Jump to content

Жељко

Члан
  • Број садржаја

    24632
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    133

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from The Godfather in Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?   
    Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?
     
     

     
    Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела?  Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је:
     
    1.
    Дубоко ми у слух сашла
    реч која ме раздрагава,
    што се у Писму пита
    у причи о разбојнику на крсту,
    и утеху донела ми,
    огрезлом ми у гресима.
    Онај који помилова разбојника
    одвешће ме у врт,
    чије име, чим га чујем,
    чудесно ме усхићује.
    Дух мој, узе раскинувши,
    похрли у созерцање њега.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    2.      
    Ту видех обиталиште
    и Скинију од светлости
    и глас чух што говораше:
    Благо разбојнику
    што по милости Божјој
    кључеве од раја доби!
    Поверовах сместа – ту је,
    ал, помислих потом одмах
    како није кадра душа
    Рај чувенствено да осећа
    без сапутника свога,
    оруђа свога, харфе своје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    3.      
    И у земљи радовања
    обузе ме скорб тескобна
    – бескорисно изгледаше
    да тајанства испитујем;
    мисао о Разбојнику
    наведе ме на питање:
    Ако је душа способна
    да гледа и да чује и без тела,
    зашто је онда у њега затворена?
    Ако може и без тела да живи
    зашто онда преко њега спознаје смрт?
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    4.      
    А да без тела душа
    не може ишта да види,
    доказује тело само.
    Када се тело вида лиши,
    тад и душа бива слепа
    и с њим ходи пипајући.
    Ето како једно друго
    потребују и сведоче
    –  ко што телу треба душа
    да би оно могло живети,
    тако је исто и души тело нужно
    да би чула и видела.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    5.      
    Постане ли тело немо,
    с њиме и душа бива нема;
    кад је болно, у бунилу,
    и душа такође бунца.
    Све кад би могла душа
    одвојено да постоји,
    без сапутника свога,
    просто не би постојала.
    Душа тако стварно личи
    на заметак у утроби материној,
    што у себи има живот,
    ал' је лишен
    говора и моћи ума.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    6.      
    Ако, дакле, притиснута у телу, ипак,
    заметку је налик душа,
    то не може да спознаје,
    ни себе ни сапутника свога,
    колико је немоћнија
    кад од њега далако оде?!
    Она тада више нема
    ни на себи ни у себи
    чула да у њеној служби
    бивала би ко оруђе,
    јер чулима само сапутника свога
    може да се пројављује
    и видљивом да постаје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    7.      
    Недостатак ни у чему
    боравиште то благословено нема,
    земља ова пуноте је
    савршена баш у свему.
    Душа, дакле, не би могла
    овамо да уђе сама,
    пошто у ње такве не би
    баш низашто било тада
    чувствених и умних сила.
    У дан васкрсења тело
    и његова сва ће чула
    у Едем да уђу тако
    у свом пуном савршенству.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    8.      
    Рука Самог Створитеља,
    месећ тело из земље,
    назначи му да га као
    Творца свога песмом слави.
    Али, као харфи немој,
    глас му још недостајаше
    све до оног крајњег трена,
    кад Створитељ удахну му
    душу кадру да Господу пој узноси;
    Струне тако звук добише,
    а душа кроз њих
    премудрости говор прими.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    9.      
    Кад доврши пак Адама,
    пошто га већ целог сазда,
    узевши га, Господ га
    у Рај настани.
    Ни по себи ни због себе
    сама ту да уђе душа није могла.
    Ал' душа и тело скупа
    уђоше унутра чисти,
    савршени у земљу савршенства,
    те заједно из ње изиђоше, окаљавши се.
    То је доказ да у њу о васкрсењу
    заједно ће да се врате.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    10.    
    Нехајан је раја чувар Адам био,
    јер крадљивац у њ му уђе,
    лукави да опљачка га.
    Но, плодове заменарив
    којима свак би други похитао,
    он похара домаћина самог врта.
    Потом, Господ у потрагу за њим пође,
    сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе,
    избави га и одатле
    поново у рај узведе.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    11.    
    У зазиданим становима,
    уз ограду саму раја
    пребивају душе верних и праведних,
    ту се стане ишчекујући
    тела своја, пријатеље,
    е – да, кад се двери врта
    најзад буду отвориле –
    и тела и душе клину
    између осана силних:
    Благословен онај који је
    из Ш'ола Адама ван извео
    и у рај опет са синовима увео!
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
     
    Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст.
    Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог.
    Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6).
    У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле.
    Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8).
     
    Литургијски Исус Христос
     
    Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.

    Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела.
    Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“  свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално.
     
    Надилажење времена и простора
     
    Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити.

    Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“.
    Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако  важе за нас.
     
    Бесмртност душе
     
    Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења.
    То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени.

    Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма.
     
    Молитве за умрле и молитве свецима
     
    Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују.
    На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.
    Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.
    Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?
    Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места.
    Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша.
     

    Непотребност учења о бесмртности душе
     
    Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос.
    Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом.
    Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“.    
     
    Зоран Ђуровић
    Рим, 9. 8. 2015.

    [1]
    [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878
     
     
     
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  2. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from fsa in Америка постоји 239 година, а у рату је провела 222 године   
    Ви проамериканци сте стварно заслепљени вашим амерофилством.
     
    Сем Римљана нема ни једне државе на свету која је ратовала без престанка од кад је настала.
    Није овде ствар у броју година ратовања него у броју година саме Америке.
    Русија постоји од средњег века а исто тако и Француска, Британија итд.
    Ипак верујем када би се узео овај проценат а то је скоро сваке године да ни једна земља на планети не би могла да се пореди.
    Кажем ипак можда једино Римљани, јер они су настали у рату и ратовали док нису пропали, кроз рат су постојали.
  3. Волим
    Жељко got a reaction from Иван in Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?   
    Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?
     
     

     
    Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела?  Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је:
     
    1.
    Дубоко ми у слух сашла
    реч која ме раздрагава,
    што се у Писму пита
    у причи о разбојнику на крсту,
    и утеху донела ми,
    огрезлом ми у гресима.
    Онај који помилова разбојника
    одвешће ме у врт,
    чије име, чим га чујем,
    чудесно ме усхићује.
    Дух мој, узе раскинувши,
    похрли у созерцање њега.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    2.      
    Ту видех обиталиште
    и Скинију од светлости
    и глас чух што говораше:
    Благо разбојнику
    што по милости Божјој
    кључеве од раја доби!
    Поверовах сместа – ту је,
    ал, помислих потом одмах
    како није кадра душа
    Рај чувенствено да осећа
    без сапутника свога,
    оруђа свога, харфе своје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    3.      
    И у земљи радовања
    обузе ме скорб тескобна
    – бескорисно изгледаше
    да тајанства испитујем;
    мисао о Разбојнику
    наведе ме на питање:
    Ако је душа способна
    да гледа и да чује и без тела,
    зашто је онда у њега затворена?
    Ако може и без тела да живи
    зашто онда преко њега спознаје смрт?
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    4.      
    А да без тела душа
    не може ишта да види,
    доказује тело само.
    Када се тело вида лиши,
    тад и душа бива слепа
    и с њим ходи пипајући.
    Ето како једно друго
    потребују и сведоче
    –  ко што телу треба душа
    да би оно могло живети,
    тако је исто и души тело нужно
    да би чула и видела.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    5.      
    Постане ли тело немо,
    с њиме и душа бива нема;
    кад је болно, у бунилу,
    и душа такође бунца.
    Све кад би могла душа
    одвојено да постоји,
    без сапутника свога,
    просто не би постојала.
    Душа тако стварно личи
    на заметак у утроби материној,
    што у себи има живот,
    ал' је лишен
    говора и моћи ума.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    6.      
    Ако, дакле, притиснута у телу, ипак,
    заметку је налик душа,
    то не може да спознаје,
    ни себе ни сапутника свога,
    колико је немоћнија
    кад од њега далако оде?!
    Она тада више нема
    ни на себи ни у себи
    чула да у њеној служби
    бивала би ко оруђе,
    јер чулима само сапутника свога
    може да се пројављује
    и видљивом да постаје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    7.      
    Недостатак ни у чему
    боравиште то благословено нема,
    земља ова пуноте је
    савршена баш у свему.
    Душа, дакле, не би могла
    овамо да уђе сама,
    пошто у ње такве не би
    баш низашто било тада
    чувствених и умних сила.
    У дан васкрсења тело
    и његова сва ће чула
    у Едем да уђу тако
    у свом пуном савршенству.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    8.      
    Рука Самог Створитеља,
    месећ тело из земље,
    назначи му да га као
    Творца свога песмом слави.
    Али, као харфи немој,
    глас му још недостајаше
    све до оног крајњег трена,
    кад Створитељ удахну му
    душу кадру да Господу пој узноси;
    Струне тако звук добише,
    а душа кроз њих
    премудрости говор прими.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    9.      
    Кад доврши пак Адама,
    пошто га већ целог сазда,
    узевши га, Господ га
    у Рај настани.
    Ни по себи ни због себе
    сама ту да уђе душа није могла.
    Ал' душа и тело скупа
    уђоше унутра чисти,
    савршени у земљу савршенства,
    те заједно из ње изиђоше, окаљавши се.
    То је доказ да у њу о васкрсењу
    заједно ће да се врате.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    10.    
    Нехајан је раја чувар Адам био,
    јер крадљивац у њ му уђе,
    лукави да опљачка га.
    Но, плодове заменарив
    којима свак би други похитао,
    он похара домаћина самог врта.
    Потом, Господ у потрагу за њим пође,
    сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе,
    избави га и одатле
    поново у рај узведе.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    11.    
    У зазиданим становима,
    уз ограду саму раја
    пребивају душе верних и праведних,
    ту се стане ишчекујући
    тела своја, пријатеље,
    е – да, кад се двери врта
    најзад буду отвориле –
    и тела и душе клину
    између осана силних:
    Благословен онај који је
    из Ш'ола Адама ван извео
    и у рај опет са синовима увео!
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
     
    Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст.
    Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог.
    Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6).
    У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле.
    Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8).
     
    Литургијски Исус Христос
     
    Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.

    Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела.
    Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“  свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално.
     
    Надилажење времена и простора
     
    Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити.

    Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“.
    Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако  важе за нас.
     
    Бесмртност душе
     
    Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења.
    То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени.

    Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма.
     
    Молитве за умрле и молитве свецима
     
    Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују.
    На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.
    Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.
    Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?
    Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места.
    Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша.
     

    Непотребност учења о бесмртности душе
     
    Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос.
    Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом.
    Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“.    
     
    Зоран Ђуровић
    Рим, 9. 8. 2015.

    [1]
    [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878
     
     
     
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  4. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from PredragVId in Pravoslavna proročanstva   
    Па ето видим да си ти заиста се потрудио све то некако да анализираш , ајде се потруди па постави сва та пророчанства овде на ову тему, тако да буду сва на једном месту. То би заиста био посао а и уједно мислим да би млогима помогло који то истражују да нађу све на једном месту.Само бих те молио да сваки пут кад постављаш нови текст на ову тему наслов ставиш у складу са тим текстом, због лакше претраге касније.
    Ко што сам ја сад променио , капиш ?
  5. Волим
    Жељко got a reaction from Благовесник in Урбане легенде руралних Срба   
    ...

     
     
    - Нема таког воздуха овде у граду као код нас на планини. А ни воде. Зато људи овде кратко живе.
     
    - Овде немаш с ким кафу попити, свако се забио у свој стан и нико се ни са ким не дружи.
     
    - Ма каква журка, какви бакрачи, да ти видиш код нас на селу што су била посела, па какве су то девојке лепотице биле. А ове градске све неке метиљаве и намацкане испод оне шминке ко зна какво им је лице.
     
    - Нема ракије ко из мог краја, то све од домаћих непрсканих шљива.
     
    - Нису овде људи ко код нас, другачији су, покварени и ситничави.
     
    - Ја сам овде дошо с два кофера. А види ме шта сад све имам! Па добро јест мало ме је стриц погурао...али и да није све би ја то сам постиго ... а ови што су овде рођени још се вуку код маме и тате и на њиховој грбачи живе. Овде су људи неспособни!
     
    - Онај мој магарац...све сам му пружио..ал џаба ухватио се ових градских пробисвета, лупа у ону летричну тамбуру, време му пролази не жени се. Ма требо сам ја њега док је био мали одвести на село код бабе и деде да се прекали.
     
    - Како нећеш да имаш децу?! Па ко ће те гледати кад остариш??!
     
    - А кад ујутро птичице запевају, па шума замирише, а сунце изађе тек око поднева колико су високе оне планине, то је живот!
     
    - Како што сам онда дошо овде, па да теби буде боље магарчино! Ни две овце нацртане ти не бих дао да чуваш а не да живиш на селу-толико си неспособан!
     
    - Ех, па имам 10 дулума шуме, две куће, један уз реку, воћњаке, њиве, овце, коње, козе, добро сад је стари распродао благо остале само козе. Ни сам не знам шта овде радим.
     
    - Треба довести неку сиротињу са села и њу оженити та ће да зна да цени где је дошла и шта је добила.
     
     
     
    ...
     
    Наставите по нахођењу
  6. Волим
    Жељко got a reaction from Драшко in Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције   
    Да, ово је кључни проблем сукоба креациониста и социјалдарвиниста.
     
  7. Волим
    Жељко got a reaction from Драшко in Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције   
    Они верници који прихвате фајт на нивоу идеологије су заправо срозали своју веру на ниво  идеологије и бојим се да је то Србима пријемчив ниво у посткомунистичком периоду.
    На истим овим идеолошким принципима су поникле многе квази ревнитељске удруге код нас и на крају показале своје право лице.
    Но ни леви, ни десни, ни средњи ни предњи, ни плави ни жути православци нису оперисани од овог приступа црвености и вери.
    Борити се са агресивним прозелитским атеизмом који злоупотребљава научне теорије у својој антирелигијској борби спуштајући се на њихов ниво је заправо пристајање да се вера третира управо онако како то ти борбени атеисти и желе, тј као још један идеологија.
    Црква овде треба да остане изнад, јер ако пристане да учествује у тој борби онда пристаје да је некаква идеологија.
    А онда брате може и на изборе за три године...
     
     
  8. Волим
    Жељко got a reaction from Трива in Religija ateizma - U šta sve veruju nevernici   
    Пресуде које су издавале бољшевичке власти по ступању на сцену те демантују у корену а гласе овако:
    Осуђује се на смрт јер верује у Бога!
     
    Инквизиција није суштина Хришћанства поготово не православља.
    Нити је то главна одлика. Али атеистичка инвизиција јесте суштина комунизма и довољно је рећи да је 20 милиона људи страдало од те инквизиције у 20 веку што није за поредити са оних 30 000 које је утепала римокатоличка инквизиција својевремено.
     
    А Србе је у 20 веку уништавала и римокатоличка инквизиција ( Усташе) и атеистичка инквизиција ( комуњаре)
  9. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from slovoA in Христос васкрсе!   
    https://www.youtube.com/watch?v=o0ZS9o6NLnM
  10. Волим
    Жељко got a reaction from ХиРо_на in 10 Pitanja ateiste na koja svaki hrišćanin mora da odgovori?   
    1. Зато што је за то задужена протетика.
    2. Зато што су буржуји стипсе и не исплати им се да плаћају превоз за робне резерве које би се могле поделити тим гладнима него им је лакше да их истоваре у океан.
    3. Где то пише?
    4. Где то пише?
    5. Где то пише?
    6. Лоше ствари се подједнако дешавају свима, као и добре, али само добри људи имају добру шансу код доброг Домаћина.
    7. Како није ? А од куд онда толики број Хришћана ?
    8. Ко каже да није?
    9. Зато што је Бог.
    10. То просто није тачно, статистика САД показује да је најмања стопа разведених код православних Хришћана у тој земљи.
  11. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from Лубеница in Зашто риба, а не млеко?   
    Саћу ти ја рећи па ти сватила несватила.
     
    Види од рибе се добија уље и зовемо га рибље уље. Од млека се добија маст ( а млеко је ништа друго до емулзија кравље масти у води) и зовемо је Сир , Кајмак( ово нарочито) , Путер( бутер како ко воле) , итд.
     
    Наоко слично уље и маст ипак су другачији кад их поједеш.
     
    Аскетско научно испитивање и експериментисање показало је да маст утиче на подстицај ионако присутних телесних страсти, док уље скоро да не утиче или утиче знатно мање.
    Оно што се поуздано зна , рибље уље разређује крв, рецимо ескими имају проблема кад се посеку са згрушњавањем, јербо само једу рибу. Док маст згрушњава крв дотле док неко не добије инфаркт, мождани удар или тако нешто слично.( нисам баш вичан медецини) ...
     
    Ми Хришћани постимо из аскетских разлога а не зато што тако пише у курану.
    Дакле циљ би требо да буде да се тело смири , да га не узнемиравају страсти , или барем да га не узнемиравају превише да би се човек могао посветити созерцању , молитви , медитацији и покајању.
     
    Ето.
  12. Волим
    Жељко got a reaction from АнтиГлоб in Фотографије познатих   
    Никола Тесла Њујорк 1900
  13. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from nesha973 in Секте и култови   
    То ти је брате класика...
    и то да о поповима има најгоре могуће мишљење...
    Па шта мислиш да су радили комунисти 50 година своје владавине?
    Радило се брале поштено на томе да се Црква и попови одаље што је могуће више од народа, а народ каки год да је опет у нешто мора веровати и неки ослонац имати.
    Тако да с једне стране имаш потпуно природну потребу сваког живог иксана да нађе свој ослонац( и то баш да тај ослонац буде Бог ил налик Богу ил као Бог и све тако ...) који је узвишен, који је савршен, који је чист, који је узор, који је нешто најнај , а с друге стране имаш то (не)културно наслеђе, те испране мозгове, ту индоктринацију ту причу која се ваљала легално 50 година и по улицама и по кафанама и по школама и по свим нашим другим друштвеним институцијама и на крају која је постала главни догмат а то је да су попови лопови , да су лукави, лихвари, непоштени , да не живе од свога рада-зато се сваки код нас буни и кад попу треба да плати 100 динара, а да не говорим ако се још нађе поп који се баш уклапа у клише из партизанских филмова , онда је ајме и куку , чак и на православним форумима деца почну дизати грају о томе , јер су деца својих родитеља, а родитељи својих породица које су васпитаване и подизане у соцреволуционарно комунистическом духу наших народа и народности.
    Наравно ту је и нечастиви да се умеша са својим упадицама у виду помисли.
    А ту је и оно наше чувено да нам је туђе слађе а своје бљак , да се стидимо себе и својих, да је тамо неки егзотични факир привлачнији него неки наш намргођени калуђер који ће ти у очи рећи нако Српски и ко си и шта си и шта те чека у животу с обзиром каки си, а то је Боже наш страшно , млого страшно јер нас није чешко по ушесима, а ми то волемо још од малена , а поготово ако се никако не уклапа у холивудски тип гуд гаја, у том случају може бити и лично Јустин Поповић он ће за нас бити само једна попина са села прљава и ко зна како лукава.
    То је нама наша борба дала, памет ништа а много будала...
  14. Свиђа ми се
    Жељко got a reaction from nesha973 in Најезда секташа као последица злих 90-их   
    Па Назарени на пример. Они су и данас остали затворена заједница. Нема уплива енглеске или холандске обавештајне службе.
     
    Знам их ја веома ( секташине ) добро какви су били пре а какви за време и после рата.
    Пре није имо кер за шта да их уједе. Нису се бавили прозелитизмом. Нос у књигу и бубај -  то им је био главни фазон.
    Имали су проповеднике који су се заиста трудили да доконтају речи Св. Писма па би онда то своје контање покушавали да пренесу својој секташкој екипи.
    То су биле мале и скромне заједнице, често у дуговима, али сложне углавном.
     
     
    А данас, хаос.
    Долазе им проповедници са запада. Раде по неким шемама и шаблонима, Све имају унапред припремљено шта ће да речу и како ће да се понашају. Скроз извештачени и пластични ликови. Имају екстра озвучења, и одличне музичке изведбе.
    Док су се они од пре 90-их више трудили и мање имали а музика им је звучала ко Бора Ђорђевић пред крај концерта кад стуче литар раџе. Ови данас имају хаос технику, и неке сентиш музичаре.
     
    Онда они претхдни јесу понекад гунђали на православне попове али им то није било примарно.
    А овима данас је примарно кад проповедају да залуђују ту омладину да није најважније спасење сопствене душе, већ што већи број чланова секте. Буквално их убеђују у проповедима да насрћу на комшије и рођаке.
    Неки то пак раде суптилније, па им објашњавау како ето треба да буду фини са нама паганима, али да кроз ту финоћу покушају да нас обрлате. Ово сам чуо својим ушима.
     
    Јер ко што ми њима не бранимо да (чик) дођу на литургију тако и они мање више ни нама не бране дидемо код њих на скупове. А ја не буди лењ па одем.
  15. Хахаха
    Жељко је реаговао/ла на RYLAH у Да ли имате непријатеље?   
    Поред ових, непријатељи су ми и некропостери. Ако је тема умрла, треба да остане мртва.
  16. Хахаха
  17. Хахаха
    Жељко got a reaction from Vladan :::. in Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Опасан си трол. Мораћу да се упишем у твоју школицу за преквалификацију.
  18. Оплаках :))
    Жељко got a reaction from Србољуб+ in Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Опасан си трол. Мораћу да се упишем у твоју школицу за преквалификацију.
  19. Хахаха
    Жељко got a reaction from arhangeli in Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Опасан си трол. Мораћу да се упишем у твоју школицу за преквалификацију.
  20. Хахаха
    Жељко got a reaction from Жика in Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Опасан си трол. Мораћу да се упишем у твоју школицу за преквалификацију.
  21. Оплаках :))
    Жељко got a reaction from Zoran Đurović in Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Опасан си трол. Мораћу да се упишем у твоју школицу за преквалификацију.
  22. Хахаха
    Жељко је реаговао/ла на Тихон у Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    @Zoran Đurović 
    Шта је ово? Епископ Иринеј против владике Буловића?
  23. Свиђа ми се
    Жељко је реаговао/ла на kopitar у Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски   
    Krsti se samo jednom, kao što reče Ava ne može biti polutrudna žena.
    Ako se za nekoga ne može sigurno utvrditi da je kršten onda se može izvršiti tz. uvjetno krštenje.
    Jel sad jasno 
  24. Свиђа ми се
    Жељко је реаговао/ла на Milan Nikolic у Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски   
    Хоћете ли да вам кажем једну могућност која би била најстрашнија за СПЦ? Пазите, ви свештеници и сви крштени, када буде признао цариградски патријарх Римску Цркву као Једну, Свету итд. деветог члана Символа вере, да ли ћете до тада бити начисто ко ту греши.
    Неки архијереји су већ видели такав сценарио који очекују, па су помало постали разуздани у многим правцима друштва. За СПЦ је такође један од снажнијих изазова то што је наша Црква у вихору политике појединих владика.
    У теолошким препиркама не можеш данас ни учествовати од политичких и уличарских стилова обраћања. Треба да чујемо од наших епископа конкретан одговор зашто бисмо морали прихватити или одбацити тријадологију данашњег Фанара.
  25. Хахаха
    Жељко је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Да, ја сам опасно склон халуцинацијама... Не знам што је Амфилохије интервенисао да се скине мој текст ако су то само будалаштине!:))) 
    На једној теми, читам ком. једног тамураша: Пси лају, а каравани пролазе... - а у стримингу сам имао извештај од Амфилохијевог госта, који каже да му донесе Обрен одштампан Авин коментар, а он тако одговори! И у минут сам имао извештај! Умро сам од смеха, зато и рекох да би требало да Амфилохија одликујем значком читаоца године Авиних текстова!:)) 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...