Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    ЧОВЕК ЈЕ ВИШИ ОД ЗВЕЗДА
    (АСТРОЛОГИЈА, ОКУЛТИЗАМ, МАГИЈА)
    АСТРОЛОГИЈА
    ЈЕСТЕ ЛИ РАЗМИШЉАЛИ О ОВОМЕ?

    Да ли сте, док јурцате за новинским, књижним и другим хороскопима или тражите неког да вам уради наталну карту, размишљали о следећем:
    1. Астрологија је настала као саставни део многобожачког погледа на свет, и древни астролози су веровали да су планете које управљају људским поступцима, у ствари, богови. Зато су их тако и назвали: Меркур (бог трговине, пророштва, лопова), Венера (богиња пожуде), Марс (бог рата), Јупитер (врховни бог), Сатурн (Јупитеров отац), итд. Истинити Бог је Себе открио у Христу као Свету Тројицу: ми, који после Христа живимо, кроз Цркву Његову имамо не само пуноту богопознања, него и богоопштења, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу. Како онда можемо веровати да планете управљају нашим поступцима знајући да оне нити су богови, нити имају божанско порекло, и ако знамо да их је Бог створио човека ради, а не човека њих ради?
    2. Зодијачки знаци у Светом Писму Старог Завета названи Мазарот, и сваки од њих је, као скупина звезда, означавао неку пророчку слику будућих догађаја везаних за долазак у свет Спаситеља нашег, Исуса Христа. Ко верује астрологији, верује паганским тумачењима зодијака (рецимо, Грци су веровали да је знак Бика на небу као “успомена на то да је Зевс са Крита отео девојку Европу над којом је извршио насиље”).
    3. У области поларног арктичког круга, често се дешава да се неколико седмица на ноћном небу не може видети ни једна планета, нити се знати њихов респоред у часу нечијег рођења. Према астрологији, то би значило да неки становници Гренланда, северне Аљаске, Канаде и Сибира нису ни рођени (немају хороскоп!).
    4. До шеснаестог века, астрологија је била заснована на претпоставци да је замља у средишту Сунчевог система и да се планете окрећу око ње (геоцентризам). Пре Коперника, дакле, сви хороскопи су били прављени на лажној, квази–научној претпоставци. Да ли су могли бити тачни?
    5. Планете Уран, Нептун и Плутон до новијих времена нису биле познате астрономији, па самим тим ни астрологији. Кад су откривене, астролози су почели да се баве и њиховим “утицајем” на човека. То значи да су хороскопџије пре проналаска ових планета обмањивали своје муштерије, не дајући им све “планетарне могућности”, пошто нису ни знали за све планете Сунчевог система.
    6. Једнојајчани близанци, рођени под истом “звездом”, могу да воде потпуно различите животе. Астролошка логика каже да је то немогуће. Животна логика показује да се то дешава често. Хороскопџије веле да звезде и планете близанце кроз живот треба да воде на исти начин. Ако је тако, зашто се дешава да једно од близанчади, рецимо, умре приликом порођаја?
    7. Астрологија тврди да планете управљају зодијачким знацима (зодијачки знаци су скупине звезда). Сваком ко иоле познаје астрономију то је смешно, јер су звезде које формирају зодијачка сазвежђа светлосним годинама удаљене од планета Сунчевог система, које су у односу на њих патуљци, као и Сунце.
    8. Астрологија учи да свако, у складу са управљањем њиме од стране звезда, има индивидуалну судбину, посебан живот и посебну смрт. Како су онда могуће масовне трагедије и погибије у земљотресу, пожару, поплави? “Извлачење” на тзв. “мундану” астрологију, астрологију која се бави “судбином” света, у томе не помаже много.
    9. Астролошка предвиђања су крајње уопштена и неодређена, што је особина свих демонских “прорицања”. Хороскоп вам може рећи: “Очекујте успех!”, али вам никад неће рећи: “Добићете златну медаљу на такмичењу из страљаштва!”. Пророчанства типа: “Данас ћете имати сукоб са неким” или “чућете вести из далека” нису никаква пророчанства. Можете кренути градом и рећи тако нешто првој десетини људи које сретнете, и бити сигурни да ће се на многима “прорицања” испунити. Сто хиљада читалаца хороскопа који се појављује у неким дневним новинама могу да се, тог дана, с неким посвађају, или однекуд добију вест. Али, хороскоп вам никад неће рећи: “Добићете вест да сте примљени на конкурсу за професора енглеског у Првој гимназији у Београду”. То би било конкретно, а то је новинској астрологији недоступно.
    10. Зашто ви, у ствари верујете у хороспкоп? Зато што је то лакше. Унапред сте “предодређени”. Сваки ваш поступак је, што се звезда тиче, “оправдан”. Кад направите нешто што је неморално, такакв вам је “хороскоп”. Кад погрешите, планете вам нису наклоњене. Ако вам се нешто лоше збива, судбина је таква. Једном речју, за све своје зло оптужујете Бога, Који вам је дао слободу и савест. Наравно да за своје поступке нећете одговарати пред зодијачким “биковима”, “јарцима”, шкорпијама” и “рибама”, него пред Богом. И то не пред било каквим “богом”, богићем нашег јадног разума, који вели да “има нешто”, него пред Распетим и Васкрслим Богочовеком Христом, Богом Љубави, Који је за нас излио Своју пречисту Крв.
    11. Виши сте не само од звезда, него и од свега створенога, јер сте саздани по слици и прилици Свете Тројице. Звезде, планете, читава творевина, од вас чекају одговор, као од оних који су призвани да буду деца Божја и тако Богу усинове све што је Он створио. Размислите о томе пре читања хороскопа, комадића хартије са одштампаном лажју која тврди да вашом “судбином” управљају непостојећа божанства античке Грчке и Рима.
    12. Ђаво је Еви, а Ева Адаму, рекао да ће после једења забрањеног плода бити као богови. Окусили су и – умрли, одвојивши се од Бога Који је Живот. Искушење се понавља и данас. Свако, сваког часа, све до последњег даха свог, бира: Живот или смрт.
    Бирајте! Избор се не може избећи. У свему што Бог није благословио крије се ђаво, у свему што није живот, вреба смрт.
    Бог, очито, није благословио астрологију.
    ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ VI
    СВЕТИГОРА, Цетиње 1998.
  2. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Логичка образложења
                Секташи сматрају да би вечна казна била противна правди Божјој, нарочито љубави, милосрђу Божјем, па зато мисле да је уништење сатане и грешника хуманије и стоји у бољој сагласности са Божјом правдом и љубављу.
                Право говорећи, ако секташи заиста верују “само Писму” као што стално то наглашавају, онда чак и кад би њихов приговор “на основу логике” био оправдан, они га не би смели супротстављати Светом писму, јер јадно и бедно изгледа кад се људи праве мудријим, правичнијим и милостивијим од Бога. Не треба заборавити да неизмерну и неумитну Божју правду и његову бесконачну милост и љубав може довести у склад само бесконачни ум Божји, а нипошто човек. Но, погледајмо ипак да ли се њихов приговор слаже баш и са основним појмовима људског схватања правде љубави и разума.
                Човек може животу дати тројаку оцену: или позитивну, или негативну, или нулту. Позитивно је вечно блаженство, негативно вечна казна или мука, а нулта је непостојање, уништење. Јасно је да је непостојање нешто боље него живот у вечном паклу. Сам Спаситељ каже за Јуду Искариотског: “Тешко ономе човеку који посредује у издајству Сина човечјег; боље би му било да се није ни родио онај човек” (Мт. 26,24). Ето и једне Божанске потврде више да је непостојање боље од вечног мучења.
                Да ли ће, према томе, Јуда бити уништен, или ће отићи у муку вечну? Ако ће бити уништен, зашто би му онда било боље да се није ни родио?! Из оних Христових речи “Боље би му било да се није ни родио”, следи да Јуда неће бити уништен. Његово уништење, као и уништење сатане, и свих грешника било би нека врста помиловања од стране Божје. А чиме су грешници то помиловање заслужили, нарочито сатана? Бог своју милост никоме силом не намеће, па ако је сатана зло изабрао за принцип своје егзистенције, ако он принципијелно одбацује сваку Божју милост, онда Бог нема никаква разлога да му ту милост намеће и да га поштеди од вечног огња који је по речима Спаситељевим припремљен ђаволу и анђелима његовим. Да га је мислио помиловати уништењем, не би му припремио “вечни огањ”.
                Друкчије би ствар стајала кад би ђаво хтео и могао да се покаје. Али, ствар баш и јесте у томе што је он сам себе осудио на вечно зло.
                Правда Божја неће бити ни мало нарушена вечном казном. Бог просто констатује да су грешници грешни и одређује им околности њиховог боравка према њиховом моралном квалитету. Тежина казне одговараће тежини греха, а трајање казне трајању греха. Грех траје док се покајањем не опере, а после општег васкрсења нема покајања. Дакле, стање које је Божје свезнање констатовало а правда одредила, траје вечно, јер се од стране сатане милост Божја искључује.
                Најзад, ако нема душе, а тела грешника биће уништена већ приликом првог васкрсења праведника, каква смисла и сврхе може имати њихово васкрсење тек зато да би били поново уништени? Ако је уништење дар Божје милости грешницима, па они су ту милост већ примили тиме што су умрли. Бесмислено је васкрсавати их само зато да би још једном били уништени!
                Тако је секташка есхатологија противна и Библији и логици и чињеницама!
    (Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 297-298)
  3. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Крст и револвер
                Да би дали неко “рационално” (разумно) образложење против поштовања крста, Јеховини сведоци наводе и овакав пример. “Тко би се сјетио да један револвер, којим је био уморен нетко који нам је близак, љубимо ли или да га носимо објешеног о врату на ланчићу?” Исти такав приговор постављали су још пре јеховиста назарени, само што су уместо револвера спомињали нож.
                Да, заиста то нико не би учинио! Ни ми не бисмо поштовали крст Христов да је Христос само умро на крсту као какав грешник иостао у гробу. Али, кад знамо да је Христос васкрснуо и тиме победио смрт, и кад знамо да је Његова смрт на крсту била услов без којег нема васкрсења и победе над смрћу и спасења људи, кад знамо из Светог писма да је Он због наших греха био распет на крсту онда је тај крст не само обично средство којим је Христос био усмрћен, него уједно средство којим се Он после смрти прославио и нас спасао. А то значи постоји битна, суштинска разлика између Христовог крста и нечијег револвера или ножа, па према томе секташки пример са раволвером и ножем не може се ни у ком случају применити и на Христов крст. Секташки приговор на први мах изгледа мудар, али то није мудрост него лукавост. Крст јесте био средство Христове смрти, али и средство Христове победе. “Честним твојим крестом, Христе, дијавола посрамил јеси” – певамо ми на вечерњу. И тако то и јесте. И то је оно што даје значај крсту као символу спасења и средству помоћу којег нам је дошло спасење кроз смрт и васкрсење Христово. Зато, кад би револвер или нож којим је убијен неки наш најмилији – да останемо при оном грубом секташком примеру – био уједно средство којим је тај наш најдражи победио свог и нашег противника и тиме спасао вечне смрти и себе и нас, е, онда би тај нож или револвер заиста имао у нашим очима друкчију вредност. Макар онолику колику имају и ратни трофеји који се чувају у музејима и са којима се поносе они који су до тих трофеја дошли, а исто тако и њихове присталице и симпатизери.
                А крст је трофеј Христове победе над сатаном и смрћу – поновимо то и стоти пут!
                Какв ће став према крсту заузети секташи, да ли ђавослки или хришћански, то је у крајњој линији њихово право и њихова ствар. Ми немамо никаква разлога да бежимо од крста. Напротив, ми на основу Светог писма знамо да је “реч о крсту лудост онима који пропадају, а нама који се спасавамо - сила Божија” (1. Кор. 1, 18). Зато се ми, као и апостол Павле, “хвалимо крстом Господа нашег Исуса Христа” – ничим другим (Гал. 6, 4).
    (Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 354-455)
  4. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Како је Богу име?

                Смешно питање, зар не! Па и јесте! Не само смешно, него и глупо и донекле бласфемично. Али њега и не постављамо ми, православни, него Јеховни сведоци. Они стално наглашавају како само они међу хришћанима знају да употребе право Божје име, а “назови-црква” и “назови-хришћани” чак ни то не знају. За то питање они су заинтересовали чак и муслимане, па је писац ових редова приликом путовања у Краљево чуо у возу од једног муслимана-Шиптара баш то директно питање. Рeче ми човек: Свако мора да има своје име, а како је име Богу? Осетио сам одмах откуд ветар дува па сам га запитао откуд му пада на памет такво питање. Одговорио је да га је чуо од Јеховиних сведока у фабрици где је радио. Онда је сам и одговорио да је Богу име Јехова. Дакле, ни Алах, ни Бог него баш Јехова, као што је неком човеку име Петар, или Јован, а не човек. Шта одговорити на то питање?
                Сваки човек мора да има своје лично име, јер у свету постоји много људи. Кад би постојао само један човек у целом свету, њему не би било потребно никакво лично име јер би његово биће било одређено у односу на друга жива бића овога света самим називом “човек”. Нашег прародитеља, библијског Адама, ми зовемо Адам и замишљамо да му је то лично име. И заиста, оно јесте његово лично име у односу Адама према осталим људима који су се појавили у свету после њега. Али, у суштини, док је био сам, његово име Адам значило је исто што и човек, јер Библија каже “ха адамах”. Дакле, Адам значи отприлике “земљородни”, онај који је начињен од земље. Тако и у латинском језику реч “човек” (homo) и “земља” ( humus) врло су слични. Адам је своју жену назвао “човечица” јер је узета од човека (1. Мојс. 2, 23). Касније јој је дао име Ева зато што је она мати свима живима (1. Мојс. 3, 20). Дакле, име је ознака ( nomen est omen). Њихова лична имена су ипак у основи заједничке именице. У суштини сваки човек је “адам” јер је сваки земнородни, “хомо” је од “хумуса”. И свака жена је “човјечица”, па у извесном је свака жена “ева”, јер је свака жена, макар потенцијално мати живима.
                Слична ситуација је и кад је реч о Богу и Његовом називу или имену. Ако пођемо са многобожачког гледишта, онда је “бог” заједничка именица као и именица “човек” па у том случају реч “бог” мора се писати малим словом и додати лично име неког бога. На пример: бог Јупитер, Зевс, Перун, Индра, Брама, или божица Јунона, Аматерасу и тако редом. Дакле, само под претпоставком да има више богова, онда је нужно знати име неког посебног бога о којем је реч. Ако јеховисти сматрају да Бог мора имати и неко лично име, онда они принципијелно полазе са многобожачког становишта па нека не приговарају нама да смо ми многобошци.
    Чујмо опет шта каже Библија
                Пошто је старозаветна Библија написана на јеврејском језику, то су у њој употребљени разни називи за Бога: Елохим, Јахве (Јехова), Адонај, Ел Шадај. То су били називи јеврејски називи за Бога, као што и у осталим језицима постоје паралелни називи: Бог, Господ, Свевишњи, Свесилни и тд. Сваки од тих означава неко Божје својство, према томе у сваком од тих назива примењено је оно правило да је име ознака ( nomen est omen).
                Стари Јевреји, иако су били једнобошци, ипак су име Јахве или по старом свакако погрешном читању Јехова, узимали као Божје лично име за разлику од ондашњих многобожачких богова. Бог се не зове Мардук, ни Дагон, ни Амон него Јахве!
                Божје име толико је свето да се оно не сме узалуд употребљавати, као што и гласи трећа заповест Божја (2. Мојс. 20, 7). Не само Бог као биће, него и само име Божје је свето, што је наглашено више пута у Светом писму Старог завета (3. Мојс. 20, 3; 22, 2; 22, 32; 1. Дневн. 16, 10; 29, 16; Пс. 33, 21; 99, 3; Пс. 103, 1; 106, 47; 111, 9; 135, 1-3).
                Јевреји су временом ту заповест о поштовању светог имена Божјег толико строго буквално схватили да су избегавали уопште да спомињу Његово име директно, него више описно.
                Професор Глумац нам је на часу Старог завета испричао овај случај. У винковачкој синагоги он је приметио натпис на једним вратима, разуме се на јеврејском језику. У преводу натпис је значио: “Ово су врата за “далет””. Није одмах могао да схвати значење тога. После краће паузе, као стручњак за Стари завет и јеврејски језик, решио је тајну. Јеврејско слово које се зове “далет” има бројну вредност 4. Значи: “ово су врата Онога чије се име пише са четири слова. А у јеврејском језику Божје име се пише са четири слова: “Ј Х В Х”. Према томе, онај натпис је значио: “Ово су врата Јахвеова”, или: “Ово су врата Господња”. Толико су далеко стари Јевреји ишли у опрезности да не изговоре име Божје!
                Јеховисти ни близу не показују толико чување у изговарању тога имена. Они су се прозвали Јеховиним сведоцима и тиме навалице омогућили што чешће изговарање име Јехове.
                Треба овде нагласити да су они по свој прилици погрешно прочитали то Божје име. У средњем веку научници су она четири јеврејска слова ЈХВХ заиста читали “Јехова”. Доцније су стручњаци за јеврејски језик утврдили да то треба читати “Јахве”, а не Јехова. Међутим, јеховисти су остали при оном погрешном начину читања, сматрајући да је можда да је и то читање правилно.
    “Онај који јесте”
                Бог није ни Јеврејин ни Србин ни Римљанин, нити икоје нације. Просто напросто Он је Бог, Отац свих људи и народа. Зато сваки народ на свом језику може да изговара име Божје. Библијским називом “Јехова”, или “Јахве”. Свето писмо каже: “Хвалите Господа сви народи, славите Га сва племена” (Пс. 117,1).
                Свакако неће ни Јеховини сведоци тврдити да нас то Библија упућује да баш сви народи на свету славе Господа на Јеврејском језику! Зар српска реч “Господ” није довољна да изрази његову моћ и силу и величину? Исто као и јеврејска реч “Јахве”?
                А ако јеховисти желе да чују баш како је Бог сам себе назвао, онда треба прочитати овај текст из Светог писма:
                А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јест. И рече: тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест Он ме посла к вама. И опет рече Бог Мојсију: овако кажи синовима Израиљевијем: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама; то је моје име довијека, и то је спомен мој од кољена на кољено” (2. Мојс. 3,13-15).
                Шта видимо из тих библијских речи? Видимо пре свега да Бог казује своје име које одговара Његовој суштини. Бог се по својим властитим речима зове “Онај који јесте”, то јест “Онај који постоји”. У црквенословенском преводу те Божје речи гласе: “Аз јесм Сиј”, а у јеврејском оригиналу гласе “Ехје ашер Ехје”. Пошто је Мојсије био Јеврејин, Бог их је њему тако изговорио. Да их је изговорио каквом Србину, рецимо Светом Сави ил Његошу, сигурно их не би изговорио јеврејски него српски, и тада би те речи гласиле: “Ја сам Онај који постоји”. То је Моје име!
                И заиста, по учењу св. Јована Дамаскина овај назив Богу највише одговара. Јер, он је једино биће које постоји најреалније, амо по себи. Постојимо и ми реално, али ми постојимо по Његовој сили и милости, а Он “има живот у себи” то јест постоји сам од себе. Зато је Његово право име: “Ехје ашер Ехје” – ако се мора рећи баш јеврејски!
    (из књиге “Научно оправдање религије, апологетика,  књига 6, Црква и секте”, Др Лазар Милин, Београд 1986., стр. 195-197)
    - ( врх стране ) -
  5. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Игра са интерпункцијом
    Осећајући сву јачину овог сведочанства које тако одлучно осуђује секташко учење, адвентисти и Јеховини сведоци пронађоше заштиту у измењеној интерпункцији. Објашњење је у овоме: Христос није обећао разбојнику да ће с њим бити у рају тога дана кад умру, него ће доћи у рај о општем васкрсењу мртвих. По њиховој тврдњи запета у тексту Св. писма није добро постављена. Не треба да стоји као што пише у свима преводима досадашњим и оригиналним текстовима Јеванђеља: “Заиста, кажем ти: данас ћеш са Мном бити у рају”, него треба да стоји овако: “Заиста, кажем ти данас: бићеш са Мном у рају”. И они у својим најновијим преводима тако и пишу!
    Имају ли какве доказе којим би оправдали такав свој превод и тумачење? – Да! Образложење је у овоме: првобитни текст Св. писма није имао никакву интерпункцију него су биле само наређане речи једна иза друге. Интерпункцију у текст Лукиног Јеванђеља није увео сам Лука, него, као и у све друге књиге Светог писма то је увео венецијански штампар Мануције тек почетком петнаестог века.
    А увео је погрешно, јер Христос није могао обећати разбојнику да ће у рају бити с њим већ истога дана, јер тог дана се ни Христос још није био узнео своме Оцу небеском. Кад је Марија Магдалина хтела да Му приступи и дотакне Га, Он јој рече: “не дотичи Ме, јер још нисам отишао горе Оцу” (Јн. 20,17).
    Према томе, на дан распећа, кад је Христос изговорио оно обећање разбојнику, ни Он сам још није био отишао у рај, а камоли разбојник. Значи, Његово обећање се и не односи на тај дан, него на једно друго време, на оно време кад Христос дође у “своје царство”, дакле на време општег васкрсења. Али, обећање је дато “данас”, то јест оног дана кад Му се разбојник обратио па пошто је тог дана Христос био изузетно понижен, осуђен, распет, попљуван, за то му управо и наглашава “заиста ти кажем данас ”.
    Ово објашњење има своју логичку форму, но при свем том оно је нетачно. Прво, Мануције који је увео интерпункцију у текст Св. писма није то учинио произвољно на своју руку него онако како је Црква још од раније тај текст схватала. А да је Црква тај текст схватала у смислу да ће Христос увести разбојника у рај већ истог дана кад буду оба издахнули, о томе постоје као непобитна сведочанства црквени богослужбени текстови који су бар хиљаду година старији од штампара Мануција. Тако на пример, Св. Јован Златоусти од кога имамо литургијске молитве живео је на хиљаду година пре Мануција. а текст једне молитве из литургије, коју свештеник чита после проскомидије и после великог входа гласи: “У гробу телом, у аду душом, у рају са разбојником и на престолу са Оцем и Духом био си, неописиви Христе Боже, који све испуњаваш”. Дакле, “у рају са разбојником”! У тропарима који се припевају на литургији уз стихове о блаженствима често се спомиње да је Христос разбојника који га је са покајањем признао за Господа, увео у рај. Дакле, Мануције интерпункцију није увео својевољно, него је имао покриће у општем веровању Цркве да је Христос покајаног разбојника увео у рај “данас”, то јест онога дана када му је обећање и дао.
    Оваква интерпункција како ју је Мануције навео и како је цела Црква схватила далеко пре Мануција има и своје логично оправдање у самом смислу текста. Христос је много пута имао прилике да изговори речи: “Заиста, заиста вам кажем”, а никад није томе додавао још и реч “данас”. Никад он није никоме рекао: “заиста кажем вам данас”, просто стога, што се оно “данас” подразумева, пошто свако коме је Христос говорио, види и зна да му Христос говори “данас” , а не говори му “сутра” или “лане”, или “догодине”. Зато није било никакве потребе да он то “данас” наглашава ни онда кад је дао обећање разбојнику. Разбојник је свакако био свестан тога да му Христос говори “данас”, али за разбојника је важно кад ће се испунити дато обећање, кад ће он доћи у рај? Ех, ту је онда место ономе временском прилогу “данас”. Дакле, данас ћеш са мном бити у рају!
    Није тачна ни секташка тврдња да Христос није био у своме царству, у рају, пре вазнесења. Заборављају секташи да је Он Бог и да се по својој Божанској природи није ни одвајао од Оца. Па кад обећава разбојнику рај Он то обећава као Бог, јер само Бог има право некоме да обећа и даде рајско блаженство!
    Тачно је да је Христос рекао Марији Магдалини да Га се не дотиче јер још није био отишао Оцу. Но, ту је реч о Христовом васкрслом телу . Марија је хтела да дотакне Његово тело , а то тело још није било узнесено. Зашто пак није Марији дозволио да Га дотакне, а осталим апостолима и Томи управо нудио да Га дотакну (Лк. 24, 39; 20, 27), о томе немамо директног обавештења у Јеванђељу.
    Тако, дакле, нова секташка интерпункција Христовог обећања разбојнику сасвим је произвољно кварење смисла Св. писма да би се спасло секташко порицање душе и раја, а нема уза се ни историјско ни логичко оправдање. Христос је разбојнику због чистосрдачног покајања обећао приступ у рај оног истог дана кад буду издахнули, а то значи постоји и рај и душе у њему. Ко жели то да пориче, може то чинити на основу материјалистичке философије, али тада нек се сматра и не назива хришћанином, и нека никоме не прича да верује “само Писму” .
    (Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 239-240)
  6. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Библија и вегетаријанство
    Шрила Прабупада је вегетаријанац. То је његово лично право које му не може нико оспорити. Али он сматра да сви људи морају бити вегетаријснци. За тај циљ он се позива на Библију, посебно на шесту Божију заповест која гласи: “Не убиј!”. Кад су му два римокатоличка теолога патер Емануел и кардинал Данијел рекли да се та забрана односи на човека, а не на животиње, он је инсистирао на томе да заповест гласи само “Не убиј”, а не “Не убиј човека”. Према томе, то по његовом тумачењу значи “не убиј ништа живо”. Кардинал му је одговорио да човек има духовну душу, а животиње је немају. Шрила је то порицао тврдећи да између човека и животиње не постоји никаква разлика. Свако је остао при своме.
    Чуди ме што су римокатолички теолози пристали на такво поравнање, осим ако Прабупада није прекратио извештај о тој дискусији. Да сам био присутан, подсетио бих Прабупаду да је и он сам рекао да човек има духовну душу у телу (стр. 21), а по Библији душа животињска је у крви. Ми не кажемо да су животиње само неки аутомати, као што је учио Декарт. Ми знамо и верујемо да и оне имају у себи душу животињску која оживљава њихово тело, јер их Библија назива “душе живе” (Пост. 1,20), али је очигледно да између човека и било које животиње покрај свих сличности – нарочито у погледу материјалног састава тела – постоје битне разлике и телесне, а још више духовне.
    Осим тога, ако Шрила Прабупада захтева да шеста заповест гласи: “Не убиј човека”, онда бисмо и ми од њега могли захтевати да пише: “Не убијај ништа живо”. А то тако ипак не пише. Бог то није могао рећи, јер је знао да је после прародитељског греха ушла смрт у свет, и да је ситуација у свету таква да се живот људи и животиња одржава смрћу једних и других. Зато је пре греха Бог рекао Адаму и Еви: “Ево, дао сам вам све биље које носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме, то ће вам бити за храну” (Пост. 1,29), а пошто је грех изменио однос бића у свету, то Бог говори праоцу Ноју: “Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као траву зелену” (Пост. 9,3). Осим тога, сам Христос није био вегетаријанац. Напротив, светковао је Пасху где је свакако постојало и пасхално јагње. А својим ученицима каже: “У који град дођете и приме вас, једите све што се изнесе пред вас” (Лк. 10,8). Напослетку, како хиндуистички списи описују раскалашни живот Кришне и његове теревенке са пастирицама, није нимало веровати да је он свој земаљски живот провео само на биљној храни.
    Према томе, онај који хоће да живи само на воћу, поврћу и млечним производима нека тај свој начин живота задржи за себе, а нема право никога да обавезује на тај подвиг. Ако нас од тога разрешава сам Бог, зашто бисмо више слушали којекакве фанатизоване и занесене мисионаре?
    Христос и Кришна
       
    Ево нас најзад пред директном упоређењем двеју личности: Исуса Назарећанина, прозванога и доказанога Христа, и једне проблематичне личности по имену Кришна, за чију историчност немамо никаквих доказа.
    Споменим најпре сличности: а) сличност је пре свега у њиховим именима Христос и Кришна. Реч Кришна на санскритском језику значи “привлачност”, а реч Христос на грчком језику значи помазаник. Према томе, сличност је само привидна. А ако реч Христос изговарамо по јеврејском језичком корену Машијах, или јелинизирано Месија, онда не постоји чак ни привидна сличност.
    Друга је тачка сличности што хришћани верују да је Исус Христос оваплоћено друго лице Свете Тројице, Син Божји, или Бог Син, а Шрила Прабупада, као и многи хиндуисти верује да је Кришна осмо оваплоћење или аватар, то јест појава, привидна, бога Вишнуа.
    Али постоји и велика разлика. Хришћани за своју веру у Богочовека Христа имају неоспорне доказе пре свега да је Исус из Назарета конкретна историјска личност. Да је Он не само обичан назаретски дрводеља него обећани Месија у чојој су се личности испунили сви старозаветни закони и пророчанства, па је зато и могао рећи: “Нисам дошао да покварим Закон и пророке, него да испуним” (Мт. 5,17). Даље, тај исти Исус Назарећанин каже о себи “Ја и Отац једно смо” (Јн 10,35), “Ко виде Мене виде Оца” (Јн 14,9). И не само што је Он то рекао, него је и доказао својим чудесима, па је зато и могао рећи својим неверујућим савременицима: “Ако мени не верујете, верујте делима која чиним” (Јн 10,38). И заиста је по сведочанству многих очевидаца чинио чудесна дела, а посебно чудо његовог васкрсења. Он се није реинкарнирао у неку другу личност, још мање у какву животињу као што хиндуистичке књиге говоре о Вишнуу, него оно исто тело које је било положено у гроб, сјединило се преображено са његовом душом. И најзад, Његова пророчанства остварила су се и остварују се пред очима целог света.
    То је Христос! А Кришна? Ко је посведочио уопште његову историчност, а камоли његову истоветност са Вишнуом? Ко је дао живот за таква сведочанства? Зар нису и Вишну и Кришна дело усијане песничке фантазије?
    Кажете – Кришну су при оваплоћењу носиле у утроби две мајке Девака и Роина. Коме је тако бесмислено чудо потребно? Шрила Прабупада доказује божанство Кришне на овај начин: Реч Кришна значи провлачност. И да је имао заиста привлачну моћ то Шрила Прабупада доказује овако: “Када је Кришна живео на земљи имао је 16.108 жена, и свака је живела у мермерној палати. Собе су биле испуњене намештајем од слонове кости и злата, и свуда се видело велико богатство... У историји људског рода не можемо наћи никога ко је имао шеснаест хиљада жена и шеснаест хиљада палата. Кришна није ишао једног дана једној а другог дана другој, он је истовремено био код свих”.
    У читавој овој тврдњи тачно је само то, да заиста нико у историји није имао шеснаест хиљада палата и шеснаест хиљада жена. Нико, на ни Кришна. Он је то могао имати, ако је уопште постојао, само у бујној источњачкој фантазији индијских песника. Али, Шрила Прабупада изгледа није знао да је његовог Кришну у том погледу далеко надмашио Сидарта Гаутама Буда, који је по тврдњи будистичких списа имао сто хиљада наложница.
    Па Кришна је онда спрам Буде права сиротиња!
    Најзад, тај Кришна који треба да важи као Бог благости убио је бар две личности. Ако је веровати Багавад Гити он је још као дете убио демоницу Путану и свога ујака Камзу. Христос се таквим “подвизима” заиста не може похвалити.
    Господо, верујте ми већ сам сит ових нагваждања и којештарија у име некакве нове религије која треба да замени хришћанство. Једино се још питам: зар је могуће да има људи који у све то верују. Нажалост, има, како да нема! Одавно је премудри Соломон рекао: “Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке” (Приче 14,15)
  7. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Хиндуистичка есхатологија
    Шта бива са човеком после смрти? На то питање у Ведама и Упанишадама има разних одговора. У најстарије доба веданског периода Инди су веровали да човекова душа после смрти иде у царство Јаме где је очекују њени преци. Тако и Библија каже: “умрије Аврам и би придодат роду својему” (Пост. 25,8). Сам Бог рекао је Авраму: “Ти ћеш отићи оцима својим у миру и бићеш погребен у дубокој старости” (Пост. 15,15).
    Добро би било да адвентисти и јеховисти и други секташи, који кажу да верују Светом Писму а поричу постојање душе у загробном животу, још једном прочитају ово Божје обећање Авраму па да изведу на чистац своја схватања.
    Међутим, има и разлике између ово библијског и индуског схватања. По Библији, “тело се врати у земљу од које је и постало, а дух се врати Богу који га је и дао” (Проп. 12,7). “А Бог није Бог мртвих, него Бог живих”, каже сам Спаситељ лично (Лк. 20,38).
    То је, дакле, хришћанско, библијско веровање: душа иде у духовни свет. Али Веде знају нешто друго. Душа иде у Јамино царство које је у подземном свету и потпуно је материјално. Ту покојник добија своје старо земаљско тело, само без икаквих земаљских недостатака. Тамо има много крава и млека и путера и меда и лепих девојака и свега што човек може пожелети. Праведници ће живети пред Варуном, а грешници иду у мрачни ад, где ће седети у потоку крви и јести длаке.
    Али постоји и агностички одговор. Неки философ Насикетас да би решио питање шта бива са човеком после смрти, отишао је директно богу Јами да му постави то питање. Бог се ушепртљио, па да би избегао одговор понуди философу и част и славу и богатство и дуг живот, само нек се окани тога питања. Ја! Неће философ ни да чује. Упорно тражи одговор. Најзад Јама није имао куд, него даде неки одговор, али је заобишао суштину проблема, тако да је философ отишао кући празних руку. Исто се тако агностички завршио и разговор о том проблему између учитеља Џанавалке и његовог ученика Артабага.
    Ево и најзад и трећег одговора на питање, које смо напред споменули. То је реинкарнација. Тај одговор заступа и Шрила Прабупада, нудећи га хришћанима и муслиманима, Американцима и Европљанима. Он каже: “Сваки пут када умрете, мењате тело, али ви, духовна душа у телу остајете исти. Иначе, човек може после смрти постати мачка, пас, или било шта друго. Шта ће постати, то на основу закона карме зависи од његових дела које је чинио пре смрти. И тако ће се та сеоба његове душе понављати толико пута док се потпуно не очисти и постигне потпуну свесност Кришне” (стр.21). За овако екстравагантну тврдњу Шрила Прабупада не износи никакве доказе. И не само он него нико такве доказе не поседује. Напротив, постоје чињенице које сведоче против тако фантастичне тврдње.
    Пре свега, духовну суштину човека сачињава његова лична свест о себи, његова самосвест. Кад ње нестане, ако је нестане, онда нестаје и дотичне личности. Међутим, у нормалном стању свести нико се не сећа никакве своје преегзистенције. Заступници реинкарнације наводе примере да се понеко тобож сећа своје преегзистенције. Али то сећање не бива под нормалним психичким околностима, него под утицајем сугестије, аутосугестије и медитације. Али под тим околностима човек може свашта да осећа и доживљује. Но нико не може доказати објективност тих осећања и доживљаја. Један човек из Сплита, Чеда Вељачић, који је био на Цејлону и који је упознат са источњачким религијама, па и са учењем о реинкарнацији каже да су стручњаци приметили две личности које су истовремено тврдиле да су реинкарнација једне треће личности. То је разуме се, немогуће. Тиме су “сећања” разних личности на тобожњу преегзистенцију дефинитивно одбачена као некакав доказ реинкарнације. Ако неко ипак тврди да се сећа некакве своје преегзистенције, то је више проблем за психијатрију него за психологију.
    Друкчије би ствар са реинкарнацијом стајала кад бисмо се сви сећали бар једне своје преегзистенције. Ено, крајем петнаестог и почетком 16. века живео је велики италијански песник Лодовико Ариосто. Он је написао чувени еп Орландо Фуриозо (Бијесни Орландо). У томе спеву има свакаквих фантазија па и оваква: Тамо у Индијском океану, на једном острву живи грозна вештица, бабускера, која је својим магијама ловила витезове, опчињавала их да је она дивна девојка, и сладостраствено уживала с њима док јој не досаде, а онда их претварала у разне животиње, биљке и дрвеће. Тако је једног витеза, Астолфа, претворила у мирту. А кад је на то острво дошао Астолфов друг и пријатељ, витез Руђер, Астолфо га је препознао и проговорио са њим. Фантазија, зар не? Да, али та фантазија је логичнија од приче о реинкарнацији. Јер, Астолфо је претворен у мирту, али је његова душа, његова свест остала иста, и он се сећао себе и свога бившег човечанског статуса. Али да се реинкарнирао у мирту, он се више не би сећао себе и не би више био Астолфо.
    Кад би постојала таква реинкарнација у којој бисмо се сећали преегзистенције, онда она не би била бесмислена, јер би се човек сећао себе, своје бивше егзистенције, својих грехова и погрешака и знао би зашто се поново јавио у земаљском свету. А у реинкарнацији баш тога нема. Ја нисам пас. Али ако сам пре рођења био пас, због чега сам ја сада као Лазар Милин морам да испаштам неке грехе које је тај пас починио?!
    Да ли би био праведан судија онај који би некога осудио на робију, а да му не каже зашто га осуђује? Да ли би био добар васпитач професор који би казнио ђака, а да му не каже зашто га кажњава? Нити бионакав судија био праведан, нити би такав професор био мудар, нити би њихове казне имале смисла и позитивног дејства. Биле би директно противне сваком здравом смислу и основном закону правде. Јер ја, ако се питам у овој егзистенцији, патим се због греха којих се уопште не сећам а које је учинио неко кога нисам ни познавао.
    Најзад споменимо још и чињеницу да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију. Један енглески спиритист, Артур Финдлеј, написао је књигу “На прагу етеричког свијета”. Њу је у Загребу превела на хрватски Марија Ројц-Маршези. Писац књиге каже да је успоставио везу са неким духом из етеричког света који му је ноћу давао подуке о том свету. Писац га је питао, да ли је истина да се душе из етеричког света враћају у овај физички свет из којег су једанпут отишле. Дух му је одговорио: ја сам у овом етеричком свету већ хиљаду ваших земаљских година, али нисам примети ни један случај да се неко одавде вратио на земљу.
    Ја спиритистичке доказе не сматрам ни за какве доказе. Али ово сам навео само зато да се види да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију
  8. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Култ
    Као што су се у дуготрајној историји Индије мењала божанства тако се мењао и култ посвећен појединим боговима. У доба ведантизма култ се обављао у слободној природи. У доба хиндуизма култ је везан за величанствене храмове и сложени церемонијал. Облик култа зависи од тога коме је култ посвећен, да ли богу Сиви или Кришни или Сивиној жени Сакти.
    У једном сиваистичком спису говори се о свештеним обредима да се они не састоје само из жртвоприношења, молитава и свечаних литија него и из смеха, певања, играња, и чак и хркања, дрхтања, љуљања и безумних покрета тела, брбљања бесмислених речи, и у свим могућим изразима болесне екстазе – као што видимо код присталица рок музике на телевизији.
    Друга карактеристика хиндуистичког култа јесте окултизам. Сав је испуњен магијом и магијским формулама. Тантре и мантре су главни текст. Тај магизам и окултизам нарочито је примењен у култу Сивиној жени божици Сакти (Парвати). То је култ који се обавља тајно, такозвани култ леве руке у којем достиже врхунац сексуална распусност и гадости примитивних култова. Тај култ нас подсећа на средњевековне црне мисе тадашњих сатаниста. У светлости ноћне ватре поштује се женски принцип у виду наге жене. Њој се приноси на жртву вино и месо и дели се присутнима ради угошћења. Цело празновање се завршава дивљим развратом. Тај култ је често спојен и са приношењем људских жртава. Постоје сведочанства да је тога било, иако су некадашње енглеске власти то законски забрањивале и спречавале.
    Додуше, као што покрај развијеног многобоштва има у хиндуизму и трагова монотеизма, тако и у понеким култовима има и узвишених молитава. Постоји и оваква молитва у стотрама: “Ти Господе, нека си увек хваљен. Сав живот је у Теби. Ти си мој родитељ, ја сам Твоје дете. Сва срећа излази из Твог милосрђа. Нико Ти краја не зна. Највиши Господару, Ти управљаш свим што постоји, и све што има почетак послушно је вољи Твојој.”
    А мало пре споменути песник Тулзи Дас, писац Рамајане, има и овакву личну молитву: “Господе, погледај на мене с висине Твоје. Ја сам од себе не могу ништа учинити. И коме бих пошао? Коме ја могу поверити своје бриге?... Ти, источниче милосрђа не одвраћај лица свога од мене.”
    Таквој молитви не би могао ни један хришћанин ништа замерити. Да, али Тулзи Дас је живео у шеснаестом веку хришћанске ере кад је Индија већ у великој мери могла бити упозната са Еванђељем!
    Из досадашњег излагања могло се јасно приметити да постоје трагови монотеизма у религији Индије. Али тај монотеизам се утопио у мору политеизма, који боговима приписују све људске особине и мане. Од тога није могао да побегне ни Шрила Прабупада који је долетео на Запад да нам проповеда своју веру у Кришну кога поистовећује са Христом, и још при свему томе заступа пантеистички поглед на суштину Божију. Он каже, на трећој страници своје књиге “О самоспознаји”: “Сва су бића делићи Бога”.
    Ништа бесмисленије од такве тврдње. Она не одговара чињеници људске свести да сам ја – ја и ништа друго и нико други. Ја нисам ти, нити си ти ја, нити смо ја и ти – он. Ја нисам Бог нити део Бога. Бог и ја смо два сасвим различита субјекта. Заједничко нам је само то што сам ја, као и сваки човек, Божје дело. Створен по слици Божјој која се огледа у томе што је Бог персонално, лично биће, а човек такође. Животиње и биљке, иако си жива бића нису личности него индивидуе и комади. Само за човека кажемо “ко” – на пример: “кога си видео”? – а за животиње, биљке, као и за минерале, кажемо “шта”. Тако питамо: “шта си видео?” – и одговарамо: видео сам коња, видео сам јабуку итд.
    Дакле, у томе што је човек лично биће као што је Бог лично биће у томе се суштински састоји биће, а дух је недељив. Материја има своје делиће, молекуле и атоме. Дух није састављен ни из каквих делова. Према томе, Он је недељив. Ми чак о Светој Тројици верујемо и певамо у цркви да је јединосушна и нераздељива.
    Шрила Прабупада нас даље поучава да се Бог појављује у облику каменог или дрвеног божанства (стр. 13), да бисмо Га могли видети.
    Ето, то је управо изразито идолопоклонство, кад он верује, па захтева и од нас да то поверујемо, рецимо, да је кип Кришнин исто што и прави Кришна. Тако је Арон брат Мојсијев, у дужем одсуству Мојсија, салио од злата кип телета и рекао Израиљцима: “Ово су, Израиљу, богови који су те извели из Мисира”! Ми хришћани о нашим иконама и киповима нити смо икад тако шта рекли, нити уопште мислимо тако.
    Даље нас Шрила Прабупада на стр. 15. обавештава да је бог Кришна свемоћан, али његове моћи делују по упутству његових помоћника полубогова. Дакле, тај Кришна који је по веровању Шриле Прабупаде свемоћан, зависи од некаквих полубогова! Ништа нема бесмисленије од тога.
    Ево још неких поука којима нас поучава овај многобожански мисионар. На основу хиндуистичког списа Шримад Багаватама он сазнаје да је секс битна особина свих ствари па и Кришне, који је за њега Свевишњи бог. Зато – изјављује он на стр. 16. своје књиге: “Ми обожавамо Радху и Кришну. Код Кришне је секс стваран.” – Ако Прабупада може тако нешто да истински верује, нека му служи на част!
  9. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Но далеко најбољи је бог Вишну, који је у свему наследник веданског бога Агни. Вишну је пун љубави и благости. О томе сведочи “доживљај” философа Бхригу. Једном су се философи препирали који је од три бога (Брама, Сива и Вишну) највећи. Философ Бхригу је решио да то утврди емпиричким начином. Он ступи пред Браму не поклонивши му се. Брама се јако разгневи, али се напослетку ипак смири. Затим оде ка Сиви. Њему чак ни на поздрав не одговори. Сиву спопаде бес. Зграби свој трозубац и хтеде философа смождити. На сву срећу умеша се Сивина жена Парвати и једва га некако умири. Напослетку дође философ на небо бога Вишнуа. Нађе га да спава, па га свом снагом удари ногом у груди. Вишну се пробуди и поче се философу извињавати што га је дочекао спавајући. Тада философ донесе овакав закључак: ово је најмоћнији бог, јер савлађује своје непријатеље пријатељством и великодушношћу.
    У периоду хиндуизма бледи значај богова из браманског периода. Брами се више не зидају пагоде. Његов кип сада се прави само са 4 главе. Пету главу откинуо му је Сива зато што се хвалио да је већи и од самог Сиве. У хиндуизму Вишну избија у први план. Он наслеђује све симпатије које су имали некадашњи Индра и Агни. Крај његовог кипа на врежи лотоса, која му расте из стомака смештена је сићушна фигура Браме.
    Хиндуистичка теологија коју представља и споменути пропагатор хиндуизма код нас Шрила Прабупада, доказује човекољубље Вишнуово у његовим многим инкарнацијама, или оваплоћењима. Он се први пут оваплотио у виду рибе, други пут у виду корњаче, трећи пут у виду вепра, четврти пут у виду полу-лава полу-човека. Пети пут у виду кепеца. Шести пут у виду Парашу-Раме, седми пут у виду хероја Раме (отуда назив онога спева Рамајана). Осму пут у виду Кришне, и девети пут у виду оснивача будизма, Сидарте Гаутаме Буде.
    Ово последње тобожње оваплоћење у личности Биде није ништа друго, него израз источњачког лукавства за време борби хиндуизма и будизма. Наиме, у почетку своје историје будизам се почео нагло ширити у Индији, тако да је озбиљно угрозио и потиснуо хиндуизам. Да би ослабили његов утицај, хиндуистички гуруи се се тише спасоносног лека: против Буде се не треба борити. Па он је управо оваплоћени наш бог Вишну!
    Сличну тактику су применили будистички калуђери бонзе у Јапану где су се сукобили са домаћом религијом шинтоизмом. Они су објаснили Јапанцима шинтоистима да њихови шинтоистички богови, ками, толико воле и цене Буду, да су изјавили да ће сви листом прећи у будизам. Кад је јапански император Шому, као ватрени будист, хтео да подигне у граду Нари велики будистички храм Тодаи са огромним Будиним кипом, морао је за ту идеју задобити врховног шинтоистичког свештеника који је столовао и Изи. Он је тамо послао бонзу Гоги, да издејствује пристанак првосвештеника шинто религије. И шта је тај урадио? Ту у храму шинтоистичке врховне божице Аматерасу он је седам дана и ноћи медитирају и молио се. Најзад је “чуо” глас божице Аматерасу која му је рекла да јој је врло драга и пријатна царева намера да подигне Будин храм.
    Дакле, чујте шинтоисти, ако ваша врховна божица Аматерасу нема ништа против Буде, чак јој је и драг будистички храм; ако ваши богови ками желе да пређу у будизам, шта онда ви оклевате, шта чекате?!
    Сличну, па скоро и исту тактику примењује и Шрила Прабупада међу хришћанима. По његовој тврдњи Христос и Кришна су исто лице и исто биће, позивајући се на сличност речи Христос и Кришна. Обе речи значе исто: привлачност. Он буквално каже: “Кад се обраћамо Богу са Христ, Крста или Кришна, подразумевамо исту свепривлачну Свевишњу Божанску личност.”
    Дакле, исти лукави метод као и са Будом и са Аматерасу. Метод којим невине и неупућене може врло лао да придобије.
    Покрај Вишнуа у данашњем хиндуизму се сачувао исто тако раширен и култ бога Сиве. Тако је данашња Индија пуна разних секти двају праваца сиваизма и вишнуизма. Можда се чак и више поштује Сива као страшни бог рушилац. Он се још назива и Махадева што значи велики бог, и Исвара што значи Господ. Назива се још и Господар планина јер живи у планини Каиласи у Хималајима. Представљају га у разним облицима и символима. Он има три ока, тело увијено змијама. Око врата има ђердан од лобања јер је бог смрти. Али Сива се још чешће представља у виду линге или фалуса то јест мушког сексуалног органа јер је он бог који не само руши него и обнавља. А зачеће је символ обнове.
    Он лута по горама праћен пијаном гомилом разузданих бића одајући се и сам вину и игрању и разврату са женама. Такав какав је, он служи за пример многим распусним бандама. Поштују га и учени брамани а и најраспуснији олош, као на пример једна секта лингаита на југу Индије, коју је основао Базеба у 12. веку. Они стално носе уза се малу фигуру фалуса као какву амајлију да их “штити” од несреће.
  10. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Мануов законик
    У религиозно-философску литературу браманског периода спада и такозвани Мануов законик. У њему је вера у сеобу душа, или реинкарнација, систематски изложена и до ситница разрађена.
    Ко је то Ману чије име носи овај законик? Према тврдњи Рг-Веда, то је родоначелник људског рода, као библијски Адам. По другим списима то је човек који је са осам мудраца преживео потоп, као библијски праотац Ноје. А по тврдњи самог Мануовог законика Ману је манифестација апсолутног Бића, Браме. Очигледно је, дакле, колико те “свете” књиге противрече саме себи.
    У том законику је тачно, такорећи таксативно, набројано шта ће се десити са којим човеком у поновном рођењу. Разбојник ће се поново у виду грабљиве птице. Ко краде жито, родиће се као пацов. Ко краде месо, родиће се као јастреб. Ко убије брамана, родиће се као пас или као магарац. Браман, ако је пијаница, родиће се као смук; ако је лопов, родиће се као мољац. Ко заведе жену свога учитеља, родиће се у виду трна, или чкаља, или крвожедне звери.
    Потоп
    Како је и зашто настао потоп? Десило се да се Брама одмарао, па ваљда мало придремао, а један демон по имену Данит-Хаџагрива украде му из руку Веде. Људи после тога заборавише за Веде, постадоше зли, па је зато наступио потоп.
    У трећем културно-историјском периоду званом хиндуизам, појављују се нове “свете” књиге и то две Рамајане. Она старија потиче од песника Валмикија, а она новија из 16. века хришћанске ере потиче од песника Тулзи-Даса. Обе говоре о Рами који је инкарнација бога Вишну. Још значајнији је за религију хиндуизма спис “Махабхарата”. То је највећи еп у индијској књижевности. Она има 2.109 певања и 100.000 двостиха. Све те песме прикупио је у једну целину митски певач Вјаса, као што је “Илијаду” и “Одисеју” прикупио Хомер. За историју религије најважнији је онај део “Махабхарате” који носи назив “Багавад-Гита”. Њу често цитира и споменути пропагатор кришнаизма Шрила Прабупада.
    У овом хиндуистичком периоду појављују се и списи под називом Пуране у којима се говори о космогонији. Нарочито су познати списи Тантре, чији се поједини стихови зову мантре, што је дало повода српским шаљивцима да створе израз “тандара-мандара”, кад хоће да прикажу бесмисленост и безвредност неког списа или говора. И заиста, ТАнтре управо и јесу то. У њима је пуно магичких формула такозваног тајног култа који је у Индији раширен. То је нека врста еротичног мистицизма. Таквих секти је било и међу хришћанима, на пример стари николаити још из доба св. Јована Богослова, па акуљиновци у 16. веку у Русији, па следбеници Еве Бутлар у Немачкој, па “Храм народа” у Америци, па “Бело братство” која су ових дана чинила нереде по Украјини и још многи други. У Тантрама су детаљно описане теревенке и авантуре које је Кришна водио са “гопијама” (пастирицама) и посебно са лепом Радхом, са којом, по сазнању Шриле Прабупаде, и данас живи у Врндавани (стр. 220).
    Божанства у Индији
    Тешко је наћи шаренији и фантастичнији политеизам (многобоштво) него што га је створила народна машта Индије. У ведској теологији обично се избрајају  тридесет и три бога, који су подељени на богове неба, ваздуха и земље. Али у једној песми Веда говори се да су се богу Агни поклонили 3.339 богова.
    У прадавно, преведанско доба, Индуси су знали само за једног Бога, кога су звали “Дијатус-Питар”, што значи Небески Отац. Чувени историчар религије Макс Милер каже да је то доказ данашњег, већ заборављеног једнобоштва. У веданском периоду њега су заменили многи богови и полубогови, међу којима су се највише истицала три бога: Варуна као Господ неба који влада светом, затим Агни који је најприснији са људима и Индра који је био посебно омиљен у војничкој касти кшатрија, јер је он замишљен као непобедиви борац. Кад се једном приликом докопао свога највећег непријатеља, ваздушног чудовишта, старе змије Вритре, тада се развила страшна борба да су сви богови у страху побегли са небеса куд који, а бог Твастар, који је као божански ковач исковао за Индру копље и оружје, није стигао ни да побегне него се од страха просто онесвестио.
    А што је Индра могао да поједе и да попије, то му није било равна! Сома је божанско пиће. Индра попије пуно језеро соме па збрљави и целу ноћ онако пијан лута испод неба не успевајући да пронађе небеска врата. А ни у браку не беше баш беспрекоран па његова жена мора много пута да му прогледа кроз прсте.
    Ево још једног божанског скандала из веданског периода. Ради се о рођењу бога Рудре, једног злог и пакосног бога који шаље болест и пушта смртне стреле у људе и стада. Он је постао тако што је бог Праџапати извршио родоскврњење са својом ћерком коју је силовао. Богови згранути над таквим грехом решише да створе једно биће које ће бити исто толико зло као и сам тај грех. То биће је Рудра. Касније у хиндуизму Рудру ће заменити и наследити бог Сива.
    У периоду браманизма стара веданска божанства одлазе у позадину. Народ их заборавља и замењује новим божанствима. Тако Варуну замењује Брама, Агнија Вишну, а Индру и Рудру Сива. Реч “брама” првобитно је значила молитва. Затим се у Упанишадама употребљава у средњем роду у смислу пантеистичком, као Апсолутно Биће. Најзад је у фантазији народних маса он постао лично биће мушког рода, па су га чак и оженили божицом Сарасвати. Он је у браманизму био највише божанство и називан је каткад и Васвакарман, а некад и Праџапати. Он је Бог саздатељ, тако да није јасно да ли та три имена означавају три различита бога, или су само три имена за једну исту божанску личност.
    Али, у свету не постоји само стварање и живот. Очигледно је да у свету има и смрти и разарања. Тим процесом руководи један такође моћан али зао бог. То је Сива, чија се жена зове Парвати, Кали, Шакти.
  11. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    БИБЛИЈА И ИНДИЈА
    Христос и Кришна
    Поштовани слушаоци,
    Излазим пред вас са једном темом коју лично никад не бих поставио, јер је сматрам за грешну. Реците и сами, зар није грех ставити на исту раван конкретну историјску личност вечно живога, васкрслога, Господа Исуса Христа и исфантазиранога бога Кришну, шумског љубавника спрам којег је Казанова тек незнатни шегрт. Јер по сведочанству најистакнутијег гуруа Шриле Свами Прабупаде који је 1965. године напустио Индију, стигао у Америку (Бостон) да њу просвећује индијском религијом, а његови ученици осамдесетих година стигоше и у Србију да нама кажу своју “истину” о Богу, о души, о земљаском и загробном животу – тај Кришна је на земљи имао шеснаест хиљада и сто осам жена. Па и сада после свога земаљског боравка у којем је доживљавао стотине љубавних свађа и скандала са својом најмилијом љубавницом пастирицом Радхом, и гопијама (пастирицама) проводи своје љубавне забаве у свом најинтимнијем пребивалишту Врндавани. Но кад су његови ученици већ стигли међу Србе да нас упознају са “правом истином” о Богу, о свету, о човеку и његовој судбини, молим вас за мало стрпљења да саслушамо шта то Индија има да каже Библији, шта Кришна Христу, шта Индус Хришћанину.
    Развој религије у Индији
    Библија нас обавештава да су се Адам и Ева учинивши први грех, и чувши глас Божји, сакрили у рај међу дрвеће, да их Бог не би нашао (Пост. 3,8-10). Значи, њихов разум и религијско осећање које им је пре греха било савршено чисто и јасно, помрачило се, извитоперило се, те заборавше да је Бог свезнајући, свевидећи и свудаприсутни, па да се од Њега нико нигде не може сакрити. Ако читамо даље Библију, а и историју светских религија, видимо да се та помраченост ума и срца све више ширила, појачавала, тако да апостол Павле пишући посланицу Римљанима каже за многобошце: “Залудјеше у својим мислима и потамнеше неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри полудеше и претворише славу вечнога Бога у обличје смртнога човека и птица и четвероножних животиња и гадова” (Рим. 1, 21-23).
    Ова библијска истина толико је очигледна да је видимо на сваком кораку и кроз историју човечанства а и у садашњости. Ради илустрације ево само неколико примера.
    Стари Грци и Римљани били су врло културни. А каква им је била религија? Јад и покор! Њихови многобројни богови се свађају, туку, подваљују једни другима, опијају се, блудниче једни с другима.
    У многим религијама старога света било је на молитвеним скуповима приношење људи на жртву. У том погледу су ваљда најдаље дотерали Индијанци из Мексика. Када се 1454. године император Мексика уплашио да су се богови наљутили на његову државу, и почели слати разне недаће на Мексико, тада је он објавио рат околним индијанским племенима да би тако добавио велику количину заробљеника које ће све до једног жртвовати врховном богу Хицилопохтлију. И заиста, 1487. године приликом освећења храма Хицилопохтлија, 19. фебруара жртвовано је 20000 (двадесет хиљада) ратних заробљеника. То је био читав покољ! Клање је вршено у 13 храмова, а трајало је четири дана. Сличних појава, у мањој или већој мери било је и у Индији.
    Прегледајмо изблиза како је текао развој религије у тој земљи старе културе.
    Свете књиге Индуса
    Најстарије свете књиге Индуса зову се Веде. У њима има не само религиозног песништва него и философије разних праваца: теизам, пантеизам и атеизам, чак и скептицизам, затим у делу које се зове Атарва Веда има и мађијских формула и заклињања. Осим тога, има у Ведама и обичних световних песама, чак и крајње непристојних стихова.
    Књиге које сачињавају збирку Веда писане су као и Библија, као и Талмуд, у једном дугом временском размаку, од стране многих писаца. Објективној науци није пошло за руком да тачно утврди време постанка Веда. Неки научници сматрају да су Веде написане најраније 1.100 година пре Христа. Дакле, отприлике у време цара Давида Псалмопевца. Други, пак, држе, да су Веде оне старе чак 4.000 година пре Христа. А Шрила Прабупада, тај савремени мисионар хиндуизма међу хришћанима, сведочи нам сасвим озбиљно да “ти списи постоје од почетка стварања света” (стр. 22).
    Оставимо тај проблем научницима и стручњацима нека се њима позабаве, а Шрила Прабупади кажимо отворено да ниједан разуман човек не може у то веровати.
    Као што европска историја има стари, средњи и нови век, тако и културно-религијска историја Идије има три периода који постепено прелази један у други. То су: стари период назван ведизам, средњи период назван браманизам, и најновији још и садашњи период назван хиндуизам.
    У браманизму се старом кодексу светих књига Ведама прикључују нови списи Упанишаде. Реч Упанишаде значи отприлике “тајно заседање”, то јест седница философа и њихових ученика. Основна философија Упанишада јесте пантеизам. У њима се расправља такође и о многим проблемима живота и смрти. У једној Упанишади која се зове Каушитаки-брамана први пут се спомиње вера у реинкарнацију, или у сеобу душа. То место гласи: “Сви који напуштају овај свет пада ју на Месец који се у својој првој, светлој половини надме од њиховог даха. А у другој, тамној својој половини Месец их припрема за ново рођење у виду црва, мољаца, риба, птица, лава, дивље свиње, дивљег магарца, тигра, човека или било ког дугог бића у овом или оном стању.”
  12. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    25. Avg 1999 14:41 (GMT+01:00)
    Protojerej-stavrofor dr Lazar Milin, o sektama, njihovom pogubnom delovanju, lažnim prorocima i tome kako se protiv njih boriti
    Budite mudri kao zmije, a nevini kao golubovi
    Sektama se najbolje možemo suprotstaviti time što ćemo negovati pravoslavni duh i pravoslavni način života
    - Sekte su nas zasule sa svih strana, kao mećava. I svaka sebe smatra crkvom. Kad budu došle na vaš prag da propovedaju veru, reći će - mi smo crkva ta i ta... Ima ih na stotine. Sve su ljudske tvorevine, a ne božanske, a neke od njih su direktno satanske. Sve nevolje kojima smo danas izloženi došle su, uglavnom, sa Zapada -- kaže protojerej-stavrofor dr Lazar Milin, penzionisani profesor Teološkog fakulteta i jedan od najistaknutijih intelektualaca u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

    Kako definisati i objasniti sektu?
    - Nijedna verska zajednica, makar se nazivala i hrišćanskom, koja ne potiče od Hrista i apostola, koja nema apostolsko prejemstvo i vaseljensku veru, ne može biti prava crkva, bez obzira na broj njenih članova ili na bogatstvo aktivnosti koje sprovodi. Dakle, ako neka zajednica nema istorijsku vezu sa Hristom, i apostolima, ako nema prave svete evharistije, odnosno pravog tela i krvi Hristove, ako osporava osnovne istine Hristove nauke, ako svega toga nema, onda to nije crkva, to je sekta.
    Većina sekti pojavljuju se sa parolama kako nameravaju da "poprave loše stanje u crkvi" ili da "reformišu" njeno učenje i organizaciju?
    - Svaka sekta za sebe tvrdi da je baš ona jedinospasavajuća crkva Hristova, a sve druge su falsifikati. Svaku od njih "osnovao" je Hrist preko svojih izabranika. Svaka od njih propoveda punu čovekovu slobodu, naročito slobodu od tutorstva popova i materijalnog izdržavanja popova. Umesto toga treba se povinovati njihovim propovednicima i propisima o materijalnom izdržavanju sekte. Svi su članovi jednaki, nema hijerarhije ni posebne crkvene vlasti, ali se ipak treba pokoravati vođama koji su ovlašteni da ekskomuniciraju pojedine članove, pa čak i cele grupe.
    Kada se sektaštvo pojavilo među pravoslavnim Srbima?
    - Ako uzmemo da su nazareni prva sekta koja se pojavila među pravoslavnim Srbima, a to je bilo u drugoj polovini 19. veka, onda možemo reći da se na telu Srpske crkve nije do danas pojavila nijedna verska sekta domaćeg porekla. Sve one uvezene su iz inostranstva. U vremenu posle Drugog svetskog rata one su se naglo i izuzetno umnožile, kako po broju pripadnika, tako i po broju vrsta. Savremena politička i kulturna situacija u svetu služi kako jedan od uzroka masovne pojave sektaštva ne samo kod nas nego i u svetu uopšte. Drugi uzrok velikog širenja jeste i situacija u kojoj se nalazila Srpska crkva poslednjih decenija.
    Da li bi uvođenje veronauke u škole pomoglo u prevazilaženju ovog problema?
    - Mi smo jedna od retkih evropskih zemalja u kojoj se ne izučava veronauka. Srpska pravoslavna crkva je uputila zahtev prosvetnim vlastima i mi se nadamo da će to pozitivno biti rešeno. Zakonom je veronauka dozvoljena u crkvenim zgradama, ali Srpska crkva iz raznih razloga nije uspela da formira masovne časove veronauke ni za đake ni za odrasle. Stil svakodnevnog života je takav da su deca većim delom odvojena od porodice, ljudi jedni od drugih, a o uticaju štampe, filma i televizije da ne govorimo.
    Neki kažu da pravoslavni vernici treba da se ugledaju na versku revnost koju imaju sektaši. Kako se suprotstaviti i uspešno doskočiti sektaštvu?
    - Jedino primenom onih njihovih metoda koje se ne kose sa duhom pravoslavlja. Najbolji i najefikasniji način za očuvanje pravoslavnih duša od pada u razne sekte jeste formiranje pri crkvama i parohijama čisto pravoslavnih verskih društava za negovanje pravoslavnog duha, pravoslavnog načina života i pravoslavne pobožnosti. Iz tih društava treba odstraniti svaku političku delatnost i ne vezivati ih ni za jedno političko ime. U tim društvima treba negovati pravoslavnu pobožnost, čitanje i tumačenje Svetog pisma, držati predavanja sa primerima koji utvrđuju pravoslavnu veru, učiti prisutne da redovno posećuju bogosluženja, liturgije obavezno. Važno je pristupiti čiste savesti i držati se avanđeoskog stava izraženog u besedi na Gori: "Budite mudri kao zmije, a nevini kao golubovi".
  13. Волим
    marija got a reaction from александар живаљев in Протојереј-ставрофор др Лазар Милин   
    Поводом пет година од упокојења протојереја-ставрофора др Лазара Милина
    Сећање на професора
    Аутор: Ђакон Мр Оливер Суботић, Број 954, Рубрика Сећање
    Сећајте се старешина ваших који вам проповедаше реч Божију... Јев. 13,7
    Овај текст пишем и завршавам управо на празник Апостола Андреја Првозваног, на који се тачно пре пет година упокојио један велики црквени трудбеник, протојереј-ставрофор др Лазар Милин. Сећајући се значаја његових дела за моје прве кораке у животу у Христу, још из времена док сам био на почетку студија техничких наука, осетио сам потребу да испуним савет Апостола Павла о сећању на своје руководитеље у Христу и напишем неколико личних нота.
    О проти Лазару Милину и његовом делу може се говорити из више аспеката, зависно од тога како га је ко доживљавао. Ако га се сећамо као свештеника, онда ће нам прва асоцијација бити ватрене проповеди са амвона и амбијент око цркве Ружице на Калемегдану. Ако га споменемо у контексту мисије, његово запажено учешће на десетинама трибина, округлих столова и јавних скупова широм света ће рећи довољно. Ако га се сетимо као професора и научног радника, онда је ту прегршт објављених студија и књига у количини коју многи не прочитају за цео свој живот.




    Једноставно, овај човек је у интелектуалном погледу био задивљујуће свестрана личност.С краја деведесетих сам се као студент информационих наука први пут сусрео са његовим делима и успео да размрсим неке недоумице. Сећам се да ми је поготово значила свеска "Разговори са професорима о вери", у којој сам дефинитивно отклонио нека замршена питања настала под утицајем смишљене атеистичке пропаганде којој су многе генерације биле изложене током основношколског, па и средњошколског образовања. Убрзо сам сазнао да велики број професора који предају на техничким факултетима такође чита дела оца Лазара, па сам и са њима често на ту тему разговарао.
    Оца Лазара Милина сам лично упознао прилично касно, свега неколико месеци пре његовог упокојења. Сећам се да ме је задивила скромност амбијента у коме је живео и невероватна истраживачка енергија коју је показивао. Било ми је особито задовољство да му доставим неке апологетске материјале одштампане из електронског облика, због чега је био пресрећан јер га су га веома занимали најновији радови на том пољу. Занимљиво је да он никада није користио рачунар за писање текстова. Када се то узме у обзир, схвата се колико је труда и времена требало да се све што је написао публикује. Сви ми који пишемо на рачунару знамо колико то олакшава посао, међутим, прота Лазар је све своје текстове куцао на писаћој машини, директно, а потом их је кориговао и дорађивао. У финалној рецензији и прегледу текстова учествовала је цела породица, у чему се видео хришћански дух заједнице. Када читам текстове америчког философа Свена Биркретса (који такође примењује сличан метод писања и тврди да некритичко коришћење хипертекста уме негативно да утиче на вербалну експресију мисли), често се сетим оца Лазара.
    То је био један од ретких свештеника који није имао аутомобил, а стизао је свуда где је био позван да проповеда (његова почивша супруга Вера ми је једном приликом рекла да он никада није одбијао позив да проповеда, макар то било и најзабаченије село). Проповеди је најчешће износио без икакве припреме, по директном надахнућу и било је просто немогуће не приметити ту количину харизме. Оне су увек биле некако енергичне, жустре, нису дале да се слушалац успава или да му мисао одлута. Некада је отац Лазар умео и темпераментно да одреагује, па и да укори озбиљним тоном, али са то увек завршавало очинским упућивањем и благим осмехом на лицу.
    Лично ме је, ипак, највише одушевљавала храброст коју је тај човек испољавао у периоду када је милитантни атеизам на овим просторима био доктрина којој није било препоручљиво противречити се. Читајући белешке са јавних расправа у којима је прота Лазар излазио на мегдан многобројнијим противницима (који су сви од реда имали подршку од стране тоталитарног режима), увек сам се дивио начину на који је излагао и бранио веру. Није тајна да је због таквих наступа имао и проблема, па је то било својеврсно исповедништво. Због тога ће са моје стране увек имати особито поштовање.
    Иако се у неким методолошким разматрањима данас можда и не бих сложио са њим (када бих имао прилику да опет поразговарамо), морам истаћи да је његов допринос српском богословљу и афирмација православља на овим просторима огроман, поготово за људе из света науке. Његов рад, труд и неконформизам треба да буде инспирација свима који схватају значај хватања у коштац са савременим изазовима.
    Нека је блаженопочившем проти Лазару вечни покој у Господу Христу коме је верно и вредно служио, а нама нека је његов пример подстицај да не будемо лењи на делу Господњем.
    © 2005—2008 Православље
    Сва права задржана.
  14. Волим
    marija got a reaction from kopitar in Основне карактеристике међурелигијског дијалога   
    potpisujem i dodaću
    šta čovek mrzi...ono čega se boji...a čega se boji..onoga što ne poznaje
    predrasude će nas dotući sve
    često imam običaj da kažem svojoj braći i sestrama hrišćanima kada em napadnu  čega se boje moje vere ili svoje nevere
  15. Волим
    marija got a reaction from Славица Дујаковић in Питајте Администрацију   
    Upravo tako Aleksandre, neka nam služi na duhovnu korist, mir, radost i  Ljubav, na spasenje jer bez bližnjeg se niko sam ne može spastia oni koje niknejm sablažnjava...kad čovek hoće da pronađe trun on će ga pronaći pa i u najčistijoj i najbistrijoj vodi winterp.s. jel ovde dozvoljeno ženama da pričaju dok muškarci govore winter
  16. Волим
    marija got a reaction from Славица Дујаковић in Упознајмо се - представимо се   
    Протомајстор је добро приметио, лепо би било да се на неки начин упознамо ( не знам да пребацим пост, мислим да то само модератори могу па се надам да ће то и учинити)
    Марија је само никнејм winter
    Превалих 45-годину,удовица, мајка једног мушког детета од 12 лета, законски старатељ својим оболелим родитељима, обичан мирјанин који је Бога открио у 3-ој години свог живота( сплетом несрећно-срећних околности), која стално запиткује и што више зна све више схвата како мало зна winter
    Ех, да сам мушко узела бих ник Анатолиј
  17. Волим
    marija got a reaction from Goran in Афоризми   
    #
    tatističar je čovek koji pati od kompleksa srednje vrednosti.
    #
    Revolucija je narodna igra s pevanjem i pucanjem.
    #
    Kaligula jeste prvi postavio konja za senatora, ali i mi konja za trku imamo.
    #
    Kada je zavedena diktatura proletarijata, diktator je pao u nemilost.
    #
    Čovek bez uniforme je kao slon bez čarapa.
    #
    Ko s đavolom tikve sadi, ne pripada više individualnom sektoru.
    #
    Ne verujem da prirodne katastrofe mogu uništiti svet. Ja verujem u nauku.
    #
    Revolucija - to je ono pravo. Osvežava, a ne goji.
    #
    Pobeda je čista kao suza, jer mrtva usta ne govore.
    #
    Nas put je zaista autentičan. Nikome ne pada na pamet da ide njime.
    #
    Jugoslavija izlazi na Jadransko more. Retko, ali izlazi.
    #
    Iza nas su velika dela koja će pokolenja pokušati da otplate.
    #
    Temelji jesu klimavi, ali ostatak građevine puca od čvrstine.
    #
    Moja zemlja se ne zadužuje bez velike nužde.
    #
    Sve je glasniji apel da čuvamo šume. Stanje je znači opet kritično.
    #
    I protivnik je počeo da nam pomaže kada je shvatio šta gradimo.
    #
    Vidici unutrašnjih organa sežu do rebara.
    #
    Lažno svedočenje je krivično delo, jer predstavlja mešanje u rad pravosudnih organa.
    #
    Braća umeju tako da se oslone jedni na druge, da to očas pređe granicu fizičke izdržljivosti.
    #
    Oni koji se uvlače moraju da znaju dokle mogu da idu.
    #
    Revolucija teče kao pesma. Svaki čas nas iznenade dobro poznati refreni.
    #
    Svi smo mi u duši komunisti, a to košta.
    #
    lasa na vlasti naučno je dokazala da živimo u besklasnom društvu.
    #
    Kako će država odumreti uz ovako zdravo rukovodstvo?
    #
    I treba da nas vode oni koji su najviše lutali. Oni najbolje poznaju teren.
    #
    Vladajuća piramida ima široku bazu da bi mumije s vremena na vreme protegle noge.
    #
    Živim spomenicima cela zemlja je postolje.
    #
    Na greškama se uči, naročito ako ih slavimo kao praznike.
    #
    Preterali su sa prevaspitavanjem. Umesto crvene dobili su modru osobu.
    #
    Čovek je naše najveće bogatstvo a mi bogatstva čuvamo pod ključem.
    #
    Imao je tako veliku dušu da je hiljade ljudi nosio na njoj.
    #
    Ne postoji mogućnost otvorenog preloma, naša organizacija garantuje diskreciju u radu.
    #
    Za one koji se slabo snalaze u knjigama, uvedene su knjižice.
  18. Волим
    marija got a reaction from АлександраВ in Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота   
    Aleksandar Šmeman: Dva pristupa hrišćanstvu
    Postoje dva različita pristupa hrisćnstvu. Jedan je koji se sastoji u nasem neprestanom "Amin" Bogu - " I Bog vide da je to dobro", Amin " I evo javljam vam radost veliku" sa početka Jevandelja po Luki I drugi sa kraja tog istog jevandelja " I oni se vratiše u Jerusalem sa radošcu velikom I bejahu stalno zajedno, u hramu, hvaleći I blagosiljajući Boga- Amin"
    Dakle s'jedne strane Blagodarenje a sa druge tu je ono neprestano; "nepadaj u iskušenje"
    Vekovima je crkva čuvala nerazdvojno ova dva suštinska aspekta iste stvarnosti ali kada je ova dvodelna stvarnost počela da puca, počeo je da puca I čovekov razum I ljudi su počeli da se opredeljuju ili za put Utopisma (lažnog raja u svetu) ili put eskapizma (pobeguljstva od sveta)
    Desilo se to u 17 veku prvo kao reakcija na srednjovekovnu pesimističku ideju hrisćanstva a posle u 18 I 19 veku je otkriven "istorijski progres" sve veći I veći sve bolji I bolji - ideja o "raspevanom sutra" Svi ti Hegeli, Silinzi I napokon Marksisti I ostali bili su zapravo a da to nisu ni znali unutar kruga hrisćanskog videnja sveta. Premda su negirali Boga, za njih je istorija I dalje bila ne samo puko kretanje već kretanje ka Apsolutu. Za jedne je Apsolut bio odsustvo zubobolje, drugi su ga videli kao jednakost I pravdu, treći kao svetski mir, četvrti. Cinenjica je da su svi oni projektovali svoje Utopije u budućnost, a to je ustvari (poreklom) hrisćanska ideja koja je "sišla sa uma"
    Isto se može reći I za greh. Iz istih biblijskih hrisćanskih izvora I uvida dolazi izvitopereno misljenje da je Zlo posledica neznanja. I do dana današnjeg pogledajte mitologiju američkog državnog obrazovanja o tome da ?ce obrazovanje iskoreniti svako zlo. Ako pričate o seksu sa trogodišnjom devojčicom onda ona posle neće imati strahovite traume kroz koje smo mi prošli. Obrazovanjem će se navodno čovek osloboditi od greha. No hrisćansko shvatanje greha je izloženo u opisu Prvorodnog greha Adama I Eve I oličeno u đavolu. A đavo u nikakvom slučaju nije neka neznalica jer on je Lucifer- nosilac lažne svetlosti. On je onaj koji, i ako poseduje sve saznanje o Bogu, ipak kaže "Ne" Bogu!
    Sa druge strane imamo bekstvo od sveta koje leži u ideji da je zlo apsolutno. Sa takvim stanjem uma čovek shvata da nemože vise da živi u društvu koje je palo I zlo. I jednostavno mora se osloboditi od njega - pobeći, ne mešati se vise sa ovim Svetom.
    Utopija I bekstvo od sveta su ukorenjeni u našoj Judeo hrisćanskoj kulturi tako da su mnogi hrisćani kapitulirali ili pred Utopijom (lažnoga raja u svetu) ili pred Bekstvom od sveta. I upravo tu dolazimo do prave tragedije. Potreban nam je utopizam? Moramo da se pokajemo, ali zasto? Trebamo se mobilisati u svakom mogućem aktivizmu ?
    Reč teologija izvornio znači "slovljene o Bogu" ali danas ona može da znači I "slovljenje o seksu ili kontracepciji" I kao reakcija na takav razvoj događaja mnogi su hrišćani kapitulirali u utopizmu.
    Istovremeno svedoci smo prave najezde Eskapizma ( begstva od sveta ) koji se danas javlja na mnoge načine - ljudi okreću leda svetu I odaju se svemu I svačemu. To se desava I u našoj crkvi , ima njih koji su otkrili "Ikonu" ili raspravljaju o liturgiskim praksama rane, srednje I novije crkve. Ima njih koji tvrde " to nije pravilno jer se u trećem veku u istočnom Egiptu!!!" Treći vek u istočnom Egiptu u Mesapotamiji bilo drugde samo da to nebude u čikagu Njujorku ili Parizu.
    Prva je istina - Sve je dobro. Grčki oci vele : " da se nisi usudio da je đavo zao po sebi. On je zao po svome ponašanju, ali je bio dobar po svojoj prvostvorenoj prirodi" U suprotnom pasćes u dualizam ekstrema "dobar Bog" I "zao Bog" avo je stvoren kao najsavršsenije stvorenje Božije, I upravo je zato pavši postao, toliko moc˙an u zlu.
    Druga istina. Ovaj svet je "pali svet" Ne samo zbog jednog malog prekrsaja - čuvene Edenske jabuke ( zašto bas jabuke - niko to nezna) Svet ja pao zato što je odbacio dobrost božiju zato što je pre svega odbacio boga koji je dobrota. Prema tome nisu pale samo neke stvari nego je pao u celini. Nije naprimer - vanbračna ljubav pala gledano prema bračnoj ljubavi - pala ljubav niti je konjak gledano prema soku od paradajeza palo piće nego je -"Celi svet pali svet" Brak je -pali brak, paradajez sok je pao a ne samo konjak! Sve je palo. Najbolja religija jeste palija od svih palih stvari!!! A to je zato sto religija zamenjuje radovanje Bogu kapitulacijama : koliko sveća, koliko novca, koliko pravila, koliko zapovesti, koliko svetih tajni, koliko ? koliko ? sve je palo sve je pomračeno .. I ovde pravi hrisćani bi rekli: " Da svet je oboleo, svet je izvitoperen, suštinski unakažen grehom, Ali on još uvek peva o slavi božijoj ! On je još uvek kadar da primi Boga !!!
    Treća istina : "Svet ja spašen" ali on je spašen ne da bi se njemu garantovao uspeh da bi se garantovala "raspevana budućnost". Spasenje se dešava sada, upravo ovde !!! To je hrisćanska eskatologija da svakoga dana ponavljamo " I da dođe carstvo tvoje". A I ono dolazi Sada.
    Čuvena francuska uzreka "Metro, posao, krevet " jeste upravo ono sto je spaseno jer spasenje neznači zamenu svih tih neizbeznih stvari nekakvim smislenim poslovima jer svaki posao koji ima dva ponedeljka u životu je besmisleni I postaje ugnjetački. Spasenje znači upravo ono što je apostol Sveti Jovan napisao u svojoj poslanici : "što smo čuli, što smo videli očima svojim, što sagledasmo I ruke naše opipaše, o Logosu života; I Život nam se javi..". I to je poruka koju mnogi hrisćani nisu mogli da podnesu ni da shvate jer je bila preteška za njih. Mnogo je lakše imati svoju "religijicu" prošlosti sadašnjosti I budućnosti religijicu zapovesti I recepata koja tvrdi da bog nije zavoleo svet već sve dobre stvari u njemu. Da je zavoleo ljude koji idu u crkvu, koji daju priloge ( mada to čine I poreski obveznici) Naprotiv spasenje znaci da je Carstvo Božije koje će doći već došlo, da je posredi nas.
    Ovo iskustvo Carstva Božijeg drži skupa ono što bih nazvao " trojednom intuicijom" o tome da je svet "stvoren, pali I spasen"
    Ima ljudi koji kažu da nemogu da podnesu besmisleni život, vožnje metroom, spavanje, doručke, restorane I tome slicno a ja im odgovaram : ? Nije mogao ni Hristos. Zato je umro na Krstu ?. A apostol Pavle je rekao : Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Bžiju činite. ? čak I čitati Wall Street Journal u slavu Božiju ? Da, naravno da možete. Slava božija je gde god čovek želi da ona bude.
    Mi hrisćani ne treba da pravimo izbor izmedu Utopije (u svetu-blagosloven je nas svet) ili bekstva od sveta, I nije da prodajemo religiju kao valijum, kao Svetu Valijumsku pilulu. Pravi izazov pred nama je da obnovimo ono sto se naziva iskustvom fundamentalne hrisćanske eskatologije.
    Kakav god da je onaj svet (carstvo nebesko, Raj, a mi neznamo ništa o njemu) taj onaj svet se pre svega otkriva već ovde I već sada. Nigde drugde, već upravo ovde. Ako to neshvatimo danas, nećemo shvatiti to nikada. Ako nismo u stanju da otkrijemo Carstvo Božije u Čikagu, na Tajms skveru, Parizu I drugde, nećemo biti u stanju da ga otkrijemo nigde drugde. Ako mislite da će te ga naći u transilvaniji, idite tamo pod uslovom da ste dovoljno bogati. I shvatićete da izmedu tog "tamo" I ovog "ovde" nema nikakve razlike.
    Sociolog Piter Berger- kritikujući modernu ideju da je Raj uvek negde daleko od Menhetena, daleko od fabrika, svagda negde daleko u seoskim zajednicama Severnog Vermonta, tamo gde se još uvek mesi hleb, rekao : "Izvinite dame I gospodo, ali kada Bog govori o simbolu svoga carstva, to je uvek- grad, a ne mala seoska farma u Vermontu. '" I videh sveti grad, Novi Jerusalim, kako silazi sa nebesa". A jerusalem je naravno grad.
    Nasa vera je zasnovana na dva osnovna otkrivenja : Bog je toliko zavoleo svet I pali svet je na tajanstven, mistički nacin spasen.
    Mi smo ljudi hrisćanske tradicije I kulture I tu ne govorim o katedrali u Šartru ili Notrdamu niti o uzvišenoj religijskoj poeziji. Govorim o jedinstvenoj kulturi koja je dala kao svoj plod ljude poput Dantea, šekspira ili Dostojevskog o veri u kojoj je sve što pokušavam da kažem izraženo na savrsen način; Postoji stvarno zlo I postoji stvarno dobro. Postoji svet koji je dostojan ljubavi I postoji svet koji je dostojan mržnje. Postoji vertikalna I horizontalna dimenzija života čovekovog. Ništa u tom životu nije polovično. Kada je tu radost onda je radost potpuna. Kada je tuga onda je tuga potpuna. Život čovekov se nemože svesti na psihološke priče I tome slične stvari. Svedočim vam ne samo o onome ušta verujem, već I o iskustvu spašenja koje se zbiva ovde I sada. A ta vera I to iskustvo će raskrinkati kao jeresi kako utopizam tako I eskapizam.
    Nije na crkvi Hristovoj da da garantuje da će sve biti bolje jer je to utopizam a sa druge strane moramo isključiti I eskapizam pogubeljstvo od sveta kao izdaju prema bogu koji je toliko zavoleo svet.
    Čovek je postao čovek ne zato sto je izmislio točak, ma koliko taj točak bio bitan. Ni zato sto je Homo Sapiens, niti zato sto je otkrio Aristotelovsku logiku. čovek je postao ono sto jeste- čovek, kada je postao Homo Adoratus, čovek koji blagodari, a to je covek koji ne govori Bogu: "Ja imam pravo na to. Moje ustavno pravo je da uvek imam ovo ili ono" , već je to čovek koji blagodareći Bogu iznenada klikće; "Nebesa I zemlja su prepuni slave Tvoje !"
    O kada bi smo se samo vratili iz našega posrnuća, iz naše palosti, iz naše duhovne obolelosti, iz jeftinog optimizma na širinu duhovnog kiseonika onog kosmičkog blagodarenja koje predstavlja našu meru I kontekst našeg istinskog bitovanja, koji preobrazava ono čuveno "metro posao krevet !" Onda bi smo mogli to u sebi da obnovimo. Pa sve je tu I ništa nam zato ne nedostaje ! Kada bi smo to obnovili mi tada, više nebismo bili samo pasivni sledbenici u narastajućoj polarizaciji Utopizma I Eskapizma, već bi smo postali aktivni učesnici u neprestanom procesu spasenja sveta, sveta koji je Bog stvorio, sveta koji je pao I sveta koji je spasen kroz Hrista I one koji veruju u spasenje.
    http://www.egliseorthodoxeserbe.org/
  19. Волим
    marija got a reaction from Тања1 in Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста   
    У Православној Цркви постоје неколико постова које смо дужни сви да постимо, и то:
    1. Божићни пост У току овог поста, од 15. новембра до 17. децембра: понедељком, средом и петком постимо на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом на риби; а од 18. до 24. децембра: понедељак, среда, петак на води, а уторак, четвртак, субота и недеља на уљу.
    2. Велики (Часни) пост У току овог поста понедељком, уторком, средом, четвртком и петком постимо на води; суботом и недељом постимо на уљу, а на Благовести и на Цвети дозвољено је јести рибу.
    3. Петровски пост У току овог поста понедељак, среда и петак се посте на води; уторак и четвртак на уљу; а субота и недеља на риби.
    4. Госпоински пост У току овог поста понедељком, уторком, средом, четвртком и петком се пости на води, суботом и недељом на уљу, а риба се користи само на Свето Преображење Господње.
    5. Среда и петак Преко целе године овим данима се у исхрани користи храна спремана на води.
  20. Волим
    marija got a reaction from Тања1 in Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста   
    НАЧИН ПОСТА
    Под постом се подразумева уздржавање од извесне хране, претежно мрсне, и пића на извесно време. Постоје неколико степена поста:
    када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,
    када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,
    када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и
    када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;
    Значи за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.
    (текстови преузети са Светосавља)
  21. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Ukratko, šta vrijedi imati mnogo i biti nešto, kad čovjek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u riječima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva bijeda prati čovjeka u stopu, a taj ljepši bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.

    Ivo Andrić

  22. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Na morskom dnu školjka se razbolela.

    I sav svoj jad u biser je pretvorila.



    Oton Župančič
  23. Волим
    marija got a reaction from Жедни in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

    Herman Hese
  24. Волим
    marija got a reaction from Лапис Лазули in Празнословље   
    neko me zvao  
    nije praznoslovlje kad neko priča mnogo, nego je praznoslovlje to da priča o nečemu što nema veze ni sa čim
    mnogo je teško razgovarati jasno, sadržajno, u ljubavi a ne prosto po navici iznošenja reči
    "Ne brinite, Duh Sveti će vas naučiti."  :smiley:
    odgovaraš i razgovaraš  blagodaću a ne da odgovaraš iz svoje glave, svojom mišlju, iz svoje zlobe, iz svoje slabosti, iz svoje nemoći.
    bilo da je pozitivan odnos, bilo da je negativan, potrebna je blagodat.
    a usputno, što sam starija sve više sam asocijalna .gif' class='bbc_emoticon' alt='0510_music' />
  25. Волим
    marija got a reaction from ines in Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ   
    ПРОПОВЕДИ
    Проповеди Светога Јована Златоуста биле су тако силне, да се већ у његовим младим годинама, сматрало да већих проповедника није било. Цариград, који је тек израњао као велики центар, не само царске моћи, него и просвете и велики црквени центар, желео је да има све најбоље у себи. Све најбоље и од Цркве. Онда су због тога настојали да Светог Јована Златоустог просто увуку у Цариград, да он буде цариградски епископ. И тако се и догодило. Први царски министар одлучио је да доведе Светог Јована у Цариград и то је било 397.г., а 398.г. Златоусти је био хиротонисан за епископа Цариграда. Није био дуго епископ у Цариграду. Невероватно, - таква личност, која је и дан данас, после апостола, прва личност у Цркви, за веома кратко време, написао је највише и учинио је највише на ширењу речи Божије и успостављању Цркве Христове, односно, успостављању Царства небескога на земљи. Свети Јован је ступио у велике тешкоће зато што је био максималиста у својим хришћанским погледима и стремљењима. Наишао је на велики отпор у престоници. У сваком погледу наишао је на отпор, и усамом свештенству постојао је отпор, јер његов претходник није био тако ватрени проповедник речи Божије као он, па није успео да добро држи црквену дисциплину. Свети Јован Златоусти почео је да успоставља ред у Цркви, и у свештенству, у монаштву, али је такође за своју обавезу сматрао спасавање царскога пара, цара Аркадија и његове супруге царице Евдоксије и целог дворског племства и дворских службеника. Проповедати некоме да живи потпуно хришћански, да не живи двоструко, него потпуно јеванђелски, изазивало је отпор, и отпор је био веома тежак. Они који нису могли да живе јеванђелски живот и позив настојали су да уклоне Светог Јована Златоустога. Ја рекох да ћу тумачити његов лик. Ево, он већ сада почиње да наликује на Господа Исуса Христа. Они који нису Христа могли да слушају настојали су да га уклоне. Можда је довољно само да се подсетимо само оног догађаја када је Спаситељ исцелио оне бесомучне. Онда су људи, уместо да се диве чуду које је Христос учинио и да му захвале, молили Га да изиђе из њиховог краја, јер им је учинио штету, јер су свиње у које је истерао нечисте духове угинуле.
    Највећи проповедник добио је непријатеље и у другим црквеним центрима. Свети Јован Златоусти хтео је да уведе ред, не само у Цариграду, него у целој Цркви Христовој, у целој Азији, на истоку, у Александрији. Неке монахе који су били протерани, он је примао милостивог срца, отворено и није дозвољавао да се неправедно прогони било ко. Чак је позвао у Константинопољ александријског епископа Теофила, оног истог који је њега хиротонисао у Цариграду 398.г., да поразговара са њим, не на суд, него да разјасне неке догађаје везане за њега и Александрију и ништа више од тога. Теофило је дошао у Цариград, и тада видимо велику разлику међу ондашњим предстојницима Цркава. Теофило је био човек попут многих које можемо често срести, углавном концентрисан на добре међуљудске односе, што је наравно добро, али он се више ослањао, не на јеванђелску тактику и дипломатију, него на световну. Дошавши у Цариград он је био покренут лошим намерама. Видео је да Свети Јован Златоуст не стоји баш добро код цара и царице, код представника двора, ни код својих свештеника и монаха. И уместо разговора са Светим Јованом Златоустом, он се потрудио да против њега подстакне све оно негативно у престоници, и у томе је успео. Особито је царски пар пристао на сарадњу са Теофилом. Теофило је окупио један велики сабор, дакле он узурпатор у престоници, окупио је сабор у једној палати која се звала Палата под храстом 403. године. Тај сабор је незаконито свргнуо Светог Јована Златоустог на основу оптужби, углавном двојице Златоустових свештених лица, од којих је један био ђакон.
    КЛЕВЕТЕ
    Двадесет девет клевета су подигли против њега, - опет видимо да он наликује на Господа Исуса Христа. Светог Јована Златоустог су, без икаква разлога, осудили и он је морао да напусти Цариград. Сав народ је био за њега. И овде се поново догађа оно што је било у Јеванђељу. Народ је препознао Христа у оно време, чак су се јеврејски прваци бунили и говорили: ко од нас фарисеја и представника народа верова у њега, него овај проклети народ који не разуме Писмо. Међутим, народ је добро знао. Није то био било који народ у Цариграду, био је то Божији народ. Свети Јован Златоусти је имао подршку оних најбољих. Није морао да иде из Цариграда јер су га бранили, међутим ради очувања реда у самој престоници, сам Свети Јован Златоусти повлачи се и иде у изгнанство, куда су га они упутили, у Витинију. Међутим, врло важно је поменути, Теофило је искористио прилику и сад он, све што је Свети Јован Златоуст учинио у својој Цркви нарушава. Оне којима је он давао епитимију, Теофило рехабилитује и даје им почасна места! Али Господ није оставио свога представника на земљи Светога Јована самога - земља се затресла страховито. Сви су схватили да је то негодовање Божијег промисла. Светог Јована су молбом вратили; цар га је молио, царица га је молила да се врати; вратио се. Међутим, Свети Јован Златоусти ни тада није хтео да користи политику у свом односу према цару и царици и према великашима. Давао је свакоме јеванђелски суд, и то отворено. Нису његови непријатељи мировали, иако је народ њега волео. На Божић те исте године 403., Божић у децембру, царски пар није дошао у Цркву, а идуће године, већ на Васкрс 404. Светом Јовану Златоустом је забрањено да служи Пасхалну Литургију, па је служио на отвореном простору и сав народ с њим.
    Читајући страдања руске Цркве у време ропства атеистичког, сусрећемо сличне примере. Рецимо отац Димитрије Дудко, он, дошавши у храм на Васкрс, доживео је сличну судбину. Представници власти нису му дали одежде да служи. Слично овоме се догађало. Свети Јован Златоусти бива ухапшен те 404. године и полази на своје друго, најтеже прогонство. Упутио се ка Јерменији. Ја бих овде подсетио да је та област, ка Црном мору, била, уопште кроз историју, место где су слани у прогонство велики људи. Подсећамо, тамо је много касније, наш омиљени Љермонтов био протеран. Тамо су ишли честити људи Руси, које режим није волео, да ратују, да се тако искористи њихов живот и да заврше тамо свој живот. Тамо је пошао Свети Јован Златоусти, тамо ће касније поћи, после њега, други велики богослов и сведок Христов - Свети Максим Исповедник. Две године је Златоусти провео у прогонству. Да имамо више времена, навео бих врло важне детаље. Он је био болестан, физички слаб и изнемогао. Желудачне болести је имао. Више су га војници носили него што је ишао пешице. Када је дошао у Кесарију Василијеву, тамошњи епископ, који је иначе раније био обожавалац Светог Јована Златоустог, само због тога што је цео град са градоначелником изишао у сусрет Светом Златоусту да узме благослов од њега, само због тога, наредио је одмах, после првог дана, да Светог Златоуста морају истерати из града, да ту њему нема задржавања. Златоусти је умро идући на последње своје прогонство. Али и у смрти својој он је био славан, јер су му многи долазили, а његова популарност је сметала онима који га нису волели. Умро је у месту Команима на Крстовдан, 14. септембра године 407, дакле пре 1600 година.
    http://www.pravoslavlje.rs/broj/982/tekst/zivot-i-delo-svetog-jovana-zlatoustog/
×
×
  • Create New...