Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Srna

Члан
  • Број садржаја

    49
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Srna got a reaction from ines in SRNA U IZGUBLJENOM RAJU   
    АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ

    СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
    ИСПОВЕСТ
    Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.
    По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из  радости  у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...
    А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета...
    Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато  су очи  замагљене од  суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми  зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена  пелином,  пресићена  чемером.  Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...
    Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа  у  мене  из  сваке  ствари,  зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
    Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио  нешто  што  је  трајно  као  бесмртност  и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.
    Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...
    Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо,  ка теби - благи  човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.
    Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем  за  све  тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми  бескрајна, и сузе  безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...
    Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . .  О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку...
    Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју  тугу у радост...
    Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна...
    У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи...
    Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.
    Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.
    Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.
    Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!
    У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По  земљи  је  ходио,  и  небо  на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.
    Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.
    Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази...
  2. Свиђа ми се
    Srna got a reaction from Nikola Stojanovic in SRNA U IZGUBLJENOM RAJU   
    АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ

    СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
    ИСПОВЕСТ
    Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.
    По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из  радости  у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...
    А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета...
    Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато  су очи  замагљене од  суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми  зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена  пелином,  пресићена  чемером.  Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...
    Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа  у  мене  из  сваке  ствари,  зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
    Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио  нешто  што  је  трајно  као  бесмртност  и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.
    Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...
    Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо,  ка теби - благи  човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.
    Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем  за  све  тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми  бескрајна, и сузе  безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...
    Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . .  О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку...
    Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју  тугу у радост...
    Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна...
    У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи...
    Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.
    Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.
    Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.
    Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!
    У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По  земљи  је  ходио,  и  небо  на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.
    Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.
    Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази...
  3. Волим
    Srna got a reaction from AnaLaz in Бити жена у цркви   
    Тело не прља душу

     
    ПИТАЊА као што су покривање главе жене на богослужењу, ”нечистоћа” жене у менструалном периоду, ћутање жене у цркви, послушност и потчињеност мужу - ”а жена да се боји свога мужа” (Еф. 5, 33), наслеђена су из обредног живота и племенске традиције јеврејског народа и као таква представљају увреду за жену и сувишни рудимент прошлости, потпуно стран хришћанству. Хришћанство није религија обредне форме, већ религија духовне чистоте и подвига у врлинском животу кроз љубав према Богу и ближњима.
    Господ Христос, као савршена натполна личност, решио је родне односе по принципу потпуне равноправности између мушкарца и жене, уз поштовање њихових природних посебности. Међутим, поменута питања женског статуса у црквеном и породичном животу, наслеђена из јудејства и паганства, као воденични камен висе о врату Цркве већ два миленијума. Њихова апсурдност и бесмисленост компромитују богооткривеност хришћанства и његова својства довршене и савршене религије.
    Треба отворено рећи: ”женско питање” није проблем жена, него, изнад свега мушки проблем. Проблем мушких комплекса и фрустрација који кључају у тамним дубинама мушке природе. То је хаотични вртлог стихија страсти и патолошке везаности за жену и мајку. Едипов комплекс из дубине подсвести врши на мушкарца страшан притисак. Ни крива ни дужна, жена је постала жртва тих мушких психопатолошких слабости, проблема и мука. На мушкарцима је да та питања реше у себи и са собом, својим напором и подвигом, уз благотворну помоћ жене. У хришћанству се то решава кроз монашко и брачно подвижништво. Модни детаљи ИМАЈУЋИ у виду све димензије богооткривености и савршенства хришћанске религије, питање покривања или откривања главе жене у храму, на молитви, на улици и јавном животу уопште, по својој бизарности највише личи на доконе и малициозне старозаветне фарисејске спекулације и доколице. Оне, свакако, нису на нивоу озбиљности хришћанства. То што се свети Апостол Павле бавио њима, само сведочи о једном епизодном локалном инциденту везаном за Коринт.
    Познато је да је у то време Коринт био град моралне запуштености, да је чак важио као симбол неморала. ”Живети по коринтски” - значило је живети неморално. Коринћанке су се претерано шминкале, а косу су украшавале разним накитима, перлама, локнама и тракама. То је био имиџ и ”модни детаљ” коринтских жена, вашарски и карневалски. Сасвим је разумљиво што их Апостол опомиње на пристојност и саветује покривање главе као скривање њиховог кича и неукуса како се хришћански храмови не би претварали у вашарске и карневалске писте.
    Проглашавати те савете као правила понашања за сва времена у практичном црквеном животу, најблаже речено, делује бесмислено. Јер свако време има своје стандарде пристојности и поретка у јавном животу.
    Жена хришћанка треба највише да води рачуна о украшавању своје душе хришћанским врлинама. Доброта, племенитост и побожност - најлепши су украси жене и мушкарца. Ако поседују те особине, сами ће најбоље знати како да дођу у храм на молитву. Са марамом на глави или без мараме, потпуно је неважно и небитно. Важно је шта је у глави и срцу.
    У свакодневном животу, данас, жене ретко носе мараме, нарочито у урбаним срединама. Треба повести рачуна о томе да се ношење мараме у храму не претвори у потребу скретања пажње на себе, неку врсту мимикрије и маскирања. Жена хришћанка се пристојно облачи у свакодневном животу. Тако треба долазити у храм, у оделу, дакле, у коме се појављује у озбиљним и свечаним приликама.
    Новокреирана ”црквена костимографија”, дуге мараме и шалови, дуге сукње и џемпери, скрећу пажњу и у храму и на улици. О Христу и хришћанству не сведоче ништа. Оне сведоче искључиво о онима које их носе. Треба се чувати ”квасца фарисејског, а то је лицемерје” (Лк, 12, 1), те Господ саветује својим следбеницима да се чувају оних ”који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва места у синагогама... и лажно се моле дуго”, и додаје, да ће они ”још већма бити осуђени” (Лк. 20, 26-47).
    Христос и хришћанство се, дакле, баве унутарњим човеком, његовим духовним потребама, изазовима и проблемима, а не крпицама и локницама. И овде се жена појављује као жртва мушке надобудности самозваних ”великих духовника” и ”духовних отаца”, који се на секташки начин баве менталним и костимографским инжењерингом, што наноси велику штету хришћанству и дискредитује његову улогу и мисију у савременом свету.
    У Старом завету код Јевреја важило је правило: ”Жена кад има време, кад иде крв од тела њена, нека се одваја седам дана, и ко је се год дотакне, да је нечист до вечера. И на што год легне или седне, да је нечисто... И ко се дотакне постеље њене или чега на чему је она седела, нека опере хаљине своје и нека се окупа у води и биће нечист до вечера. А ко би спавао с њом те би нечистота њена дошла на њега, да је нечист седам дана, и постеља на којој лежи да је нечиста” (3. Мој. 15, 19-24). По прописима Мојсијевог закона, жена се, дакле, одвајала од осталих у време менструалног периода, јер сваки додир са њом значио је за њих култну и обредну нечистоту. Исто тако, нечистота је трајала 40 дана по рођењу мушког, а 80 дана по рођењу женског детета.
    У Новом завету, Господ Христос доноси ново учење које се темељи првенствено на духовној и моралној чистоти. Никаква физичка нечистота не може учинити човека морално и молитвено нечистим. Племенита хришћанска младица накалемљена на старом стаблу јудаизма, била је у почетку изложена снажном бујању сокова јеврејске религије, који су продирали у хришћански калем. Јављала су се многа погрешна учења о жени, међу њима и о њеној телесној нечистоти.
    Ново учење
    СТАРИ хришћански спис високог ауторитета - Апостолске Установе, борећи се против тога, даје следеће упутство хришћанским женама: ”Стога одврати се од празних речи, о жено, и сећај се увек Бога који те је створио, и моли му се, јер је твој и свију Господ. И учи Његове законе не обзирући се ништа на физичко чишћење..., ни порођај, ни побачај (ненамерни), ни нечистоту телесну, јер су оваква обзирања проналасци глупих људи који немају ума. Јер нити сахрана човека, нити мртве кости, нити гроб, нити какво јело, нити ноћно истечење може испрљати људску душу, него само непобожност и безакоње према Богу, и према ближњем неправда, тј. отмица, велим, или насиље, или нешто против праведности према њему, прељуба и блуд”.
    БЕЗ ТАБУА И КЛИШЕА
    КЊИГА протођакона мр Љубомира Ранковића “Жена икона цркве и благо света” баца ново светло на “женско питање” у хришћанској заједници. Ову врло актуелну тему, и код нас и у свету, аутор разматра смело, слободно, без табуа и клишеа. Из Ранковићеве књиге, коју је недавно издао шабачки “Глас цркве”
    IZVOR: Eparhija Sabacka - Glas Crkve
  4. Волим
    Srna got a reaction from Gresni rab Boziji in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic

    Rođenje i rano detinjstvo
    Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih - Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.
    Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija - Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu “Bošnjaci”. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome “Putešestviju po Serbiji”, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.
    Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - “Molitva roba u tamnici”.
    Osnovna škola i gimnazija
    Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama.
    Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.
    Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.
    Upis u Bogosloviju
    Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.
    Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost - mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja,Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea... Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: “Hriste, dođi u Aziju”, “Indijska pisma”, “Indijski Savle” i dr.
    Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u "Hrišćanskom vesniku", pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.
    Dva doktorata
    Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.
    U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”.
    Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.
    U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.
    Monašenje
    Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime - Nikolaj.
    Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno - duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.
    Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti” i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.
    Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda”. Pozdravqen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.
  5. Волим
    Srna got a reaction from kopitar in О васпитању деце   
    МАЈЧИНА  МОЛИТВА
    Оче Свети, Бесмртни, из кога излазе сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим. Сачувај их у твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима. Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светога Имена, а на корист осталих људи. Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то. О, Господе, просвети разум моје деце Твојом премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле. Усади у срца њихова страх и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без грешности. Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином. Чувај усне њихове од свих клевета и лажи. Благослови моју децу, да би могла напредовати у врлинама и светости и расти у под Твојом заштитом, а и љубави поштених људи. Нека би њихови анђели чувари били са њима и чували их у младости  од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од свих замки нечистих духова. А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени своје Лице од њих , него, према Твоме великком милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од свакога греха. Награди моју децу овоземаљским добрима и свим што им је потребно за спасење. Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог. О добри Господе ја Ти се моолим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце. Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан страшног суда Твога, и да без страха кажем : Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име.          
    Амин
  6. Волим
    Srna got a reaction from Интегра in О васпитању деце   
    МАЈЧИНА  МОЛИТВА
    Оче Свети, Бесмртни, из кога излазе сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим. Сачувај их у твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима. Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светога Имена, а на корист осталих људи. Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то. О, Господе, просвети разум моје деце Твојом премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле. Усади у срца њихова страх и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без грешности. Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином. Чувај усне њихове од свих клевета и лажи. Благослови моју децу, да би могла напредовати у врлинама и светости и расти у под Твојом заштитом, а и љубави поштених људи. Нека би њихови анђели чувари били са њима и чували их у младости  од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од свих замки нечистих духова. А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени своје Лице од њих , него, према Твоме великком милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од свакога греха. Награди моју децу овоземаљским добрима и свим што им је потребно за спасење. Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог. О добри Господе ја Ти се моолим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце. Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан страшног суда Твога, и да без страха кажем : Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име.          
    Амин
  7. Волим
    Srna got a reaction from Bokisha in О васпитању деце   
    МАЈЧИНА  МОЛИТВА
    Оче Свети, Бесмртни, из кога излазе сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим. Сачувај их у твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима. Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светога Имена, а на корист осталих људи. Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то. О, Господе, просвети разум моје деце Твојом премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле. Усади у срца њихова страх и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без грешности. Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином. Чувај усне њихове од свих клевета и лажи. Благослови моју децу, да би могла напредовати у врлинама и светости и расти у под Твојом заштитом, а и љубави поштених људи. Нека би њихови анђели чувари били са њима и чували их у младости  од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од свих замки нечистих духова. А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени своје Лице од њих , него, према Твоме великком милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од свакога греха. Награди моју децу овоземаљским добрима и свим што им је потребно за спасење. Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог. О добри Господе ја Ти се моолим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце. Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан страшног суда Твога, и да без страха кажем : Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име.          
    Амин
  8. Волим
    Srna got a reaction from Number15648 in Starac Kleopa   
    KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA
    (iz knjige "Put neba")
    Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina.
    Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri i
    nije mu Bog odgovorio.
    Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: - Avo Ilarione!
    - Molim, Gospode?
    - Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem došao.
    Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
    Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u
    vidu aždaje.
    Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi - nad šumom i drugi - po vazduhu; koliko pogled obuhvati - samo đavolske čete.
    Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: "Ne boj se", naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.
    Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: - Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
    I reče jedan: - Gospodaru, ne znamo!
    - Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji
    mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i učiniću ga velikim generalom nad ostalima.
    Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: - Živ bio, tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude!
    - No da vidimo!
    - Ja - veli on - kažem čoveku ovako: "More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio!".
    Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima samovlasnost koju mu je bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.
    I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira. Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz naše službe. I tako postupam sa svakim.
    I upitao je satana: - Jesi li moge obmanuo?
    - Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
    - Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
    - Zbog čega, tvoja mračnosti?
    - Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti! (up. Sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali
    nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: "More čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom". I čovek, budući ukoren strahom Božijim, to napušta. "More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema tazama?" - Jesi li postradao tako? - Postradao sam i tako!
    - Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.
    I pozvao je jednog komandant, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
    - Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!
    Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi bolji.
    Izađe drugi na raport.
    - Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
    - Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
    - Hromi se zovem.
    - Kako ti obmanjuješ ljude?
    - Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom svetu.
    - I jesi li obmanuo mnoge?
    - Mnoge sam obmanuo!
    - I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije, nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas boga u čoveku, i cim je zgrešio, grize ga: "Zašto si tako učinio?" Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko
    kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
    Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje, prim.izd.) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. "Zašto se učinio i zašto se razgnevio Boga takvim gresima?"
    Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i - posle savesti - kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nama pakla, na nema raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se
    dokazuje da postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si - rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta - glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku korist!
    Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim
    raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio
    nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim
    đavolskim četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i
    ne ume da obmanjuje ljude.
    Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo kao i prvi koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
    I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
    Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
    - Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.
    Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije neko više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo.
    Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna beše konjska. Imao je znake pakla na svom čelu, rep beše dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je izašao, otišao je pred stanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu: - Živ bio, tvoja mračnosti!
    Satana ga pita: - Kako se zoveš?
    - Kusi se zovem!
    - Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, da ih dovodiš u moje carstvo.
    Kusi je rekao: - Ni tvoja mračnost ne zna šta znam ja!
    - Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da zadobijaš duše.
    - Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim dušama toliko hiljada godina, i njom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao duše svakoga dana.
    - I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje carstvo?
    - Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na raport. Čovek zna da ne može služiti dva gospodara i lako ga zadobije anđeo za svoju stranu. Ali neću reći čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema đavola, nema anđela, nama pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i anđela i pakla.
    Ja toliko kažem čoveku: "More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima anđela, ima večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?"
    Ako je dete, kažem mu: "More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu! Nemoj da izgubiš mladost tako uzaludno, jer život treba proživeti!"
    A ako je mladić, kažem mu: "Nakon što se budeš oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, čini sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje čovekovu nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije".
    Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra! "Kakvu milostinju hoćeš sada da činiš? Ne žuri! Pokajaćeš se pred smrt! Sada hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti, jer post je za stare! Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu? Pa sada imaš posla. Eto, imaš da gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz
    ćerkama, imaš da ženiš i udaješ. Imaš toliko!"
    I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu kazujem: "Ostavi za drugi put". Kada dođe anđeo i kaže mu: "More čoveče, daj podušje za mrtve!", ja mu kažem: "Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da praviš svadbu, imaš da činiš to i to!" Anđeo dolazi i kaže mu: "More čoveče, hajde otpočni postiti postove, tokom godine, sredom i petkom!" Ja mu kažem:
    "Nemoj postiti, jer ćeš izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš imanja, imaš da gajiš decu!"
    Ili dolazi anđeo i kaže mu: "More čoveče, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi psovke!". "Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku, razdrešiće me i gotovo. Pa knjiga kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se
    možeš provoditi ovako!"
    S tim me svi slušaju - kaže đavo - i stalno odlažu dobro delo od danas do sutra.
    Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude, govoreći: Danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev 3, 7-8). I kao što sam kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize zbog greha i kaže mu: "Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se bludničenja, ostavi se psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi se zlih stvari, zavisti, zlobe, svađe". Bog mu zapoveda danas, a mi mu kažemo: "Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!"
    I kazujemo mu ovako: "Daj meni današnji dan i ti uzmi sutrašnji!" I tako je - veli - greh u čoveku, kao kad bi uzeo velik ekser i bradvom počeo da ga ukivaš u suvo hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput, dvaput, triput, lako možeš izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukuješ, treba da rascepiš drvo!
    Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari, tim ga se teže može odvići.
    Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar čistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio je zelenu rđu, ne možeš ga više ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš. Takva je duša kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli
    da će ga sutra ili preksutra ostaviti lakše. Jer po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i uobičajavanje postaje druga priroda; navika postaje druga priroda, i čovek čini greh hteo-ne hteo, i s velikom se mukom čovek oslobađa greha, nakon što je ovaj ostareo u njemu!
    Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi očaj, pretposlednji stepen. I kada sam video čoveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I tako ja uspevam da ih obmanem, jer hiljade i milioni ljudi odlažu pokajanje od danas do sutra, i svi postaju robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-prekosutra sve više hvata korene i sve je teži. A kada čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na njega s velikom silom: "Zar si glup, more? Sa mnom si živeo! kako da se maneš mena? Šta još preostaje? Da živiš kako te ja učim i kako si navikao na mene!"
    Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i obmanuo toliko duša, da one padaju u pakao kao što padaju pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: "Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite glupi da ga otpočnete baš od danas ili baš od ovoga časa!"
    Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u paklu četu od hiljade i stotine hiljada mojih učenika, koje sam tako naučio, i šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho: "Čoveče, za dobro delo ima još vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti". I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i
    guram ovim savetom!
    Tada je satana rekao: - Bravo! Najbolji savet - da učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra: "Baš danas hoćeš da se ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas hoćeš da tvoriš milostinju? Zar ne vidiš da nemaš vremena? Ostavi za sutra!"
    Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu i štap da tri minuta vladaš paklom, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove vekova.
    Nakon što je video i čuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i nije više video ništa i nije se više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što beše čuo, kako satana obučava svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče ljude da odlažu pokajanje.
    Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: - Avo Ilarione!
    - Molim, Gospode?
    - Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto video si svojim očima i čuo svojim ušima kako!
    Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napiši sve što si video, sve što si čuo svojim ušima, da ostane za naraštaje koji će doći, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet đavola da bi zadobili duše za carstvo pakla, jeste da uče čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra, od sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u pakao!
    Amin.
  9. Волим
    Srna got a reaction from Ignjatije in Starac Kleopa   
    KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA
    (iz knjige "Put neba")
    Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina.
    Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri i
    nije mu Bog odgovorio.
    Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: - Avo Ilarione!
    - Molim, Gospode?
    - Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem došao.
    Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
    Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u
    vidu aždaje.
    Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi - nad šumom i drugi - po vazduhu; koliko pogled obuhvati - samo đavolske čete.
    Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: "Ne boj se", naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.
    Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: - Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
    I reče jedan: - Gospodaru, ne znamo!
    - Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji
    mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i učiniću ga velikim generalom nad ostalima.
    Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: - Živ bio, tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude!
    - No da vidimo!
    - Ja - veli on - kažem čoveku ovako: "More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio!".
    Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima samovlasnost koju mu je bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.
    I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira. Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz naše službe. I tako postupam sa svakim.
    I upitao je satana: - Jesi li moge obmanuo?
    - Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
    - Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
    - Zbog čega, tvoja mračnosti?
    - Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti! (up. Sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali
    nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: "More čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom". I čovek, budući ukoren strahom Božijim, to napušta. "More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema tazama?" - Jesi li postradao tako? - Postradao sam i tako!
    - Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.
    I pozvao je jednog komandant, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
    - Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!
    Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi bolji.
    Izađe drugi na raport.
    - Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
    - Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
    - Hromi se zovem.
    - Kako ti obmanjuješ ljude?
    - Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom svetu.
    - I jesi li obmanuo mnoge?
    - Mnoge sam obmanuo!
    - I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije, nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas boga u čoveku, i cim je zgrešio, grize ga: "Zašto si tako učinio?" Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko
    kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
    Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje, prim.izd.) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. "Zašto se učinio i zašto se razgnevio Boga takvim gresima?"
    Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i - posle savesti - kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nama pakla, na nema raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se
    dokazuje da postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si - rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta - glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku korist!
    Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim
    raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio
    nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim
    đavolskim četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i
    ne ume da obmanjuje ljude.
    Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo kao i prvi koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
    I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
    Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
    - Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.
    Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije neko više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo.
    Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna beše konjska. Imao je znake pakla na svom čelu, rep beše dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je izašao, otišao je pred stanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu: - Živ bio, tvoja mračnosti!
    Satana ga pita: - Kako se zoveš?
    - Kusi se zovem!
    - Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, da ih dovodiš u moje carstvo.
    Kusi je rekao: - Ni tvoja mračnost ne zna šta znam ja!
    - Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da zadobijaš duše.
    - Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim dušama toliko hiljada godina, i njom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao duše svakoga dana.
    - I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje carstvo?
    - Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na raport. Čovek zna da ne može služiti dva gospodara i lako ga zadobije anđeo za svoju stranu. Ali neću reći čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema đavola, nema anđela, nama pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i anđela i pakla.
    Ja toliko kažem čoveku: "More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima anđela, ima večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?"
    Ako je dete, kažem mu: "More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu! Nemoj da izgubiš mladost tako uzaludno, jer život treba proživeti!"
    A ako je mladić, kažem mu: "Nakon što se budeš oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, čini sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje čovekovu nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije".
    Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra! "Kakvu milostinju hoćeš sada da činiš? Ne žuri! Pokajaćeš se pred smrt! Sada hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti, jer post je za stare! Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu? Pa sada imaš posla. Eto, imaš da gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz
    ćerkama, imaš da ženiš i udaješ. Imaš toliko!"
    I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu kazujem: "Ostavi za drugi put". Kada dođe anđeo i kaže mu: "More čoveče, daj podušje za mrtve!", ja mu kažem: "Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da praviš svadbu, imaš da činiš to i to!" Anđeo dolazi i kaže mu: "More čoveče, hajde otpočni postiti postove, tokom godine, sredom i petkom!" Ja mu kažem:
    "Nemoj postiti, jer ćeš izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš imanja, imaš da gajiš decu!"
    Ili dolazi anđeo i kaže mu: "More čoveče, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi psovke!". "Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku, razdrešiće me i gotovo. Pa knjiga kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se
    možeš provoditi ovako!"
    S tim me svi slušaju - kaže đavo - i stalno odlažu dobro delo od danas do sutra.
    Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude, govoreći: Danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev 3, 7-8). I kao što sam kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize zbog greha i kaže mu: "Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se bludničenja, ostavi se psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi se zlih stvari, zavisti, zlobe, svađe". Bog mu zapoveda danas, a mi mu kažemo: "Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!"
    I kazujemo mu ovako: "Daj meni današnji dan i ti uzmi sutrašnji!" I tako je - veli - greh u čoveku, kao kad bi uzeo velik ekser i bradvom počeo da ga ukivaš u suvo hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput, dvaput, triput, lako možeš izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukuješ, treba da rascepiš drvo!
    Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari, tim ga se teže može odvići.
    Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar čistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio je zelenu rđu, ne možeš ga više ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš. Takva je duša kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli
    da će ga sutra ili preksutra ostaviti lakše. Jer po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i uobičajavanje postaje druga priroda; navika postaje druga priroda, i čovek čini greh hteo-ne hteo, i s velikom se mukom čovek oslobađa greha, nakon što je ovaj ostareo u njemu!
    Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi očaj, pretposlednji stepen. I kada sam video čoveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I tako ja uspevam da ih obmanem, jer hiljade i milioni ljudi odlažu pokajanje od danas do sutra, i svi postaju robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-prekosutra sve više hvata korene i sve je teži. A kada čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na njega s velikom silom: "Zar si glup, more? Sa mnom si živeo! kako da se maneš mena? Šta još preostaje? Da živiš kako te ja učim i kako si navikao na mene!"
    Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i obmanuo toliko duša, da one padaju u pakao kao što padaju pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: "Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite glupi da ga otpočnete baš od danas ili baš od ovoga časa!"
    Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u paklu četu od hiljade i stotine hiljada mojih učenika, koje sam tako naučio, i šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho: "Čoveče, za dobro delo ima još vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti". I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i
    guram ovim savetom!
    Tada je satana rekao: - Bravo! Najbolji savet - da učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra: "Baš danas hoćeš da se ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas hoćeš da tvoriš milostinju? Zar ne vidiš da nemaš vremena? Ostavi za sutra!"
    Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu i štap da tri minuta vladaš paklom, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove vekova.
    Nakon što je video i čuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i nije više video ništa i nije se više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što beše čuo, kako satana obučava svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče ljude da odlažu pokajanje.
    Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: - Avo Ilarione!
    - Molim, Gospode?
    - Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto video si svojim očima i čuo svojim ušima kako!
    Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napiši sve što si video, sve što si čuo svojim ušima, da ostane za naraštaje koji će doći, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet đavola da bi zadobili duše za carstvo pakla, jeste da uče čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra, od sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u pakao!
    Amin.
  10. Волим
    Srna got a reaction from Олимп in Starac Kleopa   
    KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA
    (iz knjige "Put neba")
    Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina.
    Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri i
    nije mu Bog odgovorio.
    Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: - Avo Ilarione!
    - Molim, Gospode?
    - Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem došao.
    Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
    Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u
    vidu aždaje.
    Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi - nad šumom i drugi - po vazduhu; koliko pogled obuhvati - samo đavolske čete.
    Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: "Ne boj se", naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.
    Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: - Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
    I reče jedan: - Gospodaru, ne znamo!
    - Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji
    mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i učiniću ga velikim generalom nad ostalima.
    Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: - Živ bio, tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude!
    - No da vidimo!
    - Ja - veli on - kažem čoveku ovako: "More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio!".
    Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima samovlasnost koju mu je bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.
    I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira. Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz naše službe. I tako postupam sa svakim.
    I upitao je satana: - Jesi li moge obmanuo?
    - Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
    - Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
    - Zbog čega, tvoja mračnosti?
    - Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti! (up. Sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali
    nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: "More čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom". I čovek, budući ukoren strahom Božijim, to napušta. "More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema tazama?" - Jesi li postradao tako? - Postradao sam i tako!
    - Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.
    I pozvao je jednog komandant, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
    - Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!
    Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi bolji.
    Izađe drugi na raport.
    - Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
    - Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
    - Hromi se zovem.
    - Kako ti obmanjuješ ljude?
    - Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom svetu.
    - I jesi li obmanuo mnoge?
    - Mnoge sam obmanuo!
    - I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije, nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas boga u čoveku, i cim je zgrešio, grize ga: "Zašto si tako učinio?" Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko
    kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
    Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje, prim.izd.) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. "Zašto se učinio i zašto se razgnevio Boga takvim gresima?"
    Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i - posle savesti - kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nama pakla, na nema raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se
    dokazuje da postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si - rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta - glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku korist!
    Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim
    raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio
    nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim
    đavolskim četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i
    ne ume da obmanjuje ljude.
    Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo kao i prvi koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
    I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
    Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
    - Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.
    Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije neko više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo.
    Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna beše konjska. Imao je znake pakla na svom čelu, rep beše dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je izašao, otišao je pred stanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu: - Živ bio, tvoja mračnosti!
    Satana ga pita: - Kako se zoveš?
    - Kusi se zovem!
    - Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, da ih dovodiš u moje carstvo.
    Kusi je rekao: - Ni tvoja mračnost ne zna šta znam ja!
    - Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da zadobijaš duše.
    - Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim dušama toliko hiljada godina, i njom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao duše svakoga dana.
    - I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje carstvo?
    - Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na raport. Čovek zna da ne može služiti dva gospodara i lako ga zadobije anđeo za svoju stranu. Ali neću reći čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema đavola, nema anđela, nama pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i anđela i pakla.
    Ja toliko kažem čoveku: "More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima anđela, ima večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?"
    Ako je dete, kažem mu: "More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu! Nemoj da izgubiš mladost tako uzaludno, jer život treba proživeti!"
    A ako je mladić, kažem mu: "Nakon što se budeš oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, čini sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje čovekovu nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije".
    Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra! "Kakvu milostinju hoćeš sada da činiš? Ne žuri! Pokajaćeš se pred smrt! Sada hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti, jer post je za stare! Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu? Pa sada imaš posla. Eto, imaš da gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz
    ćerkama, imaš da ženiš i udaješ. Imaš toliko!"
    I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu kazujem: "Ostavi za drugi put". Kada dođe anđeo i kaže mu: "More čoveče, daj podušje za mrtve!", ja mu kažem: "Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da praviš svadbu, imaš da činiš to i to!" Anđeo dolazi i kaže mu: "More čoveče, hajde otpočni postiti postove, tokom godine, sredom i petkom!" Ja mu kažem:
    "Nemoj postiti, jer ćeš izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš imanja, imaš da gajiš decu!"
    Ili dolazi anđeo i kaže mu: "More čoveče, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi psovke!". "Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku, razdrešiće me i gotovo. Pa knjiga kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se
    možeš provoditi ovako!"
    S tim me svi slušaju - kaže đavo - i stalno odlažu dobro delo od danas do sutra.
    Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude, govoreći: Danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev 3, 7-8). I kao što sam kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize zbog greha i kaže mu: "Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se bludničenja, ostavi se psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi se zlih stvari, zavisti, zlobe, svađe". Bog mu zapoveda danas, a mi mu kažemo: "Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!"
    I kazujemo mu ovako: "Daj meni današnji dan i ti uzmi sutrašnji!" I tako je - veli - greh u čoveku, kao kad bi uzeo velik ekser i bradvom počeo da ga ukivaš u suvo hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput, dvaput, triput, lako možeš izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukuješ, treba da rascepiš drvo!
    Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari, tim ga se teže može odvići.
    Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar čistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio je zelenu rđu, ne možeš ga više ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš. Takva je duša kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli
    da će ga sutra ili preksutra ostaviti lakše. Jer po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i uobičajavanje postaje druga priroda; navika postaje druga priroda, i čovek čini greh hteo-ne hteo, i s velikom se mukom čovek oslobađa greha, nakon što je ovaj ostareo u njemu!
    Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi očaj, pretposlednji stepen. I kada sam video čoveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I tako ja uspevam da ih obmanem, jer hiljade i milioni ljudi odlažu pokajanje od danas do sutra, i svi postaju robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-prekosutra sve više hvata korene i sve je teži. A kada čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na njega s velikom silom: "Zar si glup, more? Sa mnom si živeo! kako da se maneš mena? Šta još preostaje? Da živiš kako te ja učim i kako si navikao na mene!"
    Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i obmanuo toliko duša, da one padaju u pakao kao što padaju pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: "Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite glupi da ga otpočnete baš od danas ili baš od ovoga časa!"
    Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u paklu četu od hiljade i stotine hiljada mojih učenika, koje sam tako naučio, i šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho: "Čoveče, za dobro delo ima još vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti". I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i
    guram ovim savetom!
    Tada je satana rekao: - Bravo! Najbolji savet - da učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra: "Baš danas hoćeš da se ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas hoćeš da tvoriš milostinju? Zar ne vidiš da nemaš vremena? Ostavi za sutra!"
    Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu i štap da tri minuta vladaš paklom, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove vekova.
    Nakon što je video i čuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i nije više video ništa i nije se više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što beše čuo, kako satana obučava svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče ljude da odlažu pokajanje.
    Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: - Avo Ilarione!
    - Molim, Gospode?
    - Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto video si svojim očima i čuo svojim ušima kako!
    Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napiši sve što si video, sve što si čuo svojim ušima, da ostane za naraštaje koji će doći, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet đavola da bi zadobili duše za carstvo pakla, jeste da uče čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra, od sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u pakao!
    Amin.
×
×
  • Create New...