Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    marija got a reaction from Пољски Кринови in Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке   
    Љубав према ближњем нема граница. Она треба да се
    распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

    Био једном један подвижник и имао два послушника.
    Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им
    помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли
    они заиста напредују у духовном животу и да ли су
    спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог
    пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго
    није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно
    бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати
    хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз
    пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје
    искушенике већ изјутра, како би рано стигли и
    припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.
    Послушници су већ били прилично поодмакли кад
    изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек
    лежи тешко рањен и вапије за помоћ.
    “Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.
    Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.
    Подигните ме и однесите до првог села!”
    “Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили
    смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”
    “Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,
    појешће ме дивље звери.”
    “Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју
    дужност.”
    Отидоше.
    После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је
    истим путем. И он стиже до места на којем је лежао
    рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:
    “Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си
    овде? Зар те нико није приметио?”
    “Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми
    помогну, али су журили да стигну на бдење.”
    “Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.
    “Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је
    немогуће!”
    “Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”
    “Али не можеш ме подићи!”
    “Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,
    однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.
    Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с
    муком да корача по песку под теретом људског тела.
    Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:
    “Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”
    Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа
    да терет који носи постаје све лакши, све док у једном
    тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он
    се окрете да види шта се то дешава и, на своје
    изненађење, виде да је на његовим леђима један
    анђео. Тај анђео му рече:
    “Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав
    послушника нису достојна Царства Божјег јер немају
    љубави.”
    Преузето из књиге:
    Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,
    Беседа, Нови Сад 2005 г.
  2. Волим
    marija got a reaction from blue in Филмови који се не пропуштају   
    Izuzetan film.....
  3. Волим
    marija got a reaction from YOKA in Свет књиге Православље - Библиотека   
    Studije o Bogorodici
    Tatić-Đurić Mirjana 
    Knjiga predstavlja presek prikazivanja lika Bogorodice kroz istoriju hrišćanstva i nastala je na osnovu autorkinih vešedecenijskih arhivskih i terenskih proučavanja u najvećim svetskim naučnim centrima. Sačinjava je 40 studija o Bogorodici, nastalih između 1966. i 2006. godine, uz iscrpno navođenje relevantne literature od antičkih vremena do najsavremenijih spisa.
  4. Волим
    marija got a reaction from YOKA in Свет књиге Православље - Библиотека   
    Žena ikona crkve i blago sveta
    Mr Ljubomir Ranković
    Opis:  Evo knjige koja pokreće nove rasprave, a ne nameće gotove stavove. Tema je žena, i to kroz prizmu "blagoslovene utrobe" i "blagoslovenog semena". Jer pravi smisao hrišćanstva je stalno rađanje novog čoveka i neprestano stvaranje novog neba i nove zemlje. Svemu ovome nas poučava ova najnovija knjiga protođakona mr Ljubomira Rankovića, koja je prerađen, dorađen i široj publici prilagođen magistarski rad. Tema je životna, ni malo laka, autor je tretira slobodno i odgovorno, bez tabua i klišea.
    Datum: 5. nov 2008.
    Povez: tvrd
    Broj strana: 261 strana
    Pismo: Ćirilica
    Autor: Mr Ljubomir Ranković
    Izdavač: Glas crkve
  5. Волим
    marija got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Шале...вицеви...   
    Jedan mladi katolički sveštenik bio je toliko nervozan da pre svoje prve mise nije mogao ni reč progovoriti pa upita biskupa za savet. Ovaj mu reče da sledeći put popije čašu vode sa 2 kapljice votke i odmah će se osećati slobodnije. Posle toga, sveštenik se osećao tako dobro da ga više ništa nije moglo uznemiriti. Međutim, u povratku sa mise pronađe sledeću ceduljicu od biskupa...
    "Poštovani svešteniče, sledeći put stavite nekoliko kapljica votke u vodu a ne obratno. Osim toga, evo još nekoliko saveta kako se neki ispadi ne bi ponovili:
    1. Nije potrebno stavljati kriške limuna na ivicu pehara.
    2. Ne oslanjajte se više na statuu blažene device Marije, ne grlite je i ne ljubite.
    3. Postoji 10 zapovesti a ne 12, 12 apostola a ne 7. Nijedan od njih nije bio patuljak.
    4. Isusa i njegove učenike ne zovemo "I.H. i kompanija".
    5. David je pobedio Golijata praćkom i kamenom, nije ga umlatio i prosuo mu mozak.
    6. Judu ne nazivamo kurvinim sinom.
    7. Papu ne moramo zvati El Padrino.
    8. Bin Laden nema nikakve veze sa Isusovom smrti.
    9. Hostija nije grickalica uz vino već za vernike.
    10. Grešnici idu u pakao a ne u p.m.
    11. Onaj u uglu pored zbora, kojeg ste nazvali pederom, kontrašem i transvestitom u suknji, bio sam ja.
  6. Волим
    marija got a reaction from Rev. in Шале...вицеви...   
    Koja je razlika između klimakterične žene i teroriste?
    sa teroristom možeš da pregovaraš
    p.s ja nisam terorista ;D
  7. Волим
    marija got a reaction from keka in Шале...вицеви...   
    Šeta crnogorac nervozno ispred porodilišta i kuka na sav glas:
    - Joj Bože samo neka bude žensko, molim te daj da se žensko rodi..
    Slušaju to babice te jedna izaže i reče:
    ;D čoveče do sada svi kukaše za muškim a ti prvo pa želiš žensko?
    _ A bezumne li žene, neću valjda želeti muško pa da preživljava vake muke kao ja ...
    *********
  8. Волим
    marija got a reaction from Лидија Миленковић in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Ukratko, šta vrijedi imati mnogo i biti nešto, kad čovjek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u riječima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva bijeda prati čovjeka u stopu, a taj ljepši bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.
    Ivo Andrić

  9. Волим
    marija got a reaction from Дуња in Otac Joil   
    : Beseda oca Joila

    Чуда светог Василија Острошког

    Беседа оца Јоила, дугогодишњег чувара кивота Светог Василија Острошког и настојатеља манастира Светог Кирила и Методија

    Доводи мајка сина негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије, да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради.

    Браћо и сестре,

    Ево дођох из Црне Горе да вам донесем благослове од великих чудотвораца, светог Василија Острошког, светог Кирила и Методије, светог Петра Цетињског, св. Јована Крститеља и осталих светитеља који су у нашој малој Црној Гори. Ја сам имао једну изузетну част да су ме поставили на једно најузвишеније место на Балкану и можда и даље. Од августа месеца, 1991. године, одредио ме је митрополит Амфилохије да будем чувар кивота светог Василија Острошког. За девет година које сам провео горе толико бих могао чуда да испричам како Господ велика чуда чини преко Својих слуга што је казао и већа ће чуда чињети од ових што их видите. Ја често причам како за 2 000 година ови несрећни људи на овој планети не спознаше праву истину и праву вјеру која на сваком кораку се доказује. Да ми ништа није Господ оставио него само светога Василија Острошкога Чудотворца скоро 400 година како по оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живих људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте. И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец, доводи мајка сина негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије, да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради. А ево, 1993. године Христина Јоковић из Никшића, Зорана и Вјере Јоковић, слијепа од рођења, и рођена у седам месеци, и још болесна од леукемије и довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводу је у Острог. Ја читам молитве, то није да ми је неко причао други, после два сата она је видела као онај што најбоље очи овде има. Никад јој није требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемију није имала. То је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије и светог Василија Острошког. Толико бих вам причао чуда да бисмо сатима остали. За светог Василија можемо да ријечемо да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се прочисте. Две дјевојке доведу у колицима и сад једна устане и хода, а друга не. Ја размишљам зашто није свети Василије урадио за обе да устану, али после овако долазим до закључка. Она што је устала свети Василије зна да ће јој спасти душу јер неће упаднут ни у какве гријехе теже, а ова да се исцијели она би упала у гријехове јер Господ гледа на спасење душе. Господ воли светог Ђорђа и светог Димитрија и велике чудотворце, а погледај колико су муке прошли, јер он им је показао каквом ће га смрћу прославити. Зато се многи варају, а кад му дође некакво искушење он почне да хули на Бога и на цркву и на свете, вели шта је ово мене ко да сам разрушио све цркве, а то се на њега излила Божија љубав да не оде у вјечни пакао. Не познаје да отац кара своју дјецу да буду боља. Толико бих имао ја да причам о чудима светог Василија која сам доживео ту, да је чак свети Василије васкрснуо једну жену из Далмације. Дошао је код игумана Георгија један човек из Далмације и каже оче, (а ја сам био тада просветни радник нијесам био у монаштву), нешто ви треба да причам једно чудо. И он је испричао. Има жену и петоро дјеце, шесто дјете кад се родило жена је добила тровање крви, мучили су се око ње и лекари су рекли може да је носи кући и да умре код куће. И он је понио, вели три дана је била ту и трећега дана жена зину и умрије. Падоше она дјеца на њу, почеше да вриште, ја пао на сред куће, па завапих: "Свети Василије, чудотворче, ако ћеш икада да ми помогнеш, помози ми данас". Оче, отварају се врата од кухиње, улази свети Василије са оном митром плавом, погледа мене, пође ка жени, дуну јој у уста и жена устаде. Ено, вели, сад чува говеда, потпуно здрава. И ја сам често помишљао, закључио сам да сигурно има толико слободу пред Господом....

    У Острогу, долази хиљаде људи, буде врућ ваздух. Ја ујутро отворим кивот, мирише ми на ливадско цвијеће и на неку свежину. И сад мене прича једна жена, има 55. године била је дјевојка и била је у доњем манастиру. И сеђеле су код онога дрвета на оном зиду и каже у поноћи иде владика са жезлом, ореол му око главе, и вели, улази у цркву, проведе неколико времена, опет се врати горе уз оне окуке, ми га све посматрамо. Свети Василије је један од најчуднијих светитеља које сам ја могао до сад да упознам. Није то само било неке године, па опет неке године.

    Многи мисле да је то болест некаква мождана кад ђаво ухвати човека. И оно схизофренија један степен, други степен, то су само ђаволи, нечисти духови који су ушли, јер кад човек направи неки гријех јак, велики гријех, мислим смртни гријех, тада има право сатана да уђе у особу. И то се већином после некаквога догађаја збива. Једна је била, довели су је тројица људи 40-их година, уствари донијели. Мршава једна жена, тамо негде из Источне Србије, не сјећам се одакле. Али она тројица не могу да је спутају, она хоће да прескочи преко зида, она вришти и то пада малтер цркве, како је то било опасно. И они је унијесу, ја кажем ставите је ту на тај плочник, они је легну на плочник, држаху јој руке, ноге да не побегне. Ја уђем у олтар, узмем онај босиок и оне свете воде светог Василија и унакрс окадим. Кад је завриштала од оне воде. То је ужас. Ја питам јел крштена ова жена, они кажу није. Па, како сте је довели некрштену, знате ли да у некрштене улази ђаво како хоће. И тада се крштавало доље, ја нијесам могао од гужве да је крстим. И они је однијесу доље. И увече она долази фина смирена жена. Ја кадим, у припрати, кад видим ја изобличи се лице, зграби кадилицу, онај народ поможе, некако отворе јој руке и узму кадилицу. Опет је доводе сјутра ујутру, она дошла па каже: "Они двојица не могаше издржат, а ја остадо". Демон говори из ње, три демона била, два отишла један остао. Да сам могао ово да забиљежим на касетофон, али кад ти се не нађе при руци. После прочитамо молитву светог Василија Великог против демона, врати јој се лик, све се умири, свети Василије отјерао га. Каже: "Оче, опростите, ја нисам ништа знала, ни шта говорим, ништа, опростите ми ако сам нешто увредила... После једно шест месеци је дошла фина здрава жена и написала је све. Ово запамтите, необично је важно да би се исцелио да се исповедиш, јер 99 од сто болести јесте гријех. Кад ти оболи душа, оболи и тијело. Значи, кад се ти исповиједаш ти очистиш душу. Један је посматрао како се људи исповједају, имао је духовне очи да то види. Кад год изговори гријех падне змија доле на патос, закопрца се и цркне. Тако редом, кад једна змија велика се појавила, ћути, па се пружа, па се врати. Вели, имаш ли брате, још нешто, немам. Био је неки велики блудни гријех и од стида није хтео да га каже.

    Видео сам да неки људи не исповедају грехе него морамо ми да питамо. Тако сам питао у Острогу, а један комуњара слушао тамо и написао у новинама. Вели, ма кога су оно вели поставили код светог Василија, некаквог удбаша, све нешто испитује, поставља питања. И тако написао читави чланак. После ви можете постављати питања, а ја бих се укратко осврнуо сад на ове проблеме које имамо ми свештеници, то је, мислио сам да су у Србији сви људи крштени, међутим, у Србији таман је скоро као у Црној Гори као права браћа, могу слободно да поручим, ми се не разликујемо него смо права браћа. Не можемо се одвајати Срби из Црне Горе су исто Срби. Крштење знате шта је, да се упишете у књигу вјечнога живота, потребно је да се крстите и немојте да кажете ми ћемо сјутра, па кум ми је у Швајцарску, па све тако. Не чека кума ђаво, да ли ћете погинути у саобраћајној несрећни, или срчана или мождана кап, многи су се прешли тако. Један момак у Острогу, а ја сам све до 95. сам крштавао, каже кад сам кренуо оче од Подгорице, возим онако брзо кад један старац на сред пута ми стао. Ја морам скренути, оћу ли ударит у ону тамо брезу и завршит тако. У то се сетим Острога и светог Василија и пројурим ништа, само била приказа нека ђавоља да би га спречио да се не крсти, да погине. Тако се ђаво труди да те одврати од крштења или од Христа или од нечега, то је немогуће шта он ради. Ако се не крстиш, ако си неисповијеђен, ако се ниси причешћивао, сатана има право да ти душу мучи. Причаћу један случај код светог Арсенија, ја сам тада био просветни радник али то сам доживио. Мирко Секулић један, који је близу манастира живио, његов брат је био народни херој, тада су убијали браћу па су хероји били, умро је нагло. Док су га ставили на кола хитне помоћи и довезли у медицински центар Крушевац, установили су да је умро. У мртвачницу су га ставили, сестра код њега остала док дођу из Даниловграда да га пребаце. Кад он наједанпут се протегне дугајлија, био је висок, вели шта је ово са мном. Врате сандук у погребно и Мирка довезу кући. И сад њему каже игуман Серафим, управитељ Острога, био је четири године тамо. Много ми је послужио, тачно по Божијем промислу за мене је био. И каже њему пок. игуман Серафим, вели Мирко видиш шта си оживио, можеш ли ти да нам испричаш шта си доживио то кад си умро. Каже овако: "Оче, кад сам умро, тада сам изашао из тијела, и видио сам тијело као свучену хаљину, и видио сам читав народ и чуо сам све гласове, али овако све ми кроз руку пролази али нисам ништа осећао, али се сјећам да сам онај. И наједанпут сам прошао горе на небу кроз некакав тунел и тамо сам наишао на једно огромно поље, а тамо бијаше велика висока златна капија, а пред капијом један старац са дугом брадом и један младић са крилима и са мачем у руци. Он појма нема шта се догађало. И каже ту бијаше народа и црнаца и бијелаца и стараца и дјеце и жуте расе и свега. И вели, све нешто они одвајају овамо и онамо. Пита младић са крилима: "Шта ћемо са њим, Петре?" А он каже: "Остави га још да живи". Тада сам вели оживио. И игуман њему каже Мирко исповједи се, иди у цркву редовно, причешћуј се јер и светима се ретко указало тако нешто...

    Међутим он није послушао савет игумана Серафима, радио је недељемо и празницима. И изненада је умро.... И ево шта су ми испричали... Овде где је он сахрањен, има једна пећина, горе само отвор горе високо само да би могао песницу да провучеш, унутра кука неко, ја кажем ко си ти тамо што тако се мучиш, кад оно јадан Мирко, па су ми убацили овамо једну огромну свињу овамо, па ме мука мучи нит могу свињу избацити, нити ја могу изаћи. Погледај шта је свиња ђаво. Значи он има право после неисповијеђену и неприпремљену душу да даље мучи и зато каже Његош обрати се душо изгубљена проли сузе покајања пред Творцем милоснијем, благи Творац многомилостив опростиће твоје заблуде и прибројит те у своје блаженство. Види шта је нама Бог дао хришћанима православним. Највећа блага и ако после погрешимо, ако се покајемо, ако се исповедимо, ако плачемо због свога гријеха, ако чинимо жртве можемо да се очистимо. Сваки гријех може да се опрости а хулна на Светог Духа не може се опростити ни на овом ни на оном свијету.

    (Ову беседу отац Јоил је изговорио на предавању у Ариљу 2000. године)
  10. Волим
    marija got a reaction from Anette in Богословска мисао Еп. Игњатија и неспоразуми око тога   
    Његови радови и мисао су ослобођени сувишне "цитатологије", непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не "интерпретира" друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име "научности" постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном "канибализму" и теолошком "сикретизму". Епископ Игнатије прихвата "ризик" и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не "цитира" Оце, али се зато труди да буде на "путевима Отаца", да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
    Теологија је за њега "хлеб живота". Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је "академска" и "кабинетска" теологија редуковала на "формуле" и "дефиниције", имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
    др Радован Биговић
    (преузето из предговора књиге "Сећање на будућност")
    http://www.spcportal.org/index.php?pg=686〈=sr
  11. Волим
    marija got a reaction from Anette in Богословска мисао Еп. Игњатија и неспоразуми око тога   
    ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО
    ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ
    ИГЊАТИЈЕ (МИДИЋ)
    Др ИГНАТИЈЕ (Мидић), епископ пожаревачко-браничевски и професор догматике и етике на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду спада у данас најистакнутије православне богослове и мислиоце млађе генерације. Његови есеји, чланци, огледи, студије, учешћа на теолошко-научним скуповима, предавања и проповеди, интервјуи у листовима, већ дуже времена привлаче посебну пажњу. Може се тврдити да је Православна Црква у њему добила једног истинског Оца и Учитеља, умног и аутентичног православног теолога чија реч и мисао имају преображавајућу моћ.
    Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. г. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду 1969. г. и исту завршио 1974. године са одличним успехом. Студије теологије је наставио 1976. г. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. г. Већ тада је, у току факултетских студија, показивао изузетан богословски дар, интелектуалну храброст и радозналост, критички дух, оштроумност, смисао да антиципира права и суштинска питања — све оно што је неопходно за једног доброг богослова и научника. Ни тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са "школском" и "академском" теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност... По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. г. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете Горе, где је често одлазио за време студија, у многоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту Православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
    У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао "путевима Отаца" и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, Велики Кападокијски Оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
    Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално. "специјалистичко" знање, или као једну међу многим наукама.
    У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је "Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику", коју је успешно одбранио 1987. г. на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
    После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. г. изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпосијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику "Теолошки погледи". Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним чаоописима.
    Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. г. на редовном заседању Архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
    Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из Браничевске епархије говоре да се са његовим доласком "догађа нешто ново". Осећају да је он "први" само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке овога епископа.
    Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да "плане", али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
  12. Волим
    marija got a reaction from LedenaNk in Поставите питање свештенику   
    ja ću odmah da pitam
    većina već zna da ja stalno zapitkujem ali nikao da stignem i do odgovora
    Kaže se da je prvi greh upravo greh o postu, tj o jelu, no stalno me kopka pitanje da li  je akcenat na jelu ili neposlušnosti?
    Eva nije poslušala savet Boga, a takođe ni Adam, dakle da li je veći greh jelo ili neposlušnost tj koji je ustvari to prekrđšen tj upražnjen
    kad kažem savet ja sam Sv.pismo uvek shvatala kao jedno uputstvo za život,a ne kao narednu ili naređenje.
    I mi deci koju volimo često kažemo, ne diraj to, ne bacaj ovo...pa mi ej nekako stalno ta ideja o neposlušnosti u glavi
    Ovo sad dođe kao pitanje šta ej starije kokoška ili jaje
    ne zamerite
  13. Волим
    marija got a reaction from Срђан Шијакињић in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Dragi prijatelju,
    ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
    Želi ti sve najbolje Branko
    P.S
    Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
    Ponoć je. Dovidjenja.
    Branko
    Bjankinijeva 11
    Zagreb
    Branko Miljković - pismo prijatelju
  14. Волим
    marija got a reaction from Славица Дујаковић in Упознајмо се - представимо се   
    Протомајстор је добро приметио, лепо би било да се на неки начин упознамо ( не знам да пребацим пост, мислим да то само модератори могу па се надам да ће то и учинити)
    Марија је само никнејм winter
    Превалих 45-годину,удовица, мајка једног мушког детета од 12 лета, законски старатељ својим оболелим родитељима, обичан мирјанин који је Бога открио у 3-ој години свог живота( сплетом несрећно-срећних околности), која стално запиткује и што више зна све више схвата како мало зна winter
    Ех, да сам мушко узела бих ник Анатолиј
×
×
  • Create New...