Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

marija

Члан
  • Број садржаја

    5389
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    marija got a reaction from Darko Tešić in Питајте Администрацију   
    Pomoz Bog, pa evo da pitam gde bi se mogla postaviti tema  Žena u hrišćanstvu, ili uloga žene u hrišćanstvu ili kako god je već moderatori nazivali.na probnom forumu čini mi se da je bila tema Pitajte sveštenika..ili pitanje pastiru, mislim da je  to dobra temaSvako dobro u daljem radu winter
  2. Волим
    marija got a reaction from Биљана, два in Прелест   
    Buba retki su oni koji to ne čine.
    Većina čini samo neće to da prizna
    A onda sam odlučila da sagledam sebe, da se suočim sa svojim manama i shvatila da me ne ljute drugi već ja samu sebe, da me ne razočaravaju drugi već ja samu sebe, oni su takvi kakvi su, možda žele da se menjaju, možda ne. to je do njih, ali je suludo da ja očekujem da se promene samo da bi meni udovoljili
    razočara  me moje sopastveno očekivanje, moja sopstvena želja..ne razočaraju me ljudi već ono što sam ja očekivala od njih i videla u njima
    često vidimo samo ono što želimo a ne ono što uistinu jeste :smiley:
  3. Волим
    marija got a reaction from Aleksandra_A in Borba za prevlast - Ja znam Ti ne znaš   
    J
    ednog je dana Svetac imao priliku popričati s Bogom te ga
    upita: - Gospodine,
    bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgledaju Pakao i Raj.
    Bog odvede sveca do dvoje vrata.
    Otvori jedna od dvoje vrata i dozvoli mu da pogleda
    unutra.
    Na sredini sobe, stajao je veliki okrugli STO.
    Na sredini stola, nalazila se velika posuda,
    sa jako finom i mirišljavom hranom.
    Svetac oseti kako mu navire voda na usta. Osobe
    koje su sedele za stolom bile su izrazito mršave,
    ljubičaste boje i bolesnog izgleda.
    Izgledali su svi izgladnelo. Imali su kašike s jako dugačkim
    drškama koje su bile pričvrščene na njihove ruke.
    Svi su mogli dohvatiti tanjir s hranom i uzeti malo,
    no kako je drška kašike bila duža od njihove ruke,
    nisu mogli staviti hranu u usta.
    Sveti se čovek stresao na sam pogled njihovog jada i
    njihovih patnji.
    Bog reče:-
    Upravo si video pakao. Bog i čovek se uputiše
    prema drugim vratima.
    Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovek ugledao
    bila je identična prethodnoj.
    Bio je tu veliki okrugli STO, posuda prepuna fine hrane,
    koja mu je opet naterala vodu na usta.
    Osobe za stolom su isto imale kašike
    dugih dršaka,
    no ovaj su put, osobe bile dobro nahranjene i srećne
    te su razgovarale međusobno zadovoljno se smeškajući.
    Sveti čovek reče Bogu:- Ne razumem!
    - Jednostavno je, odgovori Bog,
    sve zavisi o jednoj veštini.
    Ovi su naučili hraniti jedni druge, dok oni drugi ne misle
    na ništa osim na sebe same.
    Kada je Isus umro na krstu, mislio je na tebe.
    Ja sam deo onih seti se da ću uvek podeliti
    moju kašiku s tobom!
  4. Волим
    marija got a reaction from ines in Бити жена у цркви   
    И, како то бива, кад се сетите смрти, и живот постаје квалитативно различит. Љубав која побеђује смрт, усељава се у живот и помаже да и себе, и свет око себе видите другачије.
    Одушевљење открићем Цркве резултирало је мојим дисциплиновањем, које први пут нисам схватила као потчињавање и женски компромис. Како каже наш Патријарх, дисциплина је неопходна, нарочито уморнима и очајнима.
    Наравно, раније претеривање у недисциплини, довело је и до претеривања у црквеној дисциплини, те сам ушла у тзв. зилотску фазу, са све марамом, дугом сукњом, смртно озбиљним изразом, присилним мисионарењем, критиком свих и свега што још није открило Цркву и дисциплиновало се. Током времена, учешћем на Литургији и тзв. литургијском катихезом, полако је почела да попушта та агресивност, као резултат базичне анксиозности, јер сам ужасно страховала да ту, где сам открила Вечност, нешто не забрљам.
    Са освајањем већег степена слободе (заправо сам напуштала погрешан доживљај Бога као Судије, Полицајца, Законодавца), почела сам да се осећам као код куће, међу својима, и то баш ја - онаква каква јесам. Дугачког језика, гадне нарави, егоцентрична, женски сујетна, али са огромном жељом да од мене постане - права жена у Цркви. Уследило је скидање мараме и униформе за Цркву, јер ми је изгледало лицемерно да пред Богом глумим подобност, а ван Цркве, нити се тако носим, нити се тако односим према себи и другима.
    То је био лакши део.
    Тежи је оно што, верујем, представља проблем многим лаицима - народу Божијем, независно од пола. Који су и какви моји таланти, како да ускладим своје дарове и како да уопште пустим у погон потенцијале од Бога дароване, а да то не буде ни претерано адаптирано, ни претерано бунтовно функционисање?!
    Иако још увек имам више питања, него одговора, поделићу са вама оне одговоре који илуструју тезу са којом сам почела - тезу о томе да су Хришћани, као максималисти, и највећи феминисти!
    Црквено, библијско и јеванђелско схватање жене не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато!
    У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.
    Као што Бог у једној личности не би био Љубав, већ се модел, еталон Љубави налази у Богу као Тројици, ни људско биће не би, као затворена јединка, могло да буде Његова слика.
    Једно према другоме, једно наспрам другог - у томе је сапостојање мушкарца и жене, те је људско биће од искона - брачно биће.
    Или, како каже Павле Евдокимов, човек је изнад разликовања мушко - женско. Може се чак рећи да су та два вида човека у замисли Божјој толико нераздвојна да једно људско биће узето одвојено и посматрано за себе, није у потпуности човек. У бићу одвојеном од своје допуне постоји само половина човека.
    Мит мушкарца-пастува и контрамит жене-Амазонке јесу ћорсокаци.
    Хришћанско тумачење односа међу половима не инсистира на равноправности, већ иде корак даље од тога - тежи равноправности у љубави. А сврха љубави је да двоје једно буду.
    Иако су данас веома популарне књиге које говоре о томе да су жене са Венере, а мушкарци са Марса, могло би се поставити питање: зар нису сви Господњи? Мушкарац и жена јесу двојединка, двоје и једно у исти мах, што превазилази и сада већ опште познату констатацију о постојању женског и мушког дела личности (анима и анимус).
    И мушкарац и жена имају веома аутентична и специфична призвања, уз заједнички пут узрастања до светости, која није полно условљена!
    Свети апостол Павле се не обраћа само мушкарцима са свети. Он говори свем народу Божјем.
    Он се не обраћа ни само представницима клира, дакле - мушкарцима, већ сваког човека и човечицу посматра као свештеника. Сви смо позвани да служимо Богу, да будемо свештеници, богословље није само привилегија људи у мантији, већ задатак сваком члану Цркве. Авва Јустин каже: „Човек је богослужење, а свет је богојављење!“
    Дакле, то што у Цркви постоје различити дарови, службе и дејства, не укида истину о Једном Духу, као што ни апостолско прејемство не укида неопходност лаичког апостолата.
    Старозаветни однос са прописаним нормама јесте заправо припрема за једину и најважнију норму Новога Завета - Љубав. Од Еве, која се пре пада звала човечицом, преко многих светих жена Старог Завета, стиже се до пуноће и испуњења у Новој Еви - Пресветој Богородици.
    Павле Евдокимов говори о материнском свештенству жене, тврдећи да се женина генијалност показала баш у вери. Предање зове Дјеву Марију - новом Евом. Она је учинила оно што прва Ева није успела - да буде жена и да буде модел односа према Богу за читаво човечанство, без обзира на пол.
    Ако је основа Цркве послушање, при чему је свака сличност са оним што се у општедруштвеној употреби назива послушношћу, покоравањем и потчињавањем, случајна, онда је Богородица постала еталон те послушности из Љубави дајући живот Другом и свој живот испуњавајући и осмишљавајући у Њему!
    Кроз Њу се препознаје да је прихватање Христа, чежња да Он борави у нама самима - циљ и пуноћа живота свакога од нас и целокупне љубави.
    Ни Богородица није била формални представник клира, а ипак је остварила позив на свештенство, и остала за вјек вјекова - наша Владичица!
    Што се мене тиче, ако Њој није сметало што нема епитрахиљ, не само да не смета ни мени, већ чезнем да, бар у траговима, развијем смирење и љубав налик Њеној. Уосталом, приговор о одсуству жена свештеника, често долази од мушкараца, или жена који и не разумеју да Црква није нека политичка организација, ни Централни комитет, који доноси обавезујуће декрете, већ Тајна Царства у коме нема поделе на мушкарце и жене, клир и вернике.
    Критичарима Цркве, у форми заступника женских права, поред одсуства жена-свештеника (ваљда би и то требало да се уради по неком кључу или квоти, као у политици!), највише смета истицање улоге жене-мајке.
    И, опет, уместо да се дар материнства посматра као израз врхунског поверења и љубави Самог Господа, он се своди на неподношљиве обавезе савремене, пословне жене према потомству. Успешне жене се жале да им је тешко да ускладе своје остале дарове са даром материнства. Оне агресивније би најрадије стале пред Господа са амандманом да дар рађања на даље повери и мушкарцима!
    Суштинска грешка није у констатацији да је тешко ускладити различите дарове. Уосталом, коме је више дато, од њега ће се више и тражити! Грешка је посматрање дара материнства и материнског свештенства, без обзира да ли жена реално може да роди или не, као нечега што спутава њену слободу и развој.
    У хедонистичком свету који нас окружује, инсистира се на слободи избора која често није аутентична слобода за човека, слобода од сопствених страсти, већ слобода против човека и његове боголике датости.
    Удружења за заштиту грађанских слобода и остваривање женских права добро уочавају да живимо у неслободи, али их бунт води у спољну револуцију и пропаганду, уместо у преображај и узрастање. А нема те револуције која ће од човека учинити Бога по благодати, јер је једини прави револуционар и феминиста човек светог живота.
    Уместо да дар материнства, за који се усуђујем да кажем како није случајно поверен женама (јер ако је Богу све могуће, било је могуће да га повери и мушкарцима), тумаче као привилегију, стални подстицај за тренирање љубави, неке га жене заправо закопавају, тражећи слободу и љубав на погрешним местима, са погрешним особама, у погрешно време.
    Поента није у томе да ли је жена постала или може да постане физички мајка. Важно је да она поседује дар материнства, потенцијал да кроз матерински однос, који подразумева Жртву из Љубави, јер Љубави без Жртве и Крста нема, развија и умножава аутентичну и Свету Љубав, која једина надилази смрт.
    Смисао љубави није у томе да би се рађала деца. Љубави не треба никакво оправдање: није љубав добра само зато што даје живот, него - баш зато што је добра, она даје живот! - каже Александар Шмеман.
    Дакле, ако је улога народа Божјег да буде свети род и царско свештенство у Цркви Бога Живога, онда и наш задатак, без обзира да ли смо мушкарци или жене, а са уважавањем чињенице да нас је Бог управо дао као мушкарце или жене, јесте да, са поверењем у Господа, служимо пре свега спасењу оног другог - нашег ближњег.
    Немамо права да не пустимо у погон потенцијале којима нас је Бог опремио за сваки случај, било да се ради о радости или несрећи, немамо права ни да пројектујемо властито неповерење у Бога тако што ћемо стално проналазити оне који нас ометају да остваримо своју слободу.
    Ако већ морамо да се такмичимо, нека то буде такмичење у служењу, такмичење у љубави!
    А женама је кроз дар материнства дата шанса да природније и лакше схвате како је љубавна жртва радост, како лепота није у егоцентричној спознаји своје непоновљиве индивидуе, већ баш у искораку из свог космоса у макрокосмос другог, једиственог и непоновљивог Божјег створења! н
    Предавање одржано на Коларцу у Београду, 18. новембра 2004.
    Александра ЈанковиЋ
    уредникТВемисије„Саборник“
  5. Волим
    marija got a reaction from ines in Бити жена у цркви   
    Разумна — врсна жена
    јесте Божји дар. 1Мојс. 24,48; Прич. 19,14; Сир. 26,17, 19.
    јесте Божја благодат. Прич. 18,22; Сир. 25,11; Сир. 26,1-3.
    венац је своме мужу. Прич. 12,4; Прич. 31,10-12.
    задобија част своме мужу. Прич. 31,23; Прич, 11,16.
    има поверење код свога мужа. Прич. 31,28-29.
    вредна је, брижна и мудра. Прич. 31,13-27.
    брине се о домаћој срећи.  Прич. 14,1.
    чини добро сиромашним. Прич. 31,20.
    радост је мужу. Сир. 26,16,18.
    мудра је и није злојезична. Прич. 31,26.
    љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Бога, она заслужује похвалу. Прич. 31,30.
    треба да штеди. Прич. 18,22; Сир. 7,21,28.
    не треба да је љубоморна. Сир. 9,1.
    Свештеникова жена треба да служи за пример. 1Тим. 3, 11.
  6. Волим
    marija got a reaction from ines in Бити жена у цркви   
    У Новом Завету жена се више не упоређује са Евом, женом Адамовом, него са Дјевом Маријом, новом Евом, Мајком Господњом, кроз чију се послушност и материнство оваплотио Син Божији. Марија је слика жене не само као узор врлине и љубави материнске него и као "Богородица". У том смислу, жени припада духовна и спасоносна улога да "роди" у Богу свога мужа и своју децу.Протојереј Јован Брија sajt SPC
    Е сада, мене интересују ваша мишљења.
    зашто се ставови толико разликују, да ли је то ипак до човека, или се заступа званични став  цркве као институције
  7. Волим
    marija got a reaction from ines in Бити жена у цркви   
    Жене имају различите службе, харизме (в. ХАРИЗМА) и улоге у Цркви од самог почетка. На пример: дар (харизму) пророштва (1. Кор. 11,5), одговорност за молитву (Дела 1,14; 12,12; 1. Тим. 5,5), поучавање (Тит 2, 3-5), организовање богослужења у њиховим кућама (1. Кор. 16,9; Кол. 4,15), проповедање Јеванђеља и поучавање (Рим. 16,3; Дела 18,24-26; Филип. 4,3). Две су категорије поменуте одвојено: ђаконисе (Фива - Рим. 16,1; 1. Тим. 3,11) и удовице, које имају тачно одређену улогу (1. Тим. 5,9,12) и треба да испуне извесне посебне услове (1. Тим. 3, 1-13; 5,9-10).Покрет политичке и друштвене еманципације и борба против дискриминације жене у друштву и породици у наше време; дискусије, декларације и акције на плану хиротоније жена, подстакле су Цркве да поново расправљају о месту и корисном присуству жена у црквеном животу. Да би развила што потпуније разумевање о жени, православна теологија има више посматрачких углова:антрополошки, еклисиолошки и мариолошки.Са становишта антропологије Црква је признала специфичност женскога пола на физиолошком, анатомском, хормонском и психолошком плану. Она је побијала схватања о инфериорности и неравноправности жене у односу на мужа и противила се феминистичкој дискриминацији. Допринос жене у чину рађања већи је од мужевљевог. Муж и жена имају међузависност и природно допуњавање; они формирају јединство без којег се не може схватити човечанство у његовој целокупности или целовитости.
  8. Волим
    marija got a reaction from ines in Бити жена у цркви   
    а) Жена, непосредно и одвојено од мужа, учествује у Оваплоћењу Сина Божијег. У том смислу се magnificantum (величање) (Лк. 1,46-48) може узета као "Вјерују" хришћанске теологије о жени. У Маријином одговору пуног радости почиње да се остварује Божије обећање дато Еви. Семе - потомство - жене јесте Исус Христос (Гал. 3,18). Од жене Син Божији ствара Себи тело.б) Жене су биле примљене као ученице Христове, али не као Апостоли - оне Га прате, слушају Га и учествују у Његовој мисији (Мк. 15, 40-41; Лк. 8,1-3,49-55). Исус говори жени Самарјанки (Јн. 4,7-26) и Марти и Марији (Лк. 10, 38-42). Заједно са Дјевом Маријом, која стајаше под крстом (Јн. 19,25), мноштво жена из Галилеје "које беху следовале Исусу" учествују у голготским страдањима.в) Жене су биле изабране као први сведоци и благовесници Васкрсења Христова (Мт. 28,1 10; Мк. 16,1-11; Лк. 24 1-2 и Јн. 20,11-18). Оне то јављају Апостолима и другим ученицима (Лк. 24,9), а позване су и да заједно са овима сусретну Христа у Галилеји: "Не бојте се; идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети" (Мт. 28,10).Иако се не зна детаљније какву су конкретну улогу жене имале у првој Цркви, ипак знамо да су њихово присуство и делатност веома важни. "Жене и Марија" увек се налазе у пратњи Апостола (Дела 1,14), што значи да је апостолски круг био отворен. Апостол Павле сматра сарадницима у послу Прискилу као и Еводију и Синтихију, у чијој кући организује Цркву (1. Кор. 16,19; уп. Дела 12,12), због чега су им Цркве од незнабожаца биле веома захвалне (Рим. 16,4). Он наводи мноштво имена жена које су учествовале у животу Цркве (Рим. 16,6; Филип. 4,2-3).
  9. Волим
    marija got a reaction from ines in Бити жена у цркви   
    Протојереј Јован Брија ЖЕНА (гр. γυνη, γυναικοσ, лат. femina): из описа стварања, зна се име прве жене, Ева, која значи "живот" јер се из ње родио људски род (Пост. 3,20; Тов. 8,6), а коју је Бог непосредно створио и наменио јој улогу да буде помоћник сличан човеку (Пост. 2,20-23). Заједно са Адамом (в. АДАМ), Ева формира прародитељски пар позван да буде у заједници, без које се чин стварања не може замислити (Пост. 2,24; 1. Кор. 11, 8-9, Мт. 19,5). Укључивши се ђаволовим лукавством у чин пада у грех, (Пост. 3, 4-12; Прем. Сир. 25,27), трпећи његове последице (1. Тим. 2,13-15), жена, такође, прима једно од великих месијанских обећања из историје Спасења: да ће семе - њено потомство, разрушити ђавола: "Ставићу непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезина; оно ће ти главу здробити, а ти ћеш га за пету уједати" (Пост. 3,15). Једнакост жене са мужем у чину рађања, њен посебни удео у преношењу живота, а нарочито благосиљања њеног потомства, јесу идеје које се изричито исказују у Књизи Постања.Под утицајем доцнијег јудејског законодавства, ова библијска концепција о јединству и једнакости жене и мужа радикално се изменила: иако у инфериорном стању, жена учествује у верским празницима (Пон. зак. 12,12), у култној игри (Јуд. 21 21), на жртвеној вечери (1. Днев. 1,4), у служењу при олтару (Изл. 38,8). Сара, супруга Авраамова, прима благослов Божији: "И благословићу је и даћу ти од ње сина; благословићу је и биће мајка народима" (Пост. 17,16; Рим. 9,9). Жена има улогу у очувању израиљског народа; на пример, Рута Моавићанка (Рута 4,5,11). Исто тако, зна се за неколико имена пророчица: Хулда (2. Днев. 34,22), Маријам, Мојсијева и Аронова сестра (Изл. 15,20), Девора која је била судија (Суд. 4,4) и Ана (Лк. 2 36-38).У Новом Завету, жена је позвана да има главну улогу и у историји Спасења и у животу Цркве. Тако:
  10. Волим
    marija got a reaction from w.a.mozart in Naš kutak engleskog jezika   
    Moj sin ti se zahvaljuje i pita ima li negde i testova za rešavanje https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/joooj.gif
    jedna anegdota( on je sa 5 godina krenuo na engleski sa 10 je završio srednji 2- šta god to bilo) skinula ja njegovoj profesorki i odštampala neke testove, ostavila na stolu kad on posle pola sata dolazi i kaže: mama ima li još ja rešio
    ja rekoh, nije sine to za tebe nego za Gocu, i što si ih ti rešavao
    kako što pa piše III za tre?i razred; jeste sine piše III ali za tre?u godinu fakulteta
    p.s dobio je 4+, a ja se još uvek najlepše smejem na engleskom klapklap
    kad ej majka nepismena da bar dete opismenim
  11. Волим
    marija got a reaction from Milica Bajic in Никола Тесла (1856 – 1943)   
    Anegdote iz mladosti
    Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato što je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov život i da je sve u njegovom životu njima bilo potčinjeno”.
    Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvaralaštva, života u Americi, rada u Evropi, ali i što je možda najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najviše interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takođe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u životu.
    Autor: Nikola Tesla
    Moja mladost
    Naši prvi pokušaji su potpuno instiktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno bih više ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.
    Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela.
    Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: “Ne, nema više, ti ne možes ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni...
    Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…
    Do koje mere je mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvato da je zabluda…
    Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život.
    Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda…
    Moji prvi izumiteljski napori
    Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje.
    Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnicki pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdrživo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

    Teslina kuća u Smiljanu
    Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj uživam kao i obično.
    Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice.
    Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima…
    Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je došao do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap.
    Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi , ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe.
    U sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta.
    Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača. Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren.
    Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štavise, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave.
    Sve to pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo. Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se pomisli ledila krv u žilama.
    Gospić danas
    Gospić danas
    Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti.
    Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.
  12. Волим
    marija got a reaction from Milica Bajic in Никола Тесла (1856 – 1943)   
    Nikola Tesla - biografija
    Pronalazač koji je izumeo točak modernog doba
    Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.
    Autor: Saša Stojanović
    Smiljan, mesto rođenja Nikole Tesle
    Smiljan, mesto rođenja Nikole Tesle
    Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
    Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.
    “U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu:
    -Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.
    -Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”
    Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.
    “To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”
    U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor:
    “Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”
    Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala.
    Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.
    Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.
    Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao.
    Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje.
    Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Ssvoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?
    Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta.
    Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.
    Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.
    Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.
    Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.

  13. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Aleksandra_A in Прелест   
    игуман манастира Студенице Архимандрит Тихон (Ракићевић),
    Ко не буде разумео ово што ћемо говорити, може себе сматрати срећним јер ово што следи, намењено је: - онима који су осуђивали или који осуђују и оговарају друге људе; - онима који су у друштву оних који осуђују; - онима који трпе осуде и клевете од стране других људи.
    Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше. Побожан човек задобија смирење, сигурност, „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде.
    Да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност. Да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да проплаче дан када је активније пришао Цркви.
    Зашто? klapklap

    "Лот се спасио, јер живећи у Содому, није осуђивао Содомљане"
    Свети Јован Златоусти
    Недуховна ревност почиње да се испољава тако што верник престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама.
    Где почиње а где се завршава граница у осуђивању, критиковању других?
  14. Волим
    marija got a reaction from Aleksandra_A in Спасење је само у Христу   
    Milane, brate oprosti, ali hajde malo svojim rečima
    Zar je cilj Pravoslavlja da uplašimo nevernike i da ih u startu odgurnemo?
    zar je Pravoslavlje nešto što je privilegija odabranih?
    hajde da ih bez straha uvedemo i da im pokažemo koliko je Ljubavi Hristos imao za ovaj pali svet, pa onda polako dolaze Zakoni i kanoni..
    Nemojte ljudi, strahom se ništa ne postiže, samo Ljubavlju i verom
  15. Волим
    marija got a reaction from Flojd in Казна Божија као поштовање слободе човечије...   
    Zlo nije od Boga, već od naše slobode. Čovek je stvoren po Božijem liku i slobodan. Ako bi Bog lišio čoveka njegove slobodne volje, onda bi on lišio čoveka njegove suštine, i čovek bi prestao da bude čovek. I zato, ako čovek ostaje čovek, on može da bira izmedju dobra i zla. A ako on bira izmedju dobra i zla, onda on može da izabere i zlo. Drukčije on nije čovek i nije slobodan. Na taj način Bog nije odgovoran za zlo koje se čini u svetu, već je za to odgovoran samo čovek.
  16. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Aleksandra_A in Страхови   
    čega se deca najviše boje - da će biti ostavljena,
    da nisu zaslužila da budu voljena...
    da nisu dovoljno dobra i dovoljno vredna
    crvenilo
    no može li Bog napustiti nas klapklap
    pre bih rekla da se čovek, možda i nesvesno boji da će on sam napustiti Boga
  17. Волим
    marija got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/693_SvVasilije.jpg&size=500
    Dve godine je na polici eparhijske prodavnice u Sremskoj Mitrovici stajala ikona izrađena na običnoj medijapan ploči, dok je nije kupio đakon. Kroz njegov dom su prošle stotine vernika i nevoljnika od kada se na njoj pojavila tečnost izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onom koji mirotoče mošti svetitelja..
    Proplakala ikona svetog Vasilija Ostroškog u kući đakona Aleksandra LJubanića u mačvanskom selu Noćaj, petnaestak kilometara od Sremske Mitrovice – vest je koju svaki skeptičan novinar prima s znatnom dozom neverice. Od 11. maja, kad su ukućani to primetili, pred njom su prošle stotine ljudi željnih da se molitvom spasu nevolja ili bolesti.
    Nedaleko od noćajske crkve je spratna LJubanićeva kuća s tipično “beskonačnim” dvorištem, a u uglu prijatnog velikog dnevnog boravka kućni oltar s desetak ikona i kandilom koje neprestano gori. S đakonom sede supruga mu Zorica i njihovi prijatelji prota Ivan Radović i veterinar ovdašnji Nebojša LJeskovac. Velim kako sam došao da proverim da li ikona zaista plače. Odmah me upozoriše na zabludu i dobih pouku iz pravoslavlja.
    – Ogromna je razlike između plakanja i mirotočenja. Kad pravoslavne ikone plaču, najavljuju velike nesreće srpskog naroda, kao što je bilo pred “Bljesak” i “Oluju”. Poslednji primer se zbio u Kragujevcu, kad se u porodilištu za 24 časa rodilo više Kineščića nego Srpčića. Mirotočenje je suprotna pojava. Iz desne ruke svetitelja, kojom on blagosilja, baš kako se dogodilo ovoj ikoni, može izaći samo na dobro – objasniše mi.
    LJubanić je ikonu kupio u eparhijskoj prodavnici u Sremskoj Mitrovici. Prodavac i student teologije Veljko Grubač svedoči da se iznenadio što je odabrao baš tu, koja je dve godine stajala na polici.
    – Čim sam je ugledao, reših da je kupim, mada je bila skuplja i od onih s pozlatama. Dan pred Svetog Vasilija Ostroškog, dok sam dosipao ulje u kandilo, primetim da je vlažna, ali sam bio uveren da je to od kandila koje visi baš iznad nje. Istovremeno, prijatan miris koji se širio celom kućom poterao me da potražim uzrok. Žena i ja smo dugo tražili po kući i konstatovali da miris dolazi iz pravca ikone. Zorica je u jednom trenutku dodirnula kap koja se skupila baš na kažiprstu desne ruke svetog Vasilija. Iznenadila se jer to nije bila voda nego nekakva uljana masa izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onome koji mirotoče mošti svetitelja. Odmah sam pozvao paroha Ivana Radovića da očita molitvu. Dok je čitao, prva kap je kliznula niz ruku sveca – uzbuđeno priča Aleksandar.
    Prve večeri su tri sveštenika čitali molitve, drugo veče njih devet, među njima i prota valjevski Nenad Andrić, koji je u Noćaj došao zbog ove ikone. Vest se brzo pronela i susedna mesta, pa su sve brojniji vernici počeli da dolaze u kuću LJubanića. Ikona je stalno i obilno mirotočila.
    – Stiži ljudi iz Šapca, Bogatića, Mitrovice, Beograda, Valjeva, Novog Sada… Pale sveće, mole se za spas duša svoje i svojih najbližih, za ozdravljenje – kaže mladi đakon, i dodaje da je mnogo i onih koji ne veruju, pa dođu da se uvere da je to prevara – najčešće tvrde da se drvo na kojem je slikana suši pa iz njega curi nekakva smola.
    Pitali smo i stručnjake za preradu drveta koji tvrde da je nemoguće da iz medijapana, na kojem je urađena, krene bilo kakva tečnost. Punih deset dana ona je mirotočila, a potom prestala. I onda, 12. jula, na Petrovdan, hramovnu slave noćajske crkve, nastavila i od tad ne prestaje.
    Đakon ne želi da govori o primerima nevoljnika kojima je čudotvorna ikona pomogla.
    – Mnogo je priča o tome. Najpotresnija je o slepom dečaku koji sad uspeva da razazna svetlo i tamu. Meni je važnije da vidim izraz blagosti na licima ljudi koji dođu do ikone. Za mene je ona i presveta i čudotvorna, a ako nekom pomogne – tim bolje – kaže LJubanić, i napominje da su vrata njegovog doma širom otvorena za sve nevoljnike.
    Prota Radović veli da možda i nije dobro što ikona postaje predmet medijske pažnje, jer je u mentalitetu ljudi da crkve i manastire posećuju samo kad su u nevolji. Zato ovu ikonu nedeljom nose na liturgiju u seosku crkvu kako bi što više ljudi moglo da je vidi i celiva. Laži i prevare nema. Po pravoslavnim kanonima, ikona postaje sveta činom osvećenja a tek onim što projavi postaje čudotvorna. Nema zemaljskog zakona niti ljudi koji je mogu proglasiti za svetu. To mogu samo dobra dela koja ona učini.
    Diskretno proveramo zid s druge strane. Suv k’o barut. Tog dana supruga Zorica nije još pristavila ručak na šporet. Samo kandilo gori. Ali na drugim ikonama nema tragova kondenzacije. Prstom dodirujemo tečnost s vlažnog rama. Stvarno miriši. Kao ruzmarin. Al’ kao i da nije. Od đakona dobijamo na dar kesicu u kojoj je mala ikonica svetog Vasilija i parče vate natopljeno mirišljavom tečnošću s čudotvorne ikone.
  18. Волим
    marija got a reaction from AnaLaz in Православна чуда   
    ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO
    ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi.
    Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena.
    -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban.
    Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod.
    -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac.
    Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru.
    Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona.
    Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate.
    Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući.
    Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova.
    Pravila korišćenja čudotvornih zrna..
    Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju.
    U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas".
    Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas".
    Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove.
    Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti.
    манастир Лепавина
  19. Волим
    marija got a reaction from ines in Рецепти за посна јела   
    Slana idea od pecenih paprika
    Potrebni sastojci:
    - 20 gr kvasca
    - 2 dl piva
    - 1 dl ulja
    - 25 kasika brasna
    - so
    - 10 pecenih mesnatih paprika
    - 2-3 krompira
    - 100 gr margarina
    - 300 gr posnog majoneza
    - veza persuna
    - 5 kiselih krastavcica
    - vegeta
    - biber
    - 50 gr pecenog susama
    Nacin pripreme:
    Otopiti kvasac u soljici mlake vode, dodati mu kasicicu soli i secera, pa sacekati da nadodje. Umesiti testo od nadoslog kvasca, piva, ulja, brasna i soli. Izruciti testo u pleh i preko njega poredjati pecene, oljustene, ociscene od semena i dobro ocedjene polovine pecenih paprika. Peci u cetvrtastom plehu, na papiru za pecenje, oko 20 minuta, na 200 stepeni.
    Fil:
    Penasto umutiti margarin i majonez. Obariti i propasirati krompir. Sitno iseci krastavcice i persun. Sve sastaviti i dobro umutiti. Posoliti, pobiberiti i dodati vegete po ukusu.
    Pecenu koru iseci po duzini na dva dela. Tortu nafilovati, posuti secenim susamom i ostaviti da se dobro ohladi.
  20. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in Како ми православни видимо сами себе? Какви смо ?   
    i te kako je smisleno i uglavnom tačno ma koliko bolelo....
    sujetni smo i gordi
    ja lično, kad god se popnem jednu lestvicu gore, već idućeg trenutka padnem  dve dole
    i onda opet ustajem, i stalno padam i stalno ustajem
    kad nemam snage da ustanem, On me nosi
    i Bogu hvala da On ne diže ruke od mene i da zbog Njegove velike ljubavi opet učim da hodam
    davno napisah o sujeti u pravoslavlju samo ću deo kopirati, oprostite na predugom postu
    Gordost ne znači samo uništenje ljubavi, nego i uništenje harmonije, uopšte uništenje istine stvari; jer ona znači odsustvo osećanja stvarnosti.
    Koliko je samo tragikomičan gord čovek.
    Koliko je samo slep za stvarnost u sebi i za stvarnost oko sebe.
    On u sebi vidi sve, a van sebe ništa.
    On ne vidi svet onakav kakav on u stvari jeste;pun darovitih i mudrih ljudi, daleko darovitijih i mudrijih od njega samoga, svet koji je bogat  u ljudskoj dobroti i osećanjima.
    Njemu se čini da je čitav svet smesa od gluposti, slabosti i prostote, i da on i njegova izuzetna i dragocena darovitost i čistota u tom svetu svetli nekim nadzemaljskim sjajem, kao što zrno zlata svetli u prljavom mulju.
    Na ulici u kući, u kancelariji, među drugovima, kada jede, kada govori, u svako vreme i na svakom mestu on se trudi da istakne svoju genijalnost, otmenost, smirenoumlje, svoju nadmoćnost nad drugima.
    On razume.
    On sve zna.
    *****
    Болесна је душа моја од овога света.
    Од лажних пророка и притворених пријатеља.
    Од свезнајућих и свевидећих.
    Од праведника и судија.
    Болесна је душа моја од неправде, среброљубља, гордости, фарисејске оданости, лажне понизности.
    Дошао си два пута да донесеш Љубав и Радост.
    Колико пута мораш доћи да би човек нешто научио.
    Куцаш на врата срца а ретки Ти отварају.
    Траже Те а не желе Те примити.
    Желе узети а ништа не дати.
    Не схватају да не постоје 'моја права' или 'његова права', већ 'оба', у заједничком односу.
    Тај, тачан однос одређује јеванђелска реч: 'Љуби ближњега својега као самога себе' (Мк 12, 31).
    Реч је о надилажењу њега и мене, о уздизању у заједницу личности, у уздизању у Тебе.
    ko ima uši da čuje čuće...
    p.s nekada sam bila administrator pa mi nije problem da nađem i iskopam temu za koju smatram da je uvek aktuelna
  21. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in Како ми православни видимо сами себе? Какви смо ?   
    mislim da  mi sami sebe i ne geldamo, zašto bismo gledali sebe kada je lakše gledati druge i tražiti njihove mane a ne svoje
    mislim da većina sebevidi kao bezgrešne i pravednike
  22. Свиђа ми се
    marija got a reaction from SerbCro in "Pravednik"   
    Sudio je strogo. Prezirom je šibao poroke, sa strašću je razobličavao razbojništvo i nadmenost, izvrgavao ruglu uskogrudu ograničenost, brljivu nesposobnost i gnusni nedostatak morala. Smatrao je sebe jednim od poslednjih preostalih pravednika.
    Video je sebe kao sjajnog viteza koji, neustrašivo, ne hajući za sebe, stoji na braniku najviših ljudskih vrednosti.
    Doživljavao je sebe kao borca bez straha i mane koji na megdan izaziva nikogoviće i ništarije, podlace i prevarante, hulje i nasilnike, štiteći lakoverne, slabe i bespomoćne.
    Bilo je ipak u njegovoj strasti previše zagriženosti da bi bila skrena.
    Bilo je u njemu previše mržnje i previše gneva koji teško da bi mogli proizaći iz visokih načela kakva je propovedao.
    Bilo je u svemu tome nečeg duboko ličnog, što nije priznavao ni sebi ni drugima.
    Njegova je pravda zapravo bila s mukom prikrivena osveta svima koji su ga na bilo koji način i u bilo čemu prevazilazili, svima onima koji su ga užasno uvredili samim tim što su ga u bilo čemu nadmašili, svima onima kojima je, i ne znajući to, zbog bilo čega zavideo.
    A skoro svakom je nalazio razlog da zavidi. Jednima zbog uspeha ili poznatosti, drugima zbog moći ili uticaja, trećima zbog samopouzdanja, opuštenosti ili zadovoljstva sobom. I tako dalje, i tako dalje. Spisak je praktično beskonačan.
    Njegova duboka, prodorna i neumoljiva zavist poticala je iz potrebe da u svemu bude ispred i iznad svih. Da postane sila koja će sve pokretati i centar oko koga će se sve obrtati.
    Tako je sebi postavio neostvariv cilj. Otuda osećanje promašenosti koje ga proganja, otuda jed koji ga nagriza.
    Morao je uvek biti najbolji jer je strahovao da je najgori.
    Verovao je da je pravednik a zapravo je bio očajnik.
    Očajnik koje je sebe prezreo i stoga bio prinuđen da prezire druge, očajnik koji je sebe zgazio i zato stao da gazi po drugima.
    Njegova je pravda bila osveta, njegova osveta izraz očajanja, njegovo očajanje proizvod neostvarivog cilja, neostvariv cilj posledica odbacivanja vlastitog bića.
    http://www.iza-ogledala.com/n/content/view/72/
  23. Свиђа ми се
    marija got a reaction from ines in О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУ   
    О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУСвети Нил МироточивиОд око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и челомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и убиства.И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то - обмана Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са пута и привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога.Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и изабране... Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и слуге његове. Da li je to vreme počelo?kakvi smo danas u odnosu na juče? 0102_laugh
  24. Свиђа ми се
    marija got a reaction from Јелена М. in Брак - заједница мушкарца и жене   
    zaljubljenost je stanje, ljubav je odluka,  kad zaljubljenost prođe tek onda vidimo da li ima ili nema ljubavi.
    Brak je zajedničko sazrevanje, velika odgovornost, brak je učenje u dvoje gde se moraju praviti kompromisi, gde jedna strana upotpunjuje drugu. gde se oba partnera trude da budu "jedno" na korist onog drugog a u slavu Hrista ( pošto nisi vernik vinstone zanemari ovo u slavu Hrista poklon )
    ”Brak je kao duboki bunar, pun bistre pijaće vode. Možeš da spuštaš u njega vedro I vadiš vodu celog života i nikad ga nećeš isprazniti. Uvek ceš vaditi bistru i svežu vodu.”
    Odeljak koji se nalazi u Efescima je posebno dubok kada se radi o uspešnom Biblijskom braku. "Žene da se pokoravaju svojim muževim kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao Spasitelj svoga tela " (Efescima 5:22-23). "Muževi, volite svoje žene − kao što je i Hristos zavoleo crkvu i samog sebe predao za nju" (Efescima 5:25). "Tako su i muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu− samog sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje −kao i Hristos Crkvu" (Efescima 5:28-29). "Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo" (Efescima 5:31).
  25. Волим
    marija got a reaction from ines in Starac Arsenije svetac u logoru   
    Отац Арсеније: јеромонах, политички затвореник, духовник . Књигу је приредио духовни син оца Арсенија, који се потписао као слуга Божји Александар. У књизи је описан страдалнички животни пут једног од највећих и највољенијих духовника Руске Православне Цркве, јеромонаха оца Арсенија (Стрељцова). Отац Арсније је провео више од 30 година по бољшевичким затворима и казаматима, од чега скоро 15 у једном од злогласних логора специјалног режима у Сибиру. Вера са којом је подносио заточеништво и љубав коју је имао према свима, како према својим састрадалницима, тако и према гонитељима, задивљује и укрепљује и данас. Књига такође обилује сведочењима духовне деце оца Арсенија које је било веома много.
    Неколико биографских података
    Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.
    Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.
    Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.
    Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.
    Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор ‘’специјалног режима’’, који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора ‘’специјалног’’ режима скоро нико није излазио жив.
    Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.
    Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:
    1894 – 1975
    Казивања о своме духовном оцу саставио слуга Божји Александар
    Увод
    У новије време штампана су многа сведочанства о животу политичких затвореника у Русији у Стаљиново доба. Писали су их научници, припадници војске, писци, бивши бољшевици, образовани људи свих занимања, али и прости људи, сељаци и радници. Ипак, мислим да до данас нико није писао о милионима Православних који су оставили своје животе по стратиштима логора и казамата, који су били подвргавани најстрашнијим мучењима и ислеђивњима. Они су страдали и гинули за своју веру, у име Бога којега се никада нису одрекли. Умирући, они су Му појали хвалу и Он их није напустио.
    Запечатити усне и ћутати о овоме значило би препустити забораву све патње, крстоносни пут и смрт милиона мученика који су пострадали Бога ради и ради нас који смо остали да на земљи живимо.
    Наша је дужност пред Богом и пред Његовим људима да проговоримо о овим мученицима.
    У ова претешка времена пострадали су најбољи мужеви Руске Православне Цркве: свештеници, епископи, старци, монаси и дубоко верујући народ у коме је горео неугасиви пламен вере. По својој снази, ова вера беше једнака оној коју су исповедали први мученици за Христа, можда чак и јача. У овој књизи сусрешћемо се са само једним од ових, још увек неканонизованих светитеља. А колико је много било оних који су нас ради страдали!
    Двадесет је векова човечанство узрастало у Богопознању. Хришћанска вера је људима даровала светлост и живот; па ипак, у овом, двадесетом веку, било је и таквих људи који су свесно одбацили ово богато и свето наслеђе и који су се определили за зло. Умножавајући то зло у себи и другима, послали су милионе невиних људи у мученичко страдање и смрт.
    Бог је благоизволео да са оцем Арсенијем проведем у логору само кратко време. Ипак, и то мало времена проведено са њим било ми је довољно да уђем у веру, да постанем његово духовно чедо, да кренем његовим путем, да будем сведок његовој дубокој љубави према Богу и људима, да схватим шта значи бити прави Хришћанин.
    Прошлост се не сме заборавити – она је темељ садашњости и будућности. Зато осећам да ми је дужност да сакупим што више материјала о животном путу оца Арсенија. Да бих сабрао сва ова драгоцена казивања о њему, разговарао сам са његовом духовном децом, читао писма која им је писао и сведочења људи који су га познавали.
    Духовне деце оца Арсенија је било много. Куд год га је Бог слао, стицао је нова духовна чада. Било их је у граду у коме је раније живео док је био историчар уметности, а касније рукоположен за свештеника и у коме је основао заједницу верујућих – Хришћанско братство, било их је у селима у којима је био протеран, било их је у градићу изгубљеном у шумовитом северу где је провео неколико година, а било их је и у злогласном логору ‘’специјалног режима.’’ Међу његовом духовном децом било је фабричких радника, сељака, интелектуалаца, криминалаца, политичких затвореника, бивших комуниста, као и логорских старешина разних чинова. Долазећи у додир са оцем Арсенијем, они су постајали његова духовна деца, пријатељи, верници и следбеници.
    Да! Беше их много који су, када су га упознали, кренули за њим. Они које сам лично познавао испричали су ми оно што су о њему знали и чему су били сведоци.
    Приликом сваког сусрета са оцем Арсенијем, покушавао сам да сазнам више о појединостима из његовог живота, но мада смо често разговарали, ретко је говорио о себи. Неке од тих разговора успео сам да забележим док је још био жив. Тада сам му давао своје белешке да их прегледа и питао га: ‘’Је ли овако било?’’ ‘’Да’’, одговарао би увек. А онда би увек додао: ‘’Све је нас Бог повео различитим стазама и путевима, и сваки човек има, ако се само потрудиш да дубински сагледаш његов живот, нешто о чему је вредно писати. Мој живот је, попут многих, увек био испреплетан са животима других људи и текао упоредо са њиховим. Свачега је ту било. Али све је Бог тако уредио.’’
    Често се дешавало да понешто исправи у мојим белешкама. Тада сам, наравно, морао да мењам називе места и имена скоро свих људи о којима је било реч. Неки од њих су и даље међу живима и – ко зна? Зла времена се могу повратити.
    Трагање за материјалом је било напорно, али је уродило плодом: многа казивања и сећања изнета су у овој књизи. Обрада књиге је далеко од савршенства, али успева да оживи пред нама лик оца Арсенија.
    Када сам започео посао, нисам имао представу о количини материјала који ће ми бити доступан, нити сам знао које ће природе тај материјал бити. Сада, по обављеном послу, мишљења сам да је најкорисније да се књига подели на три дела: први део носи назив Логор, а други део, састављен из већ прикупљених записа, назвао би се Пут. Други део би садржавао писма, сећања и казивања људи који су познавали оца Арсенија. Што се трећег дела тиче, материјала има много, а биће потребно и много рада да се све то обједини. Нека би ми Бог помогао у томе.
    Сујета би била рећи: ‘’Ја сам сакупљао’’, ‘’ја сам писао.’’ Много је људи прикупљало, записивало и делило са мном сећање на оца Арсенија. За овај подухват заслужно је на десетине људи који су познавали и волели оца Арсенија. Ја сам само покушао, као и сви они које је отац Арсеније подигао и усмерио на пут вере, да му се макар мало одужим што ме је избавио од пропасти и дао ми нови живот.
    По читању ове књиге, помолите се за здравље и спасење слуге Божјег Александра. То ће бити моја велика награда.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...