Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    marija got a reaction from ines in Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ   
    Sukob sa caricom
    Carica otme od jedne sirote žene vinograd, i ta se žena obrati patrijarhu da se zauzme za njenu stvar. Patrijarh ode u dvor da se objasni sa caricom, ali se ona uvredi zbog onog što joj je Jovan kazao pa naredi da se patrijarh istera iz dvora. Uskoro dođe Krstovdan, i kad je carica htela da uđe u crkvu da se moli Bogu, vratar je, po patrijarhovom naređenju, ne htede pustiti u crkvu. Carica se naljuti i smisli da se osveti patrijarhu.
    I tada je, kao i svagda, bilo sveštenika i vladika koji su zavideli Jovanovoj slavi, pa ih carica lako pobuni, i oni se sastanu i optuže patrijarha da strogo kažnjava neispravne sveštenike, da je jedno dete krstio posle podne, da se kod kuće ne moli Bogu, da caricu Jevdoksiju naziva Jezaveljom, ženom porocnog cara Ahava i slično. Patrijarh se četiri puta nije odazvao pozivu ovog odbora da se opravda, zato što je smatrao da je odgovoran samo Vaseljenskom Saboru, te ga ovaj odbor osudi na lišenje arhijerejskog čina i da ga car kazni zato što je vređao caricu. Kad je Jovan čuo za ovu osudu, rekao je: "Crkva Hristova niti je samnom započeta, niti će samnom završiti". Po carevoj naredbi, Jovana pošalju u zatočenje.
    Kada građani Carigrada saznaše da je Jovan poslat u zatočenje, podigoše veliku bunu, a utom se u Carigradu desi i zemljotres koji mnogi smatraše kaznom za takvo postupanje sa svetiteljem, pa sama carica bi prinuđena pisati patrijarhu i moliti ga da se vrati.
    Doček Jovanov u Carigradu bio je veličanstven: mnoštvo sveta izašlo je lađama da ga dočeka, i klicanjem ga dopratiše do crkve Svetih Apostola.
    No, nije prošlo ni dva meseca, a Jovan se ponovo sukobi sa caricom. Jovan je u crkvi prekorevao one koji su držali pozorišne predstave pred caričinom statuom i ometali bogosluženje u obližnjoj crkvi. Kada je Jovan, na Usekovanje, držao u crkvi govor, više puta je ponavljao reči: "Opet Irodijada besni!" i "Opet ište Jovanovu glavu", a carica držeci da nju pod Irodijadom podrazumeva, sakupi opet onaj isti crkveni odbor, koji Jovana, kao i pre, osudi na zatočenje.
    U največoj tišini i pod stražom, Jovana pošalju u gradić Kukus u Armeniji, gde je proveo tri godine. Jovan, međutim, ne beše prekinuo veze sa Carigradom i vrlo često se dopisivao s prijateljima, zbog čega car naredi da se Jovan odvede u zatočenje na samu granicu carstva, u gradić Pitijunt, nedaleko od Crnog mora. Dva vojnika, koji su ga sprovodili, dobili su zadatak da ga usput muče i zlostavljaju, ne bi li na putu i skončao. Po najvećoj pripeči, gladan i žedan, morao je stari patrijarh ići pešice i gologlav, te stiže do mesta Komana, gde svrati u jednu crkvicu da se pomoli Bogu i tu se od umora i napora razboli. Vojnici ga međutim počeše goniti i dalje, ali kad su videli da više ne može ići, ostave ga na miru.
    Jovan se obuče u arhijerejsko odelo, pričesti se i umre. Ovo se dogodilo na Krstovdan, 14. septembra 407. godine, u 62. godini njegova života.
  2. Волим
    marija got a reaction from ines in Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ   
    Свети Јован Златоусти (344-407): задивљујућа смерност

    На трећој страни Писма из Калкуте је цитиран одломак из проповеди Св. Јована Златоустог који нас подсећа на нераскидиве везе између Евхаристије и солидарноси са најсиромашнијима:
    „Желиш да одаш почаст телу Спаситеља? Исти онај који је рекао: Ово је тело моје, такође је рекао: Огладњех, и не дадосте ми да једем. Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. Зато одај почаст Христу делећи своје имање са сиромашнима.“ (Свети Јован Хризостом, Хомилија 50 на Матеја.)
    Ко је био човек кога су источни Хришћани назвали „Златоусти“ због дара да песнички изрази молитву? Који су погледи на његов живот и дан данас охрабрење за нас?
    Живот Јованов је имао три јаке смернице: изванредну способност да објасни Благу вест Христа, страствено и на језику културе свога времена; јако наглашавање друштвених последица Јеванђеља; и труд да учини молитву лепом преносећи теолошко размишљање кроз песничку форму.
    Јован Златоусти је рођен у Антиохији, данашњој Турској, у аристократској породици. Под јаким утицајем вере своје мајке, изучавао је Свето Писмо и био усмераван учитељима Антиохијске школе, који су желели да преведу Библијску мисао грчким појмовима без да се изгуби оригинални смисао.
    Када је могао да напусти мајку, која је желела да га задржи крај себе као „кућног монаха,“ отишао је у планину и започео је живот повучен у молитву изван људског друштва. Уследила је затим криза савести: да ли је неопходно побећи од проблема друштва како би остао чист и привржен Јеванђељу, или је требало отићи у свет и преносити љубав Христа, „пријатеља људи,“ како је волео да каже?
    На крају је одлучио да се врати из потпуне одсечености од света, вративши се у Антиохију где је рукоположен 386. године. Постао је чувен због своје способности да повеже садржину Библије са животом и питањима обичних људи. Понекада би причао и два сата без прекида, охрабрен клицањем и пљеском оних који су га слушали. Као одговор на раскош и дангубу имућних, наглашавао је значај свакодневних ствари, рада, потребу да се ослободе робови; позвао је на поделу индивидуалног и заједничког (чак је планирао да искорени беду у Антиохији). Солидарност, више од дела чисте савести, за њега је био завет, знак стварног присуства Христа у нашем свету. Често помињујући Исусове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте,“ закључио је да је сиромашан човек „други Христос“ и да се „света тајна причести“ мора наставити „међу народом“ “светом тајном брата.”
    Преко своје воље, Јован је изабран 397. године за Архиепископа престонице Источног царства, због свог говорничког талента. У Цариграду, брижљив према људима, умножио је болнице и пријемне центре, преносећи Добру вест по селима, чак и Готима који су се населили у овим крајевима.
    Заузео је веома храбре политичке ставове, супротстављајући се министру који је желео да укине право на азил, а затим га штитећи од одмазде, када је обешчашћен желео да побегне у базилику. Покушао је да учини више свештенство скромнијим и да подсети царски суд захтевима Јеванђеља.
    То је било превише за његове непријатеље, који су се удружили и протерали га у Јерменију 404. године. Тамо је остао три године у кућном притвору. Чак и његови истомишљеници, његови бројни посетиоци, од којих многи из Антиохије, бринули су противничке снаге, које су га протерале још даље, до обала Црног мора. Препешачио је огроман пут. У Комани, потпуно исцрпљен, спремио се да умре, обукавши белу одећу, причестио се, и моливши се за све око себе предао је свој дух говорећи: „Слава Богу за све.“
    Питања којима Јованов живот одјекује у вашем личном животу:
    - Његов позив му није увек дозвољавао да испуни жељу своје мајке: да ли ја понека морам да идем против онога што људи очекују од мене?
    - Узевши у обзир „свету тајну брата“: какво место у мом животу имају други људи и њихове потребе?
    - Коначно је доживео своје монашко предање у сред друштва: какву ја обавезу имам у друштву? Које је место Хришћанима данас у политичком животу у друштву? Да ли је некад неопходно, у име вере у Христа, одупрети се властима или тренутним трендовима?
  3. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Брак - заједница мушкарца и жене   
    Nikada ne pljuj u bunar iz kog si nekada pio vodu
  4. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Брак - заједница мушкарца и жене   
    al si ti mator  danas se kaže - ko pre devojci - njegovo dete :P
  5. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Јелена М. in Брак - заједница мушкарца и жене   
    zaljubljenost je stanje, ljubav je odluka,  kad zaljubljenost prođe tek onda vidimo da li ima ili nema ljubavi.
    Brak je zajedničko sazrevanje, velika odgovornost, brak je učenje u dvoje gde se moraju praviti kompromisi, gde jedna strana upotpunjuje drugu. gde se oba partnera trude da budu "jedno" na korist onog drugog a u slavu Hrista ( pošto nisi vernik vinstone zanemari ovo u slavu Hrista poklon )
    ”Brak je kao duboki bunar, pun bistre pijaće vode. Možeš da spuštaš u njega vedro I vadiš vodu celog života i nikad ga nećeš isprazniti. Uvek ceš vaditi bistru i svežu vodu.”
    Odeljak koji se nalazi u Efescima je posebno dubok kada se radi o uspešnom Biblijskom braku. "Žene da se pokoravaju svojim muževim kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao Spasitelj svoga tela " (Efescima 5:22-23). "Muževi, volite svoje žene − kao što je i Hristos zavoleo crkvu i samog sebe predao za nju" (Efescima 5:25). "Tako su i muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu− samog sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje −kao i Hristos Crkvu" (Efescima 5:28-29). "Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo" (Efescima 5:31).
  6. Волим
    marija got a reaction from Gresni rab Boziji in Архиепископија београдско-карловачка   
    Свечани сусрет хиландарских монаха са питомцима Војне академије из Београда
    23. јун 2009 - 15:25

    Први епитроп Царске Лавре Немањића манастира Хиландара, јеромонах Методије је у гостопримници уприличио свечани сусрет са питомцима Војне академије који су први пут у новијој историји у организованој посети овом средишту српске духовности. О. Методије је истакао велики значај који братство манастира Хиландара придаје припадницима српске војске, поготово питомцима војношколских установа. Пренео је велико задовољство браће монаха због доласка питомаца у Хиландар. Потврдио је да ће Немањићка задужбина на Светој Гори и надаље широм отворити врата питомцима и старешинама војних школа наше војске и тиме допринети развоју личности и врлина ових младих људи.

    Ђакон Јован Бабић је, у име Преосвећеног Владике Г. Атанасија (Раките), председника Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, званично захвалио о. Методију на немерљивом доприносу хришћанском васпитању и образовању будућих српских официра и предао му захвалницу Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке са потписом Преосвећеног Епископа Атанасија.
    Заменик начелника Одсека за цивилно-војну сарадњу Војне академије, г. капетан фрегате Светозар Василески је рекао да га веома радује чињеница да се и у Војсци Србије озбиљније покренуо процес достизања највиших светских стандарда у погледу остваривања верских права и слобода од којих је могућност учествовања у васпитно-образовним активностима свакако једна од најважнијих. У име начелника Војне академије, генерал-мајора мр Видосава Ковачевића уручио је јеромонаху Методију књигу "Српска војска".
    Овај мали свечани пријем је прерастао у вече духовних разговора. Питомци Војне академије су показали завидан ниво образовања и културе разговора тиме што су веома смисленим и озбиљним питањима подстакли хиландарске монахе да неколико сати отворено разговарају са њима о свим недоумицама које имају у погледу хришћанског усавршавања. На крају је о. Методије као добар домаћин уручио монографије Хиландара г. капетану фрегате Василеском са молбом да једну преда г. Министру одбране а другу Начелнику Војне академије. Сваком питомцу је уручио по једну књигу са благословом Свете Царске Лавре Немањића.
    Ови дивни младићи су следећег јутра испунили простор под куполама хиландарске цркве како би се торжественом Литургијом опростили од својих домаћина, хиландарских монаха. На њихова места су пристигле њихове колеге питомци млађих година студија.
    ђакон Јован Бабић
        * Архиепископија београдско-карловачка
  7. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in ДАНИЦИНА НИСКА   
    Vreme je krivo za sve...
    Skoro celo jutro pokušavam da odagnam osećaj nostalgije i čežnje koji me prati od sinoć.Kao da nije dovoljna samo nostalgija koja zna da nas izaziva da učinimo i nerazumne postupke, već se na nju nadovezala i čežnja.
    Upravo pročitah zmajčekov post, koji mi izazva suzu u oku, pa još jedan post” zašto se lažno pretstavljam” i eto opet imam neodoljivu potrebu da pišem.
    Često me pitaju kako mogu voleti nekoga koga nisam videla dugih 8 godina, ko mi je naneo svojim delima toliko bola i tuge?
    Ponekad postoji  ogromna razlika između čovekovih dela i njegovog duha.Ne možemo suditi  samo po telu, ustvari uopšte ne možemo suditi, ne bismo smeli suditi i osuđivati, ali ipak to stalno radimo, bez obzira koliko se trudili da izbegnemo sve to.
    Čovek je biće sklono grehu, i često ponavlja svoj greh.
    Ono što mene vrlo često zbunjuje to je zašto ljudi stvari koje mogu biti jednostavne čine komlikovanim?
    zašto jednostavno, kada može komlikovano?
    Pitam se šta smo to izgubili u vremenima koja su došla.
    Zašto smo skloni da povređujemo ljude, kako one koje znamo, tako i one koje ne poznajemo.
    Svako od nas ima svoju muku i svoj bol.
    Naša Reč je ono što nas čini ljudima i ono što nas razlikuje od životinje.
    Naša reč je ono što nas čini neljudima.
    Reč jeste vrlo važna.
    Ali ljudi često mešaju Reč koja je izgovorena sa Rečju koja nije izgovorena.
    Koristimo svoje reči da bismo imali pokriće pred sobom i pred drugima, da bismo obmanuli, dodvorili se, da bismo uvredili, ponizili, ulili lažnu nadu.
    Pred svima možemo imati pokriće i opravdanje, sem pred sobom i pred Bogom.
    Jer svaka naša  Reč ostaje zapisana u vremenu i nečijem srcu.ž
    Reč je gora od mača.
    Reč može da stvori rane strašnije nego mač.
    Čak smo i Ljubav pretvorili u reč. Ne u Reč već u reč.
    Reč jeste Ljubav.
    rečju je stvoreno sve.
    Ali čovek koristi reči da bi uništio.
    Igra reči.Igra sa sobom i drugima.
    Zavaraj, prevari, obmani
    Da li zaista poenta celog života samo u tome ko će koga obmanuti i prevariti, kao što reče neko za koga sam smatrala da mi je prijatelj.
    Ne znam.
    Ponekad mislim da ne razumem svet, kao ni da svet ne razume mene.
    Bolje da prekinem, jer kako rekoh, vreme je krivo za sve.
  8. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in ДАНИЦИНА НИСКА   
    Vrt duše
    U svakom od nas postoji predivan cvetni vrt - vrt duše.
    Tu možemo uživati u mirisu svakog cveta i otkriti istinsku lepotu i bezgraničnu slobodu svog unutrašnjeg "ja".
    Sa svakom lekcijom koju naučimo od života, vrt naše duše raste i blista.
    Na kraju, mir, svetlost i miris–sreća naših pojedinačnih vrtova proširiće se na sve četiri strane sveta.
    Ali čovek je zapustio svoj vrt.
    Cvetovi Ljubavi, Samilosti, Praštanja polako venu u tami.
    Čovek više nema vremena  za svoj vrt.
    Ali čovek ne bi bio čovek kada  mu ne bi zasmetao tuđi uređen vrt.
    I zato  on gazi, uništava i širi tamu  u tuđem vrtu.
    Tamo gde je pozvan kao prijatelj.
    Sa osmehom.
    Da oseti opojni miris cvetova duše.
    Da uživa u blagodatnom svetlu ljubavi.
    Šta učiniti?
    Treba li zatvoriti kapije svog vrta?
  9. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in ДАНИЦИНА НИСКА   
    свакога дана се ослобађамо  и свакога дана ту исту слободу губимо да бисмо еј поново пронашли, и у томе је чар, изнова и изнова проналазити своју слободу
  10. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in ДАНИЦИНА НИСКА   
    пронашла сам у  старим дечјим новинама  две своје песме објавлјенје давне 1978 год( ал сам матора) када сам имала 14 година
    лепо ја кажем одувек сам била стара, рођена сам стара 0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt='klapklap' />
    Odlazim noćas iz ovog grada
    Negde daleko u susret  sreći
    Gde vetar njiše ljiljan života
    Gde me nikada nećš  pronaći
    Poneću osmeh i tužne oči
    I tvoje ruke u mojoj kosi
    Poneću radost i svoje snove
    Negde daleko u susret sreći.
    Odlazim noćas iz ovog grada
    čeka me ptica što tužno peva
    čeka me polje mirisa cvetnih
    čeka me neko ko lepo mašta
    Ko postoji u mome snu
    Noćima sedim, proklinjem zvezde
    Zašto su skupa dok mesec beži
    Da li me mrziš što mnogo pričam
    Što lažem zoru zaspalu u snegu.
    Noć je daleko, umorna stojim
    Gledam u istok ljubeći sunce
    istinom svojom
    Gorak je ukus poraza moga
    Volim te još makаr u snu
    / својевремено су објавлјене на Блогоју /
  11. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in ДАНИЦИНА НИСКА   
    Kada se se probudiš iz sna nemoj me prestati voleti.
    Udahni i tada mali deo moje duše. Nemoj poput vetra
    koji te nosi beskrajnim lutanjima tvoga bića da nestaneš, bez i jednog traga.
    Ne mogu sama nositi nemire koji me prate.
    Ogledalo tvoje ljubavi je sva moja želja, jedino ogledalo u kome mogu videti sebe.
    Uz tebe. Kraj tebe. Ne želim te vezati za sebe.
    Samo budi tu.kao reč.Kao pesma.Kao nada.Kao čežnja.
    Bojim se da zauvek ostanem, zarobljena u snovima gde sam te
    srela,
    Voli me svojim umom i kada nisam kraj tebe.Voli me i kada okrećem leđa i pravim se da mi nije stalo.
    Nanesi ljubav kao sliku na unutrašnju stranu mojih kapaka da nikada više ne moram oči otvoriti.
    Ostavi mi samo jedan mali deo slobode. I u njemu ćeš biti ti.
  12. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in ДАНИЦИНА НИСКА   
    Leto Gospodnje 200...Mir, sklad, tišina.Samo je duša raspevana.Čuje se tiha pesma.Raduj se blažena.Raduj se jer razum, volja i osećanja se sastadoše, sakupiše se, i zagrliše, u novom pokajanju i novom životu, da nikada više ne budu rastavljeni.
    Leto Gospodnje 200...Nebo bez oblaka, sparina i omorina guše, i miris vozova koji dolaze i odlaze.Nemir.Strah.Glas koji doziva? Ili opominje?
    Prestoli, Serafimi, Sile, Vlasti ? Anđeli ili Arhanđeli?
    Da li si tu, još uvek uz mene?
    Sećanja.
    Miris čežnje, i duh vere.Pričaju priču.Zavaraše me oči koje videše nevidljivo, te ne videh ono što je vidljivo.
    Prepoznavanje, na prošlost ili budućnost?.
    Tuđa tuga i bol se sudariše sa mojom tugom i boli.Uhvatiše se ukoštac, u borbu, za koju sam znala da nema kraja.Nisam mogla otići.
    Neka bude volja Tvoja.I bi volja Tvoja.
    I neka bi.
    Nosimo u sebi lik predaka.I nosimo strasti predaka.Nije duša čovekova odelo koje se može skinuti, odbaciti, spaliti
    .Svaki dan je novo pokajanje.Napred, i samo napred, sa sećanjem naLotovu ženu.Ne okreći se.
    Zaboravi i oprosti.Oprosti sebi, oprosti drugima.
    Odbaciš ljudsko biće koje si bio, i kada se najmanje nadaš ono te sačeka kao lik u ogledalu, srećan što padaš, pružajući ti ruku da te podigne.....
    Gde si bio tada Anđele?Ili u svome bolu, od sopstvenog krika nisam mogla da Te čujem.
    Znam da Gospod nikada neće dati veće iskušenje nego što možemo podneti.Za nauk.Za put.Da ne idemo prazne duše.I sa svakim dobrom koje dobijemo izbacujemo loše iz duše dok ne napravimo mesta.Za još više dobra.Dok jednog dana duša ne zasija.I postane laka, da je sa lakoćom nosimo.Sa radošću.I verom.Nadom.Ispunjenu Ljubavlju.
    Tada će i put biti lak.
    I tada ćemo sa lakoćom čupati trnje iz zemlje i čistiti svoj put.
    I iz sebe.
    Jer najteže je iščupati trn iz sopstvene duše.
    Imali smo Predanje.Došao je Zakon.Dobili smo Ljubav.Najveću i nepresušnu.
    Beskrajnu i besmrtnu.
    Vreme mraka je prošlo.Borba je bila surova i iscrpljujuća.
    Naučila sam.
    Da moje srce peva
    .Da nemam straha.
    Da sam srećna kada dajem.
    Jer od početka stvaranja Ti daješ.I kada uzimaš, tim činom nešto daješ.Uzimaš malo da bi dobili više.I kada uzimaš puno da bi dao malo. to malo je više od onog puno što si uzeo.
    Da bi naučili, da bi razumeli.
    Neka bude svetlost. I bi svetlost.
    Oprostiti onima koji nemaju.
    Bila sam voljena i volela sam
    .Ali sposobnost voleti, i osećati ljubav je najveća blagodet koju si mi mogao dati.Jer sposobnost voljenja je suština našega duhovnog uspeća.Lepša nego osećanje da si voljen.
    Sada znam i ono što nisam znala.
    I šta treba dalje da tražim.
    I gde da gledam.
    I šta da osluškujem.
    Jer rana koja se ne pokazuje, najteže se zaceljuje.
    Pomozi Bože da se pomirim sa onim što ne mogu promeniti
    daj mi Bože snage da promenim u životu ono što mogu
    i daj mi Bože mudrosti da razlikujem to dvoje


  13. Волим
    marija got a reaction from mirjanam in Иконе-Фреске-Мозаик   
    Гостопримство Аврамово - мозаик Равена
  14. Волим
    marija got a reaction from Tavita in Поезија   
    A ja vam kažem da je život mrak, osim kad postoji žar,
    a svaki je žar slep, osim kad postoji znanje,
    a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,
    a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,
    a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate
    sa drugima, sa sobom i sa Bogom.* *Halil Džubran
  15. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Православна, или, негде од почетка овог века чешће називана, српска православна црква, иако је имала разлога да манифестује према другим народима, хришћанским вероисповестима и религијама нетрпељивост, никад није постала фанатизована црква. Умногоме изједначена са историјском судбином српског народа, и његова православна црква стајала је као снажна и жилава одбрана пред сваком агресијом споља, било да је она била политичке или религијске природе. У православној Србији са веома ретким изузецима, бар од времена Косовске битке до данас, српска црква није никад била теократска, нити цезаро-папистичка. Вероватно да су у овој часној улози српске православне цркве и невољно (чак и парадоксално), помогли одбрамбени, а не нападачки ратови, као и релативна геополитичка маленост Србије. Мада се много шта изменило у психичком, па и карактером устројству српског човека самим тим и српског народа, а онда и његове цркве, од 1918. године до данас, не би требало да постоје, ни данас, убедљиви и оправдани разлози за појаву, према другим народима и религијама нетрпељивих или и фанатизованих, фундаменталистичких тежњи, унутар српског православља. Овакве тежње су се ипак појавиле, негде од 1989. године, најпре дискретно манифестоване у штампи, мањим и већим публикацијама, затим на радију и телевизији, да се све трагично заврши (иако овај процес није ни издалека завршен) у отворено ратном сукобу у Хрватској, Босни и Херцеговини, у коме преовлађује, бар по моме мишљењу, пре верски него национални чиниоци, иако се, наравно, ни ови не могу никако потценити.
    Незахвално је и веома тешко процењивати неопходност или неизбежност разбуктавања верске нетолерантности међу народима и религијама у бившој Југославији, посебно манифестовање, православном српском народу, тако несвојствене нетрпељивости и мржње према другим вероисповестима и религијама на Балкану. Вишедеценијска комунистичка нетрпељивост, па и мржња према свему религијском у српском народу, као и неоправдано гушење свега националног у Срба, пре свега богатства српске традиције, несумњиво су допринели експлозији исте такве нетрпељивости и мржње, као израза дуго потискиване агресивне енергије у српском народу, овога пута испољене не према себи, већ према другим народима и њиховом верском опредељењу (иако опасност грађанског рата у Србији и даље лебди над нашим главама). Тако се на делу сурове праксе ратовања показао онај познати и од научника признати психолошки феномен, који је Ана Фројд назвала „идентификација са агресором“. Тачно према узгредној напомени једног нашег угледног интелектуалца, и то исказаној само у кругу неколицине људи (међу којима сам се и ја налазио) да „народ који на геноцид не одговори геноцидом, осуђен је на нови геноцид“, српски народ и његова црква, која још једном у историји није ни могла ни хтела да се огради од мишљења и поступања већинског српског народа, и с ове и с оне стране Дрине и Саве, осећајући се угроженим, реаговао је агресивно према агресивном противнику. Како би друкчије требало да реагује питаћемо се, српски народ или појединци у томе народу, на поновљено угрожавање самог његовог опстанка у Хрватској и Босни и Херцеговини, и то угрожени, можда у првом реду агресивном и фундаменталистичком претњом која долази од верског убеђења националних предводника у римокатоличкој Хрватској и муслиманском делу Босне и Херцеговине?[1] Да ли је „идентификација са агресором“ био једини адекватан начин реаговања једнога народа који је једва два или три пута у току читаве своје историје испољавао експанзивну агресију према другим народима, и то готово увек без успеха?
    Када се говори о верској толеранцији на Западу, са циљем да се сагледа улога религија у различитим народима и друштвеним заједницама, као и да се преко утицаја религија смање разлике међу народима и успоставе мостови између различитих вероисповести унутар хришћанске религије, односно хришћанских народа, прећутно се прелази преко улоге и значаја националне толеранције, из простог и оправданог разлога што је у готово свим земљама Запада већ давно извршено одвајање државе од цркве и вере од нације. Верујући католик у Француској или Англиканац у Енглеској не мора да осећа никакву националну приврженост својој земљи, може чак да се понаша као убеђени пацифиста и да одбије учешће у рату који води његова земља. И обратно. Патриотски или и националистички расположен Француз, Енглез или Немац не мора уопште бити верујући човек, па је на његовој слободној одлуци да ли ће се у миру или у рату понашати национално, верски или просто људски хумано према другим народима, или неће.
    Најновији догађаји на Балкану, на крају једног противречног и у неочекиваним догађајима богатог миленијума, још су једном показали, не само да нису нови, и да стотинама година „динамички стереотипи“ понављају један исти национално-верски балкански архетип (сетимо се само изванредне Андрићеве приче „Писмо из 1920. године“), већ и да се не могу ни разумети нити прихватити од стране већине оних водећих људи у Европи (поготово Америци) чија се историја, последњих неколико стотина година, или чак од времена њиховог примања хришћанства, кретала другим и другачијим колосецима. Да ли то значи да и онда када су бивши југословенски народи, активно суделујући у европским збивањима на пољима политике, науке, уметности или спорта, то чинили привидно, јер нас Балкан, наша коб, неумитно издваја из светског, или само западноевропског тока збивања, и увек изнова враћа у изолованост која нам није само од других наметнута, већ која нам припада, као и неким другим народима света, који спадају у тзв. закаснеле народе? Не бих се смео упуштати у разглабање сложеног питања о зрелости народа, њиховој објективно условљеној и субјективно узрокованој заосталости, или и регредирању у неповољним спољашњим приликама (нарочито у ратовима) на већ достигнуте и превазиђене ступњеве сазревања. Истакао бих поново веома жалосну, али изгледа неумитну чињеницу, да када се на Балкану говори о верској толеранцији, онда је немогуће не говорити и о националној, јер су национално и верско биће југословенских народа били и остали у једноме. У Европи је, као што смо малочас рекли, могуће говорити о верској трпељивости независно од националног бића народа, отуд ми се чини да је дијалог са Европом могућ само ако се наши, наравно, добронамерни европски саговорници темељно упознају са историјом балканских, и посебно српског народа. Наше тражење да нас европски народи боље упознају да би нас разумели, када и ми сами себе нисмо довољно упознали, може да зазвони смешно или надмено, па ипак оно је conditio sine qua non озбиљног верског дијалога са Европом.
    Пре било којег озбиљнијег дијалога са Европом о верској толеранцији, требало би, и то што пре, поставити себи питање, није ли логичније и корисније да се верски дијалог најпре успостави између православних и римокатолика, а онда и са муслиманима на Балкану, како би се, позитивним утицајем религије успоставила бар сношљива равнотежа међу различитим народима Балкана који су случајем или Божијом Промишљу остављени да живе једни поред других, (чак један са другим кроз мешане бракове) вековима, све од њиховог доласка на Балкан у VI веку, а нарочито од када је извршена несрећна подела цркава 1054. године, и од времена када су Турци угазили са обе ноге у Балкан, и на разне начине на њему остали и до данашњег дана.
    У закључку овог излагања вратио бих се и покушао да одговорим на питање оправданости и смисла неких фундаменталистичких струја унутар православне цркве, у првом реду руске, затим и српске. Руски православни религијски покрет у данашњој Русији, под именом „Памјат“, бар према информацијама које до мене стижу, искључив је фундаменталистички православни покрет који сматра да једини заступа правилно православну истину, одбијајући да прихвати као православне неке од познатих руских религиозних философа у XX веку, а који такође одбија сваки могући дијалог са римокатоличком црквом, исламом и јудаизмом, једном речи, заступа ону врсту фанатизма, добро познату у Русији кроз читаву њену историју, да се задржимо само на ововековним примерима Победоносцева, царског прокуратора и цензора религиозних, философских и књижевних дела до револуционарне Русије, или злогласног Жданова, сличног цензора и главосече интелектуалаца у Совјетској Русији. За овакве људе и покрете (религијске или политичке, мада се они у суштини мало разликују), Николај Берђајев (у раније спомињаном чланку) пише: „Исповедање било које екстремне ортодоксије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи... Фанатик било које ортодоксије тражи само власт, а не истину... Фанатик познаје само идеју, али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека.“
    Што се тиче оних малобројних верника унутар српске православне цркве, међу којима је највише младих људи завидних интелектуалних способности (углавном окупљених око часописа „Светигора“, „Логос“, „Свечаник“, „Глас цркве“, „Свети кнез Лазар“), а који повремено показују знаке фундаменталистичког покрета међу српским православним интелектуалцима, рекао бих следеће: Иако је овај покрет мање настао спонтано, пре као реакција на фундаменталистичку, агресивну струју ислама у Босни, вођену такође пробраним исламским интелектуалцима, као и на вековима познату и већ пословичну борбеност и агресивну експанзивност римокатоличке цркве у Хрватској (у којој су се колико је мени познато, најугледнији римокатолички, хрватски интелектуалци, често супротно таквим истим православним и исламским интелектуалцима, ставили на страну умерене и либералне, не и традиционално фундаменталистичке хрватске цркве), као и реакције на истрајавању неких преживелих комунистичких или социјалистичких идеја данашњих српских властодржаца у односу на цркву – досадашњи рад младих српских православаца више је посвећен ( и тако то треба да остане) служби православног мисионарења међу многобројним младим Србима који траже помоћ, заштиту и разумевање српске православне цркве за свој данашњи тежак духовни, душевни и материјални положај, него што је овај покрет окренут према спољашњем непријатељу, када се, по правилу, пројектују сопствени несвесни конфликти који припадају царству Сенке у сложеном бићу човека и народа.
    Мој је закључак, дакле, следећи: свака хришћанска активност, звала се она нешто проблематичним именом (недовољно и од мене у овом чланку дефинисана) фундаментализам или не, која тражи од појединца да на његовом путу од индивидуе до личности следи пут обожења који му је пут показао и оставио за сва времена Господ Исус Христос и његови апостоли, као и светоотачко предање, тежећи ка преумљењу (метаноји), са чврстом вером у Распетог и Васкрслог Христа и Духа Светог Кога Бог шаље, по својој благодати а не по заслузи људској, својим изабраним – корисна је за човека и преко њега, преображеног, за његову ужу и ширу околину. Оваква истинска хришћанска ревност, коју немамо довољно разлога да назовемо фундаменталистичком, остаје благодатна, под једним условом: да никога не суди, нити осуди, да ни према коме не испољи непријатељство и мржњу (од вербалног до оружаног испољавања), да остави Богу последњи суд, како нам је још у Старом завету Бог поручио. На нама је као православним хришћанима и српским православним хришћанима да непрестано негујемо благодат људски и уз Божију помоћ напредујемо у љубави према сваком живом бићу, све док Божија љубав не уђе потпуно у нас, што значи, док не истера сваки страх напоље (јер нас страх најчешће и тера да измештамо или премештамо свој грех на другог), и док љубав не учини од нас Божијег пријатеља (према речима Христовим у Јовановом Јеванђељу: „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима“), који у радости пева химну Господу и свему што је Он створио. За мене нема никакве сумње да је оваквих хришћана одувек било мало, а сигурно је да ће их у будућности бити још мање, јер ће се на крају времена Христос још једном запитати: „Али Син човечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи“ (Лука, 18, 8).
    Наша је природна потреба, дужност и жеља да као просветљени православни хришћани ширимо Јованово хришћанство љубави – мање Петрову борбену ревност ecclesia militans и мање, пренаглашено интелектуалну, нека буде и умну ревност на протестантски начин виђеног Павла – пре свега у своме народу, а онда и у свету, поштујући до краја божанску слободу у сваком човеку, било које расе, народа и религије, у сталној нади да у вечности неће бити „Грка ни Јудеја, ни роба ни господара, мушко ни женско...“
    [1] Није ли довољно познато из психологије и психопатологије, и појединца и народа, да се најжешћа агресија појављује из најјачег страха!
    На Растку објављено: 2007-11-29
  16. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Ако је све овако, и још много горе, на земљи и у душама, и све болеснијим телима већине људи у свету, нису ли хришћански фундаменталисти у праву, нема ли међу њима ипак и нових, али правих пророка, и не треба ли их онда послушати ради сопственог спасења?
    Пре него што одговорим на ово питање, само још неколико речи о фундаментализму унутар православних земаља, као и о фундаментализму као психолошком и психопатолошком феномену. Са изузетком Грчке, све православне земље на Истоку прошле су, у току неколико деценија у нашем веку, кроз сурово искуство прогањања цркве и вере, уз систематско спровођење атеизације младих људи. Релативно нагао преокрет у источноевропским комунистичким земљама, уз силно ослобађање дуго спутаване агресивне енергије, произвео је у већини ових земаља некритичку еуфорију у испољавањима, подједнако националних као и верских осећања. Природан и нормалан патриотизам, брзо је и лако прелазио у национализам, али и шовинизам. Сличан процес фанатизовања дуго спутаваних осећања могао се, на жалост, сагледати и у цркви, односно код младих људи који су преузели проповедање православља. Мада су се тежње ка претерано страсном испољавању својих православних уверења могла запазити и у слободној Грчкој, нарочито у Светој Гори, до душе, у сасвим малом броју манастира (у којима је јавно истицана борбена порука: Православље или смрт!), и то од времена појачаних екуменских напора ондашњег цариградског, васељенског патријарха Атинагоре – од деведесетих година овога века, нарочито у Русији, тежња да се православље, спојено са нацијом, покаже као једино спасавајуће, добија у замаху и борбеној жестини.
    Николај Берђајев је у своме чланку „О фанатизму, ортодоксији и истини“ (Градина, 6–9, 1992, Ниш), писаном пре више од педесет година, убедљиво показао појаву ритмичности у историји, у којој, после неког одређеног времена, опет, „преовлађују тежње за принудним јединством, за општеважећом ортодоксијом, за устројством које гуши слободу... Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма... Фанатизам има религијске изворе, али он лако прелази на националну и политичку сферу“. Заиста, попут вулкана, дубоко присутна потреба сваког човека, нарочито оног са јаким нагонским прохтевима, конституционално снажним афективним животом, као и код оних који су доживели, на разне начине, трауматско детињство, а у погодним ситуацијама оптерећених спољашњим фрустрацијама, избија лава фанатизма, носећи са собом све колебљиве, слабе, недовољно индивидуализоване и колективном животу наклоњене људе.
    Не заборавимо још на једну значајну чињеницу када је реч о фундаментализму као психолошком и психопатолошком феномену. Ревност у поправљању себе и препознавању своје грешности, која никад није довољна када је у питању процес обожења истинског хришћанина, постаје пажљивом посматрачу проблематична и сумњива, кад год је овај ревносни жар мисионарења управљен претежно, или искључиво, на другог, из још једног разлога. Добро је познато из историје ширења хришћанске вере, од времена када је хришћанска религија постала званична државна религија, да су најфанатичнији њени борци били преобраћеници из неке од паганских религија. Истоветан фанатизам у ширењу своје нове вере показали су у нашем веку и у нашој бившој држави они припадници хрватско-усташких и муслиманско-усташких бојовника који су сами, или чији су блиски преци прешли из православља у римокатолицизам или у ислам (не улазимо у разлоге овог прелажења који могу бити и који су били различити). Јован Цвијић, осврћући се на Први светски рат и његов крај пише како су многи мухамеданци прешли у православну веру, међу њима је био и један хоџа. „Ови покрштеници“, пише Цвијић, „нарочито хоџа, нису могли трпети да њихови дојучерашњи верници остану мухамеданци, и свим су их начинима приморавали да пређу у православну веру. Бивши хоџа је тражио да постане председник Преког суда, и у томе својству чак казнио смрћу неке од својих рођака који су оклевали да одмах приме хришћанство.“
    Има и данас примера да се међу бившим комунистима, или њиховим доскора некрштеном децом нађу ватрени православци који показују крајњу нетрпељивост према свакој врсти неистомишљеника, а посебно су арогантни према људима који су, из разних побуда, остали симпатизери комунизма или социјализма. Тек предстоје озбиљне теолошке, социолошке, етнолошке и, наравно, највише психолошке и психопатолошке студије које треба да буду посвећене свесним и много више несвесним психичким процесима који владају душом „потурчењака“, односно њиховим манифестованим акцијама.
    Православље, по својој најдубљој природи у своме учењу, које је понајвише сачувало првобитно хришћанско језгро, најмање има предуслова да испољи фанатизам било које врсте. Иако је православље, у поређењу са римокатолицизмом и његовим бројним испољавањима нетрпељиве борбености и потребе за преобраћањем „шизматика“ (како су римокатолици вековима, без икаквог догматског оправдања, називали, а неки и данас називају, све православне) у току историје Европе, било много умереније и уздржљивије, историја православне Русије пружила је, нажалост, довољно несрећних примера испољавања и православног фанатизма на делу. То и јесте био један од разлога због чега је Николај Берђајев с правом сматрао да је и руска православна цркава, својом нетрпељивошћу према свим идејним противницима, нарочито у другој половини XIX и прве деценије XX века, и сама допринела разбуктавању погубне бољшевичке револуције.
  17. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Владета Јеротић
    О верском фундамендализму данас
    Извор: Вера и нација, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.
    Под појмом фундаментализам и фундаменталиста подразумевају се политичке идеологије и, нарочито, верски покрети, као и припадници њихових радикалних група који траже враћање изворима, основама („фундаменту“) вере. Фундаменталистички покрети у историји, са њиховим харизматским вођама, појављују се, најчешће, у критичним периодима историје народа и то када једном народу (на пример, јеврејском народу уочи пропасти Соломоновог царства, после поделе овога царства на две државе: Израел и Јудеју у X веку пре Христа), или народима, у исто време, запрети нека стварна опасност, можда и катаклизма. За јеврејске пророке Илију, Исаију, Јеремију, Језекиља било је природно да активно учествују у политичком животу јеврејске државе, јер су вера и нација код Јевреја одувек представљали природно јединство. Ови пророци су заиста предвидели пропаст јеврејске државе, као и вавилонско ропство, и зато су с правом тражили преобраћање верника изнутра, дајући, први пут у историји света, вредност историји коју води Божија Промисао, повремено испољавана као „гнев Божији“ или као „негативна теофанија“, бар када је реч о „изабраном народу Божијем“, синовима Аврама, Исака и Јакова.
    Тешко је сагледати у каснијој историји монотеистичких религија, у којима се фундаментализам, изгледа, једино и може да јави, да ли су се икада „враћали“ такви Божији изабраници као што су били јеврејски пророци. Од ове сумње изузимам не само појаву Богочовека Исуса Христа, већ и његове апостоле који су, слично пророцима, са силном ревношћу и жаром проповедали Јеванђеље, наговештавали апокалиптичко доба и због тога тражили темељну метаноју верника. Ако апокалиптичко доба са другим доласком Исуса Христа није било остварено у току протеклих две хиљаде година, ова чињеница за хришћане није значила ни губитак вере у Христове речи о његовом другом доласку, нити наде у есхатолошки крај и долазак Царства Божијег – за највећи део хришћанских верника кроз историју, очекиван „с оне стране“, за мањи део „с ове стране“, као „хиљадугодишње царство мира“ на земљи.
    Ако бисмо се и сложили да више нема, нити ће бити пророка какви су једном били јеврејски пророци (најмлађи међу њима био је свети Јован Крститељ) и хришћански апостоли, морамо се упитати нису ли многобројни други харизматски предводитељи у јеврејском и хришћанским народима у средњем и нарочито новом веку (поједине борбене папе, оснивачи неких католичких редова, унутар доминиканског реда, на пример, оснивачи Инквизиције у XIII веку, затим покретачи разних протестантских покрета, почевши од XVII, па све до XX века – квекери, методисти, баптисти итд. ) лажни пророци и смемо ли онда да и све савремене фундаменталисте прогласимо такође лажним или болесним пророцима (неки од њих можда стварно обузети „злим дусима“)? Питање је веома деликатно, нарочито када су у питању протестантски религиозни прваци чије споменуте верске заједнице упорно трају, неке већ и више стотина година, а унутар којих је било људи који су заслуживали опште похвале због свога пожртвованог и богоугодног живота и рада (квекери су, на пример, носиоци Нобелове награде за мир у нашем веку). С друге стране, нема сумње да је међу фундаменталистичким вођама кроз историју било доста неуравнотежених личности, који су, слични у нечему политичким диктаторима у XX веку, били у стању да привуку и у пропаст одведу мноштво, увек лаковерног, и у политици и у хришћанству, слабо образованог света.
    А шта рећи о данашњем времену и појави у њему, што је други миленијум ближи крају, све жешћих фундаменталиста, останимо само на онима у хришћанској и исламској религији? Да осмотримо, најпре, како оправдавају своју агресивност и једни и други фундаменталисти. Исламски шиити, као и сви фанатици у свакој области живљења, у религијама нарочито, убеђени су да је Божије откровење и Божија истина, после Аврама и Исуса, остала и завршила се на Мухамеду. Ова истина треба да буде проширена на цео свет, пренета милом и силом и другим народима света ради њиховог сопственог спасења.
    Када је реч о шиитима, а поготово сунитима међу муслиманским верницима, морамо бити опрезни и критички одмерени када говоримо о фундаментализму, јер међу овим двема највећим муслиманским верским заједницама постоје знатне разлике у схватању фундаментализма. Тако, француски писац Оливије Роа пише да „фундаментализам младе и образоване интелигенције у оквиру сунитског тока ислама не тежи враћању шеријату, већ реконструкцији политичких односа, на примеру првобитне исламске државе“.
    „За неке од исламистичких покрета Џихад је првенствено оружана борба, за друге је више деловање речју и пером, али ниједна од екстремистичких организација не представља борбу на Божијем путу искључиво као мирољубиву активност“ (Мирољуб Јевтић, Џихад, Нова књига, Београд, 1989, 228. стр. ).
    Сагледавајући, у нечему тачно, слабости и недостатке западне цивилизације и културе, које ови борбени исламисти изједначавају са слабостима и недостацима хришћанске религије, свесни носиоци унутар муслиманских народа света (од Кине до Косова) старе, још очуване патријархалне традиције, одувек карактерисане поштовањем ауторитета (почевши од Бога и његовог пророка Мухамеда, преко државног владара до оца породице), као и свесним неговањем биолошког размножавања, и тако заштићени од смртне опасности „беле куге“ – исламски фундаменталисти иступају, пред другим народима и религијама, самосвесно и агресивно, оправдавајући своју агресивност вером, односно својом мисијом у свету њима намењеној од Бога. Како са хришћанске стране одговорити на овај, нимало безазлени муслимански изазов? Да ли спремањем на оружану борбу са светским исламом (који ће постати особито онда опасан ако буде успео да ублажи, или чак и поништи, још увек знатне разлике у тумачењу Курана између двеју најјачих теолошких струја унутар ислама, шиита и сунита), спремањем и јачањем сопствених фундаменталистичких покрета у редовима протестаната, римокатолика и православних, њиховим међусобним приближавањем, односно, што је за сада чешћи случај, остајући по страни једни од других, уперујући, чак, другу страну убојитог копља на своју браћу хришћане, припаднике оне друге вероисповести – или одговор на исламски изазов треба да буде нешто треће? За сада не узимам у обзир оне бројне интелектуалце у тзв. хришћанском свету западноевропске цивилизације и културе (од интелектуалаца, уосталом, потичу и фундаменталистички покрети), антирелигиозне и арелигиозне, који једноставно не придају никакав озбиљнији значај фундаменталистичким покретима у свету, игноришући их, уверени да је религији, бар у њеном досадашњем облику, несумњиво дошао крај, и да ће ново доба (new age) донети такве радикалне промене, најпре у људској свести, а онда и у човековим акцијама, са којима би и један Ниче био задовољан, онда када је тражио „преокретање свих вредности“.
    Упитаћемо се сада, има ли довољно оправдања за појаву хришћанског фундаментализма, односно, има ли разлога за појаву оног православног, ако се сложимо да и он већ постоји, и то понајвише у највећој руској православној средини (верско-политички покрет под називом „Памјат“)? Занимљиво је, најпре, приметити да су готово исти разлози који износе муслимански фундаменталисти у циљу оправдања своје борбености, присутни и код хришћанских фундаменталиста све три исповести: једина истина објављена и посведочена животом, смрћу и васкрсењем Исуса Христа обавезује све праве хришћане да остану до краја верни своме Господу који им је обећао „небеско царство“, ако му остану довољно верни док су на земљи, трпећи од противника, видљивог и невидљивог, свакојаке невоље, укључујући и полагање живота за Христа, слично хришћанским мученицима у првим вековима прогона хришћана у Римској Царевини. И остали разлози, које испостављају хришћански фундаменталисти, не разликују се од оних у исламу: западна наука и технологија загађују не само ваздух, воду и земљу већ, што је горе, људске душе, убрзавајући долазак апокалиптичког доба; разна интернационална братства, на челу са масонима, до скоро и са Комунистичком интернационалом, одавно су у демонским рукама и свако обећање „новог доба“ ознака је Великог Инквизитора који преко „златног телета“ нуди људима хлеба уместо слободе. Времена нема и ускоро га више неће бити. Само нас покајање и унутарњи препород могу спасити вечних мука и коначне осуде на Страшном суду Христовом – довољно гласно говоре ревносни хришћани, звали их ми фундаменталистима или не.
  18. Волим
    marija got a reaction from Tavita in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Шта стварно значи бити зрела личност?
    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.
    "Ми сад сви знамо, хоћемо слободе и да смо своји у рођеној кући...
    Слободе, добро, али то није воће што зрело у шешир пада ма коме." Вељко Петровић
    Да, ми то сада већ добро знамо и томе је допринела не само савремена психологија већ и наше практично искуство, индивидуално и колективно, да слободе нема без зрелости. Ако се неко дете у школи и после школе понаша као и у породици пре него што је пошло у школу, или, што је исто, ако оно још и са шест година мокри ноћу у постељу, претерано се боји и сиса прст - у таквим случајевима суочавамо се са неуротичним, дакле незрелим дететом.
    Ако неки младић или девојка са двадесет или више година још показује онакав бунт или онакво сексуално понашање какви су типични за доба пубертета - опет говоримо о незрелој младости која се још налази у стању тзв. продужене пубертетске кризе.
    Најзад, када неки одрастао човек често мења своје партнере у браку или ван брака, што значи да није у стању да се веже за једног партнера и њему остане привржен и веран, или када тај "одрастао" човек показује изразито агресивно понашање према својој околини или према самом себи, свеједно да ли на своме радном месту, у вожњи аутомобилом или према својој породици - јасно је да смо опет суочени са незрелим особама које ометају складан породични и друштвени живот. Што је већи број оваквих неуротичара у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.
    Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?
    Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Добро је овом приликом поменути став да практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота. Иако је несумњиво да су најважнији услови у којима личност сазрева, они које ствара родитељска кућа у раној младости детета, ипак и касније животне околности, као и ендогена, вероватно конституцијом и наслеђем примљена способност личности за доживљаје и трансформацију -имају значајан удео и свој допринос како у накнадном сазревању личности тако и у могућности плодног мењања и све самосталнијег развоја ове личности. Биографије великих људи (али не само њих) довољно убедљиво доказују ову претпоставку.
    Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.
    1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог
    Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво.
    2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса
    Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само "фатум" наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.
    3. Способност подношења непријатности, бола и патње
    Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.
    4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести
    Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.
    5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости
    Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом. 6. Способност да будемо независни
    Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје "Богу Божије, а цару царево".
    У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.
    Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.
    Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.
    На Растку објављено: 2008-01-14
    Датум последње измене: 2008-01-14 23:54:41
  19. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    http://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/index.html
    Biblioteka Vladeta Jerotić - Projekat Rastko
  20. Волим
    marija got a reaction from Antivirus in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Biografija

    Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

    Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

    Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

    Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
  21. Волим
    marija got a reaction from Славица Дујаковић in Питајте Администрацију   
    Upravo tako Aleksandre, neka nam služi na duhovnu korist, mir, radost i  Ljubav, na spasenje jer bez bližnjeg se niko sam ne može spastia oni koje niknejm sablažnjava...kad čovek hoće da pronađe trun on će ga pronaći pa i u najčistijoj i najbistrijoj vodi winterp.s. jel ovde dozvoljeno ženama da pričaju dok muškarci govore winter
  22. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Јеромонах Иларион Ђурица   
    Јеромонах  Иларион Ђурица, духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну

    Однос духовника и духовног чеда
    Одпочевши своје монашко послушање код светогорског старца, схиархимандрита Василија Гролимунда у скиту Светог Спиридона у Гајлнау у Немачкој (1989), у манастирима Крки (1991) и Драговић (1992-1995) у Далмацији, својом свештеномонашком службом и Речју ─ нарочитом врстом апостолата, храбрио је народ у држању свете вере и очувању самобитности. Потом га је рука Божја довела на Приморје да открије мироточиве мошти свештеномученика на превлаци Светог Архангела Михаила код Тивта(1996). Радују се те свештене душе и благосиљају с Небеса, јер је у то време почело литургијско прослављање њиховог мучеништва за Христа и њихове до Крста Христовог верне, распете љубави. Призвао је, затим, српски Златоуст, светитељ Николај Жички, оца Илариона да послужи и његовој светињи у манастиру Лелић (2000-2002) на велику радост побожног народа ваљевског краја. Затим, овај благочестиви монах одлази у манастир “Светог архангела Михаила” код Аранђеловца, где наставља свој мисионарски рад, као и преуређивање манастира који је затекао у незавидном стању. Богомдароване таленте, своју љубав и снагу, умну и телесну, нештедећи је уложио у сваки од ових Божјих домова, неуморно радећи на духовно-мисионарском и просветно-верском пољу. Сада се Отац Иларион налази у манастиру Светог Архангела Гаврила у Земуну.
    Оче, реците нам у чему се састоји Академска Теологија?
    Академска или учевна теологија је у ствари схоластика.Она је доктрина, односно, чине је идеје, ученост и образовање.Права теологија није у учености и образовању, већ у поезији, у песничкој уметности.Овом нашем времену много недостаје истинско богословље-поезија преподобног оца нашег Јустина Новог. Надамо му се.Другачији је пут академског теолога од пута подвижника, који се не бави интелектуалном рефлексијом већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дугог труда, суза он постаје способан да својим истанчаним умом разликује Божанске од демонских енергија. Зато нема теологије без “разликовања духа” овакви подвижници имају изузетно велику улогу данас у очувању аутентичног православља..
    Живимо у временима, у којим скоро сваки други човек пати од неке болести. Најчешће су оне, које су везане за психичко стање појединца. Можете ли нам нешто висе рећи о депресији, посматрано из угла Православља? Такође, често се помиње да је болест опомена Божија. Шта се заправо сматра под тим појмом?
    Болест у Старом  и Новом Завету пут је и начин покајања. Покајна верност Богу враћа изгубљено здравље и живот.”Ја сам Господ који даје здравље”(Изл 15,26).Болест ставља на пробу људски живот.То излагање опасности самога живота јесте болест. Сваки грех је болест. Депресија, или говорећи језиком аскетике, духовна сухоћа или пустиња, односно духовна болест је духовне душе. Депресија није психијатријска болест.
    Поред глобалне кризе у којој се налазимо, често се говори и о кризи у Хришћанству. Можете ли нам нешто мало више објаснити о томе?
    У данашњој општој пометњи идеја, мишљења и криза, те и поред кризе ауторитета, кризе вере, кризе епископата, кризе свештеничког сталежа, монаштва, криза Литургије, евидентна је и криза хришћанства. Индикатор те кризе је однос православног света  према римском папи.Све је у кризи, осим светости.Зацело само Свети Божји нису у кризи.Црквена институција је у дубокој кризи, док она Црква која није установа људска, већ она права Христова Црква није у кризи упркос томе што је дефинишем само као предах између два гоњења.Наш хришћански живот није у кризи ако је “идење из пораза у пораз до коначне победе,” како вели преподобни ава Јустин.
    Да ли би требало у том смислу одложити посету Римског папе Србији и СПЦ?
    Не, првојерарха западног хришћанства, по мом мишљењу треба звати што пре у званичну посету, лепо га и хришћански гостољубиво дочекати и предочити му смерно сва непокајана места у нашој историји.Требало би му дати част коју му је увек указивао Свети Сава…
    Живимо у веома тешким временима и његове сложености се појачавају из дана у дан? Реците нам шта је то Апокалипса? Како оцењујете “Слово о Апокалипси” – Андреја Тарковског?
    То слово Тарковскиг се одвећ допало нашем образованом свету. По мом мишљењу он је у тој његовој “Световној концепцији” Откривења потпуно у заблуди.Упркос Тарковском, Апокалипса јесте слика коју чине обиље симбола.Тачно је да је Откривење велико поетско дело, али најмање два аутора-св.Јована Богослова и његовог ученика и сарадника Прохора.Умесан је покушај тумачења, али не и погађање и предсказивање.Сву симболичку аритметитику, геометрију, ботанику и зоософију дали су већ свети оци и учитељи Цркве.Уметник не може да буде срећан само ако је паганин.Хришћанин-уметник живи да би био овеома срећан.И нема веће ствари, упркос Тарковском, од спасења, које и јесте срећа, односно блаженство.
    Оче, ових дана се много прича о случају “Црна река” . Реците нам које је Ваше мишљење по том питању? Да ли батине могу заиста бити лек?
    Моји родитељи и учитељи су често употребљавали шибу и заушницу нада мном и мојим братом.Шта значи казнити дете?-Тући га?!Али човек није само тело. Он је и суштина.Неупоредиво је већи и трајнији бол и неугодност душе.Тамо где је дозвољено бити и вређати душе, ту је дозвољено и сакатити тела. Наркоманија је слаб доказ за морално оправдање батинања. Аргументум бацулинум чини лошу услугу Цркви, свештеничком достојанству и вери.Против сам силе, и уопште жестоке телесне казне, у васпитавању. Свештеник самим чином мучења животиња, а не људи, није у благодатном стању које је неопходно да би служио свету Литургију и делио Свете Тајне. Очигледно смо се уморили од неспособности да волимо и да служимо Богу и браћи. Поред тога претерано су скупе батине. Од 350 до 500,  и више евра.
    Оче, Вас монашки пут је веома трновит. Пролазили сте кроз велике невоље, неправде, искушења, али ипак познато је да сте велики  борац за младе људе. Оклопљени Божанском љубављу, Ви просто ма где били увек изнова својом очинском љубављу привлачите младе, и имате велики број Академских грађана међу својим духовним чедима. Можете ли нам нешто рећи  о избору духовника. Ко је заправо прави, а ко лажни старац?
    Ја сам све своје духовнике сам нашао, па су ме они потом усинили, примили су ме у своја недра. Такође, и ја духовна чеда препознајем и препорађам као своја – љубављу.Оно што се ради у једној души има одјек на сваку другу душу.Док једна душа страда ја састрадавам, док се мучи или изгара неким осећањем. Једном речју, истовремено болујем са браћом од истих збивања у себи. Један је Дух, али свака душа му је саучесник. Све што је у Духу у сваком је, као у истом Огњу свако је искра. На тај начин свака је душа саодговорна. Зле пак душе су демонски прилог за вихор, а добре за мир, тишину и радост. За саваскрсавање.
    Шта је за Вас духовничка одговорност?
    Постоји поред личне и духовничка одговорност. Постоји и одговорност Цркве у морално-богословском и правном смислу. Ја нисам за одмазду, за освету, ја сам за опраштање. Нисам ни за казну.За поправне мере се тешко одлучујем.
    Како саветујете своја духовна чеда? Реците нам нешто о покајању??
    Тешко питање!Нема правила, сваки је поука јединствена. Мада ја обично не саветујем, већ настојим да предочим ствар. Ако пак, ипак, саветујем; саветујем узгред и непретенциозно. Модеран човек не воли и не усваја туђе искуство.
    Познати сте као велики хуманиста, чак сте прошле године, у акцији “Познати служе” у Врњачкој Бањи,виђени са својом духовном децом у улози конобара. Наиме, заједно са својом духовном децом , прикључили сте се овој хуманитарној акцији чији је циљ био помоћ “Удружењу родитеља деце ометених у развоју”. Реците нам, колико су у ствари хуманитарна дела битна за спасење душе?
    Пре свега, слаб сам ја хуманиста, а још слабији светоотачки, и хуманиста-човекољубац у духу Светог Евангелија! И не хвалите ме, јер похвалама разјарујете моје непријатеље и противнике. Та акција “Познати служе’ у Врњачкој Бањи је дело и принос Богу и браћи моје духовне породице. Ја сам као старији човек у тој акцији дисао чист српски ваздух и гостио се у дебелој ладовини. Додуше, неспретно сам продавао сладолед. Човекољубива дела су творили : Михаило Вукобратовић, филмски режисер, Лана Вукобратовић, филмски монтажер, Драгутин Топић, архиатлетичар, Јелена Биљана Топић, троскокашица, Иван Гавриловић, певач.Очекивао се и долазак Јелене Томашевић.Мени се чини да је потребније од непосредног зидања добра човекољубља, много нужније рушење зла.Такве су нам акције потребне. Предлажем свенародну, покајничку акцију у рушењу зла!
    Оче високопреподобни, често се говори о избору духовника. Мене интересује, како Ви препознајете своје духовно чедо, обзиром да  Ви као духовни отац узимате велику одговорност пред Господом за њих?
    Ја знам своје и моји мене знају. Мој си у Богу ја те данас родих ! Ја сам све своје духовнике коа што су Виталије Тарсјев, † протојереј Павле Врбица, преподобни Јустин Нови, Преосвештени Атансије Јевтић, светопочивши светитељ Данило Будимски, Високопреосвештени Амфилохије, високопреподобни  Василије Гролимунд, вископречасни Драган Нагулић и друге сам нашао, па су ме они потом усинили примивши ме у своја света недра.Оно што се роди у дохувном оцу, роди се у духовном чеду.Своје препознајем љубављу. Док, душа духовног чеда страда, мучи се или изгара неком врлином, страда, распиње се-састрадава, и васкресава истовремено, болује и препорађа се, од истих збивања у себи и син или кћер. Све што је у Духу Светом, у сваком је, као у истом Огњу, барем је свако искра тог крштења Огњем. А зле душе, па покварен духовни портод је прилог за вихор, а добри су за мир, љубав и радост у Духу Светом.Многи духовни синови и кћери су прилог за вихор, отпадају и непријатељски се усмере против оца! Такви су који падају под властиту анатему, изопштење. Самопорицање.
    Оче, захваљујемо се што сте пронашли мало времена да одговорите на питања за наш форум “Живе Речи Утехе”. Радујемо се Вашем одзиву, и надамо се да ћемо имати чешће прилике да чујемо Ваше душекорисне савете. Оче, благословите и помјаните!
    Богу нашему нека је слава и хвала !
    Разговор за форум Живе Речи Утехе водила Соња Емерковић

    Извор: преузето са сајта svetijakov.org :smiley:
  23. Волим
    marija got a reaction from ines in Како спознати своје грехе и борити се против њих?   
    «Videti grehe svoje u mnoštvu njihovom i u svoj njihovoj gnusobi – zaista je dar Božiji», kaže o. Jovan Kronštatski.
    Obično, ljudi koji nisu iskusni u duhovnom životu, ne vide ni mnoštvo svojih grehova, ni njihovu «gnusobu». «Ništa posebno», «kao i svi drugi», «samo mali gresi» - «nisam krao, nisam ubio» - tako počinju mnogi da se ispovedaju. A samoljublje, reagovanje na ukore, otvrdlost, čovekougađanje, slaba vera i ljubav, malodušnost, duhovna lenost – zar to nisu važni gresi? Zar mi možemo da tvrdimo da dovoljno volimo Boga, da je vera naša postojana i plamena? Da svakog čoveka volimo kao brata u Hristu? Da smo dostigli krotost, bezgnevlje, smirenje? Ako nismo, onda iz čega se sastoji naše hrišćanstvo? Čime možemo objasniti našu samouverenost na ispovesti, ako ne «okamenjenim bezosećanjem», ako ne « mrtvilom srca, duševnom smrću, pre telesne»? Zbog čega su sveti oci, koji su nam ostavili pokajne molitve smatrali sebe prvima od grešnika, sa iskrenim uverenjem vapili Isusu Sladcajsem: «Niko nije sagrešio na zemlji od veka, kao što sam zgrešio ja okajani i bludni», a mi smo ubeđeni, da je kod nas sve odlično! Čim više svetlost Hristova ozaruje srce, tim se jasnije spoznaju svi nedostaci, povrede i rane. I obrnuto: ljudi koji su pogruzili sebe u mrak grehovni ništa ne vide u svome srcu; a ako i vide, tada se ne užasavaju, jer ne mogu napraviti poređenje.
    Zato je pravi put ka poznanju svojih grehova upravo – približavanje k svetlosti i molitva o ovoj svetlosti, koja jeste sud svetu i celom «svetskom» u nama samima (Jov, 3, 19). A dok nema takve bliskosti ka Hristu, pri kojoj se pokajni osećaj javlja kao nase uobičajeno stanje, treba se pripremati k ispovesti, proveravati svoju savest – po zapovestima, po nekim molitvama (Npr. 3. večernja molitva, 4.- molitva pred pričešće), po nekim mestima Jevanđelja (npr. Mat, 5 gl., Rim.12, Efes, 4, posl. Jakova, posebno gl. 3). Razmatrajući svoje duhovno stanje, treba napraviti razliku od osnovnih grehova i proizvoljnih, čiji simptomi imaju dublje uzroke. Npr. veoma važni – rasejanost na molitvi, pospanost i nepažnja u Crkvi, odsustvo interesa ka čitanju Svetog Pisma, nisu li ti gresi usled maloverja i slabe ljubavi prema Bogu? Potrebno je primetiti u sebi samovolju, neposlušnost, samoopravdanje, netrpljenje ukora, nepokornost, tvrdoglavost; ali još važnije je otkriti njihovu vezu sa samoljubljem i gordosti. Ako primetimo u sebi stremljenje ka društvu, da nas privlače dugi razgovori, smehotvorstvo, preterana briga o svojem izgledu i ne samo o svom, nego i o izgledu svojih bližnjih, izgledu kuće – tada treba pažljivo ispitati, ne predstavlja li to oblik « raznovrsne sujete».
    Ako suviše teško primamo k srcu životne nevolje, teško premostimo razlaz, neutešno tugujemo za onima koji odlaze, tada, osim snage i dubine naših osećanja, ne svedoči li to ipak i o neveri u Promisao Božiji? I još jedno pomoćno sredstvo koje nas vodi poznanju svojih grehova – prisetiti se za šta nas obično okrivljuju drugi ljudi, posebno oni koji žive tik uz nas, bliski, gotovo uvek njihova okrivljavanja, ukori, napadi imaju osnova. Neophodno je još pred ispovešću moliti oproštaj od svih, pred kime smo krivi, ići na ispovest sa neobremenjenom savešću. Pri ovakvom ispitivanju srca treba paziti da ne upadnemo u preteranu sumnjičavost i sitničavu podozrivost prema svakom kretanju srca, ovim putem se može izgubiti osećaj za važno i ne važno, zaplesti se u sitnicama. U takvim slučajevinma, treba jedno vreme prestai sa ispitivanjem svoje duše i postaviti sebe na jednostavnu i hranjivu duhovnu dijetu, molitvama i dobrim delima pojednostaviti i pojasniti svoju dušu. Priprema za ispovest se ne sastoji u tome, da se u potpunosti setimo i zapisemo svoj greh, nego da dostignemo ono stanje usredsređenosti, ozbiljnosti i molitve, pri kojem, kao pri svetlosti, postanu jasni gresi.
    Inače – ne treba prinositi duhovniku spisak grehova, nego pokajni osećaj, ne detaljno obrađenu disertaciju, nego skrušeno srce. Ali znati svoje grehe, to još na znači i kajati se za njih. Istina, Gospod prima ispovedanje – iskreno, sa dobrom savešću, - i kada ono nije propraćeno silnim osećanjem raskajanja (ako mi ispovedamo hrabro i ovaj greh – našu «okamenjenu bezosećajnost»). Ipak «skrušenost srca», žaljenje zbog svojih grehova, je važnija od svega, što možemo prineti na ispovest. Ali šta da se radi ako se «sasušeno grehovnom vatrom» naše srce ne orošava životvornim vodama suza? Šta ako su «nemoć duševna i plot nemoćna» tako veliki da ni nismo sposobni da se iskreno pokajemo? Ipak to nije razlog da se odlaže ispovest – Bog će se dotaknuti našeg srca i tokom same ispovesti: sama ispovest kao imenovanje naših grehova može da omekša naše srce, da izoštri duhovni vid, da pojača osećaj pokajanja. Pre svega da bismo savladali našu duhovnu okorelost služi nam priprema za ispovest, te post (kojim se iznurava naše telo uklanjajući od nas pogubno za nas blagostanje telesno), dobrodušnost, molitva, noćne misli o smrti, čitanje Jevanđelja, žitija svetih, dela svetih otaca, jaka borba sa sobom, upražnjavanje dobrih dela.
    Naša bezosećajnost na ispovesti velikim delom ima u svom korenu odsustvo straha Božijega i skriveno neverovanje. Na to i treba da budu usmerene naše snage. Eto zbog čega su tako važne suze na ispovesti – one omekšavaju naše okamenjeno srce, potresaju nas od «glave do pete», pojednostavljuju nas, daju nam blagodatni samozaborav, otklanjaju glavnu prepreku ka pokajanju, našu «sebičnost». Gordi i samoljubivi ne plaču. Jednom zaplakao, znači – omekšao, rastopio se, smirio se. Eto zbog čega posle ovakvih suza sledi krotost. bezgnevlje, omekšalost, umiljenje, mir u duši kod onih kojima je Gospod poslao «radosnotvorni» (koji tvori radost) plač». Ne treba se stiditi suza na ispovesti, treba pustiti da se slobodno liju, da umivaju naše nečistoće. «Kišu mi daj suza u postu divnoga dana, da plačem i umijem se od grehova, ili od slasti, i da ti se javim očišćen» (1-a sedmica Velikog posta, pon. Večera). Treći momenat ispovesti – ispovedanje grehova rečima. Nije potrebno čekati pitanja, treba se sam potruditi; ispovest je podvig i samoprinuđivanje. Govoriti treba tačno, ne zamagljivati nepriličnost greha uopštenim izražavanjem ( npr. «grešan protiv 7-e zapovesti»).
    Veoma je teško ispovedajući se, izbeći sablazan samoopravdavanja, pokušaje objašnjavanja duhovniku «olakšavajućih okolnosti», pozivajuci se na treća lica koja su nas navela na greh. Sve su to znaci samoljublja, odsustva dubokog pokajanja, koja su nas dovela do greha. Ponekad se na ispovesti ljudi sa slabim sećanjem, koje im ne dozvoljava da se sete grehova. Zaista, često se dešava da mi zaboravljamo svoje grehovne padove; ali da li se to dešava samo zbog slabog sećanja? Ali naprimer, slučaj koji se bolno dotiče našeg samoljublja, ili naprotiv, koji ide u prilog našem slavoljublju, našoj sreći, pohvali na našu adresu, to pamtimo dugi niz godina. Sve, što ostavi na nas jak utisak, mi dugo i upečatljivo pamtimo, a ako zaboravljamo naše grehove, ne znači li to tada da im ne pridajemo ozbiljan značaj? Znak da je došlo do pokajanja je osjećaj lakoće, čistote, neopisive radosti, kada nam se greh čini tako težak i nemoguć, kao što je tako daleko od nas bila ova radost.
    Raskajanost naša nije potpuna, ako mi, dok se kajemo, nismo odlučili čvrsto da se ne vraćamo grehu koji smo ispovedili. Ali, kažu, kako je to moguće? Kako ja mogu obećati sebi i svome duhovniku, da ja neću ponoviti ovaj greh? Zar nije bliže istini upravo obrnuto – uverenost, da će greh biti ponovljen? Dakle, svako iz svog iskustva zna, da se posle nekog vremena ponovo vraća tim istim gresima; prateći sebe iz godine u godinu, ne primećuješ nikakvo poboljšanje, «poskočiš – i opet ostaješ na svome mestu!» - Bilo bi užasno kad bi tako bilo. Ali, na sreću, to nije tako. Nije bilo takvog slučaja, da se s dobrom željom da se ispravimo, posle ispovesti i Sv. Pričesti, ne stvara u duši blagodatna promena. Ali stvar je tu tome, pre svega, što mi nismo sami sebi sudije, čovek ne može pravilno da sudi o sebi, je li njegovo stanje gore ili bolje, tako je jer se i on koji sudi, i to, što on sudi – stalno menja. Usled visokog stepena strogosti prema sebi, izoštrenim duhovnim vidom, pojačanim strahom od greha može se dobiti iluzija, da su se gresi umnožili i povećali: oni su ostali isti, možda su se i smanjili, ali ih mi nismo tako primećivali.
    Osim toga, Bog, po posebnom Svojem Promislu, nam često zatvara oči od naših grehova, da bi nas zaštitio od većeg greha – sujete i gordosti. Često se dešava, da greh i ostane, ali česte ispovesti i pričešća Sv. Tajnama su rasklimali i oslabili njegovo korenje. Sama borba sa grehom, stradanja zbog svojih grehova – zar to nije napredak? «Ne bojte se», govorio je Jovan Lestvičnik, «ako padaš i svaki dan, ali ne ostaviš puteve Božije; stoj hrabro, i Anđeo, koji te čuva, uvažiće tvoje trpljenje». Ako nema tog osećanja lakoće, preporoda, treba imati snage vratiti se opet ka ispovesti, do kraja osloboditi svoju dušu od nečistoća, suzama je umiti od prljavštine i poroka Onaj koji tome stremi uvek će dostići to šta traži. Samo ne smemo sebi pripisivati svoje uspehe, oslanjati se na svoje snage, nadati se na svoj trud – to bi zanačilo izgubiti sve stečeno. «Rasejani um moj saberi Gospode i ohladnelo moje srce očisti; kao Petru, daj mi pokajanje, kao mitaru uzdisanje i kao bludnici – suze».
    Izvor: www.pravmir.ru
    Prevod s ruskog: Nataša Ubović
    http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=125
  24. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    «Slučajno» Davidovo izbavljenje iz Saulovih ruku
    Car Saul je neprekidno tražio Davida, želeći da ga liši zdravlja i života; ali ta traganja su bila uzaludna jer je Bog štitio Davida. Kada se David skrivao u pustinji Maon, Saul je tu došao sa velikim brojem svojih vojnika; oni su okružili Davida sa svih strana, odagnavši svaku njegovu nadu na izbavljenje. Svima se činilo da je David, slično zveri, okružen sa svih strana mrežama i psima, i svi su mislili da se nalazi u očajnom stanju. Saul je skoro već bio pobednik (kada je okružio Davida sa svojom vojskom) i svima se činio kao lav koji u zubima već nosi plen. Ali uzalud: Bog je sakrio i zaštitio Davida, jer je iznenada do Saula došao glasnik sa vešću o napadu Filistimljana, govoreći: «Požuri, trči da spasavaš otadzbinu; jer su pripadnici drugog plemena već stupili na tvoju zemlju; ne oklevaj da odbiješ neprijatelje, i isteraj ih iz svoje zemlje». Ovaj «slučaj» koji je Bog uredio je spasao Davidov život i slobodu: lukave zamisli njegovih neprijatelja su bile razrušene čudnim Božijim Promislom.
    Neprestano Božije promišljanje o svakom od nas
    Često nas Bog, mudro promišljajući o nama, vodi po mukotrpnim, jedva prohodnim, životnim putevima, ali On dobro zna kojim putem nas vodi u Svoje rajske vrtove. Zbog čega da uznosimo žalosne vapaje protiv najmudrijeg i veoma pouzdanog Putevoditelja u našem životu? Zašto da ukoliko idemo putem koji nam je Bog odredio govorimo: «Kuda nas Ti vodiš? Čini se da smo već odavno skrenuli sa pravog puta». – «Ne tuguj, prijatelju moj! – tajanstveno nam govori Bog: samo Mi veruj. Provešću te srećno, i nimalo nećeš žaliti kada završiš putovanje». Tako svakoga od nas prati Božiji Promisao na životnom putu od dana rodjenja do dana ulaska u život večni, samo ukoliko ostanemo verni Božijem rukovodstvu, na koje nam je naš Spasitelj ukazao u Svom Svetom Jevandjelju.
    Okolnosti postavljanja Saula za cara
    Govoreći o Božijem Promislu, ne možemo a da ne spomenemo istoriju izrailjskog cara Saula, koga je njegov otac poslao da pronadje izgubljene magarice, a on je pronašao svoje carstvo. Razmotrimo ovde Božiji Promisao o ovom mužu. Bog je rekao proroku Samuilu: «Sutra u ovo vreme (bilo je to u podne) poslaću ti čoveka iz zemlje Venijaminove, i ti ga pomaži na carovanje narodu Mojemu – Izrailju». Bog je poslao Saula Samuilu na sledeći način: Saulovom ocu su negde pobegle magarice, i on je poslao svog sina da ih traži. Saul je uzevši sa sobom jednog od slugu krenuo da ih traži. Prošli su goru Jefremovu i zemlju Šališu, ali magarice nisu našli; i prošli su kroz zemlju Šaalim, i kroz zemlju Venijaminovu, i nisu ih našli. I kada su došli u zemlju Cuf, Saul je rekao slugi, svom saputniku: «Podjimo nazad, da ne bi otac zaboravivši na magarice počeo da brine za nas i bio prinudjen da traži nas same». Na to je sluga rekao: «Ovde u ovom gradu se nalazi uvažavani Božiji čovek; sve što on kaže se tako i dešava; mogli bi da ga pitamo za magarice?». Saul je ovaj slugin savet smatrao razumnim i korisnim. Eto na koji način je Bog poslao Saula Samuilu (1 Car. IX, 1-7). Ali pre nego što su oni videli jedan drugoga i počeli da razgovaraju, Gospod je otkrio Samuilu, da je Saul taj čovek koga treba miropomazati na carstvo za upravljanje jevrejskim narodom. Sve se to desilo po nepostižnom Božijem Promislu, običnim i očiglednim redosledom: Saul je našao magarice i pored toga dobio i carstvo, o kome nikada nije ni razmišljao. O kako je nepostižan Božiji Promisao! Kakva najveća tajna! Kako se Božiji Sudovi razlikuju od ljudskih misli: Saul uopšte nije razmišljao o carskom vencu i žezlu, ali je Božijom voljom doveden na presto. Dakle, nisu slučajno pobegle magarice, nije slučajno Saul bio poslat da ih traži, nije slučajno takodje da dugo vremena nije mogao da ih nadje, i nije slučajno sluga dao savet svom gazdi da ode kod prozorljivca Samuila: sve se to desilo po Božijem Promislu i tajnom sugerisanju izvršiocima Njegove volje kako bi Saul bio postavljen za izrailjskog cara.
    Nedoumica o Saulu
    Pritom se samo po sebi radja pitanje: zbog čega je Bogu bilo ugodno da pomaže Saula za cara, ako je Bog za njega predvideo da će naposletku upasti u nečasnost i jadno završiti svoj život?
    Umesto direktnog odgovora predložiću svoja pitanja: Zbog čega je Bog stvorio u Svojoj blagodati angele, za koje je unapred znao da će se usprotiviti Bogu, i biti za vekove vekova odbačeni od Njega zbog greha, i mučiti se u geeni? Zbog čega je Bog naselio Adama u rajskom vrtu, kada je znao da će Adam kratko proživeti u raju i biti izgnan iz njega? Radi čega je Hristos uvrstio u Apostole Judu Iskariotskog, za koga je unapred znao da će biti Njegov izdajnik? Zbog čega je Hristos poslao Svoje Apostole u Samarjansko selo, znajući unapred da oni tamo neće biti prihvaćeni? Koji je uzrok takvih Božijih odluka? Ali takvih slučajeva se može naći na hiljade.
  25. Волим
    marija got a reaction from ines in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Objašnjenje blaženog Jeronima
    Blaženi Jeronim ovako odgovara na slična pitanja: «Želiš da saznaš uzrok takvih odluka?  Evo ga: Bog ne gleda buduće postupke, već sadašnje, i nikoga ne osudjuje po Svom providjenju, iako zna da će se trenutno dobar čovek promenuti u zlog; On ga pri svemu tome po Svom milosrdju postavlja na takav položaj koji on trenutno zaslužuje i na taj način mu daje snagu, u slučaju njegovog pada, za obraćenje na istinski put kroz pokajanje. Adam nije sagrešio zbog toga što je Bog predvideo njegovo sagrešenje, ali zato je Bog i predvideo da će Adam sagrešiti po svojoj slobodnoj volji».
    Rasudjivanje sv.Amvrosija
    Slično ovome rasudjuje i sveti Amvrosije: «Adam nije sagrešio zbog toga što je dobio zapovest, ili Juda zato što je bio izabran u Apostole, jer Bog ne bi naložio to na njih: jednome da prestupi zapovest, a drugome da – postane izdajnik. Obojica su da su sveto sačuvali svoje obaveze mogli da se uzdrže od greha. Oni, za koje Bog zna da će voditi dobrodeteljni život, su u početku često zli; a oni za koje On zna da će grešiti i postati zli, su u početku dobri. Stojiš li trenutno, čuvaj se da ne padneš. Sveti Apostol Petar je pao: ti budi oprezan; Juda je pao da bi te upozorio na pad».
    Božija pomoć i čovekova želja treba da se poklapaju
    Nikakav naš trud ni revnost ne mogu da nas sačuvaju bez Božije pomoći; ali i Božija pomoć bez ljudske želje (volje) neće doneti koristi: primeri za to su u Petru i Judi. Mi treba da izbegavamo krajnosti: ne treba da budemo lenji prepustivši sve Bogu, a isto tako ne treba da mislimo da sami po sebi, bez Božije pomoći i Njegove volje, možemo bilo šta dobro da uradimo. Jer i Sam Bog ne radi sve, kako nas ne bi ostavio praznima, a isto tako ne predaje nama da sve uradimo, kako se ne bi sujetno uznosili: Bog nas uklanja od svega što može da nam šteti, a podstiče nas i pomaže nam u onome što je za nas korisno.
    Niko se od Boga ne može sakriti
    Opet podsećam na Saulov primer: koliko je bio divan Božiji Promisao o njemu! Jer taj koji se u svojoj zlobi više puta trudio da pogubi Davida je sam bio okružen mnogobrojnom vojskom Filistimljana, i odbačen od Boga obratio se vračari prestupivši Božiju zapovest. Ona je pozvala dušu već umrlog proroka Samuila, koji je nagovestio Saulu brzu i neizbežnu pogibiju. Nemajući hrabrosti niti da je izbegne niti da je podnese, Saul je zaboo svoj mač u zemlju, pao na njegovu oštricu i na taj način sam sebe lišio života (pogl. Detalje o tim dogadjajima u Prvoj Knjizi Careva, gl. XVIII-XXXI). Kazna i osveta narušiocoma Božijeg zakona su neizbežni. Saul je sam sebe predao smrti, kako bi izbegao neprijateljsko podsmevanje, beščašće, poruge i prekore; ali nije izbegao ni to, jer su mu Filistimljani odsekli glavu sa mrtvog tela, telo bacili zverima i pticama kao hranu, a glavu su nosili uz poruge po celoj Palestini! O, Bože! Niko ne može da se sakrije od Tvoje Promisli niti da izbegne Tvoje sudove. Kao što se na tačnoj vagi sve izmeri kako ravnoteža tako i preteg, tako se i kod Boga sve meri – istinom (Priče XVI, 11).
    Mudri sudovi Božiji
    Božiji Promisao treba posmatrati sa najvećom mudrošću: obično se svaki prestup ne kažnjava istog trena, ali s druge strane ne ostaje ni potpuno bez kazne. Ako Bog ne bi kaznio ni jedno zlo delo, onda bi mnogi pomislili da nikakvog Promisla ni nema. A ako bi posle svakog prestupa neizbežno sledila kazna, onda bi u tom slučaju verovali da posle smrti nema ni nagrada, ni kazni. I zato Bog kažnjavajući samo neke prestupe, ostvaruje Svoj Promisao; ako nekoga ne kažnjava tog trenutka posle prestupa, onda mu preti kaznom posle smrti u budućem životu, ukoliko se ne pokaje u ovom.
    Bog sve okreće na dobro – čak i naše grehe
    Sve životne nevolje Bog okreće na našu korist i na naše dobro: dopušta grehovne padove radi postizanja i završetka najuzvišenijih, nepostižnih, tajanstvenih dela Svoga Bogoupravljanja. Jer i činjenje dobrih dela i dopuštanje zlih je svojstvo, koje isključivo pripada samo Božijem Promislu. Istina, nikada Bog ne bi dopustio zlo, kada ne bi bio toliko silan i dobar, da od svakog zlog dela napravi dobru posledicu. Reci po savesti: kada se u svetu pojavilo ljuće i veće zlo od Adamovog prestupa i ubistva Hrista-Spasitelja, novog Adama?  - Medjutim, prvorodni greh je nizveo Boga s neba na zemlju radi primanja na Sebe ljudskog tela; Hristova smrt nam je otvorila nebo i povratila sve što smo izgubili u Adamu. Najuzvišeniji Bog je istovremeno i najmudriji umetnik, koji pretvara svako zlo delo u uzrok za najbolje posledice, slično kao što se od grube mase dobija zlato. Onima koji ljube Boga sve je na dobro (Rim. VIII, 28): Magdalinina sagrešenja su poslužila za mnoge kao povod za sopstveno ispravljanje; Petrov pad je za bezbroj ljudi bio primer istinskog pokajanja; Tominim neverjem su se mnogi utvrdili u istinitost Hristovog Vaskrsenja. Odatle se uvidja najveća Božija slava: «Žanješ, gde sejao nisi». Bog nije posejao grehe, medjutim od njih sabira bogatu žetvu vrlina. Zaista Bog istočava med iz kamena, i jelej iz tvrdog kamena, kada od najvećih zlodela stvara najbolje posledice.
    Na koji način treba razmišljati o bolestima i nesrećama
    Božiji Promisao brine o nama tako da i naše najmanje telesne teskobe ne ostaju neprimećene s Njegove strane. Kao posledica toga, svako od nas pri telesnoj teskobi treba ovako da razmišlja: ova bolest ili druga nezgoda je posledica ili mog neopreza ili ljudske zlobe, ili nečeg drugog, - ali u svakom slučaju se ne bi desila bez Božijeg Promisla, koje ju je odredilo prema mojim snagama, tako da njen početak i njena težina (slabljenje ili pojačanje) zavisi od Njega. Na isti način od Božije Promisli zavisi i način isceljenja iste. On urazumljuje lekara i ukazuje na sredstva, ili se suprtostavlja svemu, jer su i dobro i loše, život i smrt, siromaštvo i bogatstvo od Gospoda (Sirah. XI, 14). Na isti način u svim dogadjajima koji nam se dešavaju treba rasudjivati da su predvidjeni i dopušteni od Boga. Neprijatelj zloslovi i proklinje te, - znaj da su sva njegova huljenja i reči koje izgovara zlobnim ustima, stavljeni pre veka na vagu Božijeg Promisla: koliko mu je dozvoljeno toliko će i reći, i ni jedne reči više od toga. Zašto se ti uzalud protiviš i gneviš? Tako isto razmišljaj i o svim drugim tvojim nevoljama čije dešavanje, broj, težina, trajanje i završetak odredjuje Bog. Zato se pokori Božijem Promislu, govoreći s Psalmopojcem: «Ja sam nem – i ne otvaram usta moja» (Ps. XXXVII, 14). Neka bude volja Tvoja, Bože moj! Po Tvom Promislu i dopuštenju se sve dešava. A ukoliko si Ti to uredio, onda bih ja bio nesrećan bezzakonik ukoliko bih Ti se usprotivio. Dakle, Tvojoj svetoj volji Bože moj se povinujem u svemu i sa blagodarnošću ću primiti od Tebe sve što mi šalješ i trpeljivo ću pretrpeti.
    Nedoumica koja se tiče blagostanja nepoštenih i stradanja pravednih
    Avgustin kaže: «Uzburkava se životno more, i Ti Gospode vidiš zle da napreduju, a dobre ugnjetavane: eto iskušenja, eto bure. Gospode Bože! Je li u tome Tvoja istina da zli budu u blagostanju, a dobri da stradaju? – I Bog ti odgovara: je li to tvoja vera? Da li sam ti Ja to obećao (to jest blagostanje)? Ili se ti zato nazivaš hrišćaninom da bi se nasladjivao ovozemaljskim uspesima? (pogl. Avgust. Tumačenje na 55-i psalm). Smirimo se pred Bogom i umirimo naša srca verom u Božiji Promisao kada vidimo nepoštene da vladaju, a blagočestive da stradaju. Ništa od toga ne bi bilo da Bog to ne dopusti, On istina ne bi dopustio, ukoliko ne bi imao dovoljno razloga, radi kojih smatra da je bolje da ih dopusti nego spreči. Rećićeš: od tog dopuštenja nastaju mnogobrojne nevolje i najveće smutnje. Moguće je žaliti o tome, ali trezveno: jer je po veoma pravednim uzrocima tako bilo ugodno Bogu, Koji od najvećeg zla može da učini divno dobro, tako lako, kao što se lako izvlači mač iz futrole.
×
×
  • Create New...