Jump to content

Tελώνης

Члан
  • Број садржаја

    51
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Tελώνης је реаговао/ла на feeble у Raskol se zahuktava   
    Evo nesto pozitivno kod Lohija
    His High-Eminence Orthodox Metropolitan of Montenegro and Litoral Amphilochius and His High-Eminence Orthodox Metropolitan of Borispole Antony have concelebrated Divine Liturgy in the Cetinje's Monastery in Montenegro and confirmed the support of the Serbian Orthodox Church for the Ukrainian Orthodox Church of the Moscow Patriarchate.
     
  2. Волим
    Tελώνης got a reaction from Рисбо in Проф. др. Дарко Р. Ђого: "(Н)и једно, (н)и друго"   
    Brat Darko hirurški precizno secira i ogoljava sav jad naše crkvene stvarnosti 
    Daleko od toga da mi ponekad ne prija dijalektička uglađenost i prije svega učtivost u ophođenju prema sagovorniku u tekstovima na koje se poziva, ipak mi se više dopada ova Darkova otvorenost, čista i jasna misao koja siječe kao sablja, ali bez one brutalnosti ili podmuklog omalovažavanja koje sve češće slušamo i čitamo u dijalozima naših crkvenih otaca.
  3. Свиђа ми се
    Tελώνης got a reaction from obi-wan in Проф. др. Дарко Р. Ђого: "(Н)и једно, (н)и друго"   
    Brat Darko hirurški precizno secira i ogoljava sav jad naše crkvene stvarnosti 
    Daleko od toga da mi ponekad ne prija dijalektička uglađenost i prije svega učtivost u ophođenju prema sagovorniku u tekstovima na koje se poziva, ipak mi se više dopada ova Darkova otvorenost, čista i jasna misao koja siječe kao sablja, ali bez one brutalnosti ili podmuklog omalovažavanja koje sve češće slušamo i čitamo u dijalozima naših crkvenih otaca.
  4. Волим
    Tελώνης got a reaction from farisejski.bukvojed in Проф. др. Дарко Р. Ђого: "(Н)и једно, (н)и друго"   
    Brat Darko hirurški precizno secira i ogoljava sav jad naše crkvene stvarnosti 
    Daleko od toga da mi ponekad ne prija dijalektička uglađenost i prije svega učtivost u ophođenju prema sagovorniku u tekstovima na koje se poziva, ipak mi se više dopada ova Darkova otvorenost, čista i jasna misao koja siječe kao sablja, ali bez one brutalnosti ili podmuklog omalovažavanja koje sve češće slušamo i čitamo u dijalozima naših crkvenih otaca.
  5. Волим
    Tελώνης је реаговао/ла на obi-wan у Проф. др. Дарко Р. Ђого: "(Н)и једно, (н)и друго"   
    http://teologija.net/ni-jedno-ni-drugo/?fbclid=IwAR130_C2NyutwphnHdxYeMB9KQ7bVnQTRFvR3OYs1n5-EdnQNmrQ_tZQuQk
    ...

    Јежи Новосјелски, Крајолик са црквом, 1989.
    ...
    Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације.
    Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике
    Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара.
    Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом
    Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве.
    Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве.  Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични.
    Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције.
    А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима.
    Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем.
    Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо?
    Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека.
    Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише.
    Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас.
    Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга.
    „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције
    Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо?
    Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном  ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву.
    Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд.
    Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све.
    Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено.
    Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад  и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да,  исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве.
    Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере!
    А све је могуће оном који вјерује.
  6. Оплаках :))
    Tελώνης је реаговао/ла на Ignjatije у Пројекат ”Нови српски поредак”   
    Ово је још један очигледни напад на Вучића. И то сада, када је још увек ровитог здравственог стања. Вама стварно ништа није свето. Не бирате ни место ни време за нападе на нашег председника.
  7. Оплаках :))
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    O, Bože, kakva melanholija zavlada ođe. Još samo Nina Simone da nam zapoje pa da ugođaj bude potpun... 
    Gdje nestadoše ljuti kerberi??? 
  8. Зачуђен
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    Ma svi su divni, dok te ne zajašu.
    To ti je čudna psihologija. Kad je bilo ne tako davno u jednoj drugoj eparhiji, pa vladika uzjašio jednog popa - ostali se smijali, pa uzjašio drugog i trećeg - ostali se smijali, a kad je te koji su se smijali počeo jahati - onda više nije bilo smiješno.
  9. Зачуђен
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    How yes no! Ma dajte ljudi, zar stvarno mislite da neko još vjeruje u te bajke.
    Ovaj vladika divan - onaj budibogsnami, ovaj sekretar anđeo - onaj đavo, ovdje cvjetaju ruže - tamo trnje i korov... Tu priču još uvijek može da pije samo mozak Sunđer Boba.
    Sve vladike da sabereš, pa da izvagaš - sve je to u 5 grama. Možda jedino dobri čovjek Dimitrije može da se izdvoji iz tog galimatijasa, ali se on ionako ništa ne pita u svojoj eparhiji.
    Ćao. I pozdravi muža  On je sigurno dobar čovjek
  10. Волим
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    Ако прочиташ преписку, само ће ти се касти
  11. Зачуђен
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    Neću mnogo da pišem, da ne bih ispao neobjektivan. Ako si kad pročitala nešto od ovoga što sam pisao, možeš reći da sam nepismen ili pristrasan, ali sigurno nisam neobaviješten.
    Dakle, tvoj muž je bio namjesnik u jednom manjem gradu, a kad se dokazao, dakle, kad je u potpunosti provjeren (da ne pišem na koji način), došao je u sam centar. Tada se nije bunio. Pobunio se tek kada je pomislio da je stekao povjerenje episkopa i da je u poziciji da sruši sekretara, koga stalno pominješ, te da možda dođe na njegovo mjesto - onda je dobio po nosu. Dakle, za mene je to bila borba za pozicije u kojoj je pobijedio mnogo jači igrač.
    Jesi li kad gledala onaj snimak kad psi laju jedan na drugoga kroz kapiju, a kad se kapija pomjeri, oni se pokunje i okrenu jedan od drugoga - e na to mi ovo sve liči. Kad bi se slučajno zahumsko-hercegovačka objedinila s bačkom, svi vi koji sad blebećete s bezbjedne udaljenosti bi prvi pokusali svoju bljuvotinu. To je to popovsko beskičmenjaštvo o kom je govorio @Željko Injac
    Kao da niko nije imao problem sa nekim episkopom - možda sam ja imao sa onim koji je vas primio u eparhiju, ali ne kukam okolo. Precrtaj i nastavi dalje.
  12. Оплаках :))
    Tελώνης got a reaction from Екскалибур in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    Ma svi su divni, dok te ne zajašu.
    To ti je čudna psihologija. Kad je bilo ne tako davno u jednoj drugoj eparhiji, pa vladika uzjašio jednog popa - ostali se smijali, pa uzjašio drugog i trećeg - ostali se smijali, a kad je te koji su se smijali počeo jahati - onda više nije bilo smiješno.
  13. Хахаха
    Tελώνης got a reaction from Phoebe in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    O, Bože, kakva melanholija zavlada ođe. Još samo Nina Simone da nam zapoje pa da ugođaj bude potpun... 
    Gdje nestadoše ljuti kerberi??? 
  14. Свиђа ми се
    Tελώνης got a reaction from Жељко in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    O, Bože, kakva melanholija zavlada ođe. Još samo Nina Simone da nam zapoje pa da ugođaj bude potpun... 
    Gdje nestadoše ljuti kerberi??? 
  15. Оплаках :))
    Tελώνης got a reaction from Kaliopi in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    O, Bože, kakva melanholija zavlada ođe. Još samo Nina Simone da nam zapoje pa da ugođaj bude potpun... 
    Gdje nestadoše ljuti kerberi??? 
  16. Збуњен
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Осврт на текст о "керберима Иринеја Бачког"   
    Mislim da sigurno nije sumanuta niti manična, već vrlo proračunata. Ne čuh da se nešto sažaljevala na druge, niti bunila zbog bačkog poretka, dok joj je muž bio na visokom položaju među tamošnjom jerarhijom.
  17. Свиђа ми се
    Tελώνης got a reaction from farisejski.bukvojed in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Хоћеш и ти неки доказ? Писмени? 
    Ја износим оно што знам из прве или друге руке, а ти можеш да вјерујеш, слажеш се или не. Нико те не тјера. Демократија или што би рекли: Од воље ти, ко Шокцу пост 
    Онај ко напада Вучића и истовремено брани Додика је за мене лицемјер - ако је владика такав, онда сам га правилно окарактерисао.
    Ти си срећан што га познајеш само благог, насмијаног и милог. Можда га познајеш дуже, али не и боље (нешто због чега нисам нимало срећан), јер сам упознао и Dark side of the Moon. 
    Ово око амбиција за патријарха сам слушао од његове сабраће (чак и од оних који су с њим на истој страни) - питај и ти па ће ти можда рећи, а имаш на нету и његово писмо из 2008. кад је хтио да смјењује Павла.
    Гласања за сарајевског митрополита је било, између два кандидата који су се сами пријавили: еп. зворничко-тузланског Хризостома и захумско-херцеговачког Григорија. На крају гласања, Григорије је збуњено изјавио: "Побиједи ме Хриз!?" 
    Нормално је да народ владику Григорија највише воли, кад је медијски најекспониранији, млад, лијеп, паметан образован, а још прича народским језиком. Широке масе ни не могу вољети нпр. бачког кад немају појма шта прича, а ни не изгледа ко Клуни. Што ће рећи да је за наш народ најбитнија спољна манифестација одређене личности.
    На крају, опусти се, пријатељу, све су ти владике исте, у 5 грама: апсолутисти, свезналице... Највише ме је нарвирало оно "владика реко!", па није Бог ако је владика.
    Ја бих волио да Григорије није такав и надам се да ће се промијенити набоље. Можда Њемачка буде утицала. Најбоље ћемо то видјети кад постане патријарх, за неких 25 година, Боже здравља  (иначе, ако га сад изаберу, а не буде ваљао, ко ће га трпјети 20-30 година). 
    Жив ти мени био и весео. Праштај.
  18. Волим
    Tελώνης got a reaction from Србољуб+ in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Веома битно је ко говори, јер тек тада оно што је изговорено може имати неку тежину.
    Ми који еп. Григорија одлично познајемо, ја ево већ више од 20 година, за разлику од вас који га не познајете осим површно, знамо да су његови јавни наступи једна врста глуме. Та његова слика у јавности потпуно је различита од онога какав је он у свакодневном односу према пријатељима, политичарима, свештеницима, обичном народу...
    Нико не спори да је владика веома интелигентан, мудар итд, али мислим да га је амбиција да постане патријарх потпуно измијенила и због тога ми је много жао.
  19. Волим
    Tελώνης got a reaction from Србољуб+ in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Јел'де да се мало превише провидно правимо наивни... 
    Нажалост, предобро познајем наше владике, да бих повјеровао у било какву промјену на боље. Они слободу замишљају тако да је он слободан да ти каже и учини шта год хоће, а ти си слободан да то беспоговорно истрпиш и још да му пољубиш "свету Песницу".
    Ово се посебно односи на еп. Григорија! Видим да је опет у кампањи за патријарха - вели можда четврта буде срећа  (за неупућене и наивне: имао је кампање пред саборе 2006. и 2008. када је планирана смјена патријарха Павла, те пред изборни сабор 2010. - сва три пута имао је несебичну подршку тадашње власти, али му се ипак изјаловило...)
  20. Волим
    Tελώνης got a reaction from Србољуб+ in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Да се сложимо да је за једног монаха епископа недопустиво да јури женске/мушке и да им прави дјецу (само жемскама :D) - за ово иде рашчињење, а не пемзија.
    Кад је у питању проневјера црквеног новца, онда можемо пола Сабора пемзионисати јер муљају, неки више, неки мање. Једино што мене мучи је: шта ће једном владик(ц)и паре, кад све има плаћено из епархијске касе?
  21. Волим
    Tελώνης got a reaction from Србољуб+ in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Ипак ћу бити слободан и вјеровати човјеку ког одлично познајем. За Хриза је све познато и још док је петровачки био. Али ме занима како ти смијеш да пишеш против њега, јер га страна коју заступаш управо покушава врбовати за своје интересе? 
    Што више пишеш све више показујеш да немаш појма или да барем имаш погрешне информације.  Баш ће Микрофон из Канаде, у коју се тек углавио, да потеже за Сарајево. Чиста глупост! Опет, како смијеш да пишеш против њега? Он је још један глас који је био у оптицају, само су се заебали са игрицама око Устава.
    Сад ћеш рећи да није истина ни то да је Григорије гњавио Лонгина, да он иде у Њемачку, а Григорије у САД на Треће језеро. Е, то би била добитна комбинација: Иринеј Добријевић + Григорије + Максим.
    Сад сам одједном духовник 
    Не буди љубоморан, чоче, добићеш висок претисак. Таман сам мислио да је ова тема завршена, али си се морао јавити са глупавим коментарима.
  22. Збуњен
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Зар није било могуће да има пребивалиште у манастиру? 
  23. Зачуђен
    Tελώνης got a reaction from Стаљиново унуче in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Ипак ћу бити слободан и вјеровати човјеку ког одлично познајем. За Хриза је све познато и још док је петровачки био. Али ме занима како ти смијеш да пишеш против њега, јер га страна коју заступаш управо покушава врбовати за своје интересе? 
    Што више пишеш све више показујеш да немаш појма или да барем имаш погрешне информације.  Баш ће Микрофон из Канаде, у коју се тек углавио, да потеже за Сарајево. Чиста глупост! Опет, како смијеш да пишеш против њега? Он је још један глас који је био у оптицају, само су се заебали са игрицама око Устава.
    Сад ћеш рећи да није истина ни то да је Григорије гњавио Лонгина, да он иде у Њемачку, а Григорије у САД на Треће језеро. Е, то би била добитна комбинација: Иринеј Добријевић + Григорије + Максим.
    Сад сам одједном духовник 
    Не буди љубоморан, чоче, добићеш висок претисак. Таман сам мислио да је ова тема завршена, али си се морао јавити са глупавим коментарима.
  24. Волим
  25. Волим
    Tελώνης got a reaction from florenntina in Vladika Grigorije: Vučiću, ko si ti? Svako jutro ću pred ogledalom reći da se ne slažem s tobom   
    Мислим да сте у праву што се Григоријевог избора тиче. Послије преноса моштију Св. Василија Острошког постао је својеврсна звијезда у владичанским круговима, тако да су и његови потоњи љути противници са одушевљењем дочекали предлог владике Атанасија.
    Других кандидата није ни било у Херцеговини (ако не рачунамо попа Слобу - доброг оца Симеона Биберџића).

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...