филмова из Републике Српске. На прошлом фестивалу Гран при је уручен Снежани Брезо за филм „Дух живота“, а овогодишњи је додељен Милани Мајар за најбољи документарни филм фестивала. „На ивици разума“ је филм, који говори о судбини једне породице из Дамаска (Сирија), која се растурила због рата. Прво су отишла деца, а затим њихова мајка, супруга главног јунака. Остао је сам у својој родној кући са успоменама, ретким телефонским позивима и порукама. Породица и њено очување, управо о тим хришћанским вредностима нас филм тера да размишљамо.

    Гран при фестивала отишао је у Русију заједно са режисером Александром Куприним. Документарни филм „Пут за двоје“ – путовање свештеника и режисера филма на Свету Гору Атос у потрази за састојцима за израду тамјана. Дуг и богат животним околностима, мирним путем у потрази за Миром за све.

    Специјалну награду од Фонда Св. Кнеза Лазара је добило остварење српског режисера Ивана Јовића „Завештање“, који говори о геноциду над Србима у хрватском логору Јасеновац. Тада деца и затвореници логора се сећају своје историје. То је изузетно важан и потребан филм за све Србе. Светска премијера филма одржана је у оквиру Московског међународног филмског фестивала 2017.г.

    Крушевачка епархија Српске православне цркве је сматрала да је неопходно наградити епархијском дипломом режисера из Грузије, Константина Црцвадзе и његов филм „Диадема старца“, који сведочи о преподобном Гаврилу. Филм говори о сећањима његових сестара, свештеника, духовне деце.

    „Ми, организатори фестивала, смо се потрудили да саставимо програм тако да буде приступачан за разумевање различитим категоријама гледалаца. Наш главни задатак – привући публику ка моралном и духовном филму. Нама није занимљиво да приказујемо филмове, који су направљени за кокице. Представљајући готов програм, сваки пут пролазимо кроз неку врсту теста за будуће интересовање ка тим филмовима, који нудимо гледаоцу“, – рекао је директор фестивала Филип Кудрјашов.

    Такође треба напоменути да је ове године фестивал укључен у календар званичних догађаја Туристичке организације Србије, па самим тим привлачи додатну пажњу на догађај.
    Видовдан
  9. Волим
    Жељко got a reaction from Tavita for a Странице, Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“   
    Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“
      5. октобра 2017.       28. септембра у средњовековној престоници Србије, у Крушевцу се завршио Трећи међународни фестивал православног филма у Србији „Снажни духом“, који се одржава уз благослов патријарха српског Иринеја.

    Део конкурсног програма фестивала су чинила три играна филма и за најбољи је признат руски филм новосибирског свештеника протојереја Александра Новопашина „Поред нас,“ на примеру Русије, који поставља актуално питање о постојању секти широм света. Експлозије на јавним местима, бомбаши-самоубице, џахадисти, дијалози јунака – све ово је приказано у филму са документарним снимцима. Режисер филма се већ дуго бави овим проблемом и познаје суштину питања. Председник жирија Сергеј Катјер, режисер и продуцент из Белорусије, рекао је следеће: „Сваки од филмова из такмичарског програма је вредан награде на фестивалу. У оквиру овог фестивала жири је одлучио да је најактуелнији, најмодернији и данас највише потребан филм – филм, коме смо доделили главну награду. И мишљење жирија се у потпуности поклопило са мишљењем публике фестивала, која је такође високо ценила ово остварење, доделивши му своју награду.“

    Жири за документарни филм није имао лак задатак. У конкуренцији је учествовало 10 филмова а апсолутно сва остварења су била на веома високом нивоу. Ово су речи оца Игора Собко, председника жирија, које је изговорио на уручењу награде за најбољи документарни филм: „Желим да замолим публику да имају разумевања за чланове жирија, није било лако да се донесе одлука за најбољи филм, јер је учествовао 10 документарних филмова и сваки филм је био вредан награде. И жири моли публику да строго не суди о одлуци жирија. “ Неопходно је истаћи висок квалитет рада документарних филмова из Републике Српске. На прошлом фестивалу Гран при је уручен Снежани Брезо за филм „Дух живота“, а овогодишњи је додељен Милани Мајар за најбољи документарни филм фестивала. „На ивици разума“ је филм, који говори о судбини једне породице из Дамаска (Сирија), која се растурила због рата. Прво су отишла деца, а затим њихова мајка, супруга главног јунака. Остао је сам у својој родној кући са успоменама, ретким телефонским позивима и порукама. Породица и њено очување, управо о тим хришћанским вредностима нас филм тера да размишљамо.

    Гран при фестивала отишао је у Русију заједно са режисером Александром Куприним. Документарни филм „Пут за двоје“ – путовање свештеника и режисера филма на Свету Гору Атос у потрази за састојцима за израду тамјана. Дуг и богат животним околностима, мирним путем у потрази за Миром за све.

    Специјалну награду од Фонда Св. Кнеза Лазара је добило остварење српског режисера Ивана Јовића „Завештање“, који говори о геноциду над Србима у хрватском логору Јасеновац. Тада деца и затвореници логора се сећају своје историје. То је изузетно важан и потребан филм за све Србе. Светска премијера филма одржана је у оквиру Московског међународног филмског фестивала 2017.г.

    Крушевачка епархија Српске православне цркве је сматрала да је неопходно наградити епархијском дипломом режисера из Грузије, Константина Црцвадзе и његов филм „Диадема старца“, који сведочи о преподобном Гаврилу. Филм говори о сећањима његових сестара, свештеника, духовне деце.

    „Ми, организатори фестивала, смо се потрудили да саставимо програм тако да буде приступачан за разумевање различитим категоријама гледалаца. Наш главни задатак – привући публику ка моралном и духовном филму. Нама није занимљиво да приказујемо филмове, који су направљени за кокице. Представљајући готов програм, сваки пут пролазимо кроз неку врсту теста за будуће интересовање ка тим филмовима, који нудимо гледаоцу“, – рекао је директор фестивала Филип Кудрјашов.

    Такође треба напоменути да је ове године фестивал укључен у календар званичних догађаја Туристичке организације Србије, па самим тим привлачи додатну пажњу на догађај.
    Видовдан
  10. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Неславно пропадање славних новина   
    Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.
    Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.
    Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.
    Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а  не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.
    Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него...
    На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.
    Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.
    Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
    председник српског дела Мешовите комисије
    за дијалог о Степинцу, и
    епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије
  11. Волим
    Жељко got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Протојереј Александар Торик: Евхаристија   
    Флавијан – Успињање



    Евхаристија


    -Препород се данас ипак осећа, баћушка – рекао је Флавијан. – Само, могао би да напредује много брже да ми свештеници, ако смем тако да се изразим, весламо користећи оба весла, а не само једно! Тада би се наш брод кретао, а овако се само врти у круг!
    -Зашто тако мислиш, драги оче? – питао је отац Герасим.
    -Знам из искуства, а и видим то сваки дан као духовник – одговорио је Флавијан.
    Једно весло нам добро ради. Ширење знања о Богу, о Цркви, о духовном животу. Издаје се много добрих књига о светитељима, црквено-историјских романа, појавило се доста добрих аутора, и свештеника и обичних верника.
    Данас свако ко пожели да сазна више о православљу, лако може да то учини – да чита књиге и проповеди свештеника, или их слуша на ЦД-у. Снима се много и много православних филмова о светињама, светитељима, и светим местима. Данас није тешко бити теоријски поткован.
    -Међутим, друго весло, благодат Светог Духа, не функционише најбоље! Јер, какви начини постоје да се добије благодат? Први је молитва, други је активно и свесно испуњавање заповести о љубави према ближњима и најважније, без којега се ни први ни други услов не могу испунити је свето причешће светим Христовим тајнама! Да ли сам у праву оче?
    -Јеси, драги мој Флавијане! – климнуо је старац.
    -Управо са тим имамо највећи проблем, са причешћем светим даровима Тела и Крви Христове! Када сам постао верник, почетком осамдесетих, у већини храмова било је уобичајено да се причешће обавља четири пута годишње, у току сваког великог поста, пред празнике, а негде где би настојатељи дозволили, на сам дан празника.
    Ако се човек причешћивао у време свих 12 празника, то је деловало као „дубоки духовни живот“, што су, у суштини, радиле само пензионерке. За верника који ради пет дана у недељи није баш тако једноставно постити три до пет дана, па онда доћи у цркву на свеноћно бдење пред причешће, и још ишчитати све молитве и акатисте. А треба се и спремити за исповест и исповедити непосредно пре литургије, или после свеноћног бдења и добити благослов свештеника!
    Зато су многи одлагали своје учешће у Тајни причешћа за време Великог поста , када се у храм иде чешће, а и душевно стање прати са већом пажњом.
    Када сам крајем осамдесетих година постао свештеник и ускоро добио чин настојатеља у Покровском, у почетку сам се придржавао истог начина причешћивања верника. И тек касније, пратећи процес развоја и напретка духовног живота верника, обратио сам пажњу на директну везу између учесталости причешћивања и степена духовне активности савремених православних хришћана.
    Схватио сам да што чешће верник приступа Тајни светог причешћа, све је боље заштићен од свих облика демонских напада и све брже тече процес његовог личног духовног напретка у богоугодном животу по заповестима Јеванђеља.
    Након тога сам почео да постепено усмеравам своја духовна чеда да се што чешће причешћују. У почетку сам иим давао благослов да то чине за за све важније празнике, а затим сваке друге недеље. И резултати су ме запањили! Многи од верника који су се редовно и често причешћивали су духовно очврсли, били у мирном и расположеном стању духа, молили се пажљиво и предано, учврстили се у борби са грешним мислима, савладали страсти које су их мучиле годинама.
    Тада сам се први пут озбиљно замислио над питањем које раније никада нисам себи постављао, јер сам се од почетка црквене традиције васпитавао у већ устаљеној традицији. Колико често хришћанин треба да приступа Тајни светог причешћа?
    Одговор на ово сам почео да тражим у црквеној литератури, у пракси древне Цркве и савременој пракси других православних цркава.
    Резултат потраге ме је запањио.
    Испоставило се да је већ на Првом апостолском сабору у Јерусалиму 51. Године од рођења Христовог било установљено да хришћанин који је присуствовао Светој литургији, који је слушао Јеванђеље, а који се затим није причестио, треба да буде одлучен од Цркве! Али зашто су апостоли смислили ово сурово правило?
    И тада ми је синуло: сва унутрашња логика и смисао божанствене литургије није у пуком присуству, већ у причешћу! Јер, рецимо, када нас блиски пријатељ, или рођак позове на празничну трпезу, ми долазимо и седамо за сто управо зато да би пробали послужена јела, а не да бисмо само седели и гледали како други једу!
    А на литургији се ради о трпези коју нам је спремио сам Господ, на којој нам Он предаје своје Тело и Крв да бисмо исцелили своје душе и тела и достигли живот вечни! И ако наше одбијање да пробамо послужење које нам је спремио домаћин може да га увреди, колика тек треба да је велика увреда коју наносимо самом Господу, одбијајући да се сјединимо са Њим у тајни Евхаристије, када нас Он сам призива: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите! Примите, једите, ово је Тело моје... Пијте од ње сви, ово је Крв моја... која се за вас и за многе пролива за опроштење грехова!“
    Док се у нашим храмовима често дешава да свештеник, који изађе испред олтара са светом чашом у рукама и проглашава:“ Са стархом Божијим и вером приступите!“ не може да нађе ни једног верника који би приступио, и ако се у храму у том тренутку налази велики број људи!

    По унутрашњој логици тајне причешћа следи да сваки хришћанин, ако на њега није наложена епитимија, не само да може, већ мора да се причести на свакој литургији на којој је присутан. Према томе, за вернике који раде пет дана у недељи, требало би да буде уобичајено да се причешћују сваке недељне литургије! А ако неко од њих има могућност да посети још и празнично богослужење, које пада на радни дан, такав верник се може причестити и за празник! Да ли сам у праву оче?
    -Јеси Флавијане, драги јеси – потврдио је отац Герасим, климајући главом.
    -У том случају поставља се питање - наставио је Флавијан – како да се савремени верник који је почео да се причешћује сваке недеље спрема за причешће? У свим православним приручницима постоји правило за за припрему за свето причешће, установљено у осамнаестом веку , за оне које се причешћују једном годишње, за Велики пост: припрема траје три до пет дана, која укључује скромну исхрану и уздржавање од супружничког општења, обавезну исповест пре причешћа и ишчитавање три канона са акатистом и „Последовања светом причешћу“.
    Верник који ради, може једном, или неколико пута годишње да нађе времена за такву припрему, али ако почне да живи по правилима Евхаристије, како то следи из споменуте логике тајне причешћа, тј. да се причешћује сваке недеље и за време празника, сав његов световни и породични живот ће се претворити у расуло, јер ће морати да пости практично целе године!
    А још обавезна исповест пре причешћа!
    Опет, ако верник приступа тајнама покајања и причешћа ретко, тада је ова неопходност очигледна. Али, ако он живи стабилним црквеним животом, стално води рачуна о мислима и не чини озбиљне грехове, такав верник понекад баш треба да се помучи да би се сетио бар неког сагрешењакоје би могао да исповеди, стојећи поред аналоја са крсто и Јеванђељем, само да би над њим прочитали опраштајућу молитву и допустили му да се причести.
    На тај начин долази до скрнављења тајне покајања! Оно се из чина који прочишћава душу претвара у још једну формалност!
    Апостол Павле пише у посланици Корићанима: „Нека човек испитује себе и нека на тај начин једе од хлеба овог и пије из чаше ове“. То јест, хришћанин је сам исцелитељ своје душе, исцелитељ који се ослања на савест и Божије заповести.
    И савремени грчки богослов архимандрит Данило Аеракис каже: „Ако верник има благослов од духовника да се причешћује често (сваке недеље), нека онда истражује своју савест. Ако у њој не увиди тежа сагрешења, нека се онда почне припремати за божанствено причешће, и нема потребе да се исповеда пре сваког причешћа“.
    То јест, исповест пред причешће не треба да буде пука формалност, већ све зависи од самог верника и благослова духовника.
    Тада сам почео да размишљам, ми свештеници се причешћујемо сваке Божанствене литургије које служимо, исповедамо се када осетимо душевну потребу, онолико често колико сами пожелимо, постимо само средом, петком и за дугачке постове. Зашто онда говоримо верницима да поступају другачије, ако ми сами тако не чинимо?
    Да ли због тога постајемо налик онима, о којима је Христос говорио:“Тешко вама, безбожници и фарисеји, лицемери, који затварате Царство Небеско људима, јер ни сами не улазите, а не пуштате ни друге“?
    По чему се ми, свештеници, заправо разликујемо од обичних верника? Са правом да учимо у цркви и влашћу да служимо на богослужењима снагом божанствене благодати, која нам је дата на рукоположењу! И то је све! По свему осталом нисмо ни мало светији од остатка људи, а поготово не толико да допуштамо себи оно, што не допуштамо другима!
    Заинтересовала ме је пракса причешћивања у другим православним Црквама, конкретно у Грчкој Цркви и видео сам да благочестиви верници у Грчкој могу да се причешћују сваке недеље, а да се исповедају смо кад их на то наведе савест. Посте средом , петком и за велике постове, пред причешће посте само један дан. Исто тако поступа и већина Срба, Бугара и верника у другим православним Црквама.
    Тада сам почео да тражим одговоре на своја питања о узајамној вези исповести, поста и причешћа и о учесталости примања светих тајни код светих отаца од стране верника. Господ ми је послао једно дивно истраживање на ту тему – књигу преподобног Никодима Светогорца и светитеља Макарија Коринтског под називом „Душекорисна књига о непрестаном причешћу светим тајнама Христовим“, у којој су ови светитељи писали да је често причешће неопходно за хришћанина који жели да има благодатни живот у Христу.
    Притом, у свом истражибвању преподобни Никодим и светитељ Макарије ослањају се на мишљење тако великих духовних ауторитета као што су Јован Златоусти, Василије Велики, Григорије Богослов, Кирил Александријски, Симеон Солунски, Николај Кавасила, Јефрем Сирин и много других богоносних отаца, који сви као један тврде да се треба што чешће причешћивати у цркви.
    Учврстивши своју убеђеност по овом питању, затражио сам благослов свог епархијског архијереја да одржим говор на ову тему на епархијском духовном сабору. И шта се десило!? После мог прилично сталоженог и мирног наступа уследила је бура емоција! Многи превасходно млади свештеници суме подржавали, али је и не мали број отаца заузео и изричито супротну позицију, доводећи аргументе од: „Због честог причешћа верници губе поштовање према светињи“ до: „Ти оче, превише тражиш, да нећеш можда и да будеш народни светитељ?“
    -А како је владика реаговао на твој говор? – упитао је отац Герасим.
    -Задивљујуће мирно – одговорио је Флавијан. – Владика је одслушао сва мишљења, а онда објавио: „Оци! Све док ово питање не буде проучено од стране Свештеног Синода и док не будемо добили препоруку патријарха, свима вама дајем свој благослов да учесталост причешћа у вашим храмовима одредите у складу са сопственом савешћу! Не одбијајте оне који би желели да се чешће причешћују, али свакако, не терајте вернике да то раде на силу. Обраћајте пажњу на спремност конкретног човека да приступи светињи Тела и Крви. Исто тако и са исповешћу. Одредите сами коме је она неопходна пре причешћа, а ко може да се причести и без исповедања, јер ви то треба да знате боље од верника. Осим тога, препоручујем вам да се сви упознате са делима на које се позива отац Флавијан у свом говору, можда ће неко од вас наћи нешто корисно за себе!“ За сада су тако одлучили.
    -Па могу рећи да имате мудрог владику – рекао је старац.
    -Јесте, мудар је, оче! Већ је стар, страдао је у верским прогонима, седео је у логорима и према свим свештеницима се лепо односи...
    - Али, шта си желео да ме питаш, драги Флавијане? – отац Герасим је подигао главу.
    - Брину ме одређене мисли, оче. Можда није требало да дижем сву ову буну, само сам посвађао свештенике, а многе довео у искушење. Још су ме, непосредно пре овог путовања позвали из суседне епархије и замолили да говорим о истој теми на неком духовном семинару...

    Можда би било боље да мирно седим у свом Покровском, служим и исповедам како ми савест говори и да не истичем своје мишљење пред тако великом публиком?
    -Па није баш тако – насмешио се старац. – Нећемо, ваљда, да градимо мало Царство Божије у твом селу, а други ће сами некако да се снађу! Зар да цело тело буде болесно, а ми лечимо само мали прст?
    Не, оче! Протерај те мисли, оне долазе од злога. Христос се није бојао рећи: „Не доносим вам мир, него мач!? А ни апостоли се нису бојали да проповедају „Христа распетог, за Јевреје искушење, а за Хелене безумље“ и да постану искушење за некога! Зато се и ти, драги мој оче, немој бојати, да ће неко пасти у искушење због тебе, већ се клони тога да оћутиш тамо где се не сме ћутати, јер се ћутањем издаје Бог!
    Ти си у праву, без причешћа Телом и Крвљу Христовом тело Цркве не може да постоји, као и било које биће са нарушеним крвотоком. Овде, на Светој Гори, већина монаха се причешћује четири пута недељно, а неки и чешће. Сада је такво време да ако се хришћани често не причешћују, неће моћи да се супроставе непријатељу-ђаволу, који ће све више нападати Христове овце, осећајући да се ближи крај његове власти. Његови напади биће још јачи.
    Зато ми, Христови ратници, треба да се својим оружјем које му је Христос доделио – молитвом, речју или пастирским служењем , не штедећи себе, бори, не осврћући се на то да ли због нас неко пада у искушење!
    Бори се ти, оче! Призивај црквена чеда да се што више приближе Христу и Његовим светим тајнама, колико год будеш могао! Ево, Љоша ће ти помоћи, је ли тако Љошенка? – старац је окренуо главу у моју страну.
    -Да, оче! Како ме благословите! – готово да сам поскочио од изненађења.
    - Ти, Љошенка, запамти добро све ово, о чему сам причао са твојим баћушком, кад ти је Господ већ дао да све то чујеш, а после можеш и записати...
    Извор: Књига Протојереј Александар Торик „Флавијан – успињање“ ; Издавач Бард-Фин, Београд 2013.
    и Романов, Бања Лука 2013. Превод: Полина Миливојевић
    Извор: Видовдан
  12. Волим
    Жељко је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ Иринеј патријарху Вартоломеју: "Ако подржите Дионисенка изазваћете нови раскол"   
    Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov)
    у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао:
    "Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством."
    Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем.
    Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки.
    Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј.
    ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html
  13. Волим
    Жељко је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Милош КОВИЋ: ЖАРКО ВИДОВИЋ - ВЕРА У СМИСАО ЗАЈЕДНИЦЕ   
    Жарко Видовић (1921-2016): Вера у смисао заједнице


     
    Жарко Видовић је скоро седам деценија радио на плодним и запуштеним пољима српске културе. Прве преводе објавио је 1948, у издавачком предузећу „Култура“ и у листу Борба. Треће издање његове Трагедије и литургије појавило се око Видовдана 2016. године, на четрдесет дана од упокојења. Надахнуће и домашаји Видовићеве мисли су, штавише, шири од века који је проживео. Искуствени, проживљени и зато аутентични погледи Жарка Видовића на историју, религију и филозофију, као да су ближи поколењима која су живела пре њега и онима које ће тек доћи, него његовим савременицима.

    Политика је, истина, 1990. објавила чак два осврта на његове Огледе о духовном искуству. Па ипак, Жарко Видовић је, током целог свог дугог живота, остао по страни од главних токова српске културе. Скојевац у Краљевини Југославији, Србин у усташком Сарајеву, православни филозоф у Титовом Београду, био је оличење њему тако драгог Побуњеног човека Албера Камија. Видовићево животно дело, Његош и Косовски завет у новом веку, које у рукопису има преко 2.700 страна, остало је необјављено, познато само у фрагментима. Је ли у питању неспоразум, сукоб Жарка Видовића са сопственим временом, или је реч о дубинском разумевању, насмејаном суочавању, стваралачкој игри са страшним 20. веком?

    Судбину и мисао Жарка Видовића уобличио је Други светски рат. У најцрњој ноћи Европе, он је искусио оно најгоре. Познавао је Вукашина Мандрапу, потоњег Светог Вукашина Јасеновачког, и психијатра др Недељка Зеца, који ће посведочити о ономе што се са Вукашином у Јасеновцу догодило. У Јасеновац је из сарајевског затвора доспео и Жарко Видовић, али су га од усташа спасли нацисти, када су га, преко Сајмишта, одвели на присилни рад на поларни север Норвешке. Из логора Осен побегао је у Шведску, да би у Упсали, са стипендијом шведског краља, наставио студије. Од совјетске амбасадорке у Стокхолму, чувене Александре Колонтај, по први пут је чуо за Тита; она је вођу југословенских партизана, на чуђење младог Видовића, називала „преварантом“. Ингмар Бергман, још непознати студент, препоручивао му је дела Константина Станиславског. Повратак у Југославију донео му је хапшење и затвор, који је, са привременим пуштањима на физички рад, под присмотром, без суда и осуде, потрајао скоро две године.

    Жарко Видовић је међутим, у својим аутобиографским записима, без имало огорчења, тврдио да је смисао слободе непосредно, искуствено открио у концентрационом логору. За пример слободног човека који, упркос свим претњама, сам одлучује о својим поступцима, узимао је Исмета Пашића, који је, у Осену, одбио наређење да батина свог логорског сапатника, Србина, да би, потом, за казну сам био претучен до смрти.

    Логорско искуство било је препуно поука и о колективној људској судбини. Видовић се сећао да су се, у сарајевским казаматима и у Јасеновцу, усташе смејале међусобним поделама српских заточеника на комунисте и четнике. Идеолошке омразе су, међутим, нестајале са буђењем свести о томе да су на логор и смрт били осуђени искључиво и само зато што су били - Срби. Жарко Видовић је, уосталом, тврдио да човек може да истински зна само оно што је искусио и осетио. Зато је веровао да логорашко искуство Срба заслужује пажљивије промишљање и посебно место у редефинисању српског националног идентитета.

    Жарко Видовић је, како је сам тврдио, о историји и идентитету много тога научио од својих професора са београдског Филозофског факултета, где се обрео по изласку из затвора. Ту је, на часовима Светозара Радојчића, потом и у сусретима са Александром Дероком и Миланом Кашанином, посејано семе Видовићевог дубинског разумевања и тумачења улоге цркве у историји Срба и, нарочито, значаја обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) у уобличавању српске националне свести. Те своје увиде Жарко Видовић ће образложити неколико деценија касније, у студији Његош и Косовски завет у новом веку (1981). Видовићево тумачење премодерног српског идентитета као заједнице Завета, настале у крилу цркве, која ће се, у 19. веку, претварати у језичку, лаичку, демократску заједницу, умногоме одговара моделу прерастања „заветних нација“ у „републиканске нације“, о чему данас пише један од водећих стручњака за нације и национализме, Ентони Смит.


    Уз логоре и Београд, Сарајево је било трећа стајна тачка, осматрачница Жарка Видовића. Одатле се понајбоље могло видети историјско уобличавање балканске нације као заједнице вере и култа и заустављање просветитељског кретања ка заједници језика. Овај неуспех, нарочито међу римокатолицима и муслиманима, довео је и до слома југословенске идеје. Сличности са резигнираним увидима Иве Андрића и тумачењима Милорада Екмечића који се, много теже од Жарка Видовића, помирио са таквим током историје, потицале су од живота у истој, подстицајној средини. Педесетих година 20. века, док је предавао на сарајевском универзитету, Жарко Видовић је своје огледе из естетике и филозофије објављивао заједно са Ивом Андрићем, Бранком Ћопићем, Мешом Селимовићем, Ћамилом Сијарићем, Григором Витезом, Душком Трифуновићем, Љубомиром Тадићем, Предрагом Палавестром.

    Протеран из Сарајева 1961, Видовић је на загребачки универзитет стигао на време да би присуствовао успону „Корчуланске филозофске школе“. Иако је долазио на Корчулу и објављивао у часопису Праксис, он том свету, ипак, више није припадао. Заокупљен историјом културе, узалуд чека на штампање своје књиге Умјетност у пет епоха, препуне оригиналних увида и тумачења. Отпуштен је већ 1967, уочи појаве Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, пошто је јавно упозоравао на оно што ће, за неколико година, проклијати у „маспок“.

    Бивши логораш и затвореник уточиште је пронашао у Београду, у „Институту за књижевност и уметност“, смештеном у згради данашњег Рударско-геолошког факултета, у којој је, по повратку из Шведске, робијао. Сусрети са Јустином Поповићем, који је, пошто је прочитао Видовићев чланак Папска црква – света држава (1972), пожелео да се с њим сретне, охрабрили су већ јасно православно усмерење Видовићеве мисли. Седамдесетих и осамдесетих година 20. века посветио се студијама Плотина, византијских основа српске културе и, нарочито, мисли Петра II Петровића Његоша. Исувише свој и несавитљив, остаје скрајнут чак и после пада Берлинског зида, упркос томе што беседи на Светосавским академијама у Сава Центру и учествује у оснивању Православног богословског факултета у Фочи.

    Они који су упознали Жарка Видовића у последњим годинама његовог живота памтиће га као насмејаног старца, члана хора Цркве Светог Марка, који у парохијском дому, после литургије, неуморно, са радошћу младића, разговара са пријатељима о смислу, слободи, личности и историји. У необјављеној дневничкој белешци из 1977. записао је: „У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца ни старијих, налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“


     
  14. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Небитан Лик за a Странице, Александар Милојков: Не чини прељубе   
    Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....
    Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...
    Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.
    Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.
    Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.
    И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.
    Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.
    Александар Милојков, администратор на Поуке.орг
  15. Волим
    Жељко got a reaction from Мики Стаменковић for a Странице, Петар Анђелковић: Постмодерна естетска логика геј активизма   
    Мало људи код нас схвата културолошку транформацију кроз коју је прошао свет (нарочито Запад) у периоду после 60-их година двадесетог века и „хипи покрета“. Током наведене трансформације, тај свет је ушао у период тзв. постмодернизма[1]. Као што се види, битна обележја те епохе су одбацивање објективности у домену како културе тако и моралу, екстремни индивидуализам, општи релативизам и еклектицизам. Постмодернизам се најбоље може видети у сфери уметности, где се она схвата као било шта што ствара „уметник“ или као било шта што може да изазове ефекат код посматрача, ради самог ефекта. У неку руку, претеча таквог схватања естетике је био француски уметник Маршел Дишан, који је узео индустријски произведен писоар и на њега ставио свој потпис. Назвао је то своје дело „Фонтана“[2]. После тог његовог револуционарног чина, „уметност“ постаје буквално било шта чиме се „уметник“ бави и било шта може да буде проглашено за „уметност“. Наравно, по постмодерној логици шта је заиста уметник и уметност постаје потпуно релативна ствар. Сфера естетског постаје сфера потпуне слободе, где било шта може да се чини у име те „уметности“. Пошто у уметности постаје све дозвољено, свако ко критикује и напада такву постмодерну „уметност“ испада дивљак, простак и морално чудовиште. Поред тога, постмодернисти користе термине „прогресивно“ и „ретроградно“, наслеђене из претходне епохе модернизма и идеологија насталих у тим епохама, само што су и ти термини овде потпуно релативни.
    Какве везе то има са „парадом поноса“ у Београду? Прво треба приметити да се овде користи термин „парада“, а не нпр. „протест“, „митинг“ или „окупљање“. Иако је потпуно јасно да се та парада прави из друштвено - политичких разлога, сам назив указује на нешто што има естетску, а не политичку позадину. Ово указује на вешто упакован политичко-идеолошки активизам. Можда најбоље природу тог активизма оличава изложба фотографија, најављена у оквиру манфестације „Београд прајда“. Наиме, ради се изложбама фотографија шведске „уметнице“ Елизабет Орсон Валин где се пародира Исус Христ и сцене из Новог Завета, кроз геј тематику[3]. Поставља се питање, какве везе те пародије хришћанства имају са геј правима у Србији и како онде доприносе „разумевању“ геј популације?

    Не треба заборавити да ово није једина провокација заснована на пародији хришћанства, пример је плакат за „Београд прајд“ из 2011. год[4], где на слици стоји жена која се моли, са вибратором у руци, док има минђуше са ликовима Исуса Христа и Св. Тројице. Поред тога, не треба заборавити на „перформанс“ приређен у Кнез Михајловој улици и Београду, где је изведена представа геј венчања између две девојке по имену „Вера“ и „Нада“[5]. И овде можемо видети пародију хришћанских врлина вере, наде и љубави у служби ЛГБТ активизма. Наравно, ти „уметници“ могу да се позову на аргумент њихове шведске колегинице да је Исус Христ штитио одбачене, позивајући се на Нови Завет, али заборављају рећи да је он штитио одбачене који су се кајали или бивали неправедно прогоњени, а не оне који су поносни на свој грех и јавно га пропагирају. Поред тога, како су ЛГБТ људи „прогоњени“, када су заштићени законом и када их отворено подржавају светски центри моћи? А по тој истој Библији јасно да је хомосексуалност грех. Дакле, они се позивају на Библију да би пропагирали ствари које она осуђује. Такође, треба узети у обзир да већина тих који пародирају хришћанство сами нису хришћани, иако се позивају на исто, јер су такве пародије из хришћанске перспективе суштински сатанске. Дакле, која је сврха тих пародија и исмевања хришћанства на геј парадама? Како оне помажу људима геј оријентације?
    Ствар је проста. Јасно је да покрет за ЛГБТ права нема суштинске везе са правима људи друкчијег полног опредељења, већ је он део такозваног идеолошког „културног рата“[6], који увелико бесни на Западу. Тај „рат“ се води на духовно-симболичко-пропагандном терену од стране милитантне левице, која је појам „класног рата“ пренела у домен културе и симбола. У том рату се симболички напада и понижава све „традиционално“ и „застарело“. Та милитантна левица је поникла на Западу и у друштвима која су традиционално хришћанска, па јој је уништење тог хришћанства приоритет у намери да себе потврди и „еманципује“ од њега. Слична психологија овде постоји код људи који су од Срба постали нешто друго, па су постали опседнути уништењем, прогоном и понижавањем оних од којих су потекли. Претеча те „култур левице“ је био италијански револуционар Антонио Грамши, који је увидео да левичарска револуција прво мора да победи у сфери културе да би могла да тријумфује и политички. Левица је изгубила светску револуционарну борбу на Западу, јер је није прво добила на духовном плану. Мора бити уништен традиционалан дух, да би тријумфовао дух „новог револуционарног човека“. А уништење духа се врши на духовном, не на политичком плану. Дакле борба се врши на домену симболичког. Симболичким понижавањем и обесмишљавањем хришћанске Цркве њој се чини већа штета него сви политички прогони кроз историју. Припадници „култур левице“ су кроз „Франкфуртску школу марксизма“ нашли уточиште у Америци, после њеног прогона из Немачке и ту су успешно своје идеје пренели у праксу.

    ЛГБТ популација је одличан изговор за напад на неколико традиционалних циљева: на традиционално схватање породице, на обичајност, на традиционално схватање морала и наравно на главни циљ – традиционално хришћанство које је симболички стожер ових предходних традиција. Овде није проблем у томе што култур-левица врши тај напад, већ у томе што они који су нападнути немају одговарајући одговор и због тога губе. Традиционалистичка страна добро примећује да су напади на њу суштински идеолошке и друштвено-политичке природе. Главни проблем је што као одговор и средство своје борбе користи политичка средства.
    Наиме, култур-левица користи као своје главно оружје уметност (перформансе, концерте, медије, изложбе, филмови) помоћу које шаље друштвене и политичке поруке. Те поруке су углавном негативне природе, тј. усмерени су против некога (традиције, вере и сл.), а тај неко се проглашава за прицип зла (неправде, лицемерја, покварености...). Пошто је у уметности све дозвољено, свака увреда, исмејавање и пропаганда увијена у њу се не може нападати политички, јер свако ко критикује или напада ту естетско-идеолошку пропаганду испада примитаван, глуп и зао. Кроз уметност и перформанс, неко може отворено да се понижава и напада (чак и физички), јер је то „прогресивно“ и „авангардно“. Та стратегија се масовно употребљава још од хипи покрета и довела је до потпуне духовне дискредитације традиције на Западу. Исток, под класичним политичким комунизмом је живео у суштински културно конзервативној средини, чиме је такав комунизам парадоксално боље заштитио традицију и веру, него либерални Запад. Додуше, СФРЈ је делимично примењивала културне обрасце увезене са Запада, што се одражава и на наше друштво.
    Грчевитим држањем за политичке методе борбе, традиционалисти су испадали смешни и примитивни наспрам својих политичких противника „слободних уметника“, јер су користили погрешна средства против правих циљева. Иако је јасно да све ове „параде поноса“ и „перформанси“ имају потпуно идеолошку позадину, где се „људска права“ користе само као изговор за ту делатност, одговор на то не може бити политички. Када имате скуп под називом „парада“ или „пеформанс“, ви кроз естетску призму можете да излуђујете онога кога мрзите, да га вређате, понижавате, па чак и нападате, а да њега представљате као неког ко мрзи „слободу изражавања“ и вас. Са друге стране, када неког нападате политички, онда тај неко може да се брани политички, кроз утврђене законе и кроз аргументе. Кад сте „уметник“ ви не морате да пружате разлоге и аргументе, ви можете слободно да вређате и понижавате до миле воље, под изговором уметничких слобода.

    Геј парада је суштински рат на два фронта: политичком и културном. Културни се више користи, јер је добар кишобран када политички аргументи „зашкрипе“. Противници геј параде воде рат само на једном пољу – политичком, док на други не обраћају пажњу. То онда омогућава медијима да их представе као примитивце и троглодите, који живе у средњем веку.
    Ако је револуционарна левица научила лекцију и прилагодила своју борбу, то исто мора да ради и десница. Шта би се догодило, ако традиционалистички покрети не би себе представљали као политичке, већ као уметничке покрете? Зашто протести против геј параде морају да носе називе протеста, а не уметничког мултимедијалног перформанса (без обзира шта су заиста)? Зашто вође тих покрета себе не прогласе за уметнике, а њихово политичко наступање као шалу, уметност и „зезање“, иако то заиста нису? Зашто не послужити култур-левицу сопственом храном? Увек постоји и домен политичке борбе, али главна борба се води на плану духа, коју десничари погрешно поистовећују са политичком борбом. Та духовна борба се води у култури, не у политици. Та забуна код десничара је довела дотле да нека земља задржи формалне конзервативне политичке институције (монархију, аристократију, државну цркву) али да духовно буде потпуно уништена свака традиција. Најбољи примери су Данска, Британија, Шведска, Норвешка, Шпанија, па чак и Грчка. Нешто супротно од тога имамо на примеру Русије или НР Кине.
    Тако и код нас се понавља грешка, да реакције против „параде поноса“ носе назив „протеста“ или „митинга“. ЛГБТ активисти са једне стране на шаљив и насмејан начин врло брутално исмевају и вређају све традиционално, док са друге стране у политичким емисијама врло озбиљно и чак плачљиво говоре о реакцијама на те намерне провокације. Сврха намерне уметничке провокације је да се да аргумент за политичко деловање, које је без тога лишено рационалних разлога, коришћењем друштвено-политичке реакције оних који су прозвани, као изговора (напад на уметност, клерофашизам итд). Ми живимо у постмодерно доба, а у том добу се морају користити постмодерна средства, које треба окретати против њих самих. Проблем многих традиционалиста је што сматрају да је одбрана те традиције политичким средствима све што је довољно. Као што смо видели, политичка средства нису довољна. Са друге стране, као што је већ рекао Наполеон: Логички закључак сваког одбрамбеног рата је – капитулација. Борба против идеје духовног негирања традиције се не може водити само као потврђивање традиције, већ као духовна негација тог негирања, тј. као негација негације и као духовно потврђивање традиције; значи мора бити двострука. Контраофанзива, против глобалне култур-левице, чак и ако дође неће доћи у сфери политике, већ у сфери културе.
    [1] Нешто о значењу тог термина: http://sr.wikipedia..../Постмодернизам
    [2] http://en.wikipedia....ntain_(Duchamp)
    [3] Нешто о тој изложби: http://www.vesti-onl...-Beograd-prajdu
    [4] http://img3.imagesha...epride21356.gif
    [5]
    [6]http://sr.wikipedia....ki/Културни_рат
    Аутор: Петар Анђелковић
  16. Волим
    Жељко got a reaction from Jace Jerimoth for a Странице, Право на грех   
    Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти... Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телевизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир... Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно...» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака... А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.







    Или... Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим... Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема?



    Или... Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита... десетак... још једну главу да прочита до краја... И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела... А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шeстицу»? У принципу, да се срамоти...



    Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести... Испада да просто сами себи дајемо право... на грех.



    Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви?







    А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни.



    И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права.



    Игуман Нектарије Морозов



    Превела: Марина Тодић


    Извор: Русија.рс
  17. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Проф.др Љубивоје Стојановић: Подмећу да је Црква терет   
    Ових дана, тако нешто приметно је међу нама у вези са свештенослужитељима Српске православне цркве. Ословљавање "попови" постало је опште име уз које иду најпогрднији називи и наслови. Ствара се слика о тој црквеној служби као друштвеном терету и људима које треба прогонити без размишљања.
    Скоро сваки дан неки свештенослужитељ на улицама и другим јавним местима земље Србије доживљава неку непријатност. Појединци иду и даље од вербалних прогона конкретизујући своје претње недоличним радњама. Ових дана је један угледни прота у близини Славије доживео претње од стране групе младића који су му говорили: "Све вас треба затворити у цркву и побити!" Кад је наишла једна благочестива хришћанка и пришла свештенику главоприклоно тражећи благослов Божији од њега, они су одустали.
    На питање да ли га је ово уплашило, прота је одговорио да га све ово што се догађа веома жалости. Нема времена да осуђује неупућене и недобронамерне појединце. Каже да га је поступак побожне жене уверио да у овом народу има још вере код оних који стварно верују. Они који су само навијачи, пасивна публика која се само диви или разочарава, представљају велики изазов и захтевају више пажње.
    Искрени верници нису црквена публика која се брзо одушевљава, а још брже саблажњава дангубећи у превеликим очекивањима од других и пребрзим осуђивањима других под теретом лакомислених и непроверених оптужби. Добро је што се од свештенослужитеља очекује највише, али никако није умесно изговарати се било чијим поступцима не знајући да је свако осуђивање такође грех. Све док од других очекује максимум, а не даје ништа од себе човек је искључен из животног стваралаштва. Не ствара већ дангуби критикујући поступке других. Појединци све то сматрају својим правом и обавезом не знајући да на такав начин истовремено одустају од животног оптимизма и од стваралачке одговорности. Све у себи и око себе своде само на захтеве према другима и очекивања од других, у свему виде само своја права док другима ништа не дају за право.
    Радост вере свако треба у себи да промишља јер само тако може да је дели са другима, то треба свако у себи да покреће нико не може никога у томе да спречава или подстиче. Свако мора лично да се усавршава као слободна и одговорна личност. То је могуће само онда кад себи постављамо тешке задатке и тражимо исправна решења заједно са другима. Све док гледамо шта је најгоре, а не најбоље, код других ризикујемо да изгубимо одговорни оптимизам и предамо се пасивизму који нас доводи до песимизма и нихилизма. То даље иде у анархизам по систему "сви су лоши", што илуструје наведени пример са београдског асфалта који није само претња "поповима" него је слика трагизма уопштавања. Сигурно је да је и она побожна жена чула и прочитала оно што су чули и прочитали младићи који су насрнули на свештеника. Неко ће рећи да је она "назадна" а они "напредни", али да ли је баш све тако? Сигурно се у вези са овим неће сви сложити али различитост става не треба доживљавати као разлог за непријатељство.
    Уважени прота који је због своје вере тамновао више година у време комунизма одавно је опростио онима који су га утамничили у намери да га одврате од вере. Неки међу њима постали су искрени верници суочивши се са његовом одлучном вером. За њега је наведени савремени догађај још један мали камичак у мозаику његове вере, тако да нема у њему нимало зловоље према њима. Само је потребно да сви који сматрају да су "напредни" поступак побожне жене разумеју као акт њене вере којим је она превазишла све непроверене гласине којима се сви свештенослужитељи ословљавају најсрамнијим именима. Њена вера је изнад људских грехова, зна она - као и сви остварени верници, да су свештеници само људи који се боре са собом. Она је одржала јавни час живе вере која остаје јака у свим ситуацијама, јача је од свих људских недела и сукоба. Није слепа него је свевидећа као што је хришћанска љубав свевидећа. Њене асоцијације при сусрету са сваким човеком су позитивне и креативне, за разлику од оних младића са којима се случајно срела, чије асоцијације су негативне. Због тога при сусрету са свештеником она у први план ставља благослов Божији, за разлику од оних који у први план стављају лоше вести које су чули и прихватили без проверавања. Размислимо заједно ко је од њих стварно напредан, ко иде напред не губећи наду, а ко се саплиће о друге тражећи само разлог више да буде несретан и насилан.
    Све је, ипак, у нама и од нас зависи како ћемо и колико ћемо се отворити једни за друге. Свако може, ако хоће, да буде оптимиста, само је потребно да једни у другима видимо оно најбоље, а свако у себи оно најгоре. Тада ћемо уместо осуђивања других исправљати себе, нећемо дангубити изговарајући се поступцима других трошећи се у злопамћењу и злурадости.
    Извор:Вечерње Новости
  18. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Саопштење за јавност   
    Ми, духовни пастири Српске Православне Цркве при Министарству одбране и Оружаним снагама Босне и Херцеговине, осећамо најдубљи бол због трагичног и неправедног губитка живота војника Недељка Радића и Армина Салкића и пружамо руку саучешћа њиховим родитељима, родбини и пријатељима.
    Обраћамо се у молитви нашем заједничком Оцу Небескоме да излечи од зла овај свет који је Он из љубави створио и да га заштити од пропадања, а нас људе свих вера и нација да умудри како бисмо као деца Његова живели у миру и слози, захваљујући Му за овај Његов дар живота и наставили да, угледајући се на Њега, уређујемо и украшавамо простор на којем заједно живимо.

    Епископ бихаћко-петровачки Атанасије,
    представник Српске Православне Цркве при Министарству одбране и Оружаним снагама Босне и Херцеговине,
    са свима војним свештеницима


    СПЦ
  19. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Jace Jerimoth за a Странице, Да ли знате ко је Фарук Булсара?   
    Сутра се у Београду у исто време одржавају Прајд и Транс Прајд. ЛГБТ заједница се бори за своје право на нормалан живот без дискриминације. На њихов начин, без насиља и увреда.
    И ја то отворено подржавам, иако ми је жао што организатори једног и другог догађаја не могу да се усагласе да то раде заједно.
    Пун је Балкан миграната са Блиског истока, развучене су жице, бачени су сузавци, затворени су путеви, фашизам доживљава ренесансу, пролива се крв на границима, а међу мигрантима има пуно деце.
    Јасно је, вероватно међу њима има и преваранта, убица и сличних, али зар таквих нема у свакој већој згради у Београду?
    Или Сарајеву, Книну, Сребреници?
    Већ сте заборавили?
    Је л знате да ја толико волим групу Queen, да кад гледам њихове видео клипове на YouTube-у не гасим рекламе и увек тражим клипове прво са њиховог званичног канала?
    Иако сам свестан да је њима приход од тих реклама кап у мору.
    Међутим то није ствар новца, то је ствар дубоког поштовања, јер оно што су они својом музиком учинили за моје дечаштво и младост је непроцењиво.




    Је л знате да је Фредију Меркјурију, том генију, школском прваку у стоном тенису Бомбаја, стидљивом тигару са бине Вемблија, право име у ствари Фарук Булсара?
    Је л знате да је као тинејџер због рата у свом родном Занзибару са својим родитељима био принуђен да побегне Енглеску?
    Био је мигрант.
    Је л знате да је био бисексуалан?
    Да је последње године свог живота провео са својим партнером Џимом Хатоном, а да је највећи део свог богатства оставио деци своје бивше жене?
    Живот је такав, никад не знаш да ли си руку пружио неком будућем Фредију Меркјурију или Осами Бин Ладену, али није на теби да судиш о томе кад је неком потребна помоћ, било да спава у парку или се бори за своје право на нормалан живот, твоје је само да ако можеш помогнеш, ако не можеш или нећеш, да не сметаш.

    Људи су различити – Get over it
    Је л' знате да је на овом, чувеном концерту на Вемблију '86 наступио са грозницом и температуром од 38 степени?
    И да је четри месеца касније установљено да има ХИВ.
    Од чијих последица је умро пет годна касније у својој 45 години живота.
    Бисексуални мигранте, Фаруче Булсаро и остатку те дивне дружине енергичних креативних џентлмена, Брајане, Џоне и Роџере хвала вам што сте дали смисао мојој младости.
    Queen – A Kind of Magic (Live At Wembley '86):




    Извор: http://novinenovosadske.rs/da-li-znate-ko-je-faruk-bulsara/
  20. Волим
    Жељко got a reaction from miroslavm for a Странице, Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?   
    1.
    Дубоко ми у слух сашла
    реч која ме раздрагава,
    што се у Писму пита
    у причи о разбојнику на крсту,
    и утеху донела ми,
    огрезлом ми у гресима.
    Онај који помилова разбојника
    одвешће ме у врт,
    чије име, чим га чујем,
    чудесно ме усхићује.
    Дух мој, узе раскинувши,
    похрли у созерцање њега.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    2.
    Ту видех обиталиште
    и Скинију од светлости
    и глас чух што говораше:
    Благо разбојнику
    што по милости Божјој
    кључеве од раја доби!
    Поверовах сместа – ту је,
    ал, помислих потом одмах
    како није кадра душа
    Рај чувенствено да осећа
    без сапутника свога,
    оруђа свога, харфе своје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    3.
    И у земљи радовања
    обузе ме скорб тескобна
    – бескорисно изгледаше
    да тајанства испитујем;
    мисао о Разбојнику
    наведе ме на питање:
    Ако је душа способна
    да гледа и да чује и без тела,
    зашто је онда у њега затворена?
    Ако може и без тела да живи
    зашто онда преко њега спознаје смрт?
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    4.
    А да без тела душа
    не може ишта да види,
    доказује тело само.
    Када се тело вида лиши,
    тад и душа бива слепа
    и с њим ходи пипајући.
    Ето како једно друго
    потребују и сведоче
    – ко што телу треба душа
    да би оно могло живети,
    тако је исто и души тело нужно
    да би чула и видела.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    5.
    Постане ли тело немо,
    с њиме и душа бива нема;
    кад је болно, у бунилу,
    и душа такође бунца.
    Све кад би могла душа
    одвојено да постоји,
    без сапутника свога,
    просто не би постојала.
    Душа тако стварно личи
    на заметак у утроби материној,
    што у себи има живот,
    ал' је лишен
    говора и моћи ума.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    6.
    Ако, дакле, притиснута у телу, ипак,
    заметку је налик душа,
    то не може да спознаје,
    ни себе ни сапутника свога,
    колико је немоћнија
    кад од њега далако оде?!
    Она тада више нема
    ни на себи ни у себи
    чула да у њеној служби
    бивала би ко оруђе,
    јер чулима само сапутника свога
    може да се пројављује
    и видљивом да постаје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    7.
    Недостатак ни у чему
    боравиште то благословено нема,
    земља ова пуноте је
    савршена баш у свему.
    Душа, дакле, не би могла
    овамо да уђе сама,
    пошто у ње такве не би
    баш низашто било тада
    чувствених и умних сила.
    У дан васкрсења тело
    и његова сва ће чула
    у Едем да уђу тако
    у свом пуном савршенству.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    8.
    Рука Самог Створитеља,
    месећ тело из земље,
    назначи му да га као
    Творца свога песмом слави.
    Али, као харфи немој,
    глас му још недостајаше
    све до оног крајњег трена,
    кад Створитељ удахну му
    душу кадру да Господу пој узноси;
    Струне тако звук добише,
    а душа кроз њих
    премудрости говор прими.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    9.
    Кад доврши пак Адама,
    пошто га већ целог сазда,
    узевши га, Господ га
    у Рај настани.
    Ни по себи ни због себе
    сама ту да уђе душа није могла.
    Ал' душа и тело скупа
    уђоше унутра чисти,
    савршени у земљу савршенства,
    те заједно из ње изиђоше, окаљавши се.
    То је доказ да у њу о васкрсењу
    заједно ће да се врате.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    10.
    Нехајан је раја чувар Адам био,
    јер крадљивац у њ му уђе,
    лукави да опљачка га.
    Но, плодове заменарив
    којима свак би други похитао,
    он похара домаћина самог врта.
    Потом, Господ у потрагу за њим пође,
    сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе,
    избави га и одатле
    поново у рај узведе.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    11.
    У зазиданим становима,
    уз ограду саму раја
    пребивају душе верних и праведних,
    ту се стане ишчекујући
    тела своја, пријатеље,
    е – да, кад се двери врта
    најзад буду отвориле –
    и тела и душе клину
    између осана силних:
    Благословен онај који је
    из Ш'ола Адама ван извео
    и у рај опет са синовима увео!
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
    Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст.
    Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог.
    Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6).
    У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле.
    Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8).
    Литургијски Исус Христос
    Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.

    Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела.
    Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“ свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално.
    Надилажење времена и простора
    Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити.

    Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“.
    Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако важе за нас.
    Бесмртност душе
    Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења.
    То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени.

    Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма.
    Молитве за умрле и молитве свецима
    Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују.
    На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.
    Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.
    Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти
  21. Волим
    Жељко got a reaction from Vecana for a Странице, Дочек "Орлића" Испред скупштине уз "Оче Наш" !   
    На дочеку младих фудбалера, селектор Вељко Пауновић у једном тренутку замолио је све који су дошли да поздраве прваке света испред Скупштине града, прво да "брат загрли брата покрај себе", а потом да сви заједно изговоре Оче наш.

    "Хвала свима на подршци коју сте нам дали сваког дана. Истрајност ових момака и једниствно које смо имали на терену и ван њега је успело да победе. Желимо да будемо захвални противницима, а остварио нам се сан да победимо Бразил, а јава је да смо Светски прваци", поручио је Пауновић пред присутнима у престоници Србије.
    "Окупили смо се пре три године и припремали се за велики успех. Ми смо на првом окупљању гледали на "Чилеанце" као узор, они су нам били узор од почетка до краја. Загрлите брата до себе и спевајте "Оче наш", живела Србија" - рекао је Пауновић.
    ВИДЕО ОВДЕ
  22. Волим
    Жељко got a reaction from agnam for a Странице, Дочек "Орлића" Испред скупштине уз "Оче Наш" !   
    На дочеку младих фудбалера, селектор Вељко Пауновић у једном тренутку замолио је све који су дошли да поздраве прваке света испред Скупштине града, прво да "брат загрли брата покрај себе", а потом да сви заједно изговоре Оче наш.

    "Хвала свима на подршци коју сте нам дали сваког дана. Истрајност ових момака и једниствно које смо имали на терену и ван њега је успело да победе. Желимо да будемо захвални противницима, а остварио нам се сан да победимо Бразил, а јава је да смо Светски прваци", поручио је Пауновић пред присутнима у престоници Србије.
    "Окупили смо се пре три године и припремали се за велики успех. Ми смо на првом окупљању гледали на "Чилеанце" као узор, они су нам били узор од почетка до краја. Загрлите брата до себе и спевајте "Оче наш", живела Србија" - рекао је Пауновић.
    ВИДЕО ОВДЕ
  23. Волим
    Жељко got a reaction from александар живаљев for a Странице, Ухапшен бискуп Роберт Нил Инс зато што је крстио девојчицу?   
    Јован (не)заборављени
    ЛИЧНИ СТАВ
    Аутор: Мироје Јовановић
    Овде се, наравно, ради о претпостављеном процесу(нека ми уважени господин бискуп опрости на фикцији), а да се догодио, то би значило да је човек који се налази високо у хијерархији Енглеске Цркве,стављен на стуб срама од стране правосудних власти једне државе, само због своје вере и верске службе. Реакције енглеске јавности према судовима у Белгији биле би све само не нежне, а одговор енглеског естаблишмента, укључујући и премијера В. Британије и Kраљицу, би био суров и за памћење.
    Сходно поретку Српске православне цркве, „други“ човек по старешинству, одмах до Патријарха, јесте Јован (Вранишковски), Архиепископ Охридски СПЦ. Његова хапшења у БЈР Македонији, ислеђивања и мучеништво трају већ више од 12 година, а српска јавност, осим црквене, уз пар изузетака, равнодушно посматра како се пред њеним очима понижава и малтретира један свештеник, и пре свега несумњиво невин човек.
    Проблем суштински почиње у тренутку када Јован односно митрополија којом је тада управљао у оквиру МПЦ улази у литургијско и канонско јединство са Пећком патријаршијом СПЦ у јуну 2002. године. Одмах након пар дана полиција БЈР Македоније уз примену невиђене силе без икаквог правног основа и налога протерује владику Јованаје из седишта митрополије, све заједно са монасима који су се ту затекли.
    Kада је концем децембра 2003. године основан Свети Архијерејски Синод Православне Охридске архиепископије, то је био сигнал државним органима у Скопљу да притисак и прогон појачају, па је владика 2004. осуђен на годину дана затвора условно,, за кривично дело „самовлашће“, и то ни мање ни више јер је у храму „самовласно“ крстио једну девојчицу. Након тога се ређају пресуде Апелационог суда у Битољу из 2005. године, па одмах наредне, 2006. године, пресуда Апелационог суда у Скопљу и на крају, последњи поступак из 2011 и 2012. године, опет скандалозан, накарадан и безочан, након којег владика Јован без прекида седи у тамници већ више од три године.

    Чињенице о грубим кршењима права владике Јована су констатовали и правни експерти, па је тако проф. др Мирјана Најчевска у свом обраћању Скупштинској Kомисији БЈР Македоније дана 13. децембра 2013. године јасно указала да притварање Архиепископа охридског Јована, који се већ налази на издржавању затворске казне претставља тортуру од стране власти. Да буде јасније, владици Јовану је у моменту када он већ служи затворску казну одређена мера притвора, што је незабележено у савременој правосудној пракси, односно правно и физички је немогуће притворити већ затворено лице.
    Бивши премијер Републике Македоније, Љупчо Георгијевски, за време чијег премијерског мандата је почело иживљавање над владиком Јованом (2002. година) је у својој изјави коју је дао крајем 2012. године македонском недељнику „Фокус“, прецизно констатовао да се ради о политичком прогону и да је владика Јован политички затвореник. Ова „накнадна памет“ може се тумачити чињеницом да је и сам Георгијевски (који је 2006. године добио бугарско држављанство и преселио се у ту државу), тек након напуштања БЈР Македоније схватио количину „отрова“ који је просут на главу недужног владике Јована.
    Познато је да је Председник Србије, Томислав Николић, приликом своје посете Македонији октобра 2012. године тражио амнестију за владику Јована, док је осам година раније, тада министар иностраних послова СЦГ, Горан Свилановић, поводом овог случаја дао аматерску и несхватљиву изјаву „да се ради о држављанима Македоније, па у том случају Министарство за спољне послове Србије и Црне Горе нема никакву надлежност“.Оваквим наступом се Свилановић (вероватно несвесно) диквалификовао из било какве полемике и приче о нпр. његовој омиљеној теми- Сребреници, јер су тамо ратна дејства, једни против других спроводили држављани истог или сличног статусног положаја, па сходно „пилатовском“ ставу о владици Јовану, ни рат у БиХ не може бити тема за неискусног министра
    Стога нама који живимо и дишемо балкански, често мржњом затрован, ваздух остаје да се према скандалозном понашању правосудних власти БРЈ Македоније понашамо и односимо активно и непомирљиво, како то чине све канонске православне цркве, пре свих СПЦ и братска руска Црква, или пак да из неке бечке или бриселске фотеље као поменути Свилановић наричемо над злом судбином балканских народа (осим српског разуме се) за дебелу плату.
    Завршићу констатацијом коју дајем у инат агресивних „верских аналитичара“ без дана верског образовања, и тврдњом да је овде у Србији наступило неко време и стање замуклости и немости кад је у питању прогон српске Цркве и свештенства. За такву бољку је још у Новом Завету прописан „лек“, као код правденог првосвештеника Захарије, оца Јована Претече.
    Стога је потребно да што чешће, макар на дрвеној дашчици, неком интернет форуму, или дневним новинама као што ја сада чиним напишемо: „У 21. веку у једном затвору у северном предграђу Скопља робује због своје вере, на правди Бога и без кривице један човек. Јован му је име.“
    *Аутор је потпредседник „Треће Србије“ и помоћник градоначелника Новог Сада
    Извор: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/jovan_nezaboravljeni.46.html?news_id=295180#sthash.ZIOWICoK.dpuf
  24. Волим
    Жељко је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Недостојно причешћивање   
    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.
    Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.
    Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.
    Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.
    Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости.
    Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.
    Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.
    Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.
    Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.
    Архимандрит Сава Јањић
  25. Волим
    Жељко got a reaction from Ljubo Jovicic for a Странице, Самурај се поклонио моштима Василија Острошког   
    И самурај се поклонио моштима Василија Острошког
    Старо и младо, здраво и болесно, корача у дугој колони ка пећини са страхом божјим прилазећи светитељу и исцелитељу, примајући од њега благослов. Многи проводе ноћи и дане под ведрим или кишним небом, испод камених громада, у шаторима поред манастира. Тако је током целе године. Ових дана пажњу монаха, свештеника и верника привукао је гост из Јапана, обучен у одору древних ратника самураја са заденутим „чокуто“ мачем за појасом, који је одложио пре уласка у острошку пећину.
    - Приступио је свецу и поклонио се онако како су то чинили самураји. Осмотрио сам тог необичног човека и у себи помислио: „Боже, овај ми личи на самураја“. Наравно да су се ти давнашњи ратници преселили у памћење људи, али долазак човека у ношњи коју су носили његови сународници био је заиста необичан – каже свештеник Миодраг Тодоровић, старешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, који је удостојен велике божје милости да буде поред моштију чудотворца. – Ко год овде дошао и приступио светим моштима искрено, са љубављу и поштовањем, свети отац Василије га је истински утешио и помогао. И овај млади Јапанац обучен у одежду неустрашивих ратника показао је да поштује своју традицију и земљу из које долази.
    Отац Миодраг подсећа да су благослов од светог Василија примали и католици и муслимани.
    Својим чудесима св. Василије спасава људе свих вера, нација и боја коже од видљивих и невидљивих бољки и мука, тражећи лека њиховим душама.
    ПОЗИРАЊЕ
    Долазак „самураја“ у Острог био је занимљив за вернике који су се у том тренутку затекли испред манастира. Многи су, попут Митка Гомилановића из Никшића, искористили прилику да снимком овековече сусрет (фотографија изнад).
    - Само да не потегне мач – добаци Гомилановић, који је за „две главе“ виши од Јапанца.
    Извор: Вечерње новости
×
×
  • Креирај ново...