Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Naše maloverje
    Iako često dobijamo od Boga blagodat u svojim potrebama, često srećemo veliko maloverje kod mnogih, koji se boje da ne budu lišeni pristojnog i neophodnog za održavanje ovozemaljskog života. I mi danas govorimo sa Judejima: «Može li Bog ugotoviti trpezu u pustinji?» (Ps. LXXVII, 19), i sa apostolima Filipom i Andrejem: «Ni za dvjesta dinara hljeba nije im dosta, da svako od njih samo malo dobije», pet hljebova ječmenih i dvije ribe – «šta je to na toliko mnoštvo?» (Jn. Vi, 7-9). O, maloverni smo mi ljudi! Otac naš Nebeski zna, da nam je sve to neophodno: zar je blagodat Božija danas manja u poredjenju sa predjašnjim vremenima?
    Primeri iz crkvene istorije.
    Svetom Pavlu, prvom pustinožitelju, vrana je u toku šezdeset godina donosila po pola hleba; ali kada je kod njega došao sv.Antonije Veliki, vrana je donela ceo hleb. Jovan-pustinožitelj se četrnaest godina, u toku kojih ga niko od ljudi nije video, hranio mlekom ženke jelena. Mnogi od pustinjaka su imali i hranu i odeću od urminog drveta: ono im je služilo i za šivenje i za pečenje hleba. Šesto pedeset trećeg leta od Hristovog Rodjenja Judok, sin britanskog cara, je odrekavši se carskog prestola stupio u monaštvo i postao otšelnik. On je na ostrvu okruženom vodom napravio crkvu i osnovao manastir. Bio je takodje darežljiv prema siromašnima. Jednom se desilo da je u manastiru ostao samo hleb za bratiju koja je radila, ali je on naredio da se taj hleb podeli na četiri dela i da se prvi deo da siromahu. Taj siromah je promenivši svoju odeću dolazio četiri puta u toku tog dana da prosi milostinju, i dobio je sva četiri dela, tako da ništa nije ostalo za bratiju. A potom je jedan od njih počeo da ropće i ukorava igumana za njegovu preveliku darežljivost. Judok je tešeći ga rekao da treba da očekuju pomoć Sviše. Posle nekoliko časova su do manastira doplovile četiri ladje pune namirnica, kojima se izobilno prehranila izgladnela bratija. Istinito je rekao Avgustin: «Misliš li da onaj koji hrani Hrista (to jest siromašne) neće i sam biti nahranjen od strane Hrista?». Nastojatelj jednog manastira je otpustio dvojicu bratije radi nekog manastirskog posla. Kada je putnike zateklo veče, oni su iscrpljeni od rada, izmoreni od gladi i tužni, počeli da uzdišu zbog toga da će doći u siromašno selo, i da tamo neće imati nikakvih poznanika, te se tako neće ni odmoriti niti okrepiti hranom. Neki stranac ih je sreo i upitao za uzrok njihove tuge, i kada su mu otkrili svoju nevolju, on im je rekao: «Vi ste sve ostavili radi Boga sa najvećim uzdanjem na Njega, a sada tugujete kao da ste lišeni svake nade: Bog hrani životinje, a zar će ostaviti sinove gladne?». Rekavši to, postao je nevidljiv. Kada su ušli u grad i pomolili se u crkvi, gradonačelnik ih je pozvao kod sebe na večeru; ali jedan drugi stanovnik tog grada im je prišao, želeći i moleći ih da dodju kod njega kući; treći je prišavši i videvši dvojicu da diskutuju, rešio spor time rekavši da prvi muž kao poštovan od svih ima preimućstvo; tom odlukom su svi bili zadovoljni, pošli su kod njega kući i on ih je sve izobilno ugostio. Medjutim, ovi i slični primeri ne iskorenjuju naše maloverje; bez obzira na sve što nam Bog šalje, mi se užasavamo oskudice, tugujemo ukoliko nemamo svega i previše.
    Pričaju ljudi o jednom siromahu, koji je pogledavši u svoju torbu uvideo da je ona puna korica hleba, koje je sakupio od mnogih darodavaca, i rekao: sada sam ja bogat. Na tog siromaha veoma ličimo i mi sami: mi se tek tada uzdamo u Boga kada su naše trpeze pune svakog dobra, koja će nam biti dovoljna za mnogo godina.
    Poučni primer sv.Jovana Milostivog
    Takav nije bio i sveti Jovan, patrijarh aleksandrijski. Pretrpevši ogromne gubitke – kada je morska bura uništila trinaest crkvenih brodova sa pšenicom, koje je na svakom brodu bilo po deset hiljada mera, - položio je svo svoje uzdanje u Jedinoga Boga, i u Njemu je našao najveću radost. Takav gubitak su istovremeno imali skoro polovina aleksandrijskih gradjana, i zato su se svi spaseni putnici okupili u Aleksandriji, kao u tihom pristaništu. Sveti Jovan je svima njima odmah poslao pismo, radi utehe, u kome je pisao sledeće: «Gospod dao, Gospod i uzeo; kako je ugodno bilo Gospodu, tako se i desilo; neka bude blagosloveno Ime Gospodnje!» (Jov. I, 21). «Potrpite deco, i ničega se ne bojte!». Sutradan se kod njega okupio veliki broj gradjana radi utehe u nevolji. Ali on ih je preduhitrio, stavivši svu krivicu na sebe, govoreći: «Bog me je sačuvao od velikog greha: nije se desilo to da bih se uznoseći umom pogordio i imao o sebi visoko mišljenje da delim mnogo milostinje siromašnima, i da sam darežljiv; zbog toga je Otac pravedno kaznio svoga voljenog i sujetnog sina, kako se ne bi preuznosio. Bog nas milostivo ukorava, nanevši nam nekoliko rana, kako bismo Mu se brzo obratili. Ali On je Taj isti Sam Bog, Koji je bio i u vreme Jova, toliko Svemoguć i toliko milosrdan. On nas neće ostaviti». Tim rečima je patrijarh razveselio one koji su došli radi utehe. Ubrzo je Gospod Bog dvostruko nadoknadio Jovanov gubitak, a on je davao siromašnima najobilniju milostinju. Sumnjati ili biti malodušan povodom sličnih slučajeva znači isto što i tvrditi: Bog je ili škrt, ili zaboravan; ali takva rasudjivanja pripadaju nečasnima, bezbožnicima; njih treba da se klonimo.
    Uzdanje u Boga pustinjaka Amatija
    Amatije-pustinožitelj, sveti muž, je svojevremno bio živo ogledalo. U njemu su bili obavezni da se ogledaju svi, koji Božiji Promisao shvataju nepravilno ili ga odbacuju i hule na njega. Amatije se potrudivši se trideset godina u manastiru, udaljio u pustinju, gde je na kamenu koji je izabrao živeo u velikom uzdržanju. Jedan od manastirske bratije mu je svakog trećeg dana donosio komad hleba i čašu vode – to je bila jedina njegova hrana. Takvo uzdržanje nije bilo ugodno djavolu: i doletela je vrana, prevrnula nogama čašu sa vodom, a komad hleba uzela u kljun i odnela. Tako je podvižnik bio lišen trodnevne hrane. Kako je na to gledao dobrodeteljni muž? Možda je proklinjao vranu, ili je hulio na Božiji Promisao, ili je počeo da poriče zamke zlih duhova? – ništa od toga on nije uradio. Mi tako postupamo u sličnim slučajevima, a on je podigavši ruke i uznevši um ka nebu, uzviknuo: «Zahvaljujem Ti Gospode Bože moj, što Ti je bilo ugodno da me ostaviš u nešto dužem postu po Tvojoj svetoj volji. Znam da će mi to biti veoma korsno ubuduće, jer se u svetu ništa ne dešava bez Tvoje Promisli, bez Koga nijedan listić ne pada s drveta». A mi grešni mislimo, da gorenje kuća u požaru, potapanje brodova, otimanje imanja, lične uvrede se dešavaju kada Božiji Promisao spava ili ne vidi, - jednom rečju ne verujemo u Božiji Promisao. To su čak i idolopoklonici bolje shvatali od nas; jer su oni zdravomisleći medju njima rasudjivali da se sve u svetu ne dešava po ljudskoj volji niti po slepom slučaju. Zaista, sve dolazi od Boga, po Njegovom pravednom Promislu; zbog čega onda mi negodujemo i često čak i ropćemo?
  2. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    U budućem životu će sve biti razjašnjeno
    Ne čudi se tome što su Božiji sudovi tajanstveni i nepostižni: na Drugi Hristov Dolazak, u dan Strašnog Suda život svakog čoveka će biti predstavljen kao u ogledalu; biće razjašnjen i svaki uzrok zbog koga je Božiji Promisao uredio ovaj ili onaj dogadjaj, i radi čega je tako bilo uredjeno svuda: u svim carstvima, gradovima, porodicama i sa svakim čovekom. Sve će se otkriti. Otkriće se kako je milostiv bio Gospod prema grešnicima, i svaki od njih će više ili manje biti bez odgovora; a takodje će se pokazati u kom stepenu je bio saglasan način Božijeg upravljanja svetom sa Njegovom slavom i pravdom, i koliko je bio priličan i blagodatan za svu tvar.
    Bog od zla stvara dobro
    Ne zaboravimo da Bog od svakog zla stvara neko dobro. Šta je bilo tužnije od grehopada Adama i Eve sa celim ljudskim rodom? Medjutim Bog ih je tako podigao da je sadašnji položaj hrišćanina viši od Adamovog rajskog položaja. «A mi propovijedamo Hrista Raspetoga, Judejcima sablazan, i Jelinima ludost; onima pak pozvanima i Judejcima i Jelinima Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost; medjutim ona je postala spasenje celog sveta, svim zvanima čast i slava i zadobijanje večnog blaženog života (1 Kor. I, 23).
    Primedbe:
    (1) Preuzeto iz teksta sv. Jovana Maksimoviča, arhiepiskopa Černjigovskog (1697-1712) i mitropolita Tobolskog i celog Sibira (1712-1715), koji se upokojio 10 juna 1715 godine u ubrojan u lik svetih 1916 godine. Sam tekst je svetitelj napisao najpre na latinskom jeziku za studente Kijevo-Mogiljanske Akademije a posle ga je preveo na slovensko-ruski jezik pod nazivom: «Iliotropion, to jest suncokret, koji predstavlja saglasnost ljudske volje sa Božijom». Za ovaj tekst redakcija je koristila prevod Ilitropiona sa crkvenoslovenskog na ruski jezik (Iliotropion, ili saglasnost ljudske volje sa Božijom voljom», 5 knjiga Kijev, 1908 g., str. 4-40, 345-390). – Podela na glave i zaglavlja pripada redakciji. – Na nekim mestima je težak slog prevoda ispravljen. – Citati iz Svetog Pisma od nama prihvaćenog teksta, najvećim delom su izmenjeni saglasno poslednjem.
    (2) Treba primetiti da autor reči «Providjenje, Promisao i Promišljanje» upotrebljava kao sinonime.
    GLAVA II
    Božiji Promisao o našim potrebama.
    Bog je brižni Domaćin. On u Svojim rukama drži sva velika i bogata životna blaga, i samo ih od Njega treba usrdno moliti. Pustinožitelj Marko je obično govorio: ko se ne uzda u Boga u dobijanju od Njega privremenih dobara, onda taj tim manje može da polaže nadu na Boga da dobije od Njega to, što vodi čoveka u život večni, naprimer, veru, nadu i ljubav. «Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim, u šta ćete se odijenuti. Nije li duša pretežnija od hrane, i tijelo od odijela?» (Mt. VI, 25). Kada nam je On darovao život (bez naših zasluga, kada još nismo ni postojali), koji je dragoceniji od hrane, i telo, koje je važnije od odeće, onda će nam nesumnjivo dati i sve ono što doprinosi sačuvanju života i potrebama tela. Tim pre nas neće odbiti u svemu tome, pošto je Sam zaželeo, po Svojoj ogromnoj dobroti, da nam daruje život. I ako nam je kao dar rado dao ono što je za nas najvažnije onda može i želi da nam da i uvek nam šalje i ono manje važno. Ali poslaće nam pod uslovom, da i mi ne ostanemo prazni: jer nas je On stvorio i prizvao na zemlju, da bi je obradjivali i održavali u redu (Post. II, 15), a ne uzalud, da bismo se uzdali na Njega Jedinog, Svemogućeg i Svedarežljivog, a ne na same sebe. Jov je moleći hranu za vrane, a ne brinući o sebi, govorio: «Ko će pripremiti vrani njenu hranu, kada njeni ptići vapiju ka Bogu, lutajući bez hrane=» (Jov. XXXVIII, 41).
    Učenje Isusa Hrista
    I Sam Hristos, uzevši ptice za primer, nas uči i govori: «Ugledajte se na ptice nebeske: one niti seju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice; i Otac vaš Nebeski hrani ih» (Mt. VI, 26). Isti Učitelj Nebeski kaže: «Ne prodaju li se dva vrapca za jedan novčić? Pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez volje Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca» (Mt. X, 29-31). Taj prvi primer protiv našeg maloverja predstavljaju životinje, koje se hrane bez ikakve brige o samima sebi – da bi se od njih naučili da spoznajemo svemogućnost Božijeg Promisla, u Kome samo i možemo naći smirenje i duševni mir.
    Drugi primer su nam divlje rastući cvetovi, krinovi poljski. Gospod Hristos ukazavši na Božiji Promisao o malim pticama i o kosi na glavi, govori: «Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali Ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne odjenu kao jedan od njih» (Mt. VI, 28-29). I odatle Hristos izvodi zakljućak: Pa kada travu u polju, koja danas jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odijeva; a kamoli vas, malovjerni?» (Mt. VI, 30). Tome Spasitelj Gospod naš dodaje i treću pouku o uzaludnosti naše samobrižnosti, govoreći: «A ko od vas brinući se može pridodati rastu svome jedan lakat?» (Mt. VI, 27). Svaka naša briga o samima sebi koja nije sjedinjena sa uzdanjem na Boga je uzaludna, o čemu Gospod i govori: «A ko od vas brinući se može dodati rastu svome lakat jedan? Ako dakle ne možete ni najmanje, zašto se brinete za ostalo?» (Lk. XII, 25-26). Sujetan je, prazan i beskoristan vaš trud, ukoliko ga Bog ne podrži i blagoslovi. Na svakom svom početku i delu položi svo uzdanje na Boga, i On će (bez tvog truda) sve urediti onako kako je najbolje po Svojoj neizrecivoj milosti: «On otvara ruku Svoju i siti sve živo Svojom dobrotom» (Ps. CXLIV, 16).
    Zašto medju nama ima mnogo siromašnih?
    Dakle, ako Gospod brine o zadovoljenju životnih potreba svih luopšte: jer je On stvorio i malog i velikog i podjednako promišlja o svima (Prem. Solom. VI, 7), zbog čega onda postoji veliki broj siromašnih ljudi? Čudan je bratijo Božiji Promisao o siromašnima. Istinito je o tome rekao sv.Zlatoust, da ne samo da siromašni imaju potrebu za bogatima, već i bogati imaju još veću potrebu za siromašnima. Sve što je postojalo i što postoji u svetu dobro i Bogu ugodno ustrojeno je staranjem i radom siromašnih, ali trudoljubivih i bogobojažljivih ljudi. Budući lišeni zadovoljstava i novca, oni su se trudili u znoju lica svog, prodavajući svoj rad bogatima; oni nisu zaboravljali Boga, molili su se svome Tvorcu i Promislitelju, Koji im je bio Pokrovitelj u njihovom siromaštvu. Mnogi sveti Božiji Ugodnici, prebivajući u krajjnjem siromaštvu, voleli su ga više od svakog bogatstva i imali su za sebe najveći Božiji Promisao. Nemajući ništa, ali kao da sve poseduju, oni su slobodno, u velikoj duševnoj radosti uznosili molitvu: «Oče naš, Koji si na nebesima ...imajući u ustima i srcu reči Psalmopojca: «Stavi na Gospoda breme svoje i On će te ukrepiti».
    Božija briga o onima koji su Mu se predali svim srcem
    Zaista, Otac naš Nebeski ima tako veliki Promisao i brigu o ljudima koji su Mu predali svoje srce, da kada su lišeni ljudske pomoći, On im šalje Svoju nebesku pomoć. Naprimer, takvu pomoć je Bog ukazao proroku Iliji. Kao prvo, On je naredio vranama da mu donose hranu; i vrane su mu donosile hleb i meso ujutru i uveče, a vodu je pio iz potoka. Kao drugo, kada je taj potok presušio, Bog je naredio Iliji da ide u Sarpetu Sidonsku kod uboge udovice da se hrani. Sva imovina te udovice se sastojala od nekoliko šaka brašna u buretu i od male količine ulja, ali se po Božijem Promislu za sve vreme prorokovog boravka u njenoj kući brašno iz bureta nije potrošilo, niti se količina ulja smanjivala. Treće, kada je Ilija u snu olakšao svoje siromaštvo, javio mu se Andjeo Gospodnji s neba i razbudio je Iliju dotaknuvši ga i govoreći: ustani, jedi i pij. Ilija se probudio i video sledeće: pored njegovog uzglavlja se nalazila pečena lepinja i bokal vode. Pojeo je celu lepinju, napio se vode i ponovo zaspao. Božiji Andjeo je to isto ponovio i drugi put. Takvu istu preslavnu blagodat javljao je Svedarežljivi Bog i mnogim drugim Svojim Ugodnicima, kada su se nalazili u različitim potrebama.
  3. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Zbog čega je moguće “protiviti se” Bogu u nevoljama?
    Neko može da nas upita: ako je istina da nas sve nevolje snalaze po Božijem dopuštenju, onda je znači uzaludno da se protivimo Njegovoj svetoj volji? Uzaludno je upotrebljavati lekove u bolesti? Zbog čega voditi naoružane pukove protiv neprijateljskog napada? Zašto da mu dobrovoljno ne predamo ključeve naših utvrdjenja i ne pustimo ga u našu zemlju a na našu pogibelj? Zbog čega ne sledimo blaženog arhijereja Lupa, koji je pozdravio Atilu sledećim rečima: “Pozdravljam te Atila, biču Božiji!”. Odgovaram onima koji postavljaju ovo pitanje da se rušilački ratovi i slične nevolje ne dešavaju bez Božije volje, i to je jasna stvar (kao što smo pokazali ranije); ali odatle ne sledi da se ne treba ni naoružavati protiv neprijatelja, niti pribegavati lečenju naših bolesti, smatrajući te postupke suprotnim Božijoj volji. Medjutim bolesniku je nepoznata Božija namera o periodu trajanja njegove bolesti, i zato njemu nije zabranjeno da pribegava različitim sredstvima isceljenja. I kada već, posle upotrebe mnogih lekovitih sredstava ne ozdravi, onda može da bude uveren da je to Božija volja da trpi dugotrajnu i tešku bolest. Tako smireno rasudjuj svaki bolesni brate da je Bogu ugodno da još budeš bolestan. Ali pošto ne znaš da li Bog ima nameru da stradaš do smrti, onda nije greh da pribegavaš sredstvima za isceljenje radi ozdravljenja ili olakšanja bolesti. Bezgrešnost lečenja se dokazuje još i time da ukoliko Bogu nije ugodno da ti povrati zdravlje, On može da liši svako sredstvo njegove isceliteljske sile. Tako treba rasudjivati o neprijateljima i ratovima. Bog je više puta dopuštao neprijateljima da porobljavaju izrailjski narod, da taj narod ne bi činio loša dela i zaboravljao na Boga svoga; I Izrailjci su se ne znajući Božiju volju suprotstavljali svojim neprijateljima. Ali su zato drugačije postupili kada im je prorok Jeremija otkrio Božiju volju da se pokore caru Nabuhodonosoru. Na isti način, ukoliko požar uz svo staranje naroda i požarne brigade ne može da bude ugašen, onda je očigledno da je Božiji sud odlučio da ta kuća ne samo da treba da bude zapaljena već i da treba da izgori radi ispitivanja trpeljivosti Božijih prijatelja i kažnjavanja neprijatelja. Na sličan način treba rasudjivati i o svim drugim dogadjajima u našem životu.
    Pouke blaženog Avgustina
    “Pogledajte, ljubljena braćo, - poučava blaženi Avgustin, - nikada ne govorite: to mi je djavo uradio (tu nesreću mi je naneo pokvareni neprijatelj), već sve što ti se dešava, i dobro i zlo, pripisuj Bogu svojemu, znajući da djavo ne može ništa da ti uradi, ukoliko Svevišnji Bog, Koji ima vlast nad životom i smrću, ne dopusti mu da ti nešto uradi radi kazne ili tvoga ispravljanja. Kazne Bog dopušta za nečasne, koji svesno postupaju protiv svoje savesti, javno odbacujući istinu itd., a ispravljanje popušta na one sinove koji su u nečemu pogrešili: “Kara onoga, koga prima” (Jevr. XII, 6). I ne nadaj se da ćeš ostati bez kazne ukoliko ne misliš da budeš odvojen od nebeskog nasledstva: “Kara svakog sina, koga prima (priznaje za naslednika)”. Da li je to tako? Da li svakog? – Gde si hteo da se sakriješ od kazne? Kara svakoga i niko ne biva izuzet od kazne: neka ti bude jasno da Sam Jedinorodni Sin Božiji, ne učinivši nikakav greh, nije bio izuzet od kazne”. Ova pouka je zaista dostojna blaženog Avgustina.

    Priča o Josifu
    Setimo se Josifa Predivnog, prvog velmože posle cara u Egiptu. Kakve je on nevolje i zla dela trpeo pre nego što je dobio najveću čast i vlast! Najpre je imao problema sa bratskom mržnjom; ona je bila uzrok porodične netrpeljivosti prema njemu, i povećavala se i dostigla takav stepen da je bio prodan kao zarobljenik Ismailćanima i odveden u Egipat. Ni tamo nije naišao ni na šta bolje: naklonost njegove gazdarice prema njemu se pokazala štetnijom i pogubnijom za njega, nego bratska mržnja. Jer kada je taj predivni mladić zavoleo čistotu i celomudrenost, nije pristajao na sablažnjive predloge svoje gazdarice na preljubu, i tada ga je ona oklevetala pred njenim mužem i bez krivice je bačen u tamnicu, gde je proveo tri godine. I zaista, on nije tog trenutka posle svog dolaska u Egipat bio uz počasti postavljen na trijumfalni presto, već je išao ka njemu trnovitim stepenicama najvećih nevolja i nezgoda. Sve se to dešavalo po nepostižnom Božijem Promislu, u šta nas uverava i sam Josif, koji je naposletku rekao svojoj braći: “Niste me vi poslali ovde (u Egipat), već Bog” (Post. XLV, 8  ). “Ne bojte se, zar sam ja mjesto Boga? Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod” (Post. L, 20). Sveti Zlatoust o ovome rasudjuje na sledeći način: “O tome nije dovoljno samo slušati, već treba i mi sami da postupamo na taj način. Dakle, umirimo i utešimo one koji su nam učinili zlo, ne uzimajući im to za krivicu, već podnoseći sve trpeljivo i dobrodušno. Jer mudri Promislitelj Bog nevolje Svojih prijatelja obraća u radosne dogadjaje. Često nam nanesena uvreda donosi veliku sreću; mnogi su padali i kroz svoj pad dolazili do onoga što je za njih najbolje. Božiji Promisao, radi ostvarenja Svojih ciljeva, ne koristi samo dobre postupke, već i grehovne padove. Da li si spoznao Josifove puteve? – uništi zlobu njegove braće, udalji njihovu zavist, odbaci njihov predlog za Josifovo ubijanje – i iskorenićeš sve to što je doprinosilo očuvanju celog Egipta … Želiš li da pratiš nepostižnu tajnu Hristovog iskupljena celog ljudskog roda? – uništi srebroljublje u srcu Jude Iskariotskoga, kao i zavist Judeja prema Hristu Spasitelju: zajedno sa tim bi udaljio spasenje celog sveta, Hristovu prolivenu krv i smrt. Iskoreni djavole – tog trena će se umnogome smanjiti blagočestivi podvizi, pobede i nagrade dobijene za njih. Istrebi mučitelje – kako će nastati sveti mučenici? Takvi su zakoni Božijeg Promisla: dostizanje dobra ne samo kroz vrlinske, već i kroz zlobne ljude pa čak i preko samih djavola. Josifovu prodaju od strane njegove braće je zaista uredio Sam Bog, ali samo izvršenje iste, pokriveno zlobom braće, je bila delo njihove zlobne volje”.
    Davidov odnos prema svom uvrediocu Simeju
    Kada je car David pobegao od nepokornog sina Avesaloma koji je ustao protiv njega, neko od Simeja, iz roda doma Saulova, istrčao pred Davida i počeo da ga vredja najuvredljivijim rečima: “Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovče! Obrati Gospod na tebe sve krvi doma Saulova, na čije si se mjesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesolomu sinu tvojemu; eto te sada u tvom zlu jer si krvopija” (2 Car. XVI, 5-8). Eto poražavajućeg obrasca ljudske zlobe! Avesa, brat Joava vojnog načelnika, je videvši takvo vredjanje Davida, rekao: “Zbog čega taj mrtvi pas zloslovi gospodina moga, cara? Otićiću, i skinuću mu glavu”. Ali car, uvidevši u tom odnosu Božiju volju, postaje zaštitnik svog gonitelja, govoreći svojim saputnicima: “Ostavite ga neka zloslovi, jer mu je Gospod naredio da zloslovi Davida: ko može da kaže – zašto ti to radiš?” – Simej je teško sagrešio, proklinjući Davida, jer iako ga je Bog upotrebio kao orudje za vredjanje cara, on nije bio uzrok njegove zlobne volje: On ju je samo mudro upotrebio radi kažnjavanja Davida. Slično Davidu, svako od nas treba da razmatra napade i zlobe zlih ljudi, čiju samovolju svemilostivi Bog koristi radi urazumljenja nevinih, ili kazne krivih.
    Starčeva krotost
    Sveti Dorotej priča da jedan starac bogougodnog života, tokom nekoliko dana nije mogao da uzima hranu zbog bolesti svog želuca. Pomoćnik je želeći da ukrepi starca hranom, smislio da pripremi za njega prijatniju i ukusniju hranu. On je iz dva suda, koji su ličili jedan na drugi, uzeo greškom za spremanje hrane taj, u kome se čuvalo staro pokvareno ulje. Tako je pri svoj svojoj dobroj želji da ugodi starcu, izobilno usuo u njegovu hranu ne med, već skoro bukvalno rečeno samu smrt, spremivši mu takvo jelo koje ne bi jeo ni gladan pas. Bolesnik je jedva probao hranu koja mu je donesena i tog časa je shvatio grešku svoga pomoćnika, ali je prećutao i jeo na silu. Potom, kada njegov želudac više nije mogao da prima tu hranu, odložio je kašiku, ne izgovarajući ni reči o neodgovarajućoj hrani. Ali pomoćnik je počeo da ga nudi da uzme još više tog predivnog jela, govoreći: “Spremao sam ga sa trudom i usrdnošću; ono će ukrepiti tvoje zdravlje”. Dobri starac ne samo da nije izgovorio gnevnu reč na pomoćnika, već se ni u mislima nije prognevio na njega i odbio je da uzme hranu samo zbog toga što je već sit i što ne može više da jede. Tada je pomoćnik sam probao to jelo i tog trenutka se bacio pred starčeve noge i s tugom mu rekao: “Ubio sam te časni oče, zbog čega si svojim ćutanjem sakrio moju nepopravljivu grešku?” – “Ne smućuj se sine moj; da je Bogu bilo ugodno da jedem slatko, ti bi mi doneo slatko”. Pritom sveti Dorotej primećuje: starac je rekao istinu, da da je Bogu bilo ugodno da bolesni starac jede ukusnu hranu, onda On ne bi dopustio da pomoćnik napravi grešku ili bi pokvareno ulje pretvorio u sveže. Tako, slično starcu, postupa onaj, ko u svemu priznaje Božiji Promisao: on ni u kome ne želi da vidi zlonamernost, nikoga ne podozreva, ali istinski priznaje da sve što se sa njim dešava biva po Božijem Promislu i volji.
    Zahvalna molitva carice Irine
    Grčka carica Irina se kada je u Carigradu bila svrgnuta sa carskog prestola od strane prezrenog sluge, obratila Bogu sledećim rečima: “Zahvaljujem Ti Gospode što si Ti mene sirotu nedostojnu postavio na carski presto; ali pošto si dopustio da budem lišena tog prestola, smatram to posledicom svojih grehova; neka bude sa mnom volja Tvoja! – U svemu lošem i dobrom neka bude blagosloveno Ime Gospodnje”. Istina je da niko ne može da nam naškodi u tome, u čemu sami škodimo sebi. Zbog toga je tačno rekao blaženi Avgustin:”Veruj Gospodu Bogu bez ikakve sumnje, i prepusti Mu se u potpunosti, koliko je to u tvojoj snazi: tada te neće odbaciti, i neće prestati da te privlači k Sebi, i neće popustiti nikakvo zlo na tebe, iako bi ti bio ubog i neznatan”. Ovu pouku svako od nas treba da zna u potpunosti i treba čvrsto da drži na umu sledeće: ništa protivno nama ne može da se desi bez Božije volje i dopuštenja; ni djavo i niko od ljudi ne mogu da nam naškode, ukoliko to Bog ne dopusti. Treba čvrsto verovati, da iako nas postižu najteže nevolje po Božijem dopuštenju, On ih kao vrhovni Car šalje na nas kao najmilostiviji Otac na našu korist, radi našeg urazumljenja i ispravljanja, i radi naših nepravdi i greha. Tako da shodno tome, niko drugi sem nas samih ne može da nam naškodi.
    GLAVA IV.
    Bog dopušta nevolje i grehe radi dobra ljudi
    Pošto ni djavo niti iko od ljudi ne može da nam nanese nikakvo zlo bez Božijeg dopuštenja, onda razmotrimo sledeće: šta Bog dopušta, na koji način, i radi čega – koji je uzrok Božijeg dopuštenja?
    Šta Bog dopušta?
    Treba razlikovati dve vrste zla koje Bog dopušta. Prva vrsta zla obuhvata razne tuge, teškoće, bolesti, nanesene uvrede ili ponižavanja (osiromašenje, zatvor, izgnanstvo, deportovanje), smrt, - sve to ne može da bude čak nazvano u užem smislu zlom, već samo gorkim lekom, koji nam Bog šalje radi duševnog isceljenja. Druga vrsta zla, koja predstavlja zlo u pravom smislu, su – naši gresi, prestupi Božijih zapovesti. Prvu vrstu zla Bog dopušta po Svojoj volji ili kao kaznu za nečasnost, ili kao meru ispravljanja za sinove i kćeri. O zlu druge vrste, to jest o gresima se ne može reći da ih Bog želi, već ih samo dopušta. Sve, što postoji u svetu, postoji po volji i reči Gospoda, «i bez Njega ništa ne bi imalo život, ili istinsko postojanje» (Jn. !, 3).
  4. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Priroda greha
    Ali greh nije nešto realno, već samo prividna suprotnost istinskom postojanju. Greh postoji zbog nesavršenstva, laži i lukavstva razumno-slobodnih bića koje je Bog stvorio, a koja mu se ne povinjuju; tako je greh prvobitno i nastao i danas se dešava suprotno Božijoj volji, ali nije od Boga, već po Njegovom dopuštenju. Uzrok dopuštanja greha je sakriven do vremena u tajni savršenog i nepogrešivog Božijeg upravljanja svetom, ili Njegovog Promisla. Bogu je potpuno poznata čitava budućnost, i On može lako da ne dozvoli mrski Mu greh, ali ga dopušta želeći da od zla stvori dobro, i iz nepravilnog pravilno, radi urazumljenja i ispravljanja ljudi, da bi oni uvideli kakve posledice povlači greh za sobom i u odnosu na onoga koji je sagrešio, i u odnosu prema njegovim bližnjim, i prema društvu. U tome je razlika izmedju Božijeg i ljudskog dopuštenja, koje se ne može u početku sprečiti i preseći ljudskim merama, iako izvršenje dopuštenog nije poželjno. Naprotiv, Bog ima i mogućnost da ne dozvoli i da preseče ispunjenje zle namere, a pored toga i volju koja dopušta izvršenje ovog ili onog zla. Pritom se postavlja pitanje: zbog čega Bog dozvoljava činjenje greha, ili koji je pobudni uzrok radi koga Bog dozvoljava ljudima da čine greh?
    Zbog čega Bog dozvoljava greh?
    Beskrajna Božija milost nikada ne bi dozvolila da se na zemlji dešavaju tako zla bezzakonja, ukoliko se iz njih ne bi dobijala najveća dobra i ukoliko se ono što je učinjeno iz zlobe ne bi obraćalo na spasenje. Bog je dozvolio da se pojača mržnja braće protiv nedužnog Josifa, ali da li je to bilo radi nekog dobrog dela? Nije li to bilo radi spasenja od smrti gladju ne samo njegovih roditelja, braće i rodjaka, već i celog Egipta? Bog je dopustio nečasnom Saulu da na sve načine zlobi krotkom, nezlobivom Davidu, ali nije li to bilo radi koristi samog Davida i celog jevrejskog carstva? Da, bilo je to radi najveće koristi ne samo njih, već i celog ljudskog roda, preko Davidovog potomka, Hrista Spasitelja našega. Bog je dopustio da nevino oklevetan prorok Danilo bude bačen u jamu sa razjarenim lavovima; ali radi čega? Radi postizanja višeg stepena slave njega samog i njegovih prijatelja. Ali zašto da navodim mnogobrojne činjenice iz Starozavetne istorije, kada su Božijim dopuštenjem zavidni prvosveštenici, fariseji i jevrejske starešine predali na raspeće Jedinorodnog Sina Božijeg, Isusa Hrista, i to dopuštenje se preobratilo u spasenje celog ljudskog roda? Na taj način, od svakog dopuštenja potiču i otkrivaju nam se najveća bogatstva Božije slave i Njegovih dobrih dela prema svakom čoveku i celom ljudskom rodu. Na osnovu svega nam se otkrivaju: Božija dobrota i Njegovo milosrdje, darežljivost, svemogućnost i veličanstvo, i Njegova Promisao. Odatle nas nama neznanim putevima obasjavaju i Njegova najuzvišenija mudrost i pravda, i samim tim podstiču mnoge ljude da se vrate dobrodeteljima, i umnožavanju teških, ali slavnih podviga.
    Obraćanje zla u dobro
    O, kako se divno i veličanstveno projavljuje Božiji Promisao u svakodnevnim Svojim dopuštenjima! Nije ništa čudno napraviti dobro od dobra, ali je veoma zadivljujuće delo – pretvoriti zlo u dobro. Postoji izreka: «Na mirnom moru svaki mornar može da kormilari». Nije neka velika mudrost uz pogodan vetar, jak brod, mirno more, umešnost mornara i vidljivost pristaništa dovesti brod do njega. Ali sasvim je druga stvar kada je na moru bura, brod oštećen, posada malobrojna i loše opremljena, a pri svemu tome kapetan tako iskusno upravlja da bezbedno izbegava opasnosti – to je zadivljujuće delo: kapetan broda je svojim delom dokazao svoju mudrost i svoju iskusnost da upravlja brodom. Slično je i u Božijem upravljanju svetom: ono što biva dopušteno Božijom voljom i čini nam se da ne vodi ka dobru, Bog dovodi do najboljeg završetka po Svojoj neizrecivoj premudorsti i pravdi. Dopuštanjem protivzakonitih dela i tužnih dešavanja Bog ponekad bezzakonike obraća u Svoje najčasnije prijatelje. Po Božijem Promislu, Koji sve usmerava ka najboljem završetku, zlobne zamisli protiv nekoga se često obraćaju na njegovu korist i čast; napadi i uvrede na nekoga često povećavaju njegove snage. Najveća bezzakonja nečasnih ljudi utvrdjuju mnoge u blagočestivosti i vrlinama i čuvaju ih od pogibelji. Za mnoge ljude, za koje smatramo da su već potpuno pogruženi u bezdan pogibli, pokazuje se da su već kroz to samo već spašeni.

    Dokazi iz Biblije
    Josifu zatvor služi za počasti i njegovu največu slavu; bratska zavist mu je donela više koristi nego dobre želje celog sveta; Saulova zloba je Davidu donela carski venac; jama sa lavovima je uvela Danila u čast i slavu, kakvu nisu dostigli ni ovozemaljski carevi; Hristos je sa Krsta ušao u raj zajedno sa pokajanim razbojnikom, a sa Tavora se uzneo na nebesa i seo s desne strane Boga Oca. Pri Božijim dopuštenjima i dobra i zla volja radi u prilog Bogu, i bez obzira kakve namere ljudi imaju, sve se na kraju krajeva odvija radi postizanja najboljih ciljeva. Zaista, sveti su sve to što im se dešavalo u životu, prijatno ili neprijatno, pripisivali Božijoj volji, zbog toga što nisu obraćali svoju pažnju na tudje grehe, ali su sve ljudske postupke razmatrali, kao Božiji dar ili Božije dopuštenje za svoje grehe. Sveti su rasudjivali na sledeći način: sveblagi Bog nikada ne bi dopustio ništa zlo, ukoliko ne bi znao da će iz toga nastati mnogobrojna i velika dobra dela.
    Svedočanstva Svetih Otaca
    Sličnu misao je izrekao i blaženi Avgustin: «Bog pretvara zlo u dobro, jer budući Sveblag, On ni na koji način ne bi dopustio zlo u Svojim delima, ukoliko ne bi bio toliko svemoguć i dobar, da ne bi mogao od zla da stvori dobro». I opet, pravedno je govorio učitelj Teofil: «Bog se nepostižno upliće u naše zablude i u naše grehe, ne radi njihove pohvale niti uzimanja učešća u njima, već gnušajući se njima, mrzeći ih i ispravljajući ih; Bog stvara iz zla mnogo toga dobrog, slično tome kao što je oganj pretvorio u vodu». Ovde treba napomenuti i njegovu drugu pouku: «Svako onaj ko nas rastužuje na bilo koji način kao da u sebi ima dva aktivna lica – jedno svesno, i drugo nesvesno. Kao prvo, on želi radi svog zlog raspoloženja prema nama da deluje neprijateljski protiv nas: s namerom da povredi našu ličnost, da nas liši imovine itd., iako u toj svojoj nameri uvek ne uspeva; pri svom uspehu, a kroz Božije dopuštenje, on postaje drugo nesvesno lice, u svojstvu orudja u Božijim rukama, Koji kažnjava ili ispravlja naše ponašanje, i samim tim on nesvesno služi Bogu».
    Primeri iz istorije
    Poznate nesvesne Božije sluge su bili: Navuhodonosor, Atila, predvodnik Huna, Totila, car italijanskih ostrogota, Tamerlan, i drugi Božiji bičevi; to su bili i Vespazijan i njegov sin Tit, koji su se radi slave i širenja Rimske imperije, trudili da uništavaju Jevreje, ali su se u tome prevarili.
  5. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Različita sudbina tetaka svetog Grigorija Velikog
    Nešto slično je pronašao i saznao Grigorije Veliki u krugu svojih rodjaka. Taj sveti muž je imao tri tetke: Emeljanu, Tarsinu i Gordijanu, koje su sve tri posvetile svoj život Hristu, postupivši u ženski manastir. Dve od njih su nenarušivo čuvale svoje zavete i do kraja života su ostale u devstvu. Treća, Gordijana, je ne slušajući nikakve savete i ne povinujući se manastirskoj vlasti, prekinula svoje opštenje sa svetim sestrama, udaljila se od njih i predala svetskom životu: sudovi su Tvoji Bože bezdana velika!
    Ispovest Jova i proroka Davida
    “Bog je svemoguć i sve drži krepošću Svojom, - I da li će se naći neko silan kao On? Ko je u stanju da istražuje dela Njegova i da Mu kaže: Ti postupaš nepravedno” (Jov. XXXVI, 22.23)? Blagorazumno i veoma obazrivo se po tom pitanju izrazio carski Prorok, govoreći Bogu o sebi: “Bio sam neznalica i nisam razumeo; bio sam kao živinče pred Tobom” (Ps. LXXII, 22). Drugim rečima: “Tvoje sudove ja ne ispitujem Bože, ja, ništavan pred Tobom: moje je da slušam Tvoj glas i da se povinujem svome Gospodu, a ne da istražujem Tvoja dela i predodredjenja”.
    Smirenost Serafima
    To još nije ništa čudno, što je David od detinjstva napasavši stado, i ne baveći se visokim naukama, shvatao samog sebe i sudio o sebi tako skromno po dobroti svoga srca i po savetu Božijem. Ali sami Serafimi, viši Angeli – sluge Božije, tako postupaju pred Bogom; jer kada je Reč Gospodnja oglasila nebo i zemlju o odbacivanju judeja od strane Boga, tada su Serafimi (svaki od njih ima po šest krila) sa dva krila prekrivali svaki svoje lice, sa druga dva krila su prekrivali svoje noge i sa preostala dva su leteli, pokazujući time, da oni svojim razumom ne mogu da dosegnu do te visine, na kojoj se dešavaju čudna i nepostižna dela Božija, jer nikakav razum tvorevine ne može da dosegne Božanske sudove svog Svemogućeg Tvorca: za njih je dovoljno da znaju i da budu uvereni da je Trisveti Bog Svet, i da jedni pred drugima ispovedaju Njegova neizreciva Božanska dela, uzvikujući Mu: Svet, Svet, Svet, Gospod Savaot: prepuni su nebo i zemlja slave Tvoje (Isaija, VI). Ako se nebeski razumni duhovi tako smiruju, i ispovedaju nepostižnost Božanskih tajni, tim pre nama, prašini zemaljskoj, iako smo po Božijem daru dobili “disanje života i reč razuma” priliči da se ispovedamo pred Bogom, uzvikujući: Pravedan je Gospod u svim putevima Svojim, i Svet u svim delima Svojim (Ps.CXLIV, 17).
    Nama ne samo da nije jasna budućnost, već ni sadašnjost
    Često vidimo da se u vaseljeni dešavaju čudni prevrati i promene, neočekivani dogadjaji, i imamo dovoljno materijala za koji možemo upitno da kažemo: “Da vidimo kako će se to završiti?”. Ponekad se i nama samima dešava nešto što nas zadivljuje svojom neočekivanošću, i mi beskorisno ropćemo i govorimo: “Nisam ni mislio da će se to desiti”. Jadne smo mi neznalice u odredjivanju budućih dogadjaja! I u sadašnjim dogadjajima teško možemo da shvatimo njihove istinske uzroke, osim jednog koji prožima sve dogadjaje, a koji je pritom istinski i nesumnjiv. Ovo ili ono se desilo zbog toga što je tako bilo Bogu ugodno da ustroji ili dopusti po Njegovom premudrom, za nas neznanom, ali uvek pravednom i blagom Promislu: “Moje misli – nisu vaše misli, ni vaši putevi – nisu putevi Moji, - kaže Gospod. Ali koliko je nebo više od zemlje, toliko su putevi Moji viši od puteva vaših, i misli Moje više od misli vaših” (Isaija, LV, 8.9). Sveti Grigorije je rekao: istraživati skrivene uzroke Božijih sudova znači suprotstavljati našu grehovnu gordost Njegovim savetima ili opredeljenjima. Naša obaveza je da pri svakom neobičnom dogadjaju ponovimo reči svetog Pavla: “O, bezdna bogatstva, i premudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nepostižni sudovi Njegovi i neistraživi putevi njegovi” (Rimlj. XI, 33).
    Mnogo toga će biti otkriveno tek u budućem životu
    U našem ovozemaljskom životu mi mnogo toga nikada nećemo dosegnuti svojim razumom. Za nas je dovoljno da znamo i bez sumnje verujemo da Bog nije nepravedan, i da se u poslednji dan neće naći niko od onih kojima se sudi, ko bi mogao Gospodu da kaže nešto drugo sem reči: “Pravedan si Ti Gospode, i pravedni su sudovi Tvoji” (Ps. CXXIII, 137). Nekada je Car David, videći nečasne srećnike ovoga sveta, koji su svojim primerom povlačili i neke iz naroda Božijeg, želeo da razume Božije sudove o njima. Dugo i bezuspešno razmišljajući o tome, smireno je spoznao: “Teško mi je da to razumem, dok ne udjem u svetinju Božiju” (Ps. LXXII, 16. 17). Predstoji nam da do budućeg života odložimo potpunije razumevanje nepostižnih sudova i ciljeva najuzvišenije Božije premudrosti!
    Dakle, prestanimo da širimo krila našeg radoznalog sudjenja o stvarima koje su nam nepoznate. Talasi bezgraničnog okeana Najuzvišenijeg Uma, se neprestano prilivaju i odlivaju, podižu i spuštaju, prevazilazeći bistrinu svake mudrosti, ne samo ljudske, već i angelske. I kako bismo mi mogli da dosegnemo krajnje uzroke najdubljih Božijih sudova? Ko može da dosegne Božiju predodredjenost: zbog čega se neko rodio u paganstvu, a drugi u hrišćanstvu? Zbog čega se Jevandjeljska propoved u mnogim zemljama oglasila dovoljno kasno, tada kada se u drugima širila rano? Zbog čega je jedna država puna jeretika, a druga slobodna od svih tih poroka lažne vere, i u njoj je utvrdjena blagočestivost? Zbog čega Božija kazna nekoga zaobilazi dok se ne ispuni vreme, a druge stiže? Zbog čega nekad nevini bivaju predati sudu, bivaju okrivljeni i ginu, a gresi nekih ljudi se projavljuju na njihovoj deci i njihovim daljnjim potomcima? Zbog čega neko umire u mladosti, a drugi doživljava duboku starost? Zbog čega neko malo pogrešivši u nečemu gine bez pokajanja, a drugi dugo vreme pogružen u teška bezzakonja se na kraju ispravlja i zaslužuje smrt dostojnu hrišćanina? Zbog čega se neko kupa u bogatstvu i raskoši, a drugi nema ni koricu hleba, niti kopejku?
    Nemirni i veoma radoznali ume! Šta ti treba da to istražuješ? Bog je dozvolio, Bog je želeo, Bog je sve stvorio. Volja Božija za nas treba da bude najsavršenija pravda, a najuzvišenija mudrost – dragovoljno i mirno sledovanje Njoj.
    Kraj
    preuzeto sa http://www.wco.ru/biblio
    prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
  6. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Od čoveka zavisi samo želja, ali ne i delo
    Dozvoli da te pitam, ljubljeni moj brate hrišćanine, čije žalbe veoma često odjekuju nebom i zemljom. Šta te toliko rastužuje – da li volja, ili namera čoveka koji hoće da ti nanese bol, ili samo njegova vlast, mogućnost da ostvari svoju zamisao, ili i jedno i drugo? Ti odgovaraš: «Rastužuje me i jedno i drugo zajedno». Kao odgovor ću ti reći da ni zlonamerna volja, niti njeno ispunjenje (vlast) ne mogu da ti nanesu bol: zla namera (volja) je ništavna bez vlasti, i ne može da ti nanese nikakvu štetu, a njeno ispunjenje zavisi od dopuštenja, to jest Božije volje, koja je pravedna i sveta. Poznato ti je da je svaka vlast od Boga – zbog čega onda tuguješ i žališ se na onoga koji ti nanosi bol, kad on nije uradio ništa drugo sem onoga što mu je Bog dozvolio? U suprotnom, bez Božijeg dopuštenja, on ne bi mogao da ti nanese bol. Kažeš: «Moj protivnik mi je naneo najveću uvredu» - «Reci, kakvu? – jer te Bog kažnjava za tvoje grehe, ili te uči trpljenju, ili povećava tvoju nagradu za nevino pretrpljenu uvredu (bol) – i ti se smatraš uvredjenim»? – «Mrzim tog lukavog čoveka, - rećićeš, - i njegovu zlobnu volju». – «Ali, ti uvek obraćaš svoju pažnju na dela drugih ljudi, a ja ti savetujem da je bolje da svoj pogled obratiš ka Bogu i ka svojoj savesti. Šta je mogla da ti uradi ljudska volja, pa bila ona zla i nečasna? U čemu je njen uspeh? Ti se ne žališ toliko na to, što je tvoj protivnik želeo da ti naškodi, koliko zbog toga što ti je naškodio i što je mogao da ti naškodi! Od koga je to poteklo, i zašto on može da ti naškodi? Nije li to po vlasti i volji Božijoj? Ako je tako onda je to uvek pravedno, dostohvalno i sveto.
    Dakle, ili se ućuti ili obrati svoje žalbe Božijem dopuštenju – i čvrsto zapečati u svojoj duši, da Bog nikada ne bi dopustio da ti tudja zla volja nanese bilo kakvo zlo, koji ti ne bi poslužilo na korist, ukoliko ti sam sebi ne naškodiš.
    Pouke blaženog Avgustina
    I ko može da nam učini zlo ukoliko revnujemo u svemu dobrom? Predivno je rekao blaženi Avgustin: «Ne boj se neprijatelja: on može toliko da ti naškodi, koliko je za to dobio vlasti od Boga. Boj se Onoga, Koji je silan da učini ono što poželi, i Koji ne čini ništa nepravedno, već sve što čini – čini pravedno; a ako bi nam se nešto učinilo nepravednim, onda se to nesumnjivo desilo po Božijoj volji, i veruj dakle da je pravedno i istinito». Pitaćeš: «Ako je neko ubio nevinog čoveka, da li je to pravedno ili nepravedno?» - «Nema sumnje, da je to nepravedno i dostojno kazne». – «Zbog čega je Bog, - pitaćeš opet, - dopustio takvu nepravdu?» - «Ti želiš da vodiš spor sa Bogom, pre nego što si postao dostojan da pitaš Boga: iz kog razloga si Ti Bože dopustio to? – Božije namere za to, ili Njegova dopuštenja ti ljubljeni moj ne mogu objasniti, jer je Premudrost Božija nedokučiva za ljudski um, ali mogu da tvrdim samo to, da je s jedne strane čovek koji je ubio nevnog čoveka učinio nepravedno delo, a drugo da tog ubistva ne bi bilo da ga Bog nije dopustio iz nama nepoznatog, pravednog razloga. Govoreći drugim rečima: ubica je učinio nepravedno delo, koje zahteva kaznu; ali Božije dopuštenje je pravedno i premudro, ali skriveno od nas do vremena».
    Na sličan način blaženi Avgustin razmatra delo ubijanja Hrista, našeg Spasitelja: «Juda, bezzakoniti Hristov izdajnik, - kaže Avgustin, - i Hristovi gonitelji – su sve bezzakonici, nepravednici; medjutim Otac nije poštedeo Sina Svoga, već Ga je predao (dopustio da bude ubijen) radi spasenja svih nas». Eto tajanstvenog uzroka Božijeg dopuštenja za ubijanje Jedinorodnog Sina Svoga od strane zakonoprestupnika – uzroka, koji je u to vreme bio neobjašnjiv. Ne čudi se tome što Bog dopušta zlo: dopušta ga po Svom najpravednijem Sudu merom, brojem i težinom. U Njemu nema nepravde, te se ti sam u potpunosti predaj Njemu.
    Odnos prema uvredama
    Radi sopstvenog umirenja posle nanešenih nam uvreda je poznato samo jedno pravo sredstvo: kada te je neko uvredio ili ražalostio, ne obraćaj svoju pažnju na njegovu zlobu, već se obrati pravednom Božijem sudu, koji je dopustio protivniku da te uvredi, i ne vraćaj mu zlim za zlo koje ti je učinio: jer je njega Bog dopustio radi postizanja dobrih i pravednih ciljeva, koji su ti nepoznati do vremena. Toga su se držali svi sveti Božiji ugodnici: oni nisu ispitivali ko i zašto ih je uvredio, već su uvek obraćali svoja srca ka Bogu, smireno priznajući pravednost Božijeg dopuštenja; i zato su nanesene im uvrede smatrali dobrim za sebe, a svoje protivnike – za dobročinitelje, govoreći: evo naših istinskih dobročinitelja, koji nam ne laskaju; oni koji nas hvale i veličaju u oči, laskaju nam i štete našem unutrašnjem usavršavanju. Zbog toga su sveti uvek svoj misleni pogled obraćali ka Bogu, i u svakom delu su se uzdali u Božiji Promisao i svako dobro su očekivali od Boga.
    Greh protiv bližnjega ostaje greh, iako bi iz njega nastalo dobro
    S druge strane, iz gore rečenog se vidi da greh koji učinjen protiv bližnjega kroz Božije dopuštenje, zbog koga ne zaslužuje ni najmanje olakšanje grešnikove krivice samo zato što je njegovo protivzakonito delo dalo Bogu povod da od zla učini veće dobro. Namera onoga koji je sagrešio je bila i ostala zla. Tako naprimer ako bi neko od zlobnika zapalio kuću siromaha, a drugi dobri i časni čovek mu iz sažaljenja izgradio novu na istom mestu i to znatno bolju, onda to u tom slučaju ne bi moglo da posluži kao razlog za umanjenje krivice piromana bez obzira na to koliko je kuća bila loša, i što je posle toga taj siromah dobio znatno bolju kuću.
    GLAVA V. NEPOSTIŽNOST BOŽIJIH SUDOVA
    U toku celog svog života treba često da ponavljamo izreku carskog Proroka: “Pravda je Tvoja kao gore Božije, sudovi Tvoji bezdana velika” (Ps. XXXV, 7). Na taj bezdan kao da prstom ukazuju dve biblijske prvobitne sluge Egipatskog Faraona: peharnik i pekar. Oba su sluge jednog cara, oba su upali u njegovu nemilost, oba su uhapšena i zatvorena zbog teške krivice, na obojicu je car položio svoj gnev, obojice se setio u vreme svog dvorskog pirovanja, obojicu je mogao da pomiluje da je to bilo ugodno Božijoj pravdi, ili je obojicu mogao da osudi na smrtnu kaznu zbog podjednake krivice; medjutim, jednoga je osudio na nečasnu kaznu, a drugome je povratio svoju milost i postavio ga na predjašnje mesto služenja: pekara je naredio da obese i daju kao hranu divljim vranama, a peharniku je naredio da se vrati svojoj predjašnjoj dužnosti – da služi carskoj trpezi. Takvi su sudovi Božiji, jedne po pravednom Svom sudu udaljava od Svoga lica, a druge udostojava gledanja Njegovog lica po velikoj Svojoj milosti. “I ko može istraživati velika dela Njegova? Ko može izmeriti silu Njegovog veličanstva? I ko može izreći milost Njegovu?” – kaže sin Sirahov (XVIII, 3, 4).
    Koliko su samo tajanstveni i nepostižni Božiji sudovi o Navuhodonosoru, caru Vavilonskom, i o Faraonu, koji nije znao Josifa (Ish. I, 18)! Njih je lepo opisao blaženi Avgustin: “Jedan (Navuhodonosor) je za svoja bezbrojna zla dela bio kažnjen od Boga, i preko toga bio priveden ka spasonosnom i veoma korisnom pokajanju (sopstvenom ispravljanju). Suprotno tome, Faraon je bio ozlojedjen, i bez obzira na Božije kazne, prenebregao ih, i poginuo u Crvenom moru sa celom svojom vojskom. Oni su obojica bili ljudi: obojica su bili mnogobožački carevi i obojica su bili kažnjeni. Zbog čega njihov kraj nije bio isti? – Jedan je razumeo karajuću Božiju ruku, raskajao se i ispravio svoje ponašanje; drugi se nije povinovao Božijoj volji, ostao je u svojoj grehovnoj upornosti – i poginuo.
    Evo drugog primera nepostižnosti Božijih sudova: jedan od najboljih judejskih careva je bio Asa, koji je činio dobro pred Bogom i učvrstio svoje carstvo, svrgnuo sve idole po celoj judejskoj zemlji, iskorenio idolopoklonstvo – taj porok prvih careva u kolenu Judinom i Venijaminovom, razrušio poklonjenje planinama i šumama. Medjutim, taj slavni car, koji je dugo vreme pohvalno carevao, i trideset godina bio primer blagočestivog cara je pri kraju svog carevanja izgubio svoju prvobitnu slavu, promenivši se na gore. Zatvorio je u tamnicu proroka Ananiju, koji je razobličavao njegove besmislene postupke, kaznio je mnoge nevine gradjane, i na kraju kada se strašno razboleo na noge, nije se obratio Bogu sa pokajanjem zbog svojih sagrešenja i sa molitvom za svoje isceljenje, već je samo pribegao lekarima. O, kako se on promenio na gore, i kako njegova poslednja dela ne liče na prva! Prvobitno blagočestivi car je postao samopouzdani neposlušnik Božije volje, koja mu je javljena preko proroka (2 Paralip. XV-XVI). – Naprotiv, najbezzakonitiji i tokom celog svog života najnečasniji Manasija, koji je judejski narod doveo do tog stepena nepoštenja, da je postao gori od onih naroda, koje je Bog istrebio od lica sinova Izrailjevih, spoznao je u svom nepoštenju tešku Božiju ruku na sebi, obratio se k Bogu, raskajao za svoje nepoštenje i zadobio Božiju milost i oproštaj (2 Par. XXXIII, 9). O, Bože! Sudovi Tvoji su bezdana velika, bezdana bez mere duboka!
    Saul i David (prvi carevi Izrailjskog naroda), su za nas zadivljujući zbog različitosti Božijih sudova nad njima! Obojica su u početku bili dostojni pohvale, ali su obojica teško sagrešili sablaznivši celo carstvo, obojica su podvrgnuti teškim kaznama, ali kako su samo te kazne delovale različito na njih! Saul je otvrdnuo u svom nepoštenju i završio u mukama; David je kaznu preokrenuo na sopstveno isceljenje i postao omiljeni Božiji izabranik. Ovde nema mesta za pitanja: zašto je to tako? I radi čega? Takva pitanja se javljaju prema sugestijama zlih duhova, i mnoge su pogubili. “Šta, zaista je Bog rekao: ne jedite plodove ni sa jednog drveta u rajskom vrtu?” – upitala je nekada ženu (Evu) najlukavija životinja (Post. III, 1). Na to pitanje je Eva trebalo da odgovori lukavoj životinji na sledeći način: “Znamo da nam je Bog zapovedio da ne jedemo plodove samo sa drveta poznanja dobra i zla, ali zašto i radi čega je On to zapovedio – to ne treba da pitamo Boga”. Njegovoj svetoj volji je tako bilo ugodno, a mi ne treba da ispitujemo uzroke takve Njegove volje: “Ko bi poznao um Gospodnji? Ili ko Mu je bio savetnik? Ili ko Mu je dao unapred, šta On treba da uradi? Jer sve (što postoji) je iz Njega, Njime i k Njemu” (Rim, XI, 34-36). Mislim, da će se uvek naći oni koji tvrde da nije zabranjeno da se ponekad pita za uzrok ove ili one zapovesti. – Ali koga? Zar ne Boga, Kome je Jedinom poznato šta je dobro ili samo dozvoljeno? Ako sluga od svog gazde ili potčinjeni od svog načelnika zahteva da mu objasni uzrok neke kazne ili rasporeda, onda će prvi to smatrati za uvredu, a drugi za bunt i nepovinovanje njemu, I zar si se ti drznuo protiv Boga? Osim Njegove svete volje nema drugog uzroka Božijeg Promisla.
    Sveti Antonije Veliki
    Sveti Atanasije, arhiepiskop Aleksandrijski, opisuje u delima Antonija Velikog sledeći dogadjaj: dva monaha su se uputila na put, kako bi posetila sv.Antonija u njegovoj pustinji. Ali, pošto su išli po bezvodnoj vreloj pustinji, potpuno iscrpljeni od žedji, jedan od njih je već umro, a drugi je bio blizu smrti. Sveti Antonije se nalazio nekoliko milja daleko od njih. Sedeći u svom manastiru na kamenu, on je hitno pozvao dva svoja monaha i rekao im: “Trčite što brže možete u pustinju, i ponesite sa sobom sud vode, jer je jedan od dvojice bratije koji su išli prema nama već umro od žedji, a drugi još diše, ali veoma strada i veoma je oslabio; ako ne budete požurili, ni drugoga nećete zateći medju živima: to mi je Bog otkrio dok sam stajao na molitvi”. Dobivši zapovest, monasi su se brzo i rado uputili na put: našavši stranike, telo umrlog su zakopali, a drugog su osvežili vodom i ukrepili hranom, i poveli sa sobom kod svetog Antonija. Pri tom opisu Atanasije blagorazumno primećuje da niko ne može da pita: “A zbog čega sveti Antonije nije poslao svoje monahe ranije radi spasenja stranika, još pre smrti jednog od njih?”Takvo pitanje je zaista neprilično za hrišćanina, jer to nije bilo delo svetog Antonija, već je to bio Božiji sud: Sam Bog je izrekao Svoj pravedni sud nad umirućim i žednim – živim; On je otkrio Svoju svetu volju svetom Antoniju o spasenju stranika.
    Antonije Veliki, razmišljajući sam u sebi, divio se tajanstvnim i nedokučivim Božijim tajnama, i smireno govorio Bogu: “O, Gospode, Bože moj! Tebi ponekad biva ugodno da daruješ dugogodišnji život ljudima koji su očigledno nekorisni i pogruženi u bezdan bezzakonja, a ponekad prevremeno lišavaš života ljude koji su veoma korisni za dobro društva. Jedni, koji su malo sagrešili, bivaju teško kažnjeni; a drugi, naprotiv žive bez ikakvih nevolja, srećno, i tako dobijaju smelost da čine prestupe”. U vreme tog svog razmišljanja Antonije je čuo glas: “Pazi na samog sebe: to o čemu razmišljaš je sud Božiji, i ne istražuj ga i ne ispituj”.
    “O, kako su velika dela Tvoja, Gospode! Veoma su duboke pomisli Tvoje! Čovek nerazuman ne zna, i neznalica ne razume to” (Ps. XCI, 6, 7). Zaista si Ti Bog tajni.
    Čudesno spasenje pri zemljotresu
    Hiljadu sto sedamnaeste godine, kada je u celoj Italiji bio zemljotres, neki od stanovnika grada Milana su se okupili (priča Rogerije) u jednoj kući da bi raspravljali društvene potrebe. Odjednom se iz dvorišta čuo glas, koji je po imenu zvao jednog čoveka koji je bio u toj kući, da izadje. Taj čovek, koga su zvali nije znao ko ga zove i zato je žurio da izadje očekujući ponavljanje poziva. Neočekivano se neki neznanac približio vratima, i zamolio da pozvani brže izadje; tek što je ovaj izašao nekoliko koraka iz kuće, kuća se srušila i pogubila svojim ruševinama sve koji su se u njoj nalazili. Postavlja se pitanje: zbog čega je samo jedan čovek koji je bio u kući spašen od smrti, a svi ostali su poginuli? – Sudovi Gospodnji su velika bezdana! Ko ne vidi jasno u tom dogadjaju ponavljanje drevnih čuda? Tako je Andjeo Gospodnji izveo Lota sa njegovom decom iz Sodoma, a sve ostale stanovnike je ostavio kao žrtve ognja. Takvim čudnim načinom su bili sačuvani i mnogi drugi ljudi, koji su bili zajedno sa velikim brojem ljudi, koji su poginuli iz nekog razloga, koji je doveo do opšte pagube.
    Neočekivano ispravljanje bezzakonika
    Hiljadu petsto devedeset sedme godine, živeo je na Siciliji, na mestu koje se zvalo “Carska Gora”, čovek, koji je uporno provodio raspusni život. Njegov poznanik, blagočestivi monah ga je mnogo puta savetovao da se ispravi i napusti bogoprotivan život, razvrat sa nepotrebnim ženama, ali on i dalje nije odustajao i nije se ispravljao. Prošlo je nekoliko dana posle poslednjeg saveta, i on je poginuo u zagrljaju nepotrebne žene, na njenoj postelji, iznenada probijen bajonetom. Drugi neki čovek, sličan prvom, bezzakonik, čuo je za pogibiju svog druga i ostavio je bezzakonje. Postavši celomudren preko kazne i pogibije prvog bezzakonika, on je preostalih šezdeset godina svog života proživeo u usrdnom pokajanju za svoje grehe. – Šta reći o svemu ovome, sem pravedne izreke: Sudovi Tvoji Gospode su bezdana velika i neizmerna!
    Divno Božije opredeljenje o Isaakovoj deci
    Božanstvenom apostolu Pavlu je bilo veoma divno Božije opredeljenje za dva Revekina blizanca – Isava i Jakova, jer dok se oni još nisu rodili, niti učinili ništa dobro ili loše, i zbog čega bi se jedan od njih pretpostavio onom drugom, Bog je već unapred rekao: Jakova sam Ja zavoleo, a Isava omrznuo. – Šta da kažemo na to? Zar je Bog nepravedan? – Nikako! O, čoveče, ko si ti da se sporiš sa Bogom? Hoće li stvar reći onome ko ju je napravio: zašto si me tako napravio?  Nema li lončar vlast nad glinom, kako bi od te smese napravio jedan sud za početnu upotrebu, a drugi – za nisku (Rimlj. IX, 11-13. 14.20.21)?
    Zar je izmedju lončara i gline manja razlika nego izmedju Boga i čoveka, ništavnog crva? Ko će se drznuti da kaže Bogu: zbog čega Ti Gospode tako radiš?
    Priča avve Doroteja o dvema devojčicama
    Sveti Dorotej priča: u neki grad je stigao brod sa zarobljenicima, a u tom gradu je živela jedna sveta devica. Ona se čuvši da je stigao brod veoma obradovala, jer je sebi želela da kupi malu devojčicu, i mislila je: uzeću je i vaspitaću kako ja hoću, kako uopšte ne bi znala za poroke ovoga sveta. Poslala je po vlasnika broda, i pozvavši ga kod sebe, saznala, da on ima dve male devojčice, upravo takve kakve je ona želela, i tog časa je s radošću izgovorila cenu (za jednu od njih) i uzela je kod sebe. Kada je vlasnik tog broda napustio to mesto, u kome je živela ta sveta žena, i jedva se malo udaljio, srela ga je jedna bludnica, veoma razvratna, i ugledavši s njim drugu devojčicu, poželela da je uzme; dogovorivši se s njim, rekla je cenu, uzela devojčicu i otišla s njom. Vidite li Božiju tajnu? Vidite li Božiji sud? Ko to može da objasni? U stvari, sveta devica je uzela tu maloletnicu, vaspitala je u strahu Božijem, upućujući je na svako dobro delo, obučavajući je monaškom životu, to jest kraće rečeno, u blagouhanju svetih zapovesti. Bludnica je uzevši drugu nesrećnicu, napravila je djavoljim orudjem. Jer čemu je ona mogla da je nauči sem pogubljenju sopstvene duše? Dakle, šta možemo da kažemo o njenoj strašnoj sudbi? Obe su bile male, obe su bile prodane, ne znajući ni same kuda idu, i jedna se našla u Božijim rukama, a druga je upala u djavolje ruke” (1). Ko će u ovom dogadjaju ispitati dubinu i tajanstvenost Božijih sudova? Sudovi su Tvoji Bože bezdana velika!
  7. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Јеромонах Иларион Ђурица   
    Јеромонах  Иларион Ђурица, духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну

    Однос духовника и духовног чеда
    Одпочевши своје монашко послушање код светогорског старца, схиархимандрита Василија Гролимунда у скиту Светог Спиридона у Гајлнау у Немачкој (1989), у манастирима Крки (1991) и Драговић (1992-1995) у Далмацији, својом свештеномонашком службом и Речју ─ нарочитом врстом апостолата, храбрио је народ у држању свете вере и очувању самобитности. Потом га је рука Божја довела на Приморје да открије мироточиве мошти свештеномученика на превлаци Светог Архангела Михаила код Тивта(1996). Радују се те свештене душе и благосиљају с Небеса, јер је у то време почело литургијско прослављање њиховог мучеништва за Христа и њихове до Крста Христовог верне, распете љубави. Призвао је, затим, српски Златоуст, светитељ Николај Жички, оца Илариона да послужи и његовој светињи у манастиру Лелић (2000-2002) на велику радост побожног народа ваљевског краја. Затим, овај благочестиви монах одлази у манастир “Светог архангела Михаила” код Аранђеловца, где наставља свој мисионарски рад, као и преуређивање манастира који је затекао у незавидном стању. Богомдароване таленте, своју љубав и снагу, умну и телесну, нештедећи је уложио у сваки од ових Божјих домова, неуморно радећи на духовно-мисионарском и просветно-верском пољу. Сада се Отац Иларион налази у манастиру Светог Архангела Гаврила у Земуну.
    Оче, реците нам у чему се састоји Академска Теологија?
    Академска или учевна теологија је у ствари схоластика.Она је доктрина, односно, чине је идеје, ученост и образовање.Права теологија није у учености и образовању, већ у поезији, у песничкој уметности.Овом нашем времену много недостаје истинско богословље-поезија преподобног оца нашег Јустина Новог. Надамо му се.Другачији је пут академског теолога од пута подвижника, који се не бави интелектуалном рефлексијом већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дугог труда, суза он постаје способан да својим истанчаним умом разликује Божанске од демонских енергија. Зато нема теологије без “разликовања духа” овакви подвижници имају изузетно велику улогу данас у очувању аутентичног православља..
    Живимо у временима, у којим скоро сваки други човек пати од неке болести. Најчешће су оне, које су везане за психичко стање појединца. Можете ли нам нешто висе рећи о депресији, посматрано из угла Православља? Такође, често се помиње да је болест опомена Божија. Шта се заправо сматра под тим појмом?
    Болест у Старом  и Новом Завету пут је и начин покајања. Покајна верност Богу враћа изгубљено здравље и живот.”Ја сам Господ који даје здравље”(Изл 15,26).Болест ставља на пробу људски живот.То излагање опасности самога живота јесте болест. Сваки грех је болест. Депресија, или говорећи језиком аскетике, духовна сухоћа или пустиња, односно духовна болест је духовне душе. Депресија није психијатријска болест.
    Поред глобалне кризе у којој се налазимо, често се говори и о кризи у Хришћанству. Можете ли нам нешто мало више објаснити о томе?
    У данашњој општој пометњи идеја, мишљења и криза, те и поред кризе ауторитета, кризе вере, кризе епископата, кризе свештеничког сталежа, монаштва, криза Литургије, евидентна је и криза хришћанства. Индикатор те кризе је однос православног света  према римском папи.Све је у кризи, осим светости.Зацело само Свети Божји нису у кризи.Црквена институција је у дубокој кризи, док она Црква која није установа људска, већ она права Христова Црква није у кризи упркос томе што је дефинишем само као предах између два гоњења.Наш хришћански живот није у кризи ако је “идење из пораза у пораз до коначне победе,” како вели преподобни ава Јустин.
    Да ли би требало у том смислу одложити посету Римског папе Србији и СПЦ?
    Не, првојерарха западног хришћанства, по мом мишљењу треба звати што пре у званичну посету, лепо га и хришћански гостољубиво дочекати и предочити му смерно сва непокајана места у нашој историји.Требало би му дати част коју му је увек указивао Свети Сава…
    Живимо у веома тешким временима и његове сложености се појачавају из дана у дан? Реците нам шта је то Апокалипса? Како оцењујете “Слово о Апокалипси” – Андреја Тарковског?
    То слово Тарковскиг се одвећ допало нашем образованом свету. По мом мишљењу он је у тој његовој “Световној концепцији” Откривења потпуно у заблуди.Упркос Тарковском, Апокалипса јесте слика коју чине обиље симбола.Тачно је да је Откривење велико поетско дело, али најмање два аутора-св.Јована Богослова и његовог ученика и сарадника Прохора.Умесан је покушај тумачења, али не и погађање и предсказивање.Сву симболичку аритметитику, геометрију, ботанику и зоософију дали су већ свети оци и учитељи Цркве.Уметник не може да буде срећан само ако је паганин.Хришћанин-уметник живи да би био овеома срећан.И нема веће ствари, упркос Тарковском, од спасења, које и јесте срећа, односно блаженство.
    Оче, ових дана се много прича о случају “Црна река” . Реците нам које је Ваше мишљење по том питању? Да ли батине могу заиста бити лек?
    Моји родитељи и учитељи су често употребљавали шибу и заушницу нада мном и мојим братом.Шта значи казнити дете?-Тући га?!Али човек није само тело. Он је и суштина.Неупоредиво је већи и трајнији бол и неугодност душе.Тамо где је дозвољено бити и вређати душе, ту је дозвољено и сакатити тела. Наркоманија је слаб доказ за морално оправдање батинања. Аргументум бацулинум чини лошу услугу Цркви, свештеничком достојанству и вери.Против сам силе, и уопште жестоке телесне казне, у васпитавању. Свештеник самим чином мучења животиња, а не људи, није у благодатном стању које је неопходно да би служио свету Литургију и делио Свете Тајне. Очигледно смо се уморили од неспособности да волимо и да служимо Богу и браћи. Поред тога претерано су скупе батине. Од 350 до 500,  и више евра.
    Оче, Вас монашки пут је веома трновит. Пролазили сте кроз велике невоље, неправде, искушења, али ипак познато је да сте велики  борац за младе људе. Оклопљени Божанском љубављу, Ви просто ма где били увек изнова својом очинском љубављу привлачите младе, и имате велики број Академских грађана међу својим духовним чедима. Можете ли нам нешто рећи  о избору духовника. Ко је заправо прави, а ко лажни старац?
    Ја сам све своје духовнике сам нашао, па су ме они потом усинили, примили су ме у своја недра. Такође, и ја духовна чеда препознајем и препорађам као своја – љубављу.Оно што се ради у једној души има одјек на сваку другу душу.Док једна душа страда ја састрадавам, док се мучи или изгара неким осећањем. Једном речју, истовремено болујем са браћом од истих збивања у себи. Један је Дух, али свака душа му је саучесник. Све што је у Духу у сваком је, као у истом Огњу свако је искра. На тај начин свака је душа саодговорна. Зле пак душе су демонски прилог за вихор, а добре за мир, тишину и радост. За саваскрсавање.
    Шта је за Вас духовничка одговорност?
    Постоји поред личне и духовничка одговорност. Постоји и одговорност Цркве у морално-богословском и правном смислу. Ја нисам за одмазду, за освету, ја сам за опраштање. Нисам ни за казну.За поправне мере се тешко одлучујем.
    Како саветујете своја духовна чеда? Реците нам нешто о покајању??
    Тешко питање!Нема правила, сваки је поука јединствена. Мада ја обично не саветујем, већ настојим да предочим ствар. Ако пак, ипак, саветујем; саветујем узгред и непретенциозно. Модеран човек не воли и не усваја туђе искуство.
    Познати сте као велики хуманиста, чак сте прошле године, у акцији “Познати служе” у Врњачкој Бањи,виђени са својом духовном децом у улози конобара. Наиме, заједно са својом духовном децом , прикључили сте се овој хуманитарној акцији чији је циљ био помоћ “Удружењу родитеља деце ометених у развоју”. Реците нам, колико су у ствари хуманитарна дела битна за спасење душе?
    Пре свега, слаб сам ја хуманиста, а још слабији светоотачки, и хуманиста-човекољубац у духу Светог Евангелија! И не хвалите ме, јер похвалама разјарујете моје непријатеље и противнике. Та акција “Познати служе’ у Врњачкој Бањи је дело и принос Богу и браћи моје духовне породице. Ја сам као старији човек у тој акцији дисао чист српски ваздух и гостио се у дебелој ладовини. Додуше, неспретно сам продавао сладолед. Човекољубива дела су творили : Михаило Вукобратовић, филмски режисер, Лана Вукобратовић, филмски монтажер, Драгутин Топић, архиатлетичар, Јелена Биљана Топић, троскокашица, Иван Гавриловић, певач.Очекивао се и долазак Јелене Томашевић.Мени се чини да је потребније од непосредног зидања добра човекољубља, много нужније рушење зла.Такве су нам акције потребне. Предлажем свенародну, покајничку акцију у рушењу зла!
    Оче високопреподобни, често се говори о избору духовника. Мене интересује, како Ви препознајете своје духовно чедо, обзиром да  Ви као духовни отац узимате велику одговорност пред Господом за њих?
    Ја знам своје и моји мене знају. Мој си у Богу ја те данас родих ! Ја сам све своје духовнике коа што су Виталије Тарсјев, † протојереј Павле Врбица, преподобни Јустин Нови, Преосвештени Атансије Јевтић, светопочивши светитељ Данило Будимски, Високопреосвештени Амфилохије, високопреподобни  Василије Гролимунд, вископречасни Драган Нагулић и друге сам нашао, па су ме они потом усинили примивши ме у своја света недра.Оно што се роди у дохувном оцу, роди се у духовном чеду.Своје препознајем љубављу. Док, душа духовног чеда страда, мучи се или изгара неком врлином, страда, распиње се-састрадава, и васкресава истовремено, болује и препорађа се, од истих збивања у себи и син или кћер. Све што је у Духу Светом, у сваком је, као у истом Огњу, барем је свако искра тог крштења Огњем. А зле душе, па покварен духовни портод је прилог за вихор, а добри су за мир, љубав и радост у Духу Светом.Многи духовни синови и кћери су прилог за вихор, отпадају и непријатељски се усмере против оца! Такви су који падају под властиту анатему, изопштење. Самопорицање.
    Оче, захваљујемо се што сте пронашли мало времена да одговорите на питања за наш форум “Живе Речи Утехе”. Радујемо се Вашем одзиву, и надамо се да ћемо имати чешће прилике да чујемо Ваше душекорисне савете. Оче, благословите и помјаните!
    Богу нашему нека је слава и хвала !
    Разговор за форум Живе Речи Утехе водила Соња Емерковић

    Извор: преузето са сајта svetijakov.org :smiley:
  8. Волим
    marija got a reaction from Георгина in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    Sudio je strogo. Prezirom je šibao poroke, sa strašću je razobličavao razbojništvo i nadmenost, izvrgavao ruglu uskogrudu ograničenost, brljivu nesposobnost i gnusni nedostatak morala. Smatrao je sebe jednim od poslednjih preostalih pravednika.
    Video je sebe kao sjajnog viteza koji, neustrašivo, ne hajući za sebe, stoji na braniku najviših ljudskih vrednosti.
    Doživljavao je sebe kao borca bez straha i mane koji na megdan izaziva nikogoviće i ništarije, podlace i prevarante, hulje i nasilnike, štiteći lakoverne, slabe i bespomoćne.
    Bilo je ipak u njegovoj strasti previše zagriženosti da bi bila skrena.
    Bilo je u njemu previše mržnje i previše gneva koji teško da bi mogli proizaći iz visokih načela kakva je propovedao.
    Bilo je u svemu tome nečeg duboko ličnog, što nije priznavao ni sebi ni drugima.
    Njegova je pravda zapravo bila s mukom prikrivena osveta svima koji su ga na bilo koji način i u bilo čemu prevazilazili, svima onima koji su ga užasno uvredili samim tim što su ga u bilo čemu nadmašili, svima onima kojima je, i ne znajući to, zbog bilo čega zavideo.
    A skoro svakom je nalazio razlog da zavidi. Jednima zbog uspeha ili poznatosti, drugima zbog moći ili uticaja, trećima zbog samopouzdanja, opuštenosti ili zadovoljstva sobom. I tako dalje, i tako dalje. Spisak je praktično beskonačan.
    Njegova duboka, prodorna i neumoljiva zavist poticala je iz potrebe da u svemu bude ispred i iznad svih. Da postane sila koja će sve pokretati i centar oko koga će se sve obrtati.
    Tako je sebi postavio neostvariv cilj. Otuda osećanje promašenosti koje ga proganja, otuda jed koji ga nagriza.
    Morao je uvek biti najbolji jer je strahovao da je najgori.
    Verovao je da je pravednik a zapravo je bio očajnik.
    Očajnik koje je sebe prezreo i stoga bio prinuđen da prezire druge, očajnik koji je sebe zgazio i zato stao da gazi po drugima.
    Njegova je pravda bila osveta, njegova osveta izraz očajanja, njegovo očajanje proizvod neostvarivog cilja, neostvariv cilj posledica odbacivanja vlastitog bića.
  9. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Депресија се лечи редовним литургијама   
    Šta je depresija i kako se manifestuje?­
    Depresija zapravo predstavlja skup simptoma u kome dominira neraspoloženje koje se razvija bez vidljivog razloga ili koje po svom intenzitetu i dužini trajanja prevazilazi uzrok. Pored ovoga prisutni su i sledeći poremećaji: izraženo smanjenje interesa za svakodnevne uobičajene aktivnosti, značajan gubitak telesne težine (više od 5%), psihomotorna usporenost, nesanica ili preterano dugo spavanje, zamor praćen opštim gubitkom energije, izraženim osećajem krivice i mislima o samoubistvu.
    Kakvi tipovi depresije postoje?
    Postoji više tipova depresije koji se razlikuju prema dominantnim simptomima u kliničkoj slici ili subjektivnoj žalbi klijenta. Melanholična depresija se manifestuje gubitkom interesovanja za uobičajene prijatne stimuluse i ranim jutarnjim buđenjem (najmanje 2 sata ranije od uobičajenog) kao i time da je depresivno raspoloženje upadljivo gore u jutarnjim časovima.  Atipična depresija  je praćena izraženom željom za uzimanjem hrane, viškom kilograma, povećanom potrebom za spavanjem, i prevelikom osetljivošću na kritiku od strane okoline. Postoji takođe i sezonski tip depresije koji se javlja u peridu jesen-zima. ‘Maskirana’ depresija se manifestuje predominantnim telesnim simptomoma kao što su glavobolja, srčane smetnje, stomačna nelagodnost ili neuralgiformni bolovi. Depresija može biti prouzrokovana i lekovima, endokrinim oboljenjima (hipo i hipertireoza, diabetes), infekcijama (hepatitis, AIDS), reumatodnim artritisom, neurološkim oboljenjima (multipla skleroza, Pakinsonova bolest i cerebrovaskularni insulti) i neoplazmama (abdominalni tumori).
    Kako se sa vremenom razvijao koncept depresije?
    Još je Hipokrat (406-357 pre nove ere) opisivao melanholiju (‘crnu žuč’) kao stanje koje je praćeno averzijom prema hrani, izraženom nesanicom, iritabilnošću i nemirom. Grčki lekari toga doba su verovali da se depresija javlja na substratu melanholičnog temperamenta, koji pod uticajem planete Saturn, izaziva da slezina luči crnu žuč koja dovodi do neraspoloženja. Freud je sa druge strane depresiju opisao kao ‘agresiju prema unutra’ odnosno agresiju uperenu prema samom sebi. Savremeno etiološko stanovište je da depresija nastaje usled interakcije bioloških (nedostaka neurotransmitera serotonina i noradrenalina) i sredinskih faktora (intenzivan stres, gubitak, odbacivanje), dok kognitivni terapeuti na čelu sa Aronom Beckom smatraju da se u pozadini fenomena depresije nalaze misaona trijada, a to je da klijent o sebi misli da je bespomoćan, interpretira događaje kao nepovoljne za njega, i veruje da je budućnost beznadežna.
    Kako razlikovati normalnu tugu zbog gubitka i depresiju?
    Da bi se utrdilo da li je žalost  u granicama normalnog emocionalnog reagovanja na gubitak, pored procene intenziteta i trajanja, potrebno je i upoznati se sa značajem pretrpljenog gubitka za datu osobu, kao i steći uvid u prethodne rakcije klijenta na gubitak odnosno ‘reakciju žalosti’. Sullivan je govorio o žalosti kao procesu koji pomaže da se ožalošćeni oslobodi vezanosti sa izgubljenim objektom. Normalan proces žalosti prolazi kroz tri faze: kada se primi vest o smrti voljenog člana porodice, osoba je najčešće obamrla. Ova reakcija traje kratko, a zatim nastupa izražena tuga i veliki psihički bol koji se smenjuje sa nastupima čežnje za izgubljenom osobom.
    Upadljivo je da sve što podseća na umrlog pojačava tugu. U sledećem stadijumu dolazi do razvoja apatije, osećaja bezvrednosti i ništavnosti svega. Ožalošćeni je preokupiran mislima o umrlom, kojeg obično idealizuje. U ovom periodu su moguća i ljutita pražnjenja zbog ambivalentnih osećanja prema preminulom. U većini slučajeva intenzitet tuge opada se vremenom, a kasnija pojava tuge i čežnje za objektom javlja se najčešće na godišnjicu smrti voljene osobe.
    Kakav značaj ima depresija za mentalno zdravlje nacije (depresija u brojkama)?
    Epidemiološke studije ukazuju da je mogućnost da neko oboli od depresije u toku svog životnog veka 9.5%. Pri tom samo 53.9% obolelih dobijaju adekvatan tretman. Ekonomski značaj depresije proizilazi iz činjenice da su troškovi lečenja, odsustva sa radnog mesta i sniženog kvaliteta života u razvijenim zemljama kao što je SAD 16.3 milijarde dolara godišnje.
    Koji su rizični faktori za razvoj depresije?
    Žene su izložene većem riziku za razvoj depresije nego muškarci. Što se tiče rase, crnci obolevaju nešto ređe od belaca, dok su mladi ljudi češće depresivni od starih. Pored gorenavedonog, niži socio-ekonomski status je praćen većim rizikom za nastanak depresije. Bračni status je takođe faktor koji utiče na razvoj depresije, s obzirom da razvedeni ili razdvojeni parovi češće imaju depresivne simptome, kao i osobe u čijoj porodici neko od članova već boluje od depresije. Važno je takođe istaći da je veća frekvencija depresije u urbanim nego u ruralnim sredinama, a negativni stresogeni faktori povećavaju rizik nastanka oboljenja.
    Kakve su tipične greške u mišljenju kod depresivnih osoba?
    Arbitrarno zaključivanje odnosno izvlačenje zaključka bez dovoljno dokaza. Specifična apstrakcija tj. fokusiranje na određeni detalj uz ignorisanje drugih važnih aspekata nekog događaja. Preterana generalizacija odnosno formiranje zaključaka koji su zasnovani na malom broju činjenica. Zatim magnifikacija i minimizacija odnosno preuvaličavanje ili potcenjivanje značaja ili važnosti nekog događaja. Personalizacija, tj. tendencija da se događaji u okolini dovode u vezu sa sopstvenom ličnošću bez značajnih dokaza i apsolutističko odnosno dihotomno mišljenje koje predstavlja tendeciju da se događaji ili iskustva stavljaju u ‘sve ili ništa’ kategorije.
    Kakva je veza između depresije i seksualne disfunkcije?
    Seksualna disfunkcija može biti uzrok za nastanak depresije, kao što ona može biti i jedan od simptoma depresivnog poremećaja, ili posledica neželjenih dejstava psihofarmaka. Ispitivanja ukazuju da 31% depresivnih klijenata ima snižen libido, 35% erektilnu disfunkciju, a čak 47% odloženu ejakulaciju.
  10. Волим
    marija got a reaction from mirjanam in Mučenje ljubavi. Kelijski zapisiArhimandrit Lazar (Abašidze)   
    Od izdavača
    Knjiga, koju ste sada otvorili je verovatno jedna od najneobičnijih koje su izašle u toku poslednjih deset godina u ruskom pravoslavnom izdavaštvu. Njen podnaslov je “Kelijski zapisi”, i žanr joj je pre svega takav. Ali ona po svom unutrašnjem sadržaju ima toliko lični i istovremeno iskreni i otvoreni karakter, da pre liči na ispovest, zbog čega njen naslov – “Mučenje ljubavi” maksimalno precizno opisuje njenu suštinu. U njoj se pod prefinjenim pokrovom reči skrivaju ne samo rasudjivanja, misli, već i živo osećanje, bol srca, znoj, suze i krv.
    Autor ovih “Zapisa” – arhimandrit Lazar (Abašidze), sveštenik Gruzinske Pravoslavne Crkve je dobro poznat ruskom čitaocu po svojim višebrojnim izdanjima knjiga: “O tajnim bolestima duše”, “Greh i pokajanje poslednjih vremena”, “O monaštvu”, “Duši, obremenjnoj duhom uninija” i nizom drugih, koje su bezuslovno dostojne najozbiljnije pažnje i razmatranja. Uzrok ovakve popularnosti knjiga arhimandrita je očigledna: one su posvećene jedinom potrebnom; otac Lazar piše i govori o tome što je najvažnije od svega i o čemu – o strašnog paradoksa! – se piše i govori veoma malo, a ako se i govori, onda je to često nedovoljno promišljeno i duboko. Pri čemu su njegove reči – reči iz živog iskustva; to nisu reči prozorljivog i svetog “starca”, već čoveka koji sam traži u ovom životu spasenje, sam pokušava da otkrije i zaista i otkriva put koji vodi ka Bogu, i živom opštenju sa Njim. I ta reč je utoliko vrednija što pripada jednom našem savremeniku, koji je upoznat sa slabostima i bolestima današnjeg sveta ne po čuvenju, već opet iz iskustva, što on i ispoveda pred svojim čitaocem.
    Otac Lazar ne beži od surovosti pitanja koja se danas postavljaju pred hrišćaninom koji živi u svetu koji je paganski u punom smislu te reči, jer i sam potiče iz njega i osetio je njegov puls ne samo “na svojoj koži”, već i u samom svom srcu. On traži odgovor na ta pitanja, pre svega za samog sebe i može to otkriveno da predoči i drugima.
    Treba reći da i pored potpune očiglednosti te koristi, koju ljudima donose knjige oca Lazara, one ne izazivaju kod svih jednoznačno mišljenje. Ponekad se može čuti i neslaganje sa njegovim mišljenjima i idejama: neko ga naziva maksimalistom, a neko opet kaže da se pročitavši njegove knjige, protiv svoje volje pogružava u beznadežno uninije. Medjutim, ukoliko otac Lazar nekoga razobličava i osudjuje, onda je to u prvom redu samog sebe, i to se otkriva više nego bilo gde drugde u tim “Zapisima”, koje trenutno držite u rukama.
    Svaki hrišćanin ima prirodnu težnju da se spase. Ali spasenje se prema prepodobnom Petru Damaskinu i prepodobnom starcu Amvrosiju Optinskom, ne gradi nikako drugačije nego “izmedju straha i nade”. Mi često osećamo strah: naša savest nam ne daje potpunu potvrdu o tome da radimo sve što bismo mogli radi toga da bi se čak ne približili Bogu, već sačuvali vernost Njemu. Često se umirujemo i nekom lažnom nadom, koja ne potiče od potpunog uzdanja u Gospoda, i potpune i bezuslovne predanosti i poverenja Njemu, već od neosećajnosti, od zaborava o vremenu iskušenja, kada će naš razobličitelj pred Božijim Sudom biti tako lako prenebregavana savest.
    Ali treba stati pred lice te suparnice (1) već sada, ne uklanjajući se od njenog okrivljavanja, ne raspravljati se sa njom, već joj rado staviti na raspolaganje svoje srce, kako bi bol razobličavanja, spasonosnog straha i stida pred Tvorcem pročistila iz njega sve ono poročno i nepotrebno, obnovila ga i preobrazila, što je naravno veoma teško! Teško je očajavati u sebi spasonosnim i bogougodnim očajanjem, shvatiti da u nama nema ničeg dostojnog ne samo večnog blaženstva, već čak i pomilovanja na Strašnom Sudu, i pored svega ne otpasti od spasonosnog uzdanja u neizrecivu Božiju ljubav. Raditi na sebi iz sve snage, i prevazilaziti ih, bivajući svestan pritom da je sav naš trud ništa i nadati se samo u Gospoda – to je u najkraćim crtama taj uzan i tesan put, kojim se prema rečima Samog Hrista, mali broj ljudi odlučuje da ide (2).
    “Mučenje ljubavi” je knjiga koju je napisao čovek koji je odlučio da ide tim putem. Tačnije, to nije knjiga već dnevnik. To nije zbornik pouka, saveta, niti rukovodstvo, kako se mogu okarakterisati predjašnji radovi oca Lazara, već je to želja za podelom mišljenja sa saputnicima na putu ka večnosti, o onome što je delimično shvaćeno i otkriveno na njemu, kao i o sopstvenim nedoumicama i problemima, ne skrivajući ih i ne stideći ih se.
    Teško da možemo a da se ne saglasimo sa time da je toplo-hladno najteža bolest savremenog hrišćanstva, a živa vera je to što najviše od svega nedostaje svakome od nas. Mi čini se nikako ne možemo da se primoramo da stanemo pred Boga direktno, i da shvatimo da nas od Njega ne odvaja ništa sem naših grehova i naše ravnodušnosti. Ne možemo da se primoramo i stanemo pred Boga i odlučno kažemo sebi bezuslovnu istinu o tome da drugog cilja sem Boga nemamo i ne možemo imati. I to biva najteže od svega upravo zato što treba stati sam, jer pored nas najčešće nema nikoga ili su to pak takodje slabi ljudi sa malo znanja kao što smo i mi sami.
  11. Волим
    marija got a reaction from ines in Свети Јован Кронштатски и живот у Христу...   
    III Крај животног подвига
    Болест и смрт

    Крајем 1908. године гасио се полако у Кронштату велики светилник Цркве Христове, отац Јован, који је јарко светлео 53 године.
    То гашење приметио је московски митрополит Владимир и са епископима саратовским Гермогеном и орловским Серафимом стигао у Кронштат 5. децембра, да посети оболелог оца Јована. Са њима су дошли генерал Николај Јудович Иванов и адмирал Никонов.
    Отац Јован дочекао их је речима: "Благодарим вам од срца, високи гости, преосвештени архипастири, што сте се сетили мене малога и посетили моју немоћ, особито ценим вашу љубав високо-преосвећени владико".
    У разговору са њима рекао им је да му је 79 година и испричао о својој мучној болести, која му не да мира ни дању ни ноћу ни 15-20 минута. Једино за време литургије осети олакшање на сат-два.
    Не обазирући се на савет лекара да престане са постом и пређе на мрсну храну, отац Јован није хтео да их послуша.
    У даљем разговору рекао је високим гостима: "Благодарим Господу за страдања која ми је послао ради очишћења моје грешне душе. Свето причешће ме оживљава."
    Митрополит Владимир дотакао се у разговору посета оца Јована Москви и замолио га да својом љубављу покрије, ако му некад, због недостатка слободног времена, није указао потребну духовну пажњу, и замолио оца Јована за молитве и у овом и у будућем животу.
    На то је отац Јован одговорио: "Што ме ви, владико свети, молите, ја сам увек у срцу своме носио и до краја живота сачуваћу особиту љубав и поштовање према вашој светости".
    6. децембра одслужио је рану литургију, а каснију служила су оба епископа. Кад су се у својим проповедима дотакли личности оца Јована и споменули јавне нападе на њега, светитеља, плач присутног народа прекидао је проповеднике.
    Кад су после литургије епископ и протојереј Восторгов посетили оца Јована, он се са њима повукао у своју собу и читав сат разговарао о предметима највеће важности, како је после сам рекао. Сабеседници су изашли из његове собе уплакани.
    10. децембра отац Јован одслужио је последњу литургију. После тога снага га је издала.
    Много раније Бог му је открио дан смрти. Још пре 15 година, кад су положени темељи новог храма на морској обали у Кронштату, он је рекао: "Кад зидови буду доведени до крова, мене неће бити мећу живима на земљи".
    18. децембра он је запитао игуманију Ангелину: "Који је датум данас?" Добивши од ње одговор, рекао је: "Слава Богу још два дана. Успећу све да урадим".
    Без обзира на крајњу изнемоглост, он није престао да се свакодневно причешћује. 18. децембра дошао му је свештеник са причешћем. Отац Јован хтео је да га пресретне и прихвати Свете Дарове, али га је снага издала и он би пао, да га нису придржали. После причешћа он је повремено губио свест и тешко стењао, што је сведочило о тешким страдањима. Тако је прошла следећа ноћ, између 18. и 19. децембра.
    Пред вече 19. њему се повратила свест и почео се жалити на велику топлоту у читавом телу. Присутни су по томе закључили да је крај близу.
    Вест да баћушка умире пронела се муњевитом брзином по граду. Свештенство Андрејевског храма одлучило је да не чека јутро него да још за ноћи одслужи литургију и причести башућку. Тој ноћној литургији присуствовало је мноштво народа. Чудна је то литургија била: на њој су тужно ридали и присутан народ и свештеници.
    По свршетку литургије, свештеници су са Светим Даровима пошли у стан оца Јована. Он је био у заносу. У једном тренутку рекао је: "Гушим се, гушим". Свештеници су искористили овај тренутак свести и причестили га. По пријему светих Тајни, он је продужио да лежи са затвореним очима и ретко би уздахнуо. Дисање му је било час јаче час слабије, што је наговештавало близак крај.
    У 6 часова изјутра, 20. децембра, свештеник је почео да чита Молебни канон при разлучењу душе од тела. Болесник је лежао мирно са затвореним очима.
    У 7 часова и 40 минута 20. децембра 1908. године, отац Јован је мирно отишао Господу у осамдесетој години живота.
    Кад се вест о смрти великог чудотворца, молитвеника и доброг пастира - добротвора разнела по Петрограду, ја сам са својим другом протојерејом Гронским кренуо у Кронштат. По доласку, ја сам двапут, увече и изјутра, прилазио и целивао руку оца Јована. Рука није била хладна нити укочена.
    http://emaus-biblioteka.blogspot.com/
  12. Волим
    marija got a reaction from Несташна in Dobar odgovor na strašnom sudu Hristovom   
    postoji jedna vrlo poučna priča
    Jedna žena je pala u komu i najednom
    kao da se našla pred Božjim sudom.
    «Ko si ti?», upitao je Glas.
    «Ja sam gradonačelnikova žena.»
    «Ne pitam čija si žena, već ko si ti.»
    «Ja sam majka četvoro dece.»
    «Ne pitam čija si majka, već ko si ti.»
    «Ja sam učiteljica u školi.»
    «Ne pitam čime se baviš, već ko si.»
    I sve tako. Šta god bi rekla, nikako
    da kaže pravi odgovor.
    «Ko si?»
    «Hrišćanka.»
    «Ne pitam koje si vere već ko si.»
    «Ja sam ona što je uvek išla u crkvu i pomagala ubogima i srirotima.»
    «Nisam pitao šta si radila, već ko si.»
    Na kraju, pošto nije znala da odgovori, vraćena je nazad. Kada je ozdravila, riešila je da otkrije ko je i sve se promenilo.
  13. Волим
    marija got a reaction from aliluja in "Aдамов комплекс и Евин синдром".   
    medo ja nisam kompetentna da analiziram ovaj tekst ali  ako ej Eva držala jabuku u ruci Adamov izbor je bio da uzme tu jabuku, dakle on je otkazao poslušnost Bogu i dosta je svaljivanja krivice na žene
    E sada mogu ti reći moje lično mišljenje, moja želja je oduvek bila da budem supruga i majka i mislim da nijedna žena nije ispunjena samo karijerom ma koliko ona sebe zavaravala, a ja dugo nisam bila majka
    Nikaad nisam želela da zapostavim svoje dete na konto karijere, nema te karijere ni tog novca koji može da zameni sreću moga deteta, njegov osmeh, i njegovu ljubav
    materjalne stvari su prolazne ono što dete dobije duhovno i emotivno ej blago za ceo život
    Moj brak se na žalost raspao, mada smo ostali najbolji prijatelji i posle toga, i on je, pokoj mu duši, preminuo,no...
    Muž mora biti zaštitnik i hranioc porodice a žena mora nositi ljubav i blagost u sebi..moraju prestati u braku da misle na moje i tvoje, već na naše, moraju gledati jedno u drugo, ma moraju sve ono što je Apostol Pavle u poslanici Korićanima dao kao savet
    Umorna sam sada moram ustati u 5h, usputno radite li vi narode negde
  14. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in Кад љубав изда... РАЗВОД   
    Ljubavi se uči kao i sve drugo.
    to što nekog drugog boli mala je uteha za gorana, kao i za sve nas, jer uvek ej naša bol najveća bol upravo zato što ej naše
    Ali rana koja se ne otkriva teže zaceljuje, radost kada se deli uvećava se, a tuga kada se deli umanjuje se 0102_laugh
  15. Волим
    marija got a reaction from ines in Руска музика   
    Хор братии Валаамского монастыря
  16. Волим
    marija got a reaction from javor in Насиље у породици   
    Strašno je to što koliko god živeli fizički u 21-om veku mentalitetom smo negde daleko u prošlosti.
    postoji toliko vidova zlostavljanja da je to strašno.
    godinama o tome tupim po netu..
    Jedno od najtežih je psihološko i emotivno zlostavljanje jer je i najteže dokazivo.
    parole- To nije moja stvar
    - Ćuti i trpi
    -Sa tobom nešto nije u redu su sramne i bezumne

    Svake godine zivoti zena (i muskaraca) bivaju izmenjeni ili unisteni od strane neke osobe koja ih zlostavlja. Emotivni oziljci, fizicki oziljci, i unistenje koji su rezultat toga su ocigledni u drustvenim i kriminalnim statistikama. Zlostavljanje moze biti otvoreno, besramno i direktno u lice. Medjutim, zlostavljanje moze takodje biti suptilno i izokola. Ono moze da eksplodira na sceni ili da se postepeno uvuce u odnose. Iako su zene glavne zrtve zlostavljanja, muskarci takodje mogu biti zrtve zlostavljanja.

    Jedan od prvih koraka resavanja problema zlostavljanja jeste njegovo prepoznavanje. Veoma cesto je tesko prepoznati ga, zato sto moze da se manifestuje u razlicitim oblicima. Evo kratkog pregleda razlicitih vrsta zlostavljanja:

    EMOTIVNO ZLOSTAVLJANJE je koriscenje mentalnih strategija ili igranje necijim umom. Ovo podrazumeva stvari kao sto su ljutnja, agresivnost, ponizavanje, zastrasivanje, proganjanje, strah, moc i kontrola. Cilj je da se nanese emotivna steta drugoj osobi.

    • FIZOČKO ZLOSTAVLJANJE podrazumeva koriscenje delova tela ili oruzja radi pretnje, kazne, dominiranja, sprecavanja, kontrolisanja ili povredjivanja druge osobe.

    • SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE je koriscenje prisilnih seksualnih radnji kojima se dominira, manipulise, preti, povredjuje, kvari ili kontrolise druga osoba.

    • DRUŠTVENO ZLOSTAVLJANJE podrazumeva druge oblike zlostavljanja radi dominiranja, manipulisanja ili kontrolisanja drustvenih odnosa neke osobe.

    • FINANSIJSKA ZLOUPOTREBAje koriscenje novca ili drugih stvari povezanih sa finansijama radi dominiranja, pretnje ili kontrolisanja. Ovo se radi da bi se nanela steta drugoj osobi ili radi finansijskog iskoriscavanja te osobe.

    • DUHOVNO ZLOSTAVLJANJE je kontrolisanje religioznih interesa ili obreda druge osobe. Duhovna steta moze biti naneta kritikovanjem religioznih ubedjenja neke osobe ili njihovo pogresno prikazivanje iz religioznih razloga.

    Iako zlostavljanje moze biti razlicitih oblika, cesto su prisutni zajednicki elementi. Na primer, cesto je prisutna teznja da se okrivi zrtva zlostavljanja.Zeni ce savetnik ili prijatelji mozda reci da se „potcini” ili „da se vise moli za svoj brak.” Cesto se zene vracaju vezama u kojima su zlostavljane, ostavljajuci mnoge u cudu zbog toga. U ovom clanku cemo pokusati da pruzimo neke odgovore i pravu sliku ovih vaznih pitanja.

    Razlike između zlostavljača u seoskoj i gradskoj sredini su male - jedina prednost palanke je što se tamo sve brzo sazna
  17. Волим
    marija got a reaction from Jace Jerimoth in Разговори о Исусовој молитви   
    Писмо о Исусовој молитви  -  Игуман Никон Воробјов
      Драга Л.В….ако се све заповести састоје у двема – у љубави према Богу и љубави према ближњима, а љубав се достиже извршавањем заповести датих нам у Јеванђељу,  oнда и треба тежити за знањима која најкраћим и најлакшим путем воде ка испуњењу тих заповести. Мирски човек може да се ограничи на телесно делање, онима који траже више неопходно је оно унутарње. Сам Господ је двема речима исказао у чему се оно састоји и шта је посебно неопходно у тешким временима ( види Мк. 13;33) – бдите и молите се. Није речено у то и то доба него увек. Бдети – значи пазити на себе, на своје мисли, речи, осећања; пазити и све што је противно речи јеванђељској одбацивати молитвом Исусовом, чиме се испуњава друга реч. Ако будете тако радили, онда ће вам бављење том молитвом заменити све, премда се не искључују ради олакшања, и друга делања. Непрестано принуђивање себе на молитву Исусову најбољи је доказ да човек хоће да буде са Господом, да хоће да испуњава Његову заповест.
    Чак и у време богослужења цариник је изговарао само пет речи и оправдао се. Свети оци кажу да се све молитве могу заменити само једном – Исусовом.
    Тако ће се, пак, молитва вршити  правилно онда када се нераскидиво здружи са покајањем, када буде била израз скрушења срдачног због своје недостојности, греховности, свести о непрестаном нарушавању јеванђељских заповести. Такав израз скрушења срца била је и цариникова молитва. Имај то у виду ! Плодом духовним не урађа пуно понављање молитве Исусове наглас, него молитва као излив срца испуњеног скрушењем. Онда ће она убрзо изазвати умилење и загревање срца, а то ће јој донети лакоћу и остало. Вршење заповести јеванђељских – спољашње и унутарње – сразмерно снагама човековим, бдење и скрушена молитва Исусова, ето то је оружје непобедиво, доступно, рећи ћу, једино доступно оружје нашем времену. Бављење њоме држи човека увек у духовној напрегнутости, не веже га ни за књиге, ни за животне услове, чак ни за здравље. Оно нам је свугде и увек ( осим онда кад се удубимо у неки посао, који изискује велику пажњу) доступно.
    Желим Вам да ово схватите и научите. Одредите себи невелико правило, у складу са околностима Свога живота и својом моћи, а остало време, дању и ноћу, увек према могућностима испуњавајте правило Господа Исуса Христа: бдите и молите се, јер ћете тим бављењем избећи све несреће, материјалне и душевне.
    Опростите ми, драга Л.В. Пишите !
  18. Волим
    marija got a reaction from Suncokret54 in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    e sada večita tema i dilema, pitanje koji svi u potaji žele, a ne usuđuju se da postave, i najčešće ne postave jer valjda i en žele da čuju odgovor.
    kada smo mladi sve je naravno mnogo lakše i jednostavnije, no uzmimo na primer dvoje prosečnih ljudi između 40te i 50te godine, koji za sobom imaju po jedan neuspešan brak( a takvih ej an nesreću i žalost sve više), upoznaju se, dopadnu se jedno drugom...i šta sada?
  19. Волим
    marija got a reaction from keka in Poverenje   
    borbu za prevlast. Kome se ne veruje, taj se mora pobediti i podjarmiti, kako bi se držao pod kontrolom. Sa dobrim ili lošim razlozima, događa nam se da ne verujemo u dobre namere ili sposobnost onih sa kojima smo bliže ili dalje povezani. Onih sa kojima živimo, sa kojima se družimo, sa kojima radimo. Ili onih čije usluge koristimo, kao što su lekari, profesori, majstori...
    Naše poverenje se često koleba. Tako nam se jedna ista osoba može čas učiniti dostojnom potpunog poverenja, čas krajnjeg nepoverenja. Tada dolazimo do grokog zaključka da sa ljudima nikada ne znamo na čemu smo jer se pretvaraju da su ono što zapravo nisu.
    Stvar je, međutim, u nama, ne u drugima.
    Nevolja je što ljude retko vidimo onakvim kakvim zaista jesu već ih procenjujemo polazeći od vlastitih slabosti, potreba, nada i strahova.
    Teško odolevamo iskušenju da u drugima pronalazimo, i preuveličavamo, vlastite mane. Prirodno je da zatim ne verujemo bićima sazdanim od samih slabosti.
    Ili ih, projektujući sopstvenu potrebu za nadmoći i savršenstvom, doživljavamo kao viša bića. Kada se, što je neminovno, suočimo sa njihovim nedostacima, ruši se naše poverenje zajedno sa slikom koju smo o njima stvorili.
    Ukoliko gajimo brojne i nezasnovane, iako najčeće nesvesne zahteve, lako ćemo se osetiti uskraćenim i izigranim, jer nam nije dato onoliko koliko smatramo da nam pripada, niti nam je priznat onaj značaj koji sebi pridajemo. Strah da će biti osujećeni naši neopravdani zahtevi rađa jednu opštu i oštru podozrivost.
    Da bismo verovali drugima, neophodno je da ih prihvatimo onakvima kakvi jesu i da od njih ne tražimo ono što nam ne pripada ili ono što nam ne mogu pružiti.
    Recimo, ničije nam poštovanje ne može nadoknaditi manjak samopoštovanja.
    Što više očekujemo od drugih, to ćemo prema njima biti podozriviji. Što smo podozriviji, to će naši odnosi biti gori.
    Ali, nemoguće je verovati drugima, ako ne verujemo sebi. Nemoguće je prihvatiti druge, ako ne prihvatamo sebe. Ko nema poverenja u sebe, neće imati poverenja ni u koga.
  20. Волим
    marija got a reaction from ines in Православна чуда   
    Sa strahopoštovanjem su vernici celivali ikonu Svetog Vasilija Ostroškog niz koju su se obilno slivale kapljice svetog mira ispunjavajući miomirisom celu crkvu kao i prostor oko crkve.
    Vraćajući se iz Crkve sa bdenja oglasilo se telefonsko zvono: javili su nam da nam je jedan darodavac poklonio besplatno putovanje na Frušku Goru,. koji ne želi da se njegovo ime zna i poučavajući nas Jevanđeljskim primerom «da ne zna levica šta čini desnica».
    Grupa poklonika je autobusom krenula 14.09.2008. godine u nedelju rano ujutru u 02.00 časa iz Banja Luke da bismo stigli na vreme na Bogosluženje u manastir Rakovac na Fruškoj Gori.
    Crkva Svetih bezsrebrenika i čudotvoraca Kozme i Damjana se napunila vernicima koji su se tiskali da se poklone mirotočivoj ikoni Svetog Vasilija Ostroškog. postavljenoj na sredini crkve na nalonju ispred Carskih Dveri. Sa strahopoštovanjem su vernici celivali ikonu svetitelja niz koju su se slivale kapljice svetog mira.
    Iguman manastira otac Varnava (Radusinović) je služio svetu Liturgiju a prisluživao je đakon Aleksandar (Ljubanić). Za vreme Svete Litugije mirotočenje se pojačalo, ikona se orosila, niz ikonu su potekle jače struje mira, a crkvu je ispunio divan nezemni miris. Po rečima vernika za vreme pojanja Heruvimske pesme osećali su se lako i radosno kao na krilima, posetila ih je blagodat Božija.
    Posle Svete Liturgije ispred ikone svetitelja pročitan je akatist svetom Vasiliju Ostroškom.  Svi vernici su pomazani svetim mirom, deljena je nafora i svi su dobili na blagoslov malu ikonicu Svetitelja koju bi priložili mirotočivoj ikoni, još jednom su se svi poklonili ovoj ikoni koja se sada prosto kupala u miru. Ikona je obložena komadićima vatice natopljene mirom. Rekli su nam da su ikonu dovezli samo na jedan dan iz malog sela Noćaje iz Mačve ovde na poklonjenje vernicima. Ova ikona je dugo stajala u prodavnici jer niko nije hteo da je kupi, a onda kada je đakon Aleksandar kupio počela je da mirotoči uoči praznika Svetog Vasilija Ostroškog.
    U ovom manastiru se nalazi i čudotvorna ikona Majke Božije Rakovačke. Posle svete Liturgije bilo je posluženje u manastirskoj trpezariji, a onda obilazak još tri fruškogorska manastira.
    U manastiru Jazak posvećenom Silasku Svetog Duha na apostole poklonili smo se moštima cara Uroša i svetiteljke Anastasije. U manastiru Mala Remeta posvećenom Pokrovu Presvete Bogorodice nalaze se mošti svetog Đorđa kao i čudotvorna ikona Majke Božije Remetske koja posebno pomaže bezdetnim roditeljima da steknu potomstvo.
    Manastir Ravanica-Vrdnik.čuva delić moštiju svetog Cara Lazara od čijeg kivota vernici nisu mogli da se odvoje, s ljubavlju mu se obraćajući molitveno s rečima da ih blagoslovi i daruje im hrabrost i jaku veru, da sačuva verni narod na Kosovu i Metohiji, da pozdravi svu svoju srpsku vojsku na nebu… «Ti znaš, sveti Care Lazare da te mi volimo, zaštiti nas i sačuvaj u sve dane našega života...»Dirljivo je bilo slušati pored kivota ove tople molitvene uzdahe ljudi koji nježno, kao sa živim razgovaraju sa svetiteljem. U manastiru se nalazi i kivot sa moštima svetiteljke Anastasije, kao i ikona Majke Božije na kamenoj ploči iz 13. vijeka.
    U Banja Luku smo se vratili uveče oko 22.00 časa, zadovoljni i ispunjeni radošću Hristovom i blagodarnošću Bogu što smo se udostojili poklonjenju mirotočivoj ikoni Svetog Vasilija Ostroškog na ukrepljenje vjere, kao i mnogim svetinjama naše Svete Fruške Gore.
  21. Волим
    marija got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Умемо ли да исијавамо радост, животност, љубав, да бисмо пренели наш доживљај Господа...   
    онако као и до сада, онако као једино умем, увек пружајући руку, покушавајући да у сваком људском бићу сагледам божанско биће, да имам разумевање за туђе поступке, мењајући себе из дана у дан, из сата у сат из секунде у секунду
    што би рекли својим животом, јер реч је реч, а дело је дело
    Човек још увек није научио да користи реч на начин на који би требало
  22. Волим
    marija got a reaction from БанеЛ in Поуке и беседе светих отаца   
    Стопе у песку!

    Једне ноћи човек је уснио: сањао је да је ходао дуж обале са Господом. Преко неба су бљештали призори из његов-
    ог живота.У сваком призору приметио је два трага стопа-
    ла у песку , један је припадао њему, а други Господу.Када
    је последњи призор његовог живота бљеснуо пред њим ,
    он се окрену да погледа стопала у песку. И тада примети ,
    даје многo пута,дуж стазе његовог живота ,само један траг
    стопала.Примети да се то, такође, дешавало у најтежим и
    најтужнијим временима његовог живота.Ово му засмета и
    он упита Господа о томе :»господе, ти рече,да када одлуч-
    им да те следим, да ћеш ходати самном читав пут ,али сам приметио да у најтежим временима у мом животу , има само један траг стопала . Не разумем зашто ме остављаш када си ми најпотребнији.»
    Господ му одговори:»драго моје дете ,ја те волим и не остављам.Кроз време твоје кушње и патње , када видиш само један траг стопа , то
    Је када сам те носио.»
  23. Волим
    marija got a reaction from БанеЛ in Поуке и беседе светих отаца   
    О очајању - Свети Серафим Саровски

    Као што се Господ стара за наше спасење, тако се и човекоубица - ђаво пашти да човека доведе до очајања.

    Очајање се, по учењу светог Јована Лествичника, рађа или од свести о мноштву грехова, од очајања савести и несносне туге (при којој се душа, покривена мноштвом рана, због неиздржљивог бола погружава у дубину очајања), или од гордости и надмености кад се неко сматра недостојним греха у који је пао. Очајање правог првог облика човека вуче у све пороке без разлике, а при очајању друге врсте човек се још држи свог подвига што, по речима Јована Лествичника, не одговара разуму. Прво се лечи уздржањем и добром надом, а друго смирењем и неосуђивањем ближњег (Лест. 26).

    Узвишена и крепка душа не очајава при несрећама, ма какве биле. Јуда издајник је био малодушан и неискусан у борби због чега га је непријатељ, видећи његово очајање, напао и принудио да се удави. Петар, међутим, као тврд камен и као искусан у борби, није пао у очајање, нити је изгубио дух приликом пада у велики грех, него је пролио горке сузе из врелог срца. Видећи их, непријатељ је, због тога што му се чинило да му огањ опаљује очи, побегао далеко.

    “Према томе, братијо, - учи преподобни Антиох, - немојмо се покоравати очајању када нас буде нападало, него се крепимо и ограђујмо светлошћу вере, те са великом храброшћу рецимо лукавом духу: “Шта ми имамо са тобом, туђи Богу, бегунче са неба и лукави слуго? Ти не смеш ништа да нам учиниш. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, Он ће нас и оправдати. А ти, погубни, иди од нас. Оснажени Његовим часним крстом ми сатиремо твоју змијску главу.”
  24. Волим
    marija got a reaction from Сања Т. in Филмови који се не пропуштају   
    La vita e bella - (movietrailer)
    La vita e bella
  25. Волим
    marija got a reaction from Олимп in Naš kutak engleskog jezika   
    Moj sin ti se zahvaljuje i pita ima li negde i testova za rešavanje https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/joooj.gif
    jedna anegdota( on je sa 5 godina krenuo na engleski sa 10 je završio srednji 2- šta god to bilo) skinula ja njegovoj profesorki i odštampala neke testove, ostavila na stolu kad on posle pola sata dolazi i kaže: mama ima li još ja rešio
    ja rekoh, nije sine to za tebe nego za Gocu, i što si ih ti rešavao
    kako što pa piše III za tre?i razred; jeste sine piše III ali za tre?u godinu fakulteta
    p.s dobio je 4+, a ja se još uvek najlepše smejem na engleskom klapklap
    kad ej majka nepismena da bar dete opismenim
×
×
  • Create New...