Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    marija got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO
    ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi.
    Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena.
    -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban.
    Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod.
    -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac.
    Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru.
    Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona.
    Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate.
    Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući.
    Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova.
    Pravila korišćenja čudotvornih zrna..
    Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju.
    U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas".
    Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas".
    Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove.
    Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti.
    манастир Лепавина
  2. Волим
    marija got a reaction from Phoebe in Мржња   
    Jednom prilikom je naš proslavljeni nobelovac Ivo Andrić napisao:

    "U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
  3. Волим
    marija got a reaction from Марина Савковић in Венчања, свадбе   
    Sv. tajna venčanja
    Posle obručenja, mladenci i kumovi odlaze u centralni deo hrama, i tu se vrši sveta tajna venčanja. Na venčanju se belim platnom mladencima vežu desne ruke, u znak večite životne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i ljubavi. Negde se mladi kupuje platno za haljinu, i tada se to platno prebaci preko vezanih ruku maramicom. Platno se, takođe, čuva kao uspomena
    Mladencima se na venčanju stavljaju venci na glavu. Otuda i naziv venčanje. Venci simvolizuju celomudreni život mladenaca do venčanja, i blagoslov crkve za njihov zajednički život u slavu Boga i svojih bližnjih.
    Vino koje se daje mladencima, negde i kumovima, na venčanju, simvolizuje događaj u Kani Galilejskoj, kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i svojim učenicima bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.
    Trokratni ophod oko stola na kome stoji krst i ostalo što je potrebno za venčanje, simvoliše večnu vezu supružnika, jer krug znači večno trajanje, a trokratno obilaženje je u slavu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha
    Brak koji nije sklopljen na način propisan crkvom, za crkvu nije brak. Zato, deca iz necrkvenih brakova, za crkvu su vanbračna. Neki episkopi i sveštenici uskraćuju pričešće supružnicima koji žive nevenčano. Zato je dobro, da se danas, kada je to slobodno i moguće, svi oni koji se, iz ma kojih razloga do sad nisu venčali, učine to, i tako sebe uvedu u spisak pravih i doslednih pravoslavaca i hrišćana.
    Vreme venčanja
    Crkvena zapovest hrišćanima zabranjuje pravljenje svadbe uz post. Jer, zbog svadbene gozbe, koja je redovno mrsna, pravi se javna sablazan i greh. Takođe, venčanje i svadba se ne vrše u sredu i petak, na Krstovdan 18. januara, Usekovanje 11. septembra i Krstovdan 27. septembra. Venčanje se ne vrši na Vaskrs, niti svetle sedmice, jer tada su svečani dani koji su posvećeni slavnom Hristovom vaskrsenju, i nikakvo drugo slavlje nije primereno tim danima.
    Mesto venčanja
    Mesto venčanja je isključivo hram. Ali po odobrenju episkopa, a na predlog nadležnog sveštenika, može se, u nuždi, (zbog bolesti mlade ili mladoženje) izvršiti i u domu jednog od njih.

    Mladenci
    Ovaj praznik se praznuje 22. marta, a posvećen je uspomeni stradanja svetih četrdeset Mučenika Sevastijskih, koji su za Hristovu veru postradali 320. godine. Svi ovi mučenici behu mladići, pa je naš narod taj dan uzeo kao praznik u koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste, a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na početku njihovog braka i života u bračnoj zajednici. Mlade domaćice toga dana dočekuju goste u svojoj kući i pokazuju svoje umeće i spretnost domaćice. Ovde valja napomenuti da Mladenci uvek padaju uz post, jer Časni post počinje obično početkom ili sredinom marta, i zato svaka gozba koja se sprema ovoga dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.
    http://www.spcportal.org/index.php?pg=1116〈=srl
  4. Волим
    marija got a reaction from Milica Bajic in Св. Петка - преп. муч. Параскева   
    в. Петка - преп. муч. Параскева
    Преп. муч. Параскева
        Преп. муч. Параскева
    Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, св. Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере иблагочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише св. Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од грададо града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном св. Параскева кнезу мучитељу: „не твоји богови, кнеже, исцелише ме но Христос мој, Бог истинити". Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II столећу.
  5. Радостан
    marija got a reaction from dejan rasic in Филмови који се не пропуштају   
    narayama 12/13
    BALADA O NARAJAMI /Japan/resize
    R: Šoei Imamura
    U: Ken Ogata, Sumiko Sakamoto
    Surovi običaj da stari ljudi budu ubijeni kako ne bi bili teret porodici postojali su u mnogim civilizacijama. U Japanu, sa navršenih 70 godina sinovi odnose roditelje na planinu Narajamu.
  6. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Јелена М. in Брак - заједница мушкарца и жене   
    zaljubljenost je stanje, ljubav je odluka,  kad zaljubljenost prođe tek onda vidimo da li ima ili nema ljubavi.
    Brak je zajedničko sazrevanje, velika odgovornost, brak je učenje u dvoje gde se moraju praviti kompromisi, gde jedna strana upotpunjuje drugu. gde se oba partnera trude da budu "jedno" na korist onog drugog a u slavu Hrista ( pošto nisi vernik vinstone zanemari ovo u slavu Hrista poklon )
    ”Brak je kao duboki bunar, pun bistre pijaće vode. Možeš da spuštaš u njega vedro I vadiš vodu celog života i nikad ga nećeš isprazniti. Uvek ceš vaditi bistru i svežu vodu.”
    Odeljak koji se nalazi u Efescima je posebno dubok kada se radi o uspešnom Biblijskom braku. "Žene da se pokoravaju svojim muževim kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao Spasitelj svoga tela " (Efescima 5:22-23). "Muževi, volite svoje žene − kao što je i Hristos zavoleo crkvu i samog sebe predao za nju" (Efescima 5:25). "Tako su i muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu− samog sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje −kao i Hristos Crkvu" (Efescima 5:28-29). "Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo" (Efescima 5:31).
  7. Волим
    marija got a reaction from Tavita in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    Пимен Велики је говорио: "Ми и наша браћа смо као две слике. Ако човек гледајући на себе налази недостатке, онда ће у своме брату видети савршенство. Ако пак сам себи изгледа савршен, онда ће поредећи брата са собом наћи да је он лош". 1. 421
    Грех саблазни и осуђивања веома лако погубљује људе и зато је ђаволу толико омиљен, да се он не задовољава само подстицањем лукаве ревности у нашем срцу, ревности којој је туђ јеванђелски разум, подстицањем гордих помисли, које су увек сједињене са понижавањем и презирањем ближњег; али припрема и очигледне замке да би непажљиве уловио у саблазан и осуђивање. Авва Пимен је ре као: "У Писму стоји: Што видеше очи твоје, гoeopu (Прич. 25,8). Но, ја вам саветујем да не говорите чак ни о ономе што сте својим рукама опипали. Један брат је био преварен на тај начин: учинило му се да његов брат греши са женом. Дуго се борио са собом, да би коначно пришао, гурнуо их ногом, мислећи да су они, и рекао: 'Је ли вам доста, хоћете ли још дуго?' Испоставило се да су то били снопови пшенице. Зато сам вам и казао да не осуђујете чак и када својим рукама опипате".
    Грех осуђивања је толико противан Богу, да се Он гневи и од враћа чак и од самих угодника својих, када они себи дозволе осуђивање ближњег: Он одузима од њих Своју благодат, као што је очигледно из многобројних примера које су црквени писци сачували ради користи и поуке хришћанских нараштаја. Никаква праведност не даје право на осуђивање грешног брата, коме Господ веома лако може да подари истинску праведност, неупоредиво већу од оне за коју ми мислимо да је имамо. Ми и можемо да будемо праведни једино правдом Божијом; када пак осуђујемо ближњег, самим тим одбацујемо правду Божију и замењујемо је својом правдом, или правилније - болешћу фарисејства. Онај ко осуђује ближњег преузима на себе дужност Бога, Коме Једином припада суд над Његовим створењима, преузима дужност Христа, Који ће доћи у последњи дан да суди живима и мртвима.
    СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
    ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
  8. Волим
    marija got a reaction from Жедни in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

    Herman Hese
  9. Волим
    marija got a reaction from АлександраВ in Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота   
    Aleksandar Šmeman: Dva pristupa hrišćanstvu
    Postoje dva različita pristupa hrisćnstvu. Jedan je koji se sastoji u nasem neprestanom "Amin" Bogu - " I Bog vide da je to dobro", Amin " I evo javljam vam radost veliku" sa početka Jevandelja po Luki I drugi sa kraja tog istog jevandelja " I oni se vratiše u Jerusalem sa radošcu velikom I bejahu stalno zajedno, u hramu, hvaleći I blagosiljajući Boga- Amin"
    Dakle s'jedne strane Blagodarenje a sa druge tu je ono neprestano; "nepadaj u iskušenje"
    Vekovima je crkva čuvala nerazdvojno ova dva suštinska aspekta iste stvarnosti ali kada je ova dvodelna stvarnost počela da puca, počeo je da puca I čovekov razum I ljudi su počeli da se opredeljuju ili za put Utopisma (lažnog raja u svetu) ili put eskapizma (pobeguljstva od sveta)
    Desilo se to u 17 veku prvo kao reakcija na srednjovekovnu pesimističku ideju hrisćanstva a posle u 18 I 19 veku je otkriven "istorijski progres" sve veći I veći sve bolji I bolji - ideja o "raspevanom sutra" Svi ti Hegeli, Silinzi I napokon Marksisti I ostali bili su zapravo a da to nisu ni znali unutar kruga hrisćanskog videnja sveta. Premda su negirali Boga, za njih je istorija I dalje bila ne samo puko kretanje već kretanje ka Apsolutu. Za jedne je Apsolut bio odsustvo zubobolje, drugi su ga videli kao jednakost I pravdu, treći kao svetski mir, četvrti. Cinenjica je da su svi oni projektovali svoje Utopije u budućnost, a to je ustvari (poreklom) hrisćanska ideja koja je "sišla sa uma"
    Isto se može reći I za greh. Iz istih biblijskih hrisćanskih izvora I uvida dolazi izvitopereno misljenje da je Zlo posledica neznanja. I do dana današnjeg pogledajte mitologiju američkog državnog obrazovanja o tome da ?ce obrazovanje iskoreniti svako zlo. Ako pričate o seksu sa trogodišnjom devojčicom onda ona posle neće imati strahovite traume kroz koje smo mi prošli. Obrazovanjem će se navodno čovek osloboditi od greha. No hrisćansko shvatanje greha je izloženo u opisu Prvorodnog greha Adama I Eve I oličeno u đavolu. A đavo u nikakvom slučaju nije neka neznalica jer on je Lucifer- nosilac lažne svetlosti. On je onaj koji, i ako poseduje sve saznanje o Bogu, ipak kaže "Ne" Bogu!
    Sa druge strane imamo bekstvo od sveta koje leži u ideji da je zlo apsolutno. Sa takvim stanjem uma čovek shvata da nemože vise da živi u društvu koje je palo I zlo. I jednostavno mora se osloboditi od njega - pobeći, ne mešati se vise sa ovim Svetom.
    Utopija I bekstvo od sveta su ukorenjeni u našoj Judeo hrisćanskoj kulturi tako da su mnogi hrisćani kapitulirali ili pred Utopijom (lažnoga raja u svetu) ili pred Bekstvom od sveta. I upravo tu dolazimo do prave tragedije. Potreban nam je utopizam? Moramo da se pokajemo, ali zasto? Trebamo se mobilisati u svakom mogućem aktivizmu ?
    Reč teologija izvornio znači "slovljene o Bogu" ali danas ona može da znači I "slovljenje o seksu ili kontracepciji" I kao reakcija na takav razvoj događaja mnogi su hrišćani kapitulirali u utopizmu.
    Istovremeno svedoci smo prave najezde Eskapizma ( begstva od sveta ) koji se danas javlja na mnoge načine - ljudi okreću leda svetu I odaju se svemu I svačemu. To se desava I u našoj crkvi , ima njih koji su otkrili "Ikonu" ili raspravljaju o liturgiskim praksama rane, srednje I novije crkve. Ima njih koji tvrde " to nije pravilno jer se u trećem veku u istočnom Egiptu!!!" Treći vek u istočnom Egiptu u Mesapotamiji bilo drugde samo da to nebude u čikagu Njujorku ili Parizu.
    Prva je istina - Sve je dobro. Grčki oci vele : " da se nisi usudio da je đavo zao po sebi. On je zao po svome ponašanju, ali je bio dobar po svojoj prvostvorenoj prirodi" U suprotnom pasćes u dualizam ekstrema "dobar Bog" I "zao Bog" avo je stvoren kao najsavršsenije stvorenje Božije, I upravo je zato pavši postao, toliko moc˙an u zlu.
    Druga istina. Ovaj svet je "pali svet" Ne samo zbog jednog malog prekrsaja - čuvene Edenske jabuke ( zašto bas jabuke - niko to nezna) Svet ja pao zato što je odbacio dobrost božiju zato što je pre svega odbacio boga koji je dobrota. Prema tome nisu pale samo neke stvari nego je pao u celini. Nije naprimer - vanbračna ljubav pala gledano prema bračnoj ljubavi - pala ljubav niti je konjak gledano prema soku od paradajeza palo piće nego je -"Celi svet pali svet" Brak je -pali brak, paradajez sok je pao a ne samo konjak! Sve je palo. Najbolja religija jeste palija od svih palih stvari!!! A to je zato sto religija zamenjuje radovanje Bogu kapitulacijama : koliko sveća, koliko novca, koliko pravila, koliko zapovesti, koliko svetih tajni, koliko ? koliko ? sve je palo sve je pomračeno .. I ovde pravi hrisćani bi rekli: " Da svet je oboleo, svet je izvitoperen, suštinski unakažen grehom, Ali on još uvek peva o slavi božijoj ! On je još uvek kadar da primi Boga !!!
    Treća istina : "Svet ja spašen" ali on je spašen ne da bi se njemu garantovao uspeh da bi se garantovala "raspevana budućnost". Spasenje se dešava sada, upravo ovde !!! To je hrisćanska eskatologija da svakoga dana ponavljamo " I da dođe carstvo tvoje". A I ono dolazi Sada.
    Čuvena francuska uzreka "Metro, posao, krevet " jeste upravo ono sto je spaseno jer spasenje neznači zamenu svih tih neizbeznih stvari nekakvim smislenim poslovima jer svaki posao koji ima dva ponedeljka u životu je besmisleni I postaje ugnjetački. Spasenje znači upravo ono što je apostol Sveti Jovan napisao u svojoj poslanici : "što smo čuli, što smo videli očima svojim, što sagledasmo I ruke naše opipaše, o Logosu života; I Život nam se javi..". I to je poruka koju mnogi hrisćani nisu mogli da podnesu ni da shvate jer je bila preteška za njih. Mnogo je lakše imati svoju "religijicu" prošlosti sadašnjosti I budućnosti religijicu zapovesti I recepata koja tvrdi da bog nije zavoleo svet već sve dobre stvari u njemu. Da je zavoleo ljude koji idu u crkvu, koji daju priloge ( mada to čine I poreski obveznici) Naprotiv spasenje znaci da je Carstvo Božije koje će doći već došlo, da je posredi nas.
    Ovo iskustvo Carstva Božijeg drži skupa ono što bih nazvao " trojednom intuicijom" o tome da je svet "stvoren, pali I spasen"
    Ima ljudi koji kažu da nemogu da podnesu besmisleni život, vožnje metroom, spavanje, doručke, restorane I tome slicno a ja im odgovaram : ? Nije mogao ni Hristos. Zato je umro na Krstu ?. A apostol Pavle je rekao : Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Bžiju činite. ? čak I čitati Wall Street Journal u slavu Božiju ? Da, naravno da možete. Slava božija je gde god čovek želi da ona bude.
    Mi hrisćani ne treba da pravimo izbor izmedu Utopije (u svetu-blagosloven je nas svet) ili bekstva od sveta, I nije da prodajemo religiju kao valijum, kao Svetu Valijumsku pilulu. Pravi izazov pred nama je da obnovimo ono sto se naziva iskustvom fundamentalne hrisćanske eskatologije.
    Kakav god da je onaj svet (carstvo nebesko, Raj, a mi neznamo ništa o njemu) taj onaj svet se pre svega otkriva već ovde I već sada. Nigde drugde, već upravo ovde. Ako to neshvatimo danas, nećemo shvatiti to nikada. Ako nismo u stanju da otkrijemo Carstvo Božije u Čikagu, na Tajms skveru, Parizu I drugde, nećemo biti u stanju da ga otkrijemo nigde drugde. Ako mislite da će te ga naći u transilvaniji, idite tamo pod uslovom da ste dovoljno bogati. I shvatićete da izmedu tog "tamo" I ovog "ovde" nema nikakve razlike.
    Sociolog Piter Berger- kritikujući modernu ideju da je Raj uvek negde daleko od Menhetena, daleko od fabrika, svagda negde daleko u seoskim zajednicama Severnog Vermonta, tamo gde se još uvek mesi hleb, rekao : "Izvinite dame I gospodo, ali kada Bog govori o simbolu svoga carstva, to je uvek- grad, a ne mala seoska farma u Vermontu. '" I videh sveti grad, Novi Jerusalim, kako silazi sa nebesa". A jerusalem je naravno grad.
    Nasa vera je zasnovana na dva osnovna otkrivenja : Bog je toliko zavoleo svet I pali svet je na tajanstven, mistički nacin spasen.
    Mi smo ljudi hrisćanske tradicije I kulture I tu ne govorim o katedrali u Šartru ili Notrdamu niti o uzvišenoj religijskoj poeziji. Govorim o jedinstvenoj kulturi koja je dala kao svoj plod ljude poput Dantea, šekspira ili Dostojevskog o veri u kojoj je sve što pokušavam da kažem izraženo na savrsen način; Postoji stvarno zlo I postoji stvarno dobro. Postoji svet koji je dostojan ljubavi I postoji svet koji je dostojan mržnje. Postoji vertikalna I horizontalna dimenzija života čovekovog. Ništa u tom životu nije polovično. Kada je tu radost onda je radost potpuna. Kada je tuga onda je tuga potpuna. Život čovekov se nemože svesti na psihološke priče I tome slične stvari. Svedočim vam ne samo o onome ušta verujem, već I o iskustvu spašenja koje se zbiva ovde I sada. A ta vera I to iskustvo će raskrinkati kao jeresi kako utopizam tako I eskapizam.
    Nije na crkvi Hristovoj da da garantuje da će sve biti bolje jer je to utopizam a sa druge strane moramo isključiti I eskapizam pogubeljstvo od sveta kao izdaju prema bogu koji je toliko zavoleo svet.
    Čovek je postao čovek ne zato sto je izmislio točak, ma koliko taj točak bio bitan. Ni zato sto je Homo Sapiens, niti zato sto je otkrio Aristotelovsku logiku. čovek je postao ono sto jeste- čovek, kada je postao Homo Adoratus, čovek koji blagodari, a to je covek koji ne govori Bogu: "Ja imam pravo na to. Moje ustavno pravo je da uvek imam ovo ili ono" , već je to čovek koji blagodareći Bogu iznenada klikće; "Nebesa I zemlja su prepuni slave Tvoje !"
    O kada bi smo se samo vratili iz našega posrnuća, iz naše palosti, iz naše duhovne obolelosti, iz jeftinog optimizma na širinu duhovnog kiseonika onog kosmičkog blagodarenja koje predstavlja našu meru I kontekst našeg istinskog bitovanja, koji preobrazava ono čuveno "metro posao krevet !" Onda bi smo mogli to u sebi da obnovimo. Pa sve je tu I ništa nam zato ne nedostaje ! Kada bi smo to obnovili mi tada, više nebismo bili samo pasivni sledbenici u narastajućoj polarizaciji Utopizma I Eskapizma, već bi smo postali aktivni učesnici u neprestanom procesu spasenja sveta, sveta koji je Bog stvorio, sveta koji je pao I sveta koji je spasen kroz Hrista I one koji veruju u spasenje.
    http://www.egliseorthodoxeserbe.org/
  10. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Разговори о Исусовој молитви   
    Размотримо сад, када се овакви греси опраштају почетницима и страснима? О томе говори Свети Доротеј: дешава се да неко, чувши реч, буде тужан у себи, али не зато што је доживо непријатност, но, зато што је није претрпео. То је човек који се супротставља страстима. Други се бори и мучи и бива побеђен страшћу. Други не жели да на зло одговори злом али се задовољава навиком. Други се труди да не каже ништа зло, али тугује што је осетио горчину и пребацује себи због тога што тугује, и на тај начин каје се. Други опет не тугује због нанетог бола али се и не радује. Сви они супротстављају се страстима: они не желе да служе страстима и пате, и подвизавају се. Такви, премда су страсни, благодаћу Христовом могу да добију опроштај свакодневних грехова које нису учинили намерно него против своје воље, а за које је Господ заповедио Петру да прашта по седамдесет и седам пута у једном дану. Исто то говори и Свети Анастасије Синаит: "Ми тако расуђујемо и мислимо о онима који примају Свету Тајну Тела и Крви Господње, да ако они имају неке мале и опростиве грехе као што су: греше језиком, слухом, оком или таштином, или жалошћу, или раздраживошћу, или чим другим сличним, али осуђују себе и исповедају свој грех Богу, и на такав начин примају Свету Тајну, такво примање бива им на очишћење њихових грехова. Као што нам је у почетку било речено о вештом преодолевању (савладавању-прим.прев), страсти умном молитвом и држањем заповести покажимо сада јасније и сами ток битке ума са страстима.
    Наиђе ли на нас демонски напад неком страшћу или злом помишљу, молитвеник призива против њих Христа, и ђаво гине са својом понудом (прилог). Ако због немоћи падне мишљу или речју, или срдитошћу, или жељом тела, он моли Христа исповедајући му се и кајући се. Ако га обузме униније и жалост стежући му ум и срце, он се хвата сећања на смрт и пакла и свеприсутности Божије и, мучећи се много уз њихову помоћ, призива Христа. Затим, кад стекне мир после борбе, поново моли Христа да му буде милостив за грехе вољне и невољне. И једном речју, у часу борбе или мира прибегава он Христу, и Христос му постаје све и у свему, како у добрим тако и у злим приликама. И не радује се мишљењем о себи, макар и остваривао нешто молећи се и угађајући Богу. Јер други је смисао спољне молитве, а други ове унутарње: онај који испуњава меру певања, нада се да ће тиме угодити Богу; остављајући га, пак, осуђује себе. А онај, будући прекореван савешћу због греха у сваком тренутку и трпећи нападе демонских прилога (предлога), стално вапије ка Христу, имајући у свом уму речи: "ако се и успнеш уз сву лествицу савршенства, моли се за опроштај грехова." И опет: "радије ћу рећи пет речи умом својим, него ли десет хиљада језиком", и на тај начин ће се без икакве сумње испунити оно о супротстављању страстима, о чему је Свети Доротеј говорио.
    Ако неко каже, опет, да је могуће и без умнога делања очистити себе од страсти благодаћу Христовом кроз покајање, њему ћемо овако одговорити: постави на једну страну заповести Христове а на другу непрестану молитву: и опрости нам дугове наше. Чврсто ми обећај да нећеш нарушити ни једну заповест, тј. нећеш бити похотљив, нећеш се гневити, осуђивати, клеветати, нећеш лагати, празнословити, волећеш непријатеље, доборчинићеш онима који те мрзе, молићеш се за оне који те вређају, клонићеш се сластољубља, среброљубља и блудних помисли, жалости, сујете, омаловажавања (презира), једном речју, свих грехова и злих помисли. И с таквом одлучношћу приступи вежби у умном делању и пажљиво прати колико ћеш пута на дан, упркос својој одлучности ипак нарушити заповести Божје и каквим ћеш гресима, страстима и злим помислима бити рањен. Позавиди оној удовици која је молила судију дан и ноћ, и почни да вапијеш ка Христу у сваком часу за сваку заповест коју прекршиш, и за сваку страст, за сваку злу помисао која те надвлада. Додај к томе доброг саветника - свете књиге, и пошто проведеш тако доста времена дођи и научи ме шта си видео у својој души. Тешко да нећеш и сам признати да је ту немогуће победити само спољном молитвом него једино унутарњим делањем. Јер ће оно научити свога ревнитеља свим својим тајнама и увериће душу његову да, остављајући многе псалмопјеније, каноне и тропаре, и обраћајући сву бригу на умну молитву, он не само да неће изгубити од свог правила него ће га још и умножити. Као што је сила и намера старозаветног Закона била да све приведе Христу макар се тиме на изглед умањивао сами Закон, тако и дуго певање упућује делатеља на умну молитву. Јер и само искуство ће га научити да, молећи се, примети неку преграду између њега и Бога, неки бронзани зид, по пророку, који не дозвољава уму да јасно гледа ка Богу у молитви, или да обрати пажњу срцу, у ком су закључане све душевне моћи и извор помисли како добрих тако и злих.
    Умно делање несумњиво потребује страха и трепета, скрушености и смирења, и многа изучавања Светога писма и саветовања са једнодушном браћом, али никако не бекства и одрицања, а такође не ни дрскости ни самовоље. Дрски и самоуверни тежи ка томе што је изнад његова достојанства и стања, с гордошћу хита молитви са виђењем. Захваћен сујетном маштом да се успне на високи степен, проникнут сатанском а не истинском чежњом, такав се лако хвата у демонску замку. И чему тежња за високим дометом у умној и свештеној молитви, кога се, по Светом Исаку, удостоји један од десетине хиљада? Довољно је, сасвим довољно за нас, страсне и немоћне, да осетимо макар траг умног тиховања, тј. делатну умну молитву којом се изгоне из срца демонски прилози и зле помисли, у чему се и састоји и дело почетних и страсних монаха кроз које је могуће постићи, ако Бог то хоће, и молитву са виђењем или духовну. И не треба да падамо духом због тога што се мало њих удостоји виђења на молитви, јер Бог није неправедан. Само да се не лењимо идући путем који води овој свештеној молитви; тј., делатном умном молитвом супротставићемо се прилозима и злим помислима. Идући овим путем светих удостојићемо се и удела њиховог, макар то и не било овде на земљи, како говори Свети Исак и многи други свети.
    Умну молитву прате разна осећања у телу, међу којима је важно разликовати правилна од неправилних, благодатна од природних и од оних која долазе од прелести. Треба да се ужасавамо, говори старац Василије, кад неки знајући Свето писмо не проничу у њега. А други, и не знајући и не читајући искусне, ослањајући се на сопствени разум, усуђују се да приступају пажњи умној и при том говоре да се пажња и молитва нужно обављају у пределу пожуде: то је, кажу они, област утробе и срца. Тако настаје прва и својевољна прелест: не само да молитву и пажњу не треба окретати у ту област, него ту топлоту која се у часу молитве јавља из области похоте у срце ниуком случају не треба примати.
    По речима светога Григорија Синаита, потребан је мали напор да би себе јасно разумео и у чистоти сачувао од онога што је противно благодати, јер ђаво има обичај да почетницима показује своју обману под видом истине, представљајући им зло као нешто духовно, показујући им у молитви једно уместо другог по својој вољи, уместо топлоте он распирује свој жар и уместо весеља изазива бесмислену радост и чулну сладост. Уосталом, делатељу умне молитве корисно је да зна и то да се ватра или топлота понекад сама собом и природним путем пење од слабине ка срцу, ако је не прате блудне помисли. И ово, по речима свјатејшега патријарха Калиста, не долази од прелести него од природе. Али ако неко буде сматрао ту топлоту за благодатну, то ће већ несумњиво бити прелест. Зато онај ко се подвизава не треба да задржава своју пажњу на њој, него да је одврати. Некад ђаво, сјединивши своју ватру са нашом похотом увлачи ум у блудне помисли. И то је несумњиво прелест. А ако се пак тело сво разгори, а ум остане чист и бестрасан, и некако ојачан и погружен у дубину срца, почињући и завршавајући молитву у срцу, а то је несумњиво од благодати а не од прелести.
    На другоме месту старац Василије говорио следеће о телесним опажајима приликом умне молитве: Најпре, по речима свјатејшага патријарха Калиста, долази топлота од бубрега, као да их опасује, и она нам се чини као да је прелест, али није тако: та топлота није од прелести, него је природна и последица је молитвеног подвига. Ако пак неко сматра да је та топлота благодатна а не природна, то је онда несумњива прелест. Но, каква год била та топлота, подвижник не треба да је прима но да је одбаци. Долази и друга топлота, - од срца, и ако при томе ум падне у блудне помисли то је несумњива прелест; а ако се тело сво од срца разгорева, а ум остаје чист и бестрасан и некако ојачан у унутарњој дубини срца, то је несумњиво од благодати а не од прелести. Знајући све то, неопходно је од самога почетка навикавати свој ум да у часовима молитве стоји при врху срца и гледа у његову дубину, а не на половини са стране, и на крају при дну. Тако треба чинити због тога што кад ум стоји при врху срца и у њему врши молитву, тада он као цар седећи на висини, слободно надгледа зле помисли како играју доле и разбија их о камен имена Христовог као другу вавилонску децу. При томе, будући знатно удаљен од слабине, лако може да избегне огањ похоте који је постао својствен нашој природи кроз Адамов преступ. А ако неко на молитви сабира пажњу на поливини срца, тада или због недостатка срчане топлоте или као последица ослабљености ума и губљења пажње од честе молитве, или под утицајем борбе подстакнуте од вражје стране, ум сам по себи склизне према слабини, и против воље се помеша са топлотом похоте. Неки због своје крајње неразумности, или боље рећи због незнања почињу да врше молитву доле при крају срца поред слабине и тако дотичући умом час срце час слабину, сами на се привлаче прелест, као бајалац змију. А други страдајући у потпуном неразумљу, ни не знају где је место срца и мисли да се оно налази међу цревима и усуђују се тамо да творе умом молитву - на њихову несрећу!
    У наставку треба да разлучимо топлоту у молитви која је природни дар, изливен у срце, као благоухано миро кроз свето крштење, и ону која нам је дошла прародитељским преступом и коју ђаво подиже. Прва почиње да се шири само са молитвом у срцу, и у срцу се завршава молитвом, дајући души спокојство и духовне плодове. Друга почиње од бубрега и у њима окончава молитву чинећи душу суровом, хладном и збуњеном. Трећа, која никнувши мешањем са пламеном похоте распаљује органе и срце блудним сладострашћем, плени ум скривеним помислима и води ка обузетости телом. Човек који је пажљив све ће то убрзо приметити и распознати: време, искуство и осећај све ће му се учинити јасним. Свето писмо говори: "Господе, ниси ли добро семе сејао? Откуда онда кукољ?" Немогуће је злу да се не прикраде добру; тако се прелест преплиће и са светим умним делањем као пузавица са дрветом. Прелест ниче од сујете и самовоље, а лек за њу јесте смирење, размишљање о књигама и духовни савет, али не и престанак обучавања умном делању. Јер по речима светога Григорија Синаита, не треба да се плашимо нити да сумњамо када призивамо Бога. Јер ако су неки и скренули с пута повредивши ум, знај да су они то претрпели због самовоље и високоумља. Узрок високоумљу је с једне стране непромишљен и прекомерни пост, када онај ко пости мисли да је достигао врлину, а не пости ради целомудрености; са друге стране, осамљени живот. Отклањајући први узрок, свети Доротеј каже: "Безмоловник увек мора да се држи царскога пута, јер ће неумереност у свему лако повући са собом сујету за којом следи прелест." Уништавајући другу он говори: "Само силнима и савршенима приличи да се сами боре са бесовима и на њих ваде мач који је реч Божја."
    Сам начин и деловање прелести у првом случају састоји се: у учешћу демона у похоти унутарњих органа; и у другом случају: у утварама и маштању ума. Опомињући на прво, свети отац говори: макар враг преобратио природно кретање органа као у духовно, уместо духовне топлоте он ће пробудити свој огањ, и место весеља донеће бесмислену радост натурајући своју прелест као дејство благодати, али ће време, искуство и осећај разобличити његову обману. Указујући на другу опасност, свети отац овако учи: а ти када безмолствујеш (тихујеш) ниуком случају не прихватај ако нешто видиш чулима или умом унутар или изван себе: био то лик Христов или ангеле или анђела, или светога или светлост, или огањ, или остало. Овде ће се поново јавити оспораватељ и окривиће за прелест умно делање. Јер он мисли да се прелест не може прилепити уз спољно појање. Међутим, нека се зна да у свему: било певању, било молитви, прелест има подједнако место у неискуству делатеља, као што говори свети Јован Лествичник: "испитајмо и посмотримо и измеримо, каква нам сладост приликом певања долази од демона блуда и каква од благодати и силе која живи у нама." И на другом месту: "појући и молећи се, чувај се од надолазеће сладости, да се она не покаже као растворена горким отровима." Дакле, видиш да прелест може исто доћи како код појца, тако и код оних који творе молитву: Но пошто незналице умнога делања имају само једну бојазан, како да испуне правило појања, док зле помисли и похотно превирање у себи не истражују па отуда и не знају када узаври њихов похотни део и када се подиже ђаволским учешћем, и како све то избећи. Они слушају свађу и задобијају ране, али ко је њихов непријатељ, и због чега они ратују то не знају. Сазнавши из реченога да умно делање није узрок прелести него једино наша самовоља и високоумље, не смемо избегавати умну молитву: јер она не само да нас не уводи у прелест, но напротив, отвара нам умне очи за познавање и разумевање, што ми никад не бисмо могли достићи ако се не би обучавали овом свештеноумном делању, па макар неко и био велики испосник и безмоловник (тиховатељ)...
  11. Волим
    marija got a reaction from goga63 in Поезија   
    Vesna Parun: Poezija
    Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
    Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
    i koja si mudra kao bezbrižnost.
    Ti koja umiješ s njegova čela čitati
    bolje od mene njegovu samoću,
    i koja otklanjaš spore sjenke
    kolebanja s njegova lica
    kao što proljetni vjetar otklanja
    sjene oblaka koje plove nad brijegom.
    Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
    i tvoja bedra zaustavljaju bol,
    ako je tvoje ime počinak
    njegovim mislima, i tvoje grlo
    hladovina njegovu ležaju,
    i noć tvojega glasa voćnjak
    još nedodirnut olujama.
    Onda ostani pokraj njega
    i budi pobožnija od sviju
    koje su ga ljubile prije tebe.
    Boj se jeka što se približuju
    nedužnim posteljama ljubavi.
    I blaga budi njegovu snu,
    pod nevidljivom planinom
    na rubu mora koje huči.
    Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
    ožalošćene pliskavice.
    Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
    neće ti učiniti zla.
    I žedne zmije koje ja ukrotih
    pred tobom biti će ponizne.
    Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
    u noćima oštrih mrazova.
    Neka te miluje dječak kojega zaštitih
    od uhoda na pustom drumu.
    Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
    svojim suzama.
    Ja ne dočekah naljepše doba
    njegove muškosti. Njegovu plodnost
    ne primih u svoja njedra
    koja su pustošili pogledi
    goniča stoke na sajmovima
    i pohlepnih razbojnika.
    Ja neću nikad voditi za ruku
    njegovu djecu. I priče
    koje za njih davno pripremih
    možda ću ispričati plačući
    malim ubogim medvjedima
    ostavljenoj crnoj šumi.
    Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
    budi blaga njegovu snu
    koji je ostao bezazlen.
    Ali mi dopusti da vidim
    njegovo lice dok na njega budu
    silazile nepoznate godine.
    I reci mi katkad nešto o njemu,
    da ne moram pitati strance
    koji mi se čude, i susjede
    koji žale moju strpljivost.
    Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
    ostani kraj njegova uzglavlja
    i budi blaga njegovu snu!
  12. Волим
    marija got a reaction from Vesna Milovic in Рецепти за посна јела   
    Dinstana zelena tikvica
    Sastojci
    1 kg tikvice
    4 krompira
    3 crvena paradajza
    1 zelena paprika
    1 glavica crnog luka
    3 češnja belog luka
    3 kašike maslinovog ulja
    1 kašika mirođije (iseckane)
    so, biber
    Priprema
    Na zagrejanom ulju propržiti sitno iseckan luk, dodati iseckanu papriku i pržiti još 5 min. Dodati ispresovan beli luk, oljušten i na kockice iseckan paradajz, na krupnije kocke iseckan oljušten krompir i tikvice, so i biber (po ukusu). Poklopiti sud, smanjiti temperaturu i uz povremeno protrešanje (ne mešanje) dinstati 25 min. Dodati iseckanu mirođiju, promešati i dinstati još 5 min.
    P. S. Paradajz staviti u vruću vodu 30 min. da stoji, a zatim oljuštiti.
  13. Волим
    marija got a reaction from JeanCalvin1509 in Nikolaj Aleksandrovič Berđajev   
    Николај Александрович Берђајев (рус. Николай Александрович Бердяев; 18. март (6. март по старом календару) 1874. - 24. март 1948.) био је руски религијски и политички филозоф.
    Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детинства говори француски (језик који су користили у кући ) и немачки.
    1894. године се уписује на кијевски универзитет. Тамо постаје марксист и после хапшења на студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после тога наставља са активностима против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у трајању од три године - доста блага пресуда за то време.
    1904. године се жени са Лидијом, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград, престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности.
    Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински ( начелник Чеке ). Као и увек, без страха, Н.А. је одржао мало предавање које се свидело Ђержинском, због своје искрености. Готово да га и није прекидао, сем повремено са коментарима типа: "Па наравно, човек може у теорији да буде идеалиста, а у пракси материјалиста и обратно." На крају му је ипак поставио неколико незгодних питања, али му је дао и делимичне одговоре уз њих.
    1922. године Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из Русије заједно са многим писцима и филозофима. Неко време борави у Берлину, а затим у Паризу и на југу Француске.
    1945. године, крајем септембра месеца, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Н.А остаје да живи са својим најбољим пријатељем, лидијином сестром, Јевгенијом Рап.
    1947. године универзитет у Кембриџу му додељује докторат теологије honoris causa. У пролеће исте године кандидован је за Нобелову награду, коју није добио јер се од њега тражило да предузме одређене кораке које он никако није хтео да учини.
    Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза.
    http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87_%D0%91%D0%B5%D1%80%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2
  14. Волим
    marija got a reaction from Homini in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    I možda ?e  tvojim i našim molitvama on biti spasen, kao i moj otac, kao mnogi drugi koji za života ne poznaše  Hrista, moramo se moliti za njihovo slepilo, za njihovo neznanje, i da se nadamo da ?e neko moliti i za nas, jer ne svedo?imo za sebe, drugi svedo?e za nas
  15. Волим
    marija got a reaction from "Tamo daleko" in Nikolaj Aleksandrovič Berđajev   
    Николај Берђајев

    зло
    С темом о слободи везана је у Достојевскога тема о злу и злочинству. Зло се не може објаснити без слободе. Зло се појављује на путевима слободе. Без те везе са слободом не би било никакве одговорности за зло. Без слободе, Бог би био одговоран за зло. Достојевски је дубље од других схватио да је зло дете слободе. Али он је схватио и то да без слободе нема добра. И добро јесте дете слободе. С тиме је везана тајна живота, тајна људске судбине. Слобода је ирационална и зато она може да сазда и добро и зло. Али одбацити слободу зато што она може да донесе зло значи изазвати још веће зло. Јер само слободно добро је добро, а приморавање и ропство, украшено врлином, јесте зло антихристово.
    Ту је све загонетка, антиномија и тајна. Достојевски нас не ставља само пред те загонетке него и много прилаже за њихово решавање. У Достојевскога је однос према злу тако специјалне природе, тако необичан, да би се многи могли збунити. И мора се до краја схватити како је он протумачио и решио проблем зла. Пут слободе води ка самовољности, самовољност води злу, а зло - злочинству. Проблем злочинства заузима централно место у страваралаштву Достојевскога. Он је не само антрополог него и особит криминалист. Испитивање граница људске природе води до испитивања природе злочинства. У злочинству човек прекорачује те границе. Тиме се у Достојевскога објашњава необично интересовање за злочинство. Какву судбину доживљује човек који прелази границе допуштенога, какве промене произилазе отуд у његовој природи? Достојевски открива онтолошке последице злочинства. И отуд се показује да слобода, кад пређе у самовољност, води ка злу, зло злочинству, а злочинство с унутрашњом неминовношћу води - до казне. Злочинство вреба човека у дубинама његове сопствене природе. Достојевски се кроз цео живот борио против спољашњега схватања зла. Његови романи и његови чланци у Дневнику писца пуни су криминалних процеса.
    Тај чудновати интерес произилазио је отуда што је цела духовна природа Достојевскова устала против спољашњег објашњавања зла и злочинства социјалном средином и против одбацивања казне на тој основи. Достојевски је мрзео ту позивну хуману теорију. Он је видео у њој одрицање дубина људске природе, одрицање слободе људскога духа и с њом везане одговорности. Ако је човек само пасиван рефлекс спољашњих социјалних прилика, ако је он неодговорно створење, онда нема ни човека ни Бога, онда нема ни слободе, ни зла, ни добра. Толико унижење човека, толико одрицање од свога првородства изазива гнев у Достојевскога. Он не може спокојно говорити о том учењу које је преовлађивало у његово време. Он је спреман да прихвати најоштрије казне, јер оне одговарају природи одговорних, слободних створења. Зло лежи у дубинама људске природе, у њезиној ирационалној слободи, у њеном отпадништву од божанске природе, оно је унутрашњега порекла.
    Браниоци оштрога кажњавања поимају природу злочинства и природу човека уопште много дубље него хумани одрицатељи зла. У име достојанства човека, у име његове слободе, Достојевски утврђује неизбежност казне за свако злочинство. То не изискује спољашњи закон него сама дубина слободне савести човекове. Човек сам не може да се помири с тиме да не буде одговоран за зло и злочинство, да не буде слободно биће, ни дух, него рефлекс социјалне околине. У гневу Достојевскога, у његовој свирепости, звучи глас онога који је устао у одбрану достојанства човека и његова првородства. Недостојно је одговорнога и слободнога бића збацивати са себе терет одговорности и пребацивати га на спољашње услове, осећати се играчком тих спољашњих услова. Цело стваралаштво Достојевскога јесте откривање тога кле~ ветања људске природе. Зло је знак тога да човек има унутрашњу дубину. Зло је везано за личност, и само личност може да створи зло и да одговара за зло. Безлична сила не може да буде одговорна за зло, не може да буде порекло зла. Однос Достојевскога према злу везан је с његовим односом према личности, с његовим персонализмом. Безодговорни хуманизам одриче зло, зато одриче личност. Достојевски се борио против хуманизма у име човека. Ако постоји човек, ако се човечја личност има тражити у димензији дубине, онда је зло унутрашњег порекла, оно не може да буде резултат случајних услова спољашње средине. И вишем достојанству човека, његову богосиновству, доликује мисао да пут страдања искупљује и сажиже зло. Веома је битна за антропологију Достојевскога мисао да се човек само страдањем пење на висине. Страдање указује на дубину.
    Однос Достојевскога према злу био је дубоко антиномичан. И сложеност тога односа била је узрок те су неки сумњали у то да је тај однос био хришћански. Једно је несумњиво: однос Достојевскога према злу није био православни однос. Достојевски је хтео да позна зло, и по томе он је био гностнчар. Зло је зло. Природа зла је унутрашња, метафизичка, а не спољашња, социјална. Човек је као слободно биће одговоран за зло. Зло мора да буде изобличено у својој ништавности и мора да сагори. И Достојевски пламено изобличава и сажиже зло. То је једна страна његова односа према злу. Али зло је и пут човека, његов трагични пут, судбина слободна човека, искуство које човека може и да обогати, да га доведе на виши степен. У Достојевскога налази се и та друга страна односа према злу - иманентно сазнање зла. Тако доживљују зло слободни синови, а не робови. Иманентно искуство зла изобличава његову ништавност; у томе искуству зло сагорева и човек долази до светлости.
    Али та истина је опасна, она постоји за истински слободне и духовно зреле. Од непунолетних она мора да буде скривена. И стога се може чинити да је Достојевски опасан писац, он се мора читати у атмосфери духовне ослобођености. Па ипак се мора признати да нема писца који се тако снажно борио против зла и таме као Достојевски. Православни морал катихизиса не може да буде одговор на муку свих оних хероја који су ступили на пут зла. За зло човек се не кажњава сдоља, него то има неминовних унутрашњих последица. Законска казна за злочинство није друго до унутрашња судбина преступникова. Све спољашње само је израз унутрашњег. Муке његове савести за човека су страшније него спољашња казна државног закона. И човек, поражен мукама савести, очекује казну као олакшање својој муци. Људска душа не може да се измери државним законом, тим "хладним чудовиштем". У истрази и процесу Миће Карамазова, Достојевски изобличава неправду државног закона. За Достојевског душа људска има веће значење но сва царства света. У томе је он до дна био хришћанин. Али душа сама тражи државни мач, сама се поставља под његов ударац. Казна је моменат њезиног унутрашњег пута.
  16. Волим
    marija got a reaction from blue in Филмови који се не пропуштају   
    Posebno ovaj deo...
  17. Волим
    marija got a reaction from Џуманџи in Netrpeljivost   
    Ptag tolerancije mi je izuzetno visok , ali sam dugo bila netrpeljiva rema kritikama, to je bilo do pre 10 tak godina.
    A onda sam se zapitala zašto je to tako, jer osoba koja me je iskritikovala je rekla samo istinu.
    naučila sma zlatno pravilo u životu služba je - služba, a družžba je družba
    No najveća netrpeljivost ipak proizilazi iz lične nesigurnosti, sudeći po svemu onome što sam pročitala, naučila ..
    Imamo svoju sliku koju stvaramo o sebi i ne dozvoljavamo nikome da je sruši jer ćemo se samim tim urušiti sami u sebe
    Danas moja netrpeljivost proviri kod nepristojnih ljudi, kada ne znaju da procene vreme , mesto i trenutak kada kome  i na koji način treba nešto reći ili uraditi
  18. Волим
    marija got a reaction from Tavita in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Шта стварно значи бити зрела личност?
    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.
    "Ми сад сви знамо, хоћемо слободе и да смо своји у рођеној кући...
    Слободе, добро, али то није воће што зрело у шешир пада ма коме." Вељко Петровић
    Да, ми то сада већ добро знамо и томе је допринела не само савремена психологија већ и наше практично искуство, индивидуално и колективно, да слободе нема без зрелости. Ако се неко дете у школи и после школе понаша као и у породици пре него што је пошло у школу, или, што је исто, ако оно још и са шест година мокри ноћу у постељу, претерано се боји и сиса прст - у таквим случајевима суочавамо се са неуротичним, дакле незрелим дететом.
    Ако неки младић или девојка са двадесет или више година још показује онакав бунт или онакво сексуално понашање какви су типични за доба пубертета - опет говоримо о незрелој младости која се још налази у стању тзв. продужене пубертетске кризе.
    Најзад, када неки одрастао човек често мења своје партнере у браку или ван брака, што значи да није у стању да се веже за једног партнера и њему остане привржен и веран, или када тај "одрастао" човек показује изразито агресивно понашање према својој околини или према самом себи, свеједно да ли на своме радном месту, у вожњи аутомобилом или према својој породици - јасно је да смо опет суочени са незрелим особама које ометају складан породични и друштвени живот. Што је већи број оваквих неуротичара у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.
    Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?
    Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Добро је овом приликом поменути став да практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота. Иако је несумњиво да су најважнији услови у којима личност сазрева, они које ствара родитељска кућа у раној младости детета, ипак и касније животне околности, као и ендогена, вероватно конституцијом и наслеђем примљена способност личности за доживљаје и трансформацију -имају значајан удео и свој допринос како у накнадном сазревању личности тако и у могућности плодног мењања и све самосталнијег развоја ове личности. Биографије великих људи (али не само њих) довољно убедљиво доказују ову претпоставку.
    Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.
    1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог
    Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво.
    2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса
    Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само "фатум" наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.
    3. Способност подношења непријатности, бола и патње
    Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.
    4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести
    Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.
    5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости
    Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом. 6. Способност да будемо независни
    Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје "Богу Божије, а цару царево".
    У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.
    Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.
    Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.
    На Растку објављено: 2008-01-14
    Датум последње измене: 2008-01-14 23:54:41
  19. Волим
    marija got a reaction from Tavita in Поезија   
    Tad Almitra progovori ponovo, te kaza:
    A sta je sa Brakom, ucitelju?
    A on odgovori ovim rijecima:
    Rodjeni ste zajedno i zajedno cete biti za sva vremena.
    Bicete zajedno kada vam bijela krila smrti rasprse dane.
    Da, bicete zajedno cak i u nijemom pamcenju Bozijem.
    Ali, neka u vasem zajednistvu bude prostora.
    I neka vjetrovi nebeski igraju medju vama.
    Volite se, ali ne namicite okov ljubavi:
    Nek' ona radije bude more sto se talasa medj' obalama vasih dusa.
    Punite case jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne case.
    Podajte jedno drugome hljeba, ali ne jedite od istog somuna.
    Pjevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe,
    Kao sto su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.
    Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasnistvo.
    Jer, samo ruka Zivota moze da drzi vasa srca.
    I budite zajedno, ali ne odvec blizu:
    Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,
    A hrast i cempres ne rastu jedan drugom u sijenci.
  20. Волим
    marija got a reaction from Tavita in Поезија   
    A ja vam kažem da je život mrak, osim kad postoji žar,
    a svaki je žar slep, osim kad postoji znanje,
    a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,
    a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,
    a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate
    sa drugima, sa sobom i sa Bogom.* *Halil Džubran
  21. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    živi: Uroš, Nada, Milan
    upokojeni:Miroslav, Nikodin, Stojka
  22. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    živi: Olivera, Vukašin, Milena
  23. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Православни Београд   
    http://www.saborna-crkva.com/
  24. Волим
    marija got a reaction from PredragVId in Депресија се лечи редовним литургијама   
    Šta je depresija i kako se manifestuje?­
    Depresija zapravo predstavlja skup simptoma u kome dominira neraspoloženje koje se razvija bez vidljivog razloga ili koje po svom intenzitetu i dužini trajanja prevazilazi uzrok. Pored ovoga prisutni su i sledeći poremećaji: izraženo smanjenje interesa za svakodnevne uobičajene aktivnosti, značajan gubitak telesne težine (više od 5%), psihomotorna usporenost, nesanica ili preterano dugo spavanje, zamor praćen opštim gubitkom energije, izraženim osećajem krivice i mislima o samoubistvu.
    Kakvi tipovi depresije postoje?
    Postoji više tipova depresije koji se razlikuju prema dominantnim simptomima u kliničkoj slici ili subjektivnoj žalbi klijenta. Melanholična depresija se manifestuje gubitkom interesovanja za uobičajene prijatne stimuluse i ranim jutarnjim buđenjem (najmanje 2 sata ranije od uobičajenog) kao i time da je depresivno raspoloženje upadljivo gore u jutarnjim časovima.  Atipična depresija  je praćena izraženom željom za uzimanjem hrane, viškom kilograma, povećanom potrebom za spavanjem, i prevelikom osetljivošću na kritiku od strane okoline. Postoji takođe i sezonski tip depresije koji se javlja u peridu jesen-zima. ‘Maskirana’ depresija se manifestuje predominantnim telesnim simptomoma kao što su glavobolja, srčane smetnje, stomačna nelagodnost ili neuralgiformni bolovi. Depresija može biti prouzrokovana i lekovima, endokrinim oboljenjima (hipo i hipertireoza, diabetes), infekcijama (hepatitis, AIDS), reumatodnim artritisom, neurološkim oboljenjima (multipla skleroza, Pakinsonova bolest i cerebrovaskularni insulti) i neoplazmama (abdominalni tumori).
    Kako se sa vremenom razvijao koncept depresije?
    Još je Hipokrat (406-357 pre nove ere) opisivao melanholiju (‘crnu žuč’) kao stanje koje je praćeno averzijom prema hrani, izraženom nesanicom, iritabilnošću i nemirom. Grčki lekari toga doba su verovali da se depresija javlja na substratu melanholičnog temperamenta, koji pod uticajem planete Saturn, izaziva da slezina luči crnu žuč koja dovodi do neraspoloženja. Freud je sa druge strane depresiju opisao kao ‘agresiju prema unutra’ odnosno agresiju uperenu prema samom sebi. Savremeno etiološko stanovište je da depresija nastaje usled interakcije bioloških (nedostaka neurotransmitera serotonina i noradrenalina) i sredinskih faktora (intenzivan stres, gubitak, odbacivanje), dok kognitivni terapeuti na čelu sa Aronom Beckom smatraju da se u pozadini fenomena depresije nalaze misaona trijada, a to je da klijent o sebi misli da je bespomoćan, interpretira događaje kao nepovoljne za njega, i veruje da je budućnost beznadežna.
    Kako razlikovati normalnu tugu zbog gubitka i depresiju?
    Da bi se utrdilo da li je žalost  u granicama normalnog emocionalnog reagovanja na gubitak, pored procene intenziteta i trajanja, potrebno je i upoznati se sa značajem pretrpljenog gubitka za datu osobu, kao i steći uvid u prethodne rakcije klijenta na gubitak odnosno ‘reakciju žalosti’. Sullivan je govorio o žalosti kao procesu koji pomaže da se ožalošćeni oslobodi vezanosti sa izgubljenim objektom. Normalan proces žalosti prolazi kroz tri faze: kada se primi vest o smrti voljenog člana porodice, osoba je najčešće obamrla. Ova reakcija traje kratko, a zatim nastupa izražena tuga i veliki psihički bol koji se smenjuje sa nastupima čežnje za izgubljenom osobom.
    Upadljivo je da sve što podseća na umrlog pojačava tugu. U sledećem stadijumu dolazi do razvoja apatije, osećaja bezvrednosti i ništavnosti svega. Ožalošćeni je preokupiran mislima o umrlom, kojeg obično idealizuje. U ovom periodu su moguća i ljutita pražnjenja zbog ambivalentnih osećanja prema preminulom. U većini slučajeva intenzitet tuge opada se vremenom, a kasnija pojava tuge i čežnje za objektom javlja se najčešće na godišnjicu smrti voljene osobe.
    Kakav značaj ima depresija za mentalno zdravlje nacije (depresija u brojkama)?
    Epidemiološke studije ukazuju da je mogućnost da neko oboli od depresije u toku svog životnog veka 9.5%. Pri tom samo 53.9% obolelih dobijaju adekvatan tretman. Ekonomski značaj depresije proizilazi iz činjenice da su troškovi lečenja, odsustva sa radnog mesta i sniženog kvaliteta života u razvijenim zemljama kao što je SAD 16.3 milijarde dolara godišnje.
    Koji su rizični faktori za razvoj depresije?
    Žene su izložene većem riziku za razvoj depresije nego muškarci. Što se tiče rase, crnci obolevaju nešto ređe od belaca, dok su mladi ljudi češće depresivni od starih. Pored gorenavedonog, niži socio-ekonomski status je praćen većim rizikom za nastanak depresije. Bračni status je takođe faktor koji utiče na razvoj depresije, s obzirom da razvedeni ili razdvojeni parovi češće imaju depresivne simptome, kao i osobe u čijoj porodici neko od članova već boluje od depresije. Važno je takođe istaći da je veća frekvencija depresije u urbanim nego u ruralnim sredinama, a negativni stresogeni faktori povećavaju rizik nastanka oboljenja.
    Kakve su tipične greške u mišljenju kod depresivnih osoba?
    Arbitrarno zaključivanje odnosno izvlačenje zaključka bez dovoljno dokaza. Specifična apstrakcija tj. fokusiranje na određeni detalj uz ignorisanje drugih važnih aspekata nekog događaja. Preterana generalizacija odnosno formiranje zaključaka koji su zasnovani na malom broju činjenica. Zatim magnifikacija i minimizacija odnosno preuvaličavanje ili potcenjivanje značaja ili važnosti nekog događaja. Personalizacija, tj. tendencija da se događaji u okolini dovode u vezu sa sopstvenom ličnošću bez značajnih dokaza i apsolutističko odnosno dihotomno mišljenje koje predstavlja tendeciju da se događaji ili iskustva stavljaju u ‘sve ili ništa’ kategorije.
    Kakva je veza između depresije i seksualne disfunkcije?
    Seksualna disfunkcija može biti uzrok za nastanak depresije, kao što ona može biti i jedan od simptoma depresivnog poremećaja, ili posledica neželjenih dejstava psihofarmaka. Ispitivanja ukazuju da 31% depresivnih klijenata ima snižen libido, 35% erektilnu disfunkciju, a čak 47% odloženu ejakulaciju.
  25. Волим
    marija got a reaction from blue in Филмови који се не пропуштају   
    Izuzetan film.....
×
×
  • Create New...