Jump to content

Иванушка987

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content Count

    148
  • Joined

2 Followers

About Иванушка987

  • Rank
    Једно је вера у Бога, а друго је познање да Он истински постоји.
  • Birthday 01/14/1987

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Београд
  • Интересовање :
    Иконопис, црквено појање

Recent Profile Visitors

276 profile views
  1. Драги брате, желим да ти кажем једну ствар- неверујући човек не постоји, ако не верују у постајање Господа, онда кажу да верују у ,,оно нешто". Православље као такво, није религија, но је Истина. Религије су све остале вере, које се заснивају на веру у оно нешто без унутрашњег проживљавања истог, док у Православљу, човек заиста долази до истинског богопознања... Они који су врсни теолози знају да кажу- до неке мере теологија уме да објасни нешто и то је домен религије и вере, а после тога се све препушта личном односу са Богом.... Видиш, ми, Православни, једини имамо пуноту благодати. Бог као такав даје свима благоат, јер је Он воли свакога човека, али остале вере немају ту пуноту. Свако ко је био истински боготражитеља, Господ му се кроз ту благодат сам открио. Благодат је сведочење у души које говори о присуству Божијем, душа под дејством благодати се ,,мења", тачније долази до ,,размекшавања" осећа се пунота живота, осећа се неисказана радост, осећа се неисказана љубав, добија се снага да се воли свако, постајеш мање зао. Благодат је та која учи човека, која га васпитава мења. Најдивнији периода човека су налети и посете те благодати који човека учвршћују у осећају да постоји ,,нешто више"... Верујем да сада размишљаш и како онда у цркви има лоших људи. Видиш у цркви нису светитељи, проблем данашњице је што људи много умују и то је главна препрека за дејство благодати Божије, аи то је већ друга тема. Да би о томе се говорило, прво је потребно да нађеш Бога у себи, а после идемо даље.... Мислим да питање које си поставио нама треба да упутиш Господу. Мислим да ти је питање добро, јер то је почетак боготражења, нешто те је ,,заголицало" и сад твој разум покушава да објасни шта се то дешава... У суштини, ако желиш из срца да ти се открије Господ, па питај Га да ти помогне. То је једноставно. Он у крајњој линији то и чека- да Га потражиш, зато нам је и дао слободну вољу. Искористи овај моменат, који ти је дат и потражи Га... Тада ће ти и ово питање бити и донекле смешно...
  2. NEODGOVORNO NOVINARSTVO O PRAVOSLAVNOM PAROHU DARUVARSKOM – IPA IPAPRKC.ORG Na jučerašnjoj press konferenciji Nacionalnog stožera civilne zaštite... Необзирност новинара се зна нашироко и надугачко. Њихова жеља да праве што већи тираж нема мере у маштовитости и измишљотинама, непреза ни од чега... Али, шта се дешава када маштовитост пређе границе укуса...? Хоће ли ко истински и одговарати за ово...? Смирење не значи да си чивилук на који се свако качи... Има ли ово мере...?
  3. Политика Online - А када прође пандемија WWW.POLITIKA.RS Колико год парадоксално звучало, ковид 19 је дар с неба за западне владајуће... Сагледавајући потрекли париод и целокупну фаму око тзв пандемије и броја жртава/оболелих који не поткрепљује званичан статус болести, питамо се шта се крије иза кулиса....? Можда је ипак нешто друго по среди...?
  4. Да, али овде се говори ако се примети- да се кварење се збило пре, а не после .... И да је другачији поступак када се примети кварљивост пре, а другачији после... Дакле, другачије се поступа са свим? Или грешим? Јер по вама вино и хлебсе освештава по тој некој благодатној имагинацијии задржавајући иста телесна својства... ако их задржава комплетно, зашто је другачији начин приступања телесним својствима пре и после освештења, хлеб је хлеб, какве везе има? Ако је због светости и благодати , како се онда задржавају иста својства било нешто у благодати или не, ако знамо да је то енергија Духа Светог којој је дата велика важност? Ако говоримо о пропадљивости телесној и у благодати, онда је непропадљивост Светитеља парадокс? Господ наш јесте исти пре и после Васкрсења... Благодат је била иста и на ТајноЈ вечери као сад, али Причасници нису, благодат опет не реагује исто на свакога- Јуда га је одмах издао, Св Јован Богослов је горео још већом љубављу, а Св Петар га се одрекао из страха... Но небитно. Уживајте, момци. Можда вам се и срце размекша за Христа, а глава охлади....
  5. То је став који и ја заступам и поклапа се са Св Отачким предањем.. И, да, ако се Причестим после оболелог од Корене нећу се заразити... Причестила сам се иза сидаша у терминалној фази болести који је имао масу опортунистичких болести, па ми није било ништа... Чак и после сестре која је имала гнојаву Ангину- стафилокока није мала беба... 🙃
  6. Није тачно, Куга се преносила капљичним путем, добићеш је прлазећи болеснику неависно од Причешћа. А, ко је Причешћивао болесног, с обзиром да је то било у терминалној фази, јер си по зарази умирао у току 3 дана, углавном би умро после тога. Умро би и да га није причестио, само да је нагео над њим кашичицом, па повукао је назад.... Како научно доказано- неко је намерно сипао Јериснију у освећене дарове и тиме причешћивао и посматрао пацијенте?
  7. 1. Ако би мува или што друго упало у св. Путир до освећења дарова, онда да се то извади, завије у артију и сагори, па пепео баци на какво место, које се не гази, или у умиваоник у зиду (до Проскомидије). Но ако ли је упао паук, или у опште отровна животињица, онда да вино излије из св. Путира у какав други суд, па да у св. Путир сипа чисто вино и воду с произношењем речи: „Једин от војин копијем Јему ребра прободе… “ и даље, а потом да продужи св. Литургију. По свршетку св. Литургије да заоставше вино проспе у текућу воду или у умиваоник, или да излије под св. Престо. 2. Али ако би се то догодило после освећивања св. дарова, онда да животињицу тако пажљиво извади из св. Путира, да не би с ње канула св. Крв; затим да животињицу опере свежим вином и кад то уради исту завије артијом па је по свршетку службе саагории пепео саспе у јамицу под св. Престо, или у умиваоник ако га има, а вино, којим је животињица опрана да такође саспе у умиваоник или у јамицу под св. Престо. 3. Ако би се у зимње доба смрзнула св. Крв у св. Путиру, онда да свештеник добро нагреје над ватром покривач, дарак или воздух и њиме обмота св. Путир. Не помогне ли то, онда да пажљиво спусти св. Путир у какав суд, у коме је врућа вода пазећи при том да се ова не би прелила у св. Путир. 4. Ако би кап св. Крви због небрежљиваости свештеникове, канула где, или би се из св. Путира пљоснула по Антиминсу, или ма куда било, то свештеник да овако уради: да језиком добро олиже оно место, где је св. Крв канула. Но ако је канула на патос – даску, онда да губом избрише, па потом даску добро, оштрим ножем иструже, па струготине баци у ватру и пепео закопа у јамицу под св. Престо. Ако ли је патос цигљани или камени, онда да неколико пута најпре водом добро опере оно место где је пречиста крв канула, па ту воду покупи сунђером и исцеди је под св. Престо, а сунђер кад се просуши спали. Затим да исто место на патосу такође иструже и прах у ватру баци или под св. Престо закопа. Ако би св. Крв канула на Антиминс или Индитију, или на какву другу црквену утвар, онда да свештеник најпре језиком оближе то место, потом да добро истрља Антиминсном губом, а по свршетку св. Литургије, да то поливено место три пута чистом водом пропере и воду излије у текућу реку или под св. Престо. Но ако би св. Крв канула на ћилим, или простирач, или на чију хаљину (напр. при причешћивању детета) онда да се то место губом пажљиво избрише, потом над каквим судом добро водом опере, а затим то парче аљине или простирача одсече и сагори, па пепео у јамицу под св. Престо саспе а вода у умиваоник или текућу реку – излије. 5. Ако би се, недај Боже, догодило, да се сва пречиста Крв из св. Путира проспе, или само неколико капи остане, онда у првом случају, да свештеник налије у св. Путир вино и воде, почевши од проскомидијиних речи: „Једин от војин… “ итд. па потом да прописно освети, како је већ раније казано а затим се причести. У другом пак случају тј. ако је остало неколико капи св. Крви, онда да не долива нити изнова освећује, већ да се тиме што је остало причести и службу по реду доврши. Ако би се наведено под тачком 4 и 5 догодило услед непажње, расејаности или немарности светштеника, он би тиме веома тешко сагрешио и суду Божјему подвргнут био. С тога, ако би се што сличнога десило, да пре свега оплакује своју немарност; да у сузама моли Бога за опроштај; да се исповеди духовнику своме а затим, да достави до знања епархијском Архијеју (Хојнацки стр. 91). Дужни сте извињење.
  8. Тачно. И све ово је пре Епиклезе. А, после је већ друга прича.... Благодат.... Али да се разумемо иако трвдимо да се Причешћем зараза не може пренети, нити се ико други заразити, то апсолутно не значи да је Причешће амајлија која ће човека штити од заразе. Већ да сама Св Тајна Причешћа, као таква, због благодати Духа Светог која у њој битава, не може бити нити извор заразе, нити пренос, а све остало је на нашу одговорност.
  9. Ово нису моје речи... Е, сад како Цркву не сачињавају светитељи, но људи, који имају ,,свој став" и мишљење... Шта сад... И нека сам ја малоумна, ограничена итд....
  10. Apsoluto imate sve u prethodnom postu, koji dodatak uz Trebnik, gde se jasno kaze- ko ima manje vere i vise veruje telesnim lekarima... itd... Nema potrebe za ovakvim tonom. I sam Gospod nas poziva na veru, vera nam je sve... I lepo se kaze- Gospode, pomozi mome neverju. Odkad se stidimo da to izgovorimo?
  11. Па, просто. Ми гледајући разумски на њих- не знамо да ли су свети... Бојимо се пропадљивости која следи од умртвљеног тела, па спуштамо у земљу.... Таква тела су храна црвима, буђи и разним микробима, која се на њих насељују по закону природе, али је благодат која обитава у њима, та, која им мења својства и таква тела бивају очувана. Мада имамо и одмах по упокојењу пројаву светости- имамо пример и на Синају, упокоје се на молитви и у том положају и остану, па их је немогуће и у земљу спустити... Иде се скроз против закона природе...А, имамо и пример Вазнесења- Владичца, Св Јован Богослов, сам Господ.... Исто је и са Причешћем. Ми видимо хлеб и вино, телесним очима и из страха од заразе нећемо приступати. Ко зна шта чини на пропадљивом телу благодат Божија и како телесно сједињује духовним и пре општег Васкрсења- онда са вером приступамо свему. Дешава се (али ретко), да и када се Св Дарови чувају у Дарохранилици да се укваре, убуђају итд, али тада се то приписује немару свештеника који није водио рачуна о Св Даровима, па има даље све наведено шта и како. Господ је и узео обличје човека- смртну природу, да би био ближи нама. Обзиром да је он дошао у телесном облику и нама је општење у Св Тајнама и све у Цркви проткано телесним обликом - јер смо телесни. Узимајући то телесно, али освештано благодаћу Духа Светог и наша унутрашњост се полако освештава и освећујемо се и телесно и духовно.... Ако смо се трудили да се сачувамо од греха и молили се Господу да нам помогне у том труду, јер ми сами од себе не можемо ништа чинити и још постанемо свесни тога, цела наша унутрашњост се освештава- кости, крв, кожа, нокти и бивамо Причасници Духа Светог у пуноти- јер смо предати Вољи Његовој. У зависности од жеље наше да угодимо Господу, одрицања од свог самољубља и ослањања на Господа, спремамо се за станове у Дому Његовом којих има много. Нећемо сви на исто место, зато ап Павле и каже: ,,ревнујмо и за веће дарове." Дакле, хлеб и вино на епиклези постају Тело и Крв Његова. Ако и нека животињица отровна уђе у Путир по освештењу, пажљиво се вади и причешће се употребљава, не баца се. А, све остало негативно што би могло са њим да буде- да се не дај Боже, уквари, да се види у Путиру истинска крв и комадићи меса или дете, зависи од свештеника и то даље решавају он и његов надлежни Епископ. Да се у цркви дешавају чудесне ствари имамо и Св Тајну Исповести и Јелеосвећења, после које су људи и на умору устајали, лечили се од рака и сл... Уосталом ми се сви исповедамо телесном човеку који на себи има некакву ,,крпу", коју нам стави преко главе и разреши грехе. Неко може рећи- па, то је само човек, а ово је само комад одеће, а ми знамо да је тај свештеник рукоположен и да је та иста благодат уз њега, која речју његовом нама ,,скида грехе"... Иако је он по делима, некада, све само не свештеник, али та благодат рукоположења, због нас, га не напушта.... Господ је све премудро створио и благодаћу Својом све устројава и поредак у природи. Када је туберкулоза харала, молили су се сви да Господ је заустави и онда је неко приметио једну млекарицу која није била заражена и нашао лек. Он је могао сам да благодаћу Својом нареди туберкулози да стане, као што је и излечио губавце, али није. И увек када претерамо, Он нам пошаље нешто да изађемо из себе и обратимо се Њему, да Га замолимо за помоћ, као Сведржетељу све твари. Не знам зашто покушавате да Св Тајне схватите разумски, када се то једноставно не може... Разум иде до некле, Теологија је донекле наука,а после тога иде само вера... Е, сад је питање ко је има и у ком степену... Зато је и ова расправа око Св Причешћа крајње апсурдна и надасве нелогична...
  12. Појавило се питање: могу ли се и треба лу се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање т. звани „учевњаци“: доктори, поједини чиновници и други, категорички захтевају, да се забрани причешће и деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном лажичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су изилазиле званичне забране причешћивања и здравих, у оним местима, у којима ова или она заразна болест влада. Па шта да се рече на ово? С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд.) доиста може преносити и преноси са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити. Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св. цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се она даје „в сњед“ вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и оваки плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“ А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна. Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (Путир) и којима се (лажичица) преподаје св. Причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом. Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и незнају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници, по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће: при свакој цркви треба да има по неколико лажичица (кашичица) за давање св. Причешћа и по 2-3 убруса. Кад се пак појави која од заразних болести онда, да свештеник при причешћивању поступи овако: чим кога причести, да спусти ту лажичицу (којом је причестио) у лонац топле воде, (који да се намести са северне стране Царских Двери у Олтару) и узме другу лажичицу. Црквењак, или кога он одреди, одмах ће избрисати спуштену лажичицу чистим, новим убрусом и држати у рукама, па свештенику одмах додати избрисану, а узети од свештеника употребљену, спустити у лонац и одмах потом избрисати итд. Друго, други црквењак или тутор (или ђакон где га има), који буде убрисивао причаснике, да има 2 – 3 чиста убруса код себе и при убрисивању сваког причасника, да убрише сувим делом убруса, а не једним и истим крајем убруса, како то обично бива. Треће, ове убрусе после причешћа сагорети, па пепео од њих сместити у јамицу под св. Престо. Четврто, свештеник свагда треба најпре, да причести здраве, по обичају, па тек болесне по овон означеном начину. Пето, где има два св. Путира и две лажичице, то би се болни могли причестити из другог св. Путира, сипавши у њега св. тајну колико треба, а из првога, односно из онога св. Путира, који је употребљен на Литургији, причешћивати здраве. (Хојнацки стр. – 110). У осталом главно је ово: свештеник ни у ком случају не сме одбити од св. причешћа онога, који је за то достојан и спреман, па био он здрав или болестан. „Градушчаго ко мње не изжену вон“ рекао је Господ Исус Христос. А свештеник у Литургији повереник је, сатрудник је самога Господа; вршиоц воље његове, извршилац закона његовог."
  13. Ако би Агнец изгубио свој пређашњи вид хлеба па се уместо њега појави у виду тела, меса, или у виду детета; вино у виду крви човечије, онда свештеник тиме да се не причешћује, јер то нису право тело и крв Господња, већ чудо од Бога, које се појавило услед невјерја свештеникова или због неког другог узрока. У овом пак случају, свештеник да пре свега пажљиво и побожно уклони на страну тај Агнец, па да узме другу просфору и прописно извади други, нови Агнец. Потом да од речи из Служебника: „Со сини и ни блаженими силами… “ све остало доврши, како је раније казано тј. освети Агнец и њиме се причести. Равним начином, да свештеник исто тако поступи ако би се и освећено вино у св. Путиру чудно претворило у обичну природну крв људску, тј. да ту крв излије у чист суд, па у св. Путир наспе вина и мало воде, па прописно освети, како је раније казано. Но, ако би чудно претворени Агнец у месо и вино у крв, кроз кратко време добили првашњи свој изглед – Агнец изглед хлеба а крв изглед вина, онда свештеник да не спрема други Агнец, ни освећује друго вино, но да то употреби. Али ако би пређашњи Агнец и даље остао у виду меса а вино у виду крви, онда да поступи како је мало час казано, а потом да одмах извести своју претпостављену власт и очекује њихово даље упуство. .... Овде је све евидентно шта се дешава.. Али читајући даљне преписке, намеће се једно врло рационално питање- ако хлеб и вино остају такви у свим својим физичким својствима, без икакве промене по силаску Духа Света на њих, како се онда непропадљивост тела Угодника Божијих , чије је тело спуштено у земљу и по свим законима природе је морало да се распадне и уквари, а оно остаде миомирисно и цело, појединима је остала и кожа.... Поједине руке красе накити поједини, расте коса и нокти. То су сва пропадљива тела, подложна променама и заразама, која су требала црви и гмизавци појести, напунити се буђи, а она из земље изађоше цела и миомирисна? Како ћемо звати светитеље којима се клањамо који су причасници Духа Светог,чија је телесна и душевна (духовна) компонента апослутно измењена о не подлеже законима природе? Зар то није исто хлеб и вино које се освећује и даје нама на духовну радост и уздање и доказ да је Он дошао на земљу ОВАПЛОТИВШИ СЕ од Духа Светога и Марије Дјеве. Та иста крв и тело није се родила, Владичица је остала девственица. А, то исто Тело и Крв је трпело за нас болове да би нам показао пут Спасења. То исто Тело и Лрв у телесном облику се даје нама у сада телесном облику претходно облагодаћенон тим истим Духом Светим који је осенио утробу Пречисте Богородиц и одржао телеса Његових Угодника нетљена! п.с. за умирање свештеника не мисли се директно на заразу од Причешћа но од контакта са болесником.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...