Jump to content

Света_Матрона

Члан
  • Број садржаја

    157
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Света_Матрона

  • Ранг
    Интересује се

Contact Methods

  • Twitter
    BelotiMario

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Ово са календаром је интересантно и сигурно није случајно. Када се одржавао Сабор на Криту једна од тема је требао да буде и календар који реално представља, уз додељивање аутокефалија, највећи проблем за јединство, тј саборност у православљу. О томе је писао и поп Ђаковац у неком раду са извештајем са овог Сабора, а неко је овде поставио па сам прочитао. Међутим о календару се на критском Сабору уопште није дискутовало, као ни о начину додела аутокефалија, а каснији догађаји показују да је то било зато што то одговара фанариотима и Вартоломејевим неопапским амбицијама да се угуши саборност и он буде први међу неједнаким. Из праксе унијаћења под РК Патријарх Вартоломеј је схватио да Словенима, тј највише Русима и Србима које он жели како је рекао да доведе у ред јер су нижи од Грка у погледу вере, је стари календар јако битан и ако га не дира има бољи пролаз да спроведе своје намере, а то је да га признамо за неопапу и да дели аутокефалије у својој канцеларији, да не кажем јаз,,, не сме се. Зато он у Украјини не мења календар, а сад видимо слично је и у Аустрији где су Срби огромна већина. Значи, као што код папе могу да се носе браде и држи стари календар само признај папу и терај.
  2. Неко се брине за углед Бартове канцеларије? Докон поп и јариће крсти. А Патриајрх Вартоломеј је сам држи као да је излапели деда, све умуљано и неуредно. Канцеларија нашег Патријарха се зато блиста, свака ситница је на свом месту. Што и приличи канцеларији за Главу цркве која има 800 година историје.
  3. Мени се чини да је овај модератор из мешаног брака и нешто му је тесно када се пише само ћирилицом, па зато користи и ћирилицу и латиницу да би било цивилизовано и политички коректно. Али како би рекао Патријарх Павле морамо имати много више љубави за нашу браћу из мешовитих бракова.
  4. у реду је то што си се вратио, али можеш барем ћирилицом да пишеш да сви разумемо
  5. Значи Васељенски може да назива друге који нису Грци верницима другог реда, а ми не можемо његову канцеларију са прљавим и изгужваним теписима одакле брише триста година историје да зовемо јазбина
  6. у чему је проблем? До сада је било у реду.
  7. Патријарх Вартоломеј је из своје јазбине отпутовао у Давос на форум већином неолиберала, да држи предавање о екологији. Вероватно је и узео неки грант на ту тему Тамо је конференцијска такса око 625000$ по особи. Има и позивница, али ме не би чудило да му је неко од илумината и платио да дође или краљ чоколаде Порошенко или технички председник северне МАкедоније Заев мада су њему тражили само 100000$. Patriarch Bartholomew attends elite Davos World Economic Forum ORTHOCHRISTIAN.COM The annual event gathers the world’s key players in business, politics, academia, and charity, as well as celebrities, to find solutions to the world’s major problems, and to work out...
  8. ти као Миторполит али он није ни задужио униформу, али зар то није срамота да ђетићи прескоче војску?
  9. Лав ортодоксије: теолог, аскетика, антиекуменист отац Георгије Металинос Грчкa као заробљеник Запада Грчка је дуги низ година била под контролом Запада, који покушава прикрити своју окупацију, стварајући код Грка лажни утисак да су им савезници. Истовремено, политичко вођство земље у основи испуњава функцију викара према страним силама у Грчкој. Дух европеизације неизбежно је повезан са дефетизмом пред Западом и провинцијализмом. Наши национални лидери (независно од својих идеолошких пруга) не само да презиру културно и историјско наслеђе сопствене државе, већ се тога чак и стиде. Наравно, са таквим ставом нису у стању да се боре за свој народ и очување његовог националног и верског идентитета. Запад се и свети, остварујући свој вишевековни сан да уништи наш народ. Сву нашу наду уложили смо у земаљски просперитет, а Господ је допустио да се тиме разочарамо и кроз то пробудимо. Заборавили смо Бога наших очева и поверовали у апсолутне материјалне вредности. Нисмо просто посадили прозор у Европу; отворили смо сва врата наших срца и душа западу. In memoriam, Protpresbyter George Metallinos. “A Lion of Orthodoxy”: Theologian, Ascetic, Antiecumenist ORTHOCHRISTIAN.COM On December 19, 2019, the theologian, historian, and pastor, Protopresbyter George Metallinos departed to the Lord. “Warrior of Christ”, “lion of Orthodoxy”, “universal teacher”, “general of the...
  10. Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић
  11. невероватно ово постаје прави циркус. Ако се то повеже са оним што је Митрополит јуче рекао за ђетићке новине Стандард , а што преноси Политика још је горе него што на први поглед изгледа. Каква аутокефалија, они су за мало били патријаршија У свему ђетићи морају да буду најбољи, испред Србије, да није њих било ни Србије не би било било Амфилохије истиче да је Митрополија била самостална од укидања Пећке Партијаршије 1766. године, те да се у прошлости звала аутокефалном, зато што је била једина епархија која је без прекида постојала и која је сачувала самосталност Пећке Патријаршије. Указао је да је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а да су Београдска и Карловачка настајале и мењале се. „Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска. Звала се у то време аутокефална, јер је у то време стварала државу. Она није прихватала одлуку Цариграда, којом је поништена Пећка партијаршија. Митрополија је једина остала без прекида, а то је касније потврдио руски Синод рукополажући епископе црногорске који нису тражили да буду рукоположени од Цариграда, него су тражили од Русије да им се рукополажу епископи све до Митрофана Бана 1920. године, што не знају незналице и они васпитани на брозовори, на лењинизму и марксизму”, рекао је Амфилохије. Политика Online - Амфилохије: Желимо темељни уговор попут оног са католичком црквом и Исламском заједницом WWW.POLITIKA.RS Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да ће евентуалне преговоре о темељном уговору који се тиче црквене имовине у Црној Гори власт водити са њим, а не са...
  12. Не бих ишао тако далеко да се продао. И поп Ђого се препао када је прочитао шта је Митрполит написао о смаосталности па му је онда написао једну малу апологију. Није била лоша, слажем се са оним што је написао нарочито где му каже да нас мало одмори са смученим изјавама , само је неке ствари прескочио, да не пишемо поново шта.
  13. мени је ту право сумњиво са митрполитовим еминентним ученицима као рецимо поп Гојко који је на челу битке за светиње, а тврди да је ЦГ већ имала самосталну Цркву признату од других црква. Али с друге стране имамо калуђере код Митрполита за пример као игуман Макарије савински који у овој ситуацији стоји иза митрполита. Са ђетиђима се не може бити сигуран 100%, једино ако знаш 100% где ће ветар да дува.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...