Jump to content

Стојан М. Оморац, инж. ел.

Члан
  • Content Count

    3
  • Joined

  • Last visited

About Стојан М. Оморац, инж. ел.

  • Rank
    Тек дошaо/ла

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. На Духовски уторак, 2. јуна 2015. године у 19.30 часова у порти Светоуспенског храма у граду Панчеву, одржано је друго вече манифестације "Дани проте Васе" са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора. Ово је [била] 15. година како се организују Дани у част панчевачког проте Василија Васе Живковића (1819-1891), свештеника и песника. На позив домаћина господина Срђана Миковића, председника Панчевачког српског црквеног певачког друштва, најстаријег црквеног певачког друштва у Срба, основаног давне 1838. године, и госпође мр Вере Царине, диригента, гост је био [тада још] Викарни Епископ топлички Господин Арсеније. Вече је било посвећено представљању књиге "Споменица Епископу жичком Хризостому", будући да је блаженопочивши Владика Хризостом једанаест година столовао у граду Вршцу као Епископ банатски (1992-2003). О поменутој Споменици, штампаној у Краљеву 2013. године, поводом полугодишњег помена, пошто се Епископ Хризостом преставио у Господу 2012. године, говорио је господин Дејан Боснић, директор Градске библиотеке Панчево: "Имамо, дакле, у рукама књигу која по својим одликама припада роду фото-монографије, а придодао бих - раскошног типа и опреме. Реч је о својеврсној хагиографији - сведочењу, о живој књизи која дише, о штиву савремено конципираног садржаја, које говори о животу, лику и делу драгог нам и свима добро познатог архијереја Српске православне цркве, блаженопочившег, у Господу уснулог Епископа Жичког Хризостома." Владика Арсеније је говорио и о самој књизи као њен аутор, односно један од њених уређивача, тада као архимандрит, али већим делом о свом личном доживљају личности Владике Хризостома, о дугогодишњем познанству с њим, о њему као Дечанском искушенику, о њему као духовном чеду и чувеног игумана оца Макарија Дечанског, а и – може се рећи – Епископа рашко-призренског Господина Павла (потоњег Патријарха српског), код кога је провео једно време на Двору, о њему као Хиландарском монаху и библиотекару, речју "о њему као великом човеку и великом монаху и архијереју Српске Цркве", и коначно о њему као свом духовном учитељу и Старцу уз кога је био низ година најпре у Банату јер је родом из Вршца, као световњак, а касније и у Жичи као монах. "Ова Споменица није класична књига, већ је то више као зборник чланака, радова људи који су заиста писали искрено, из срца, онако како су они доживели, упознали, заволели Епископа Хризостома, хиландарског монаха, који је најпре био изабран за Епископа западноамеричког, затим банатског и на крају Епископа жичког." – речи су Високог госта, као уредника овог издања, али и аутора два чланка у њему: "Сећање на Епископа Хризостома" и "Пример пастирске одговорности". Највеће учешће у делу књиге који представља фото-албум је заправо узео сâм Преосвећени Владика Арсеније, зато што је, како каже, годинама сакупљао и бринуо о фотографијама Епископа Хризостома. Кад је кретао у Краљево на устоличење, у једној од просторија (мала трпезарија) Владичанског двора у Вршцу остало је мноштво његових фотографија. Иако је Владика Хризостом мислио да се спале, Миломир (како је било световно име Владике Арсенија) их је ипак сачувао, сматрајући их вредним за историју Цркве. Бројне фотографије из Хиландара, са Свете Горе, из Дечана, из Америке, се тако сада чувају у Библиотеци Епархије жичке. "Њему је Црква заиста увек била на првом месту, а све остало на другом месту." – сећа се Владика Арсеније – "Човек који је најпре волео богослужење, који је живео за богослужење" радио је још као Хиландарски монах на превођењу древних Литургија Светог Апостола Јакова, Светог Апостола Марка, које је као Епископ банатски објавио (као служебнике). "Оно што многи не знају, јесте да је био и црквени песник, [који је] написао две службе: Светом Сави Трећем [,Архиепископу српском] и Икони Великореметске Богородице." – наводи Владика Арсеније овај значајан податак јер сâм Епископ Хризостом о томе никада није говорио из скромности, нити се хвалио. Владика Хризостом је великим трудом, да подсетимо, приредио Изборни Апостол и Јеванђеље, комплет минеја који носи назив "Жички и Студенички минеј", а припремио је за објављивање и два тома Србљака са службама српским Светимâ. На почетку и крају вечери, Панчевачко српско црквено певачко друштво је извело неколико прикладних духовних и световних композиција (из српске народне традиције). Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник", Вршац, септембар 2015.
  2. Др Емилијан М. Чарнић је рођен 28. новембра 1914. године у Чакову у Румунији. Са оцем Михаилом и мајком Анком је од 1921. године живео у њеном родном селу Црепаји код Панчева, али већ 1924. године прелазе у сâмо Панчево, где ће завршити гимназију, у којој ће касније и предавати верску наставу у периоду 1939-1941. године. Њихова породична кућа је била преко пута Болнице и Народне баште, у улици, како се сада назива, Милоша Требињца бр. 56. Господин Никола Влајић, наш уважени етнолог, коме се захваљујем на помоћи и подршци, бавећи се између осталог културном историјом Панчева, дотакао се ове теме у публикацији "Куће и људи", у издању Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, штампаној у Панчеву 2013. године. Иако је прва асоцијација при помену Емилијановог имена – превод са грчког језика Светог Писма Новог Завета, што и јесте врхунац његовог научног рада, а који је достигао милионске тираже, његову библиографију чине и тумачења посланица Апостола Павла, уџбеници, међу којима и "Увод у Свето Писмо Новог Завета" јер је био предавач на том предмету, као и други радови и преводи са грчког, црквенословенског и руског језика. Старије генерације свештеника и појаца се добро сећају Јеванђелистара, Апостола, Псалтира, Часослова, Паримејника и других значајних превода, који су се деценијама користили у нашој Цркви на богослужењима и обредима. Потиснути су другим, новијим преводима и издањима. У широкој употреби је остао само, свима добро познати, превод малог "Требника" у издању крагујевачког Каленића – издавачке установе Епархије шумадијске, који се данас може наћи и у луксузном кожном повезу. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, чији је превод Новог Завета данас као званични – општеприхваћен у нашој Цркви, али не и код сектаната, што је разумљиво. Чињеница је да се ови други држе Емилијановог превода, а не Вуковог нити Синодског, али то не значи да његово дело и труд треба одбацити зато што га штампају разна "друштва" без благослова Синода и користе секте. Упокојио се у Београду, 5. августа 1995. године, као пензионисани професор и бивши декан Богословског факултета, у чину протођакона. Иако га се многе генерације студената још сећају, вероватно мало њих зна да је сахрањен у Панчеву на Православном гробљу у Ружиној улици, у породичној гробници, крај родитеља, сестре и супруге. Опело је обавио Епископ бачки Господин Иринеј (Буловић). На 20. годишњицу од упокојења, свом професору је на гробном месту одслужио помен Високопречасни протојереј-ставрофор Стеван Урошев, [тадашњи] Архијерејски намесник панчевачки. [У августу ове 2020. године, очекујемо обележавање 25. годишњице од упокојења.] Због нескромног давања себе у службу науке, подвлачим – Христове науке, у знак захвалности нашем познатом, сада почившем, суграђанину, појемо скромно "Вјечнаја памјат". Светислав Вуковић - Портрет Емилијана Чарнића (1953) Гробно место породице Чарнић у Панчеву на Православном гробљу Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник", Вршац, септембар 2015.
  3. Настојањем блаженопочившег Владике Хризостома (Столића), Епископа банатског (1992-2003) и жичког (2003-2012), написана је служба Чудотворној икони Богородице Бездинске, која се чува у Дворској капели у Вршцу од 1932. године, и установљено њено празновање на дан 15/2. јула, заједно са Полагањем ризе Пресвете Богородице. Иако је из Русије Пајсије, игуман винчански, најпре донео у Београд 1727. године, па свечано пренео у манастир Винча, 2. јула 1729. године, назива се Бездинска јер је у манастиру Бездин у Румунији била најдуже, скоро два века, где ју је Теодосије (Веселиновић), игуман винчански донео са братством у збегу пред турским пустошењем Србије. "Због своје чудотворности икона Богородице Бездинске је често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине ликовних реплика, од којих су неке радили сликари првог реда, као Стефан Тенецки и Димитрије Поповић." (извор: Љубомир Степанов и Стеван Бугарски, Манастир Бездин – кратак приказ, Темишвар 2003) У записнику састављеном у просторијама манастира Војловица 23. јуна 1948. године под редним бројем 21. помиње се уље на платну непознатог аутора, величине 70 cm × 83,5 cm, "Мајка Божија Бездинска" [по типу Владимирска] са златном барокизираном позадином. У питању је попис икона и слика у манастиру и конаку, који су по наређењу Повереништва за просвету К.број 591/48, сачинили Јован Севдић и Стојан Трумић – као стручњаци за сликарство, Павле Јевтић – у име Одељења за заштиту културних споменика, и игуман Данило (Адамовић) – у име манастира. Ова Војловичка копија је настала 1786. године, како је у њеном доњем делу назначено, када је оригинална икона већ била у Бездину. Није познато да ли је копија урађена по молби братства манастира Војловице и од када је уопште тамо јер је у аустро-турским сукобима Војловица била спаљена пре 1790. године. Њеног аутора треба тражити међу малобројним сликарима тога доба у овим крајевима, али то је посао за историчаре уметности. Одласком игумана Данила (Адамовића) на дужност парохијског свештеника у Дебељачу, манастир Војловица се 1965. године затвара, па многи предмети са споменичким вредностима бивају преузимани због конзервације, излагања и чувања на другим локацијама, како наводи етнолог Никола Влајић, о чему сведоче други записници о примопредајама и преузимању, сачињени између Манастира и Рафинерије, Народног музеја и Црквене општине Панчево. Тако копија Бездинске иконе о којој говоримо прелази у власништво СПЦО Панчево, а њеном поделом – у власништво Светоуспенског храма (ЦО Центар). Љубазношћу протојереја-ставрофора Радослава Милановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, у чијем се салону Парохијског дома чува ова, да тако кажемо, Панчевачка копија Чудотворне иконе Богородице Бездинске, уступљена је 2011. године за потребе изложбе "Заборављена збирка манастира Војловице", аутора Николе Влајића, саветника-конзерватора Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, па је шира јавност имала прилику да је види и пред њом ускликне: "Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне твојим пречистим рукама!" (припев из Акатиста Пресветој Богородици у част њене Чудотворне иконе Бездинске) Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник", Вршац, септембар 2015.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...