Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Aleksandra_A in Страхови   
    čega se deca najviše boje - da će biti ostavljena,
    da nisu zaslužila da budu voljena...
    da nisu dovoljno dobra i dovoljno vredna
    crvenilo
    no može li Bog napustiti nas klapklap
    pre bih rekla da se čovek, možda i nesvesno boji da će on sam napustiti Boga
  2. Волим
    marija got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/693_SvVasilije.jpg&size=500
    Dve godine je na polici eparhijske prodavnice u Sremskoj Mitrovici stajala ikona izrađena na običnoj medijapan ploči, dok je nije kupio đakon. Kroz njegov dom su prošle stotine vernika i nevoljnika od kada se na njoj pojavila tečnost izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onom koji mirotoče mošti svetitelja..
    Proplakala ikona svetog Vasilija Ostroškog u kući đakona Aleksandra LJubanića u mačvanskom selu Noćaj, petnaestak kilometara od Sremske Mitrovice – vest je koju svaki skeptičan novinar prima s znatnom dozom neverice. Od 11. maja, kad su ukućani to primetili, pred njom su prošle stotine ljudi željnih da se molitvom spasu nevolja ili bolesti.
    Nedaleko od noćajske crkve je spratna LJubanićeva kuća s tipično “beskonačnim” dvorištem, a u uglu prijatnog velikog dnevnog boravka kućni oltar s desetak ikona i kandilom koje neprestano gori. S đakonom sede supruga mu Zorica i njihovi prijatelji prota Ivan Radović i veterinar ovdašnji Nebojša LJeskovac. Velim kako sam došao da proverim da li ikona zaista plače. Odmah me upozoriše na zabludu i dobih pouku iz pravoslavlja.
    – Ogromna je razlike između plakanja i mirotočenja. Kad pravoslavne ikone plaču, najavljuju velike nesreće srpskog naroda, kao što je bilo pred “Bljesak” i “Oluju”. Poslednji primer se zbio u Kragujevcu, kad se u porodilištu za 24 časa rodilo više Kineščića nego Srpčića. Mirotočenje je suprotna pojava. Iz desne ruke svetitelja, kojom on blagosilja, baš kako se dogodilo ovoj ikoni, može izaći samo na dobro – objasniše mi.
    LJubanić je ikonu kupio u eparhijskoj prodavnici u Sremskoj Mitrovici. Prodavac i student teologije Veljko Grubač svedoči da se iznenadio što je odabrao baš tu, koja je dve godine stajala na polici.
    – Čim sam je ugledao, reših da je kupim, mada je bila skuplja i od onih s pozlatama. Dan pred Svetog Vasilija Ostroškog, dok sam dosipao ulje u kandilo, primetim da je vlažna, ali sam bio uveren da je to od kandila koje visi baš iznad nje. Istovremeno, prijatan miris koji se širio celom kućom poterao me da potražim uzrok. Žena i ja smo dugo tražili po kući i konstatovali da miris dolazi iz pravca ikone. Zorica je u jednom trenutku dodirnula kap koja se skupila baš na kažiprstu desne ruke svetog Vasilija. Iznenadila se jer to nije bila voda nego nekakva uljana masa izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onome koji mirotoče mošti svetitelja. Odmah sam pozvao paroha Ivana Radovića da očita molitvu. Dok je čitao, prva kap je kliznula niz ruku sveca – uzbuđeno priča Aleksandar.
    Prve večeri su tri sveštenika čitali molitve, drugo veče njih devet, među njima i prota valjevski Nenad Andrić, koji je u Noćaj došao zbog ove ikone. Vest se brzo pronela i susedna mesta, pa su sve brojniji vernici počeli da dolaze u kuću LJubanića. Ikona je stalno i obilno mirotočila.
    – Stiži ljudi iz Šapca, Bogatića, Mitrovice, Beograda, Valjeva, Novog Sada… Pale sveće, mole se za spas duša svoje i svojih najbližih, za ozdravljenje – kaže mladi đakon, i dodaje da je mnogo i onih koji ne veruju, pa dođu da se uvere da je to prevara – najčešće tvrde da se drvo na kojem je slikana suši pa iz njega curi nekakva smola.
    Pitali smo i stručnjake za preradu drveta koji tvrde da je nemoguće da iz medijapana, na kojem je urađena, krene bilo kakva tečnost. Punih deset dana ona je mirotočila, a potom prestala. I onda, 12. jula, na Petrovdan, hramovnu slave noćajske crkve, nastavila i od tad ne prestaje.
    Đakon ne želi da govori o primerima nevoljnika kojima je čudotvorna ikona pomogla.
    – Mnogo je priča o tome. Najpotresnija je o slepom dečaku koji sad uspeva da razazna svetlo i tamu. Meni je važnije da vidim izraz blagosti na licima ljudi koji dođu do ikone. Za mene je ona i presveta i čudotvorna, a ako nekom pomogne – tim bolje – kaže LJubanić, i napominje da su vrata njegovog doma širom otvorena za sve nevoljnike.
    Prota Radović veli da možda i nije dobro što ikona postaje predmet medijske pažnje, jer je u mentalitetu ljudi da crkve i manastire posećuju samo kad su u nevolji. Zato ovu ikonu nedeljom nose na liturgiju u seosku crkvu kako bi što više ljudi moglo da je vidi i celiva. Laži i prevare nema. Po pravoslavnim kanonima, ikona postaje sveta činom osvećenja a tek onim što projavi postaje čudotvorna. Nema zemaljskog zakona niti ljudi koji je mogu proglasiti za svetu. To mogu samo dobra dela koja ona učini.
    Diskretno proveramo zid s druge strane. Suv k’o barut. Tog dana supruga Zorica nije još pristavila ručak na šporet. Samo kandilo gori. Ali na drugim ikonama nema tragova kondenzacije. Prstom dodirujemo tečnost s vlažnog rama. Stvarno miriši. Kao ruzmarin. Al’ kao i da nije. Od đakona dobijamo na dar kesicu u kojoj je mala ikonica svetog Vasilija i parče vate natopljeno mirišljavom tečnošću s čudotvorne ikone.
  3. Волим
    marija got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO
    ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi.
    Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena.
    -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban.
    Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod.
    -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac.
    Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru.
    Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona.
    Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate.
    Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući.
    Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova.
    Pravila korišćenja čudotvornih zrna..
    Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju.
    U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas".
    Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas".
    Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove.
    Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti.
    манастир Лепавина
  4. Волим
    marija got a reaction from ines in Рецепти за посна јела   
    Slana idea od pecenih paprika
    Potrebni sastojci:
    - 20 gr kvasca
    - 2 dl piva
    - 1 dl ulja
    - 25 kasika brasna
    - so
    - 10 pecenih mesnatih paprika
    - 2-3 krompira
    - 100 gr margarina
    - 300 gr posnog majoneza
    - veza persuna
    - 5 kiselih krastavcica
    - vegeta
    - biber
    - 50 gr pecenog susama
    Nacin pripreme:
    Otopiti kvasac u soljici mlake vode, dodati mu kasicicu soli i secera, pa sacekati da nadodje. Umesiti testo od nadoslog kvasca, piva, ulja, brasna i soli. Izruciti testo u pleh i preko njega poredjati pecene, oljustene, ociscene od semena i dobro ocedjene polovine pecenih paprika. Peci u cetvrtastom plehu, na papiru za pecenje, oko 20 minuta, na 200 stepeni.
    Fil:
    Penasto umutiti margarin i majonez. Obariti i propasirati krompir. Sitno iseci krastavcice i persun. Sve sastaviti i dobro umutiti. Posoliti, pobiberiti i dodati vegete po ukusu.
    Pecenu koru iseci po duzini na dva dela. Tortu nafilovati, posuti secenim susamom i ostaviti da se dobro ohladi.
  5. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in Како ми православни видимо сами себе? Какви смо ?   
    i te kako je smisleno i uglavnom tačno ma koliko bolelo....
    sujetni smo i gordi
    ja lično, kad god se popnem jednu lestvicu gore, već idućeg trenutka padnem  dve dole
    i onda opet ustajem, i stalno padam i stalno ustajem
    kad nemam snage da ustanem, On me nosi
    i Bogu hvala da On ne diže ruke od mene i da zbog Njegove velike ljubavi opet učim da hodam
    davno napisah o sujeti u pravoslavlju samo ću deo kopirati, oprostite na predugom postu
    Gordost ne znači samo uništenje ljubavi, nego i uništenje harmonije, uopšte uništenje istine stvari; jer ona znači odsustvo osećanja stvarnosti.
    Koliko je samo tragikomičan gord čovek.
    Koliko je samo slep za stvarnost u sebi i za stvarnost oko sebe.
    On u sebi vidi sve, a van sebe ništa.
    On ne vidi svet onakav kakav on u stvari jeste;pun darovitih i mudrih ljudi, daleko darovitijih i mudrijih od njega samoga, svet koji je bogat  u ljudskoj dobroti i osećanjima.
    Njemu se čini da je čitav svet smesa od gluposti, slabosti i prostote, i da on i njegova izuzetna i dragocena darovitost i čistota u tom svetu svetli nekim nadzemaljskim sjajem, kao što zrno zlata svetli u prljavom mulju.
    Na ulici u kući, u kancelariji, među drugovima, kada jede, kada govori, u svako vreme i na svakom mestu on se trudi da istakne svoju genijalnost, otmenost, smirenoumlje, svoju nadmoćnost nad drugima.
    On razume.
    On sve zna.
    *****
    Болесна је душа моја од овога света.
    Од лажних пророка и притворених пријатеља.
    Од свезнајућих и свевидећих.
    Од праведника и судија.
    Болесна је душа моја од неправде, среброљубља, гордости, фарисејске оданости, лажне понизности.
    Дошао си два пута да донесеш Љубав и Радост.
    Колико пута мораш доћи да би човек нешто научио.
    Куцаш на врата срца а ретки Ти отварају.
    Траже Те а не желе Те примити.
    Желе узети а ништа не дати.
    Не схватају да не постоје 'моја права' или 'његова права', већ 'оба', у заједничком односу.
    Тај, тачан однос одређује јеванђелска реч: 'Љуби ближњега својега као самога себе' (Мк 12, 31).
    Реч је о надилажењу њега и мене, о уздизању у заједницу личности, у уздизању у Тебе.
    ko ima uši da čuje čuće...
    p.s nekada sam bila administrator pa mi nije problem da nađem i iskopam temu za koju smatram da je uvek aktuelna
  6. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in Како ми православни видимо сами себе? Какви смо ?   
    mislim da  mi sami sebe i ne geldamo, zašto bismo gledali sebe kada je lakše gledati druge i tražiti njihove mane a ne svoje
    mislim da većina sebevidi kao bezgrešne i pravednike
  7. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in "Pravednik"   
    Sudio je strogo. Prezirom je šibao poroke, sa strašću je razobličavao razbojništvo i nadmenost, izvrgavao ruglu uskogrudu ograničenost, brljivu nesposobnost i gnusni nedostatak morala. Smatrao je sebe jednim od poslednjih preostalih pravednika.
    Video je sebe kao sjajnog viteza koji, neustrašivo, ne hajući za sebe, stoji na braniku najviših ljudskih vrednosti.
    Doživljavao je sebe kao borca bez straha i mane koji na megdan izaziva nikogoviće i ništarije, podlace i prevarante, hulje i nasilnike, štiteći lakoverne, slabe i bespomoćne.
    Bilo je ipak u njegovoj strasti previše zagriženosti da bi bila skrena.
    Bilo je u njemu previše mržnje i previše gneva koji teško da bi mogli proizaći iz visokih načela kakva je propovedao.
    Bilo je u svemu tome nečeg duboko ličnog, što nije priznavao ni sebi ni drugima.
    Njegova je pravda zapravo bila s mukom prikrivena osveta svima koji su ga na bilo koji način i u bilo čemu prevazilazili, svima onima koji su ga užasno uvredili samim tim što su ga u bilo čemu nadmašili, svima onima kojima je, i ne znajući to, zbog bilo čega zavideo.
    A skoro svakom je nalazio razlog da zavidi. Jednima zbog uspeha ili poznatosti, drugima zbog moći ili uticaja, trećima zbog samopouzdanja, opuštenosti ili zadovoljstva sobom. I tako dalje, i tako dalje. Spisak je praktično beskonačan.
    Njegova duboka, prodorna i neumoljiva zavist poticala je iz potrebe da u svemu bude ispred i iznad svih. Da postane sila koja će sve pokretati i centar oko koga će se sve obrtati.
    Tako je sebi postavio neostvariv cilj. Otuda osećanje promašenosti koje ga proganja, otuda jed koji ga nagriza.
    Morao je uvek biti najbolji jer je strahovao da je najgori.
    Verovao je da je pravednik a zapravo je bio očajnik.
    Očajnik koje je sebe prezreo i stoga bio prinuđen da prezire druge, očajnik koji je sebe zgazio i zato stao da gazi po drugima.
    Njegova je pravda bila osveta, njegova osveta izraz očajanja, njegovo očajanje proizvod neostvarivog cilja, neostvariv cilj posledica odbacivanja vlastitog bića.
    http://www.iza-ogledala.com/n/content/view/72/
  8. Свиђа ми се
    marija got a reaction from ines in О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУ   
    О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУСвети Нил МироточивиОд око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и челомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и убиства.И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то - обмана Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са пута и привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога.Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и изабране... Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и слуге његове. Da li je to vreme počelo?kakvi smo danas u odnosu na juče? 0102_laugh
  9. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Јелена М. in Брак - заједница мушкарца и жене   
    zaljubljenost je stanje, ljubav je odluka,  kad zaljubljenost prođe tek onda vidimo da li ima ili nema ljubavi.
    Brak je zajedničko sazrevanje, velika odgovornost, brak je učenje u dvoje gde se moraju praviti kompromisi, gde jedna strana upotpunjuje drugu. gde se oba partnera trude da budu "jedno" na korist onog drugog a u slavu Hrista ( pošto nisi vernik vinstone zanemari ovo u slavu Hrista poklon )
    ”Brak je kao duboki bunar, pun bistre pijaće vode. Možeš da spuštaš u njega vedro I vadiš vodu celog života i nikad ga nećeš isprazniti. Uvek ceš vaditi bistru i svežu vodu.”
    Odeljak koji se nalazi u Efescima je posebno dubok kada se radi o uspešnom Biblijskom braku. "Žene da se pokoravaju svojim muževim kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao Spasitelj svoga tela " (Efescima 5:22-23). "Muževi, volite svoje žene − kao što je i Hristos zavoleo crkvu i samog sebe predao za nju" (Efescima 5:25). "Tako su i muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu− samog sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje −kao i Hristos Crkvu" (Efescima 5:28-29). "Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo" (Efescima 5:31).
  10. Волим
    marija got a reaction from ines in Starac Arsenije svetac u logoru   
    Отац Арсеније: јеромонах, политички затвореник, духовник . Књигу је приредио духовни син оца Арсенија, који се потписао као слуга Божји Александар. У књизи је описан страдалнички животни пут једног од највећих и највољенијих духовника Руске Православне Цркве, јеромонаха оца Арсенија (Стрељцова). Отац Арсније је провео више од 30 година по бољшевичким затворима и казаматима, од чега скоро 15 у једном од злогласних логора специјалног режима у Сибиру. Вера са којом је подносио заточеништво и љубав коју је имао према свима, како према својим састрадалницима, тако и према гонитељима, задивљује и укрепљује и данас. Књига такође обилује сведочењима духовне деце оца Арсенија које је било веома много.
    Неколико биографских података
    Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.
    Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.
    Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.
    Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.
    Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор ‘’специјалног режима’’, који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора ‘’специјалног’’ режима скоро нико није излазио жив.
    Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.
    Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:
    1894 – 1975
    Казивања о своме духовном оцу саставио слуга Божји Александар
    Увод
    У новије време штампана су многа сведочанства о животу политичких затвореника у Русији у Стаљиново доба. Писали су их научници, припадници војске, писци, бивши бољшевици, образовани људи свих занимања, али и прости људи, сељаци и радници. Ипак, мислим да до данас нико није писао о милионима Православних који су оставили своје животе по стратиштима логора и казамата, који су били подвргавани најстрашнијим мучењима и ислеђивњима. Они су страдали и гинули за своју веру, у име Бога којега се никада нису одрекли. Умирући, они су Му појали хвалу и Он их није напустио.
    Запечатити усне и ћутати о овоме значило би препустити забораву све патње, крстоносни пут и смрт милиона мученика који су пострадали Бога ради и ради нас који смо остали да на земљи живимо.
    Наша је дужност пред Богом и пред Његовим људима да проговоримо о овим мученицима.
    У ова претешка времена пострадали су најбољи мужеви Руске Православне Цркве: свештеници, епископи, старци, монаси и дубоко верујући народ у коме је горео неугасиви пламен вере. По својој снази, ова вера беше једнака оној коју су исповедали први мученици за Христа, можда чак и јача. У овој књизи сусрешћемо се са само једним од ових, још увек неканонизованих светитеља. А колико је много било оних који су нас ради страдали!
    Двадесет је векова човечанство узрастало у Богопознању. Хришћанска вера је људима даровала светлост и живот; па ипак, у овом, двадесетом веку, било је и таквих људи који су свесно одбацили ово богато и свето наслеђе и који су се определили за зло. Умножавајући то зло у себи и другима, послали су милионе невиних људи у мученичко страдање и смрт.
    Бог је благоизволео да са оцем Арсенијем проведем у логору само кратко време. Ипак, и то мало времена проведено са њим било ми је довољно да уђем у веру, да постанем његово духовно чедо, да кренем његовим путем, да будем сведок његовој дубокој љубави према Богу и људима, да схватим шта значи бити прави Хришћанин.
    Прошлост се не сме заборавити – она је темељ садашњости и будућности. Зато осећам да ми је дужност да сакупим што више материјала о животном путу оца Арсенија. Да бих сабрао сва ова драгоцена казивања о њему, разговарао сам са његовом духовном децом, читао писма која им је писао и сведочења људи који су га познавали.
    Духовне деце оца Арсенија је било много. Куд год га је Бог слао, стицао је нова духовна чада. Било их је у граду у коме је раније живео док је био историчар уметности, а касније рукоположен за свештеника и у коме је основао заједницу верујућих – Хришћанско братство, било их је у селима у којима је био протеран, било их је у градићу изгубљеном у шумовитом северу где је провео неколико година, а било их је и у злогласном логору ‘’специјалног режима.’’ Међу његовом духовном децом било је фабричких радника, сељака, интелектуалаца, криминалаца, политичких затвореника, бивших комуниста, као и логорских старешина разних чинова. Долазећи у додир са оцем Арсенијем, они су постајали његова духовна деца, пријатељи, верници и следбеници.
    Да! Беше их много који су, када су га упознали, кренули за њим. Они које сам лично познавао испричали су ми оно што су о њему знали и чему су били сведоци.
    Приликом сваког сусрета са оцем Арсенијем, покушавао сам да сазнам више о појединостима из његовог живота, но мада смо често разговарали, ретко је говорио о себи. Неке од тих разговора успео сам да забележим док је још био жив. Тада сам му давао своје белешке да их прегледа и питао га: ‘’Је ли овако било?’’ ‘’Да’’, одговарао би увек. А онда би увек додао: ‘’Све је нас Бог повео различитим стазама и путевима, и сваки човек има, ако се само потрудиш да дубински сагледаш његов живот, нешто о чему је вредно писати. Мој живот је, попут многих, увек био испреплетан са животима других људи и текао упоредо са њиховим. Свачега је ту било. Али све је Бог тако уредио.’’
    Често се дешавало да понешто исправи у мојим белешкама. Тада сам, наравно, морао да мењам називе места и имена скоро свих људи о којима је било реч. Неки од њих су и даље међу живима и – ко зна? Зла времена се могу повратити.
    Трагање за материјалом је било напорно, али је уродило плодом: многа казивања и сећања изнета су у овој књизи. Обрада књиге је далеко од савршенства, али успева да оживи пред нама лик оца Арсенија.
    Када сам започео посао, нисам имао представу о количини материјала који ће ми бити доступан, нити сам знао које ће природе тај материјал бити. Сада, по обављеном послу, мишљења сам да је најкорисније да се књига подели на три дела: први део носи назив Логор, а други део, састављен из већ прикупљених записа, назвао би се Пут. Други део би садржавао писма, сећања и казивања људи који су познавали оца Арсенија. Што се трећег дела тиче, материјала има много, а биће потребно и много рада да се све то обједини. Нека би ми Бог помогао у томе.
    Сујета би била рећи: ‘’Ја сам сакупљао’’, ‘’ја сам писао.’’ Много је људи прикупљало, записивало и делило са мном сећање на оца Арсенија. За овај подухват заслужно је на десетине људи који су познавали и волели оца Арсенија. Ја сам само покушао, као и сви они које је отац Арсеније подигао и усмерио на пут вере, да му се макар мало одужим што ме је избавио од пропасти и дао ми нови живот.
    По читању ове књиге, помолите се за здравље и спасење слуге Божјег Александра. То ће бити моја велика награда.
  11. Волим
    marija got a reaction from Лубеница in Starac Arsenije svetac u logoru   
    Отац Арсеније: јеромонах, политички затвореник, духовник . Књигу је приредио духовни син оца Арсенија, који се потписао као слуга Божји Александар. У књизи је описан страдалнички животни пут једног од највећих и највољенијих духовника Руске Православне Цркве, јеромонаха оца Арсенија (Стрељцова). Отац Арсније је провео више од 30 година по бољшевичким затворима и казаматима, од чега скоро 15 у једном од злогласних логора специјалног режима у Сибиру. Вера са којом је подносио заточеништво и љубав коју је имао према свима, како према својим састрадалницима, тако и према гонитељима, задивљује и укрепљује и данас. Књига такође обилује сведочењима духовне деце оца Арсенија које је било веома много.
    Неколико биографских података
    Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.
    Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.
    Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.
    Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.
    Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор ‘’специјалног режима’’, који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора ‘’специјалног’’ режима скоро нико није излазио жив.
    Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.
    Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:
    1894 – 1975
    Казивања о своме духовном оцу саставио слуга Божји Александар
    Увод
    У новије време штампана су многа сведочанства о животу политичких затвореника у Русији у Стаљиново доба. Писали су их научници, припадници војске, писци, бивши бољшевици, образовани људи свих занимања, али и прости људи, сељаци и радници. Ипак, мислим да до данас нико није писао о милионима Православних који су оставили своје животе по стратиштима логора и казамата, који су били подвргавани најстрашнијим мучењима и ислеђивњима. Они су страдали и гинули за своју веру, у име Бога којега се никада нису одрекли. Умирући, они су Му појали хвалу и Он их није напустио.
    Запечатити усне и ћутати о овоме значило би препустити забораву све патње, крстоносни пут и смрт милиона мученика који су пострадали Бога ради и ради нас који смо остали да на земљи живимо.
    Наша је дужност пред Богом и пред Његовим људима да проговоримо о овим мученицима.
    У ова претешка времена пострадали су најбољи мужеви Руске Православне Цркве: свештеници, епископи, старци, монаси и дубоко верујући народ у коме је горео неугасиви пламен вере. По својој снази, ова вера беше једнака оној коју су исповедали први мученици за Христа, можда чак и јача. У овој књизи сусрешћемо се са само једним од ових, још увек неканонизованих светитеља. А колико је много било оних који су нас ради страдали!
    Двадесет је векова човечанство узрастало у Богопознању. Хришћанска вера је људима даровала светлост и живот; па ипак, у овом, двадесетом веку, било је и таквих људи који су свесно одбацили ово богато и свето наслеђе и који су се определили за зло. Умножавајући то зло у себи и другима, послали су милионе невиних људи у мученичко страдање и смрт.
    Бог је благоизволео да са оцем Арсенијем проведем у логору само кратко време. Ипак, и то мало времена проведено са њим било ми је довољно да уђем у веру, да постанем његово духовно чедо, да кренем његовим путем, да будем сведок његовој дубокој љубави према Богу и људима, да схватим шта значи бити прави Хришћанин.
    Прошлост се не сме заборавити – она је темељ садашњости и будућности. Зато осећам да ми је дужност да сакупим што више материјала о животном путу оца Арсенија. Да бих сабрао сва ова драгоцена казивања о њему, разговарао сам са његовом духовном децом, читао писма која им је писао и сведочења људи који су га познавали.
    Духовне деце оца Арсенија је било много. Куд год га је Бог слао, стицао је нова духовна чада. Било их је у граду у коме је раније живео док је био историчар уметности, а касније рукоположен за свештеника и у коме је основао заједницу верујућих – Хришћанско братство, било их је у селима у којима је био протеран, било их је у градићу изгубљеном у шумовитом северу где је провео неколико година, а било их је и у злогласном логору ‘’специјалног режима.’’ Међу његовом духовном децом било је фабричких радника, сељака, интелектуалаца, криминалаца, политичких затвореника, бивших комуниста, као и логорских старешина разних чинова. Долазећи у додир са оцем Арсенијем, они су постајали његова духовна деца, пријатељи, верници и следбеници.
    Да! Беше их много који су, када су га упознали, кренули за њим. Они које сам лично познавао испричали су ми оно што су о њему знали и чему су били сведоци.
    Приликом сваког сусрета са оцем Арсенијем, покушавао сам да сазнам више о појединостима из његовог живота, но мада смо често разговарали, ретко је говорио о себи. Неке од тих разговора успео сам да забележим док је још био жив. Тада сам му давао своје белешке да их прегледа и питао га: ‘’Је ли овако било?’’ ‘’Да’’, одговарао би увек. А онда би увек додао: ‘’Све је нас Бог повео различитим стазама и путевима, и сваки човек има, ако се само потрудиш да дубински сагледаш његов живот, нешто о чему је вредно писати. Мој живот је, попут многих, увек био испреплетан са животима других људи и текао упоредо са њиховим. Свачега је ту било. Али све је Бог тако уредио.’’
    Често се дешавало да понешто исправи у мојим белешкама. Тада сам, наравно, морао да мењам називе места и имена скоро свих људи о којима је било реч. Неки од њих су и даље међу живима и – ко зна? Зла времена се могу повратити.
    Трагање за материјалом је било напорно, али је уродило плодом: многа казивања и сећања изнета су у овој књизи. Обрада књиге је далеко од савршенства, али успева да оживи пред нама лик оца Арсенија.
    Када сам започео посао, нисам имао представу о количини материјала који ће ми бити доступан, нити сам знао које ће природе тај материјал бити. Сада, по обављеном послу, мишљења сам да је најкорисније да се књига подели на три дела: први део носи назив Логор, а други део, састављен из већ прикупљених записа, назвао би се Пут. Други део би садржавао писма, сећања и казивања људи који су познавали оца Арсенија. Што се трећег дела тиче, материјала има много, а биће потребно и много рада да се све то обједини. Нека би ми Бог помогао у томе.
    Сујета би била рећи: ‘’Ја сам сакупљао’’, ‘’ја сам писао.’’ Много је људи прикупљало, записивало и делило са мном сећање на оца Арсенија. За овај подухват заслужно је на десетине људи који су познавали и волели оца Арсенија. Ја сам само покушао, као и сви они које је отац Арсеније подигао и усмерио на пут вере, да му се макар мало одужим што ме је избавио од пропасти и дао ми нови живот.
    По читању ове књиге, помолите се за здравље и спасење слуге Божјег Александра. То ће бити моја велика награда.
  12. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК   
    Дакле, сасвим избаците из главе да има оних који не признају постојање Божије. Постоје неки научници који мисле да се снађу без Бога, па причају о томе и пишу књиге, али док њихови језици и пера точе таква празнословља, њихово срце говори другачије. Они се прсе тиме што не верују у Бога, али је веома сумњиво да ли би тако могли да се држе и пред сопственом савешћу.
    Они који познају Бога, показују и савест, и поштују Бога, и моле му се, и очекују будући живот, у коме ће сваком бити дато по делима његовим. Сила која садржи сва таква веровања и убеђења јесте дух. Да закључимо да у сваком човеку постоји дух – узвишена страна људског живота, сила која га вуче од видљивог ка невидљивом, од пролазног ка вечном, од створења ка Творцу, која је карактеристична за човека и која га чини различитим од свих других живих створења на земљи. Ова сила може да ослаби у различитом степену, њени захтеви могу криво да се тумаче, али немогуће је потпуно је угушити или уништити. Она представља неодвојиви део наше људске природе и код свакога се пројављује на свој начин.
    Ето докле сте ме довели својим питањем. Али то није било лоше. Хтео сам да Вам пишем не о томе, него о ономе што се догодило и што се догађа у души услед деловања духа након његовог сједињења са њом. Но о томе – следећи пут.
    објављено у књизи 'Шта је то духовни живот и како га стећи'
    Св. Теофан Затворник
    Образ Светачки
    Београд 2003
  13. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК   
    Универзалност вере...
    Св. Теофан Затворник
    Питате: „Како то Ви кажете да сви имају дух са означеним пројавама; међутим, зар је мало народа који не знају Бога?“
    Ти народи не знају Ко је истинити Бог али да Он постоји – то исповедају сви. Верујући да постоји Бог и желећи тачно да одреде шта Он јесте, они су падали у заблуде па су Богом називали оно што није Бог, на пример сунце, месец или звезде, или нешто друго. Али свеједно су били у грубој заблуди. Када је Бог расејао народе по лицу земље сви су они са собом понели и здраве појмове који су им били предати о Богу као невидљивом, Творцу, Промислитељу, Судији и Даваоцу добара, и то се код свих сачувало, а да је Он нематеријални Дух то нису сачували сви, него су заменили славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца (Рим 1,23). Они су разумели Бога, то јест спознали су да постоји Бог, али га нису прославили као Бога. Од источних народа узвишеније појмове о Богу имају персијанци, индијци, азијатски народи и американци. Грци и Римљани су, да тако кажемо, уситнили Бога. Амерички индиј(ан)ци на пример Бога називају духом света, који је невидљив и све обухвата. То је веома узвишена представа и дух препуштен самом себи не може да иде даље од тога. Азијски Индијци су се више удубљивали у спознају Бога, али, мада су задржали представу о његовој невидљивости, свемоћи и сведелатности, када су покушали тачније да одреде Његова стваралачка и промишљајућа дејства, додали су много тога неоснованог и написали су много невероватних прича.
    Ето дакле у ком погледу има оних који не знају Бога! А не у томе да тобоже има народа који не исповедају да постоји Бог. Било је неких путника који су сведочили како су тобоже сретали народе који уопште нису знали Бога и нису му се клањали. Истина у том сведочанству је само то, да они нису чули исповедање вере и да нису видели поклоњење Богу - али да тога није било... Требало је дуже да поживе међу тим народима. Бекер је у наше време читав месец живео у неком народу око језера кроз која тече Нил – и није видео богопоштовање. Но, каже, дошао је млад месец, гледам, поглавица се спрема негде, спремају се и све старешине, припремају бика. У одређени дан пошли су на некакав брежуљак и принели бика на жртву. Да сам отишао два-три дана раније, могао сам сасвим искрено да посведочим како тај народ не поштује Бога.
  14. Волим
    marija got a reaction from Milica Bajic in Св. Петка - преп. муч. Параскева   
    в. Петка - преп. муч. Параскева
    Преп. муч. Параскева
        Преп. муч. Параскева
    Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, св. Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере иблагочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише св. Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од грададо града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном св. Параскева кнезу мучитељу: „не твоји богови, кнеже, исцелише ме но Христос мој, Бог истинити". Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II столећу.
  15. Волим
    marija got a reaction from Milica Bajic in Ecce Homo   
    Radjard Kipling
    Ako mozes
    Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe
    gube svoje i okrivljuju te za to;
    Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju
    i sam pridodajes njihovim sumnjama;
    Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje,
    ili,ako si prevaren - da sam ne varas,
    ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis,
    a da pritom ne izgledas predobar ili premudar;
    Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,
    Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj,
    Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
    i smatras te dve varke kao da su potpuno iste;
    Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao
    izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale,
    ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot
    i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras;
    Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive
    da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio,
    i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
    sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!"
    Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe
    i ne istaknes svoju superiornost,
    ili da u drustvu s visima od sebe -
    sacuvas svoje dostojanstvo;
    Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut
    sadrzajem koji traje sezdeset sekundi -
    tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,
    i,iznad svega,bices covek,sine moj!
  16. Волим
    marija got a reaction from Antivirus in Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови   
    Biografija

    Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

    Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

    Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

    Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
  17. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Milica Bajic in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Postoji gornja granica u primeni sile koju čak i najmoćniji moraju da poštuju kako ne bi uništili sami sebe. Proceniti ovu granicu predstavlja vrhunsko umeće vladanja. Zloupotreba moći je kobni greh. Zakon ne može da bude oruðe osvete, niti zaloga, ni sigurna tvrðava protiv mučenika koje je stvorio. Ne može se ugroziti nijedno živo biće bez snošenja posledica

    F. Herbert 'Dina'
  18. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Milica Bajic in Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak   
    Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećajem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvaća. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.
    Meša Selimović

  19. Радостан
    marija got a reaction from Ariadna in Питајте Администрацију   
    Pomoz Bog, pa evo da pitam gde bi se mogla postaviti tema  Žena u hrišćanstvu, ili uloga žene u hrišćanstvu ili kako god je već moderatori nazivali.na probnom forumu čini mi se da je bila tema Pitajte sveštenika..ili pitanje pastiru, mislim da je  to dobra temaSvako dobro u daljem radu winter
  20. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Natasa. in Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?   
    Smrt je jedna  vrlo nepristojna gospođa, dolazi nepozvana, uzima šta želi i odlazi
  21. Волим
    marija got a reaction from ines in Divna Ljubojević   
    Divna Ljubojevic - Tebe pojem
  22. Волим
    marija got a reaction from ines in Православна чуда   
    http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/693_SvVasilije.jpg&size=500
    Dve godine je na polici eparhijske prodavnice u Sremskoj Mitrovici stajala ikona izrađena na običnoj medijapan ploči, dok je nije kupio đakon. Kroz njegov dom su prošle stotine vernika i nevoljnika od kada se na njoj pojavila tečnost izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onom koji mirotoče mošti svetitelja..
    Proplakala ikona svetog Vasilija Ostroškog u kući đakona Aleksandra LJubanića u mačvanskom selu Noćaj, petnaestak kilometara od Sremske Mitrovice – vest je koju svaki skeptičan novinar prima s znatnom dozom neverice. Od 11. maja, kad su ukućani to primetili, pred njom su prošle stotine ljudi željnih da se molitvom spasu nevolja ili bolesti.
    Nedaleko od noćajske crkve je spratna LJubanićeva kuća s tipično “beskonačnim” dvorištem, a u uglu prijatnog velikog dnevnog boravka kućni oltar s desetak ikona i kandilom koje neprestano gori. S đakonom sede supruga mu Zorica i njihovi prijatelji prota Ivan Radović i veterinar ovdašnji Nebojša LJeskovac. Velim kako sam došao da proverim da li ikona zaista plače. Odmah me upozoriše na zabludu i dobih pouku iz pravoslavlja.
    – Ogromna je razlike između plakanja i mirotočenja. Kad pravoslavne ikone plaču, najavljuju velike nesreće srpskog naroda, kao što je bilo pred “Bljesak” i “Oluju”. Poslednji primer se zbio u Kragujevcu, kad se u porodilištu za 24 časa rodilo više Kineščića nego Srpčića. Mirotočenje je suprotna pojava. Iz desne ruke svetitelja, kojom on blagosilja, baš kako se dogodilo ovoj ikoni, može izaći samo na dobro – objasniše mi.
    LJubanić je ikonu kupio u eparhijskoj prodavnici u Sremskoj Mitrovici. Prodavac i student teologije Veljko Grubač svedoči da se iznenadio što je odabrao baš tu, koja je dve godine stajala na polici.
    – Čim sam je ugledao, reših da je kupim, mada je bila skuplja i od onih s pozlatama. Dan pred Svetog Vasilija Ostroškog, dok sam dosipao ulje u kandilo, primetim da je vlažna, ali sam bio uveren da je to od kandila koje visi baš iznad nje. Istovremeno, prijatan miris koji se širio celom kućom poterao me da potražim uzrok. Žena i ja smo dugo tražili po kući i konstatovali da miris dolazi iz pravca ikone. Zorica je u jednom trenutku dodirnula kap koja se skupila baš na kažiprstu desne ruke svetog Vasilija. Iznenadila se jer to nije bila voda nego nekakva uljana masa izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onome koji mirotoče mošti svetitelja. Odmah sam pozvao paroha Ivana Radovića da očita molitvu. Dok je čitao, prva kap je kliznula niz ruku sveca – uzbuđeno priča Aleksandar.
    Prve večeri su tri sveštenika čitali molitve, drugo veče njih devet, među njima i prota valjevski Nenad Andrić, koji je u Noćaj došao zbog ove ikone. Vest se brzo pronela i susedna mesta, pa su sve brojniji vernici počeli da dolaze u kuću LJubanića. Ikona je stalno i obilno mirotočila.
    – Stiži ljudi iz Šapca, Bogatića, Mitrovice, Beograda, Valjeva, Novog Sada… Pale sveće, mole se za spas duša svoje i svojih najbližih, za ozdravljenje – kaže mladi đakon, i dodaje da je mnogo i onih koji ne veruju, pa dođu da se uvere da je to prevara – najčešće tvrde da se drvo na kojem je slikana suši pa iz njega curi nekakva smola.
    Pitali smo i stručnjake za preradu drveta koji tvrde da je nemoguće da iz medijapana, na kojem je urađena, krene bilo kakva tečnost. Punih deset dana ona je mirotočila, a potom prestala. I onda, 12. jula, na Petrovdan, hramovnu slave noćajske crkve, nastavila i od tad ne prestaje.
    Đakon ne želi da govori o primerima nevoljnika kojima je čudotvorna ikona pomogla.
    – Mnogo je priča o tome. Najpotresnija je o slepom dečaku koji sad uspeva da razazna svetlo i tamu. Meni je važnije da vidim izraz blagosti na licima ljudi koji dođu do ikone. Za mene je ona i presveta i čudotvorna, a ako nekom pomogne – tim bolje – kaže LJubanić, i napominje da su vrata njegovog doma širom otvorena za sve nevoljnike.
    Prota Radović veli da možda i nije dobro što ikona postaje predmet medijske pažnje, jer je u mentalitetu ljudi da crkve i manastire posećuju samo kad su u nevolji. Zato ovu ikonu nedeljom nose na liturgiju u seosku crkvu kako bi što više ljudi moglo da je vidi i celiva. Laži i prevare nema. Po pravoslavnim kanonima, ikona postaje sveta činom osvećenja a tek onim što projavi postaje čudotvorna. Nema zemaljskog zakona niti ljudi koji je mogu proglasiti za svetu. To mogu samo dobra dela koja ona učini.
    Diskretno proveramo zid s druge strane. Suv k’o barut. Tog dana supruga Zorica nije još pristavila ručak na šporet. Samo kandilo gori. Ali na drugim ikonama nema tragova kondenzacije. Prstom dodirujemo tečnost s vlažnog rama. Stvarno miriši. Kao ruzmarin. Al’ kao i da nije. Od đakona dobijamo na dar kesicu u kojoj je mala ikonica svetog Vasilija i parče vate natopljeno mirišljavom tečnošću s čudotvorne ikone.
  23. Волим
    marija got a reaction from ines in Православна чуда   
    Sa strahopoštovanjem su vernici celivali ikonu Svetog Vasilija Ostroškog niz koju su se obilno slivale kapljice svetog mira ispunjavajući miomirisom celu crkvu kao i prostor oko crkve.
    Vraćajući se iz Crkve sa bdenja oglasilo se telefonsko zvono: javili su nam da nam je jedan darodavac poklonio besplatno putovanje na Frušku Goru,. koji ne želi da se njegovo ime zna i poučavajući nas Jevanđeljskim primerom «da ne zna levica šta čini desnica».
    Grupa poklonika je autobusom krenula 14.09.2008. godine u nedelju rano ujutru u 02.00 časa iz Banja Luke da bismo stigli na vreme na Bogosluženje u manastir Rakovac na Fruškoj Gori.
    Crkva Svetih bezsrebrenika i čudotvoraca Kozme i Damjana se napunila vernicima koji su se tiskali da se poklone mirotočivoj ikoni Svetog Vasilija Ostroškog. postavljenoj na sredini crkve na nalonju ispred Carskih Dveri. Sa strahopoštovanjem su vernici celivali ikonu svetitelja niz koju su se slivale kapljice svetog mira.
    Iguman manastira otac Varnava (Radusinović) je služio svetu Liturgiju a prisluživao je đakon Aleksandar (Ljubanić). Za vreme Svete Litugije mirotočenje se pojačalo, ikona se orosila, niz ikonu su potekle jače struje mira, a crkvu je ispunio divan nezemni miris. Po rečima vernika za vreme pojanja Heruvimske pesme osećali su se lako i radosno kao na krilima, posetila ih je blagodat Božija.
    Posle Svete Liturgije ispred ikone svetitelja pročitan je akatist svetom Vasiliju Ostroškom.  Svi vernici su pomazani svetim mirom, deljena je nafora i svi su dobili na blagoslov malu ikonicu Svetitelja koju bi priložili mirotočivoj ikoni, još jednom su se svi poklonili ovoj ikoni koja se sada prosto kupala u miru. Ikona je obložena komadićima vatice natopljene mirom. Rekli su nam da su ikonu dovezli samo na jedan dan iz malog sela Noćaje iz Mačve ovde na poklonjenje vernicima. Ova ikona je dugo stajala u prodavnici jer niko nije hteo da je kupi, a onda kada je đakon Aleksandar kupio počela je da mirotoči uoči praznika Svetog Vasilija Ostroškog.
    U ovom manastiru se nalazi i čudotvorna ikona Majke Božije Rakovačke. Posle svete Liturgije bilo je posluženje u manastirskoj trpezariji, a onda obilazak još tri fruškogorska manastira.
    U manastiru Jazak posvećenom Silasku Svetog Duha na apostole poklonili smo se moštima cara Uroša i svetiteljke Anastasije. U manastiru Mala Remeta posvećenom Pokrovu Presvete Bogorodice nalaze se mošti svetog Đorđa kao i čudotvorna ikona Majke Božije Remetske koja posebno pomaže bezdetnim roditeljima da steknu potomstvo.
    Manastir Ravanica-Vrdnik.čuva delić moštiju svetog Cara Lazara od čijeg kivota vernici nisu mogli da se odvoje, s ljubavlju mu se obraćajući molitveno s rečima da ih blagoslovi i daruje im hrabrost i jaku veru, da sačuva verni narod na Kosovu i Metohiji, da pozdravi svu svoju srpsku vojsku na nebu… «Ti znaš, sveti Care Lazare da te mi volimo, zaštiti nas i sačuvaj u sve dane našega života...»Dirljivo je bilo slušati pored kivota ove tople molitvene uzdahe ljudi koji nježno, kao sa živim razgovaraju sa svetiteljem. U manastiru se nalazi i kivot sa moštima svetiteljke Anastasije, kao i ikona Majke Božije na kamenoj ploči iz 13. vijeka.
    U Banja Luku smo se vratili uveče oko 22.00 časa, zadovoljni i ispunjeni radošću Hristovom i blagodarnošću Bogu što smo se udostojili poklonjenju mirotočivoj ikoni Svetog Vasilija Ostroškog na ukrepljenje vjere, kao i mnogim svetinjama naše Svete Fruške Gore.
  24. Свиђа ми се
    marija got a reaction from ines in Православна чуда   
    ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO
    ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi.
    Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena.
    -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban.
    Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod.
    -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac.
    Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru.
    Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona.
    Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate.
    Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući.
    Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova.
    Pravila korišćenja čudotvornih zrna..
    Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju.
    U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas".
    Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas".
    Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove.
    Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti.
    манастир Лепавина
  25. Волим
    marija got a reaction from Phoebe in Мржња   
    Jednom prilikom je naš proslavljeni nobelovac Ivo Andrić napisao:

    "U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
×
×
  • Create New...