Jump to content

марија97

Члан
  • Број садржаја

    23
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by марија97

  1. марија97

    Света Нина грузијска (27.1.)

    Ако напишем да је 27.јануара Свети Сава, нећу погрешити, као ни када бих рекла да се тог дана прославља Света Нина грузијска. Један је ишао босоног по трњу, снегу и песку да би нама мир подарио и отворио очи које смо незнањем затворили пред Њим. Ишао да се одрекне свега што му не припада да би припадао народу који је Његов, а сад се моли пред Лицем Божјим да Га се рођени народ не одркене. Друга је благодаћу Пресвете Богородице с' љубављу, крстила све који ни љубав ни Бога нису познавали. После смрти живи да нас крсти својим животом док не буде касно. Верујем да сваки искушеник који уђе на капију манастира, већ ,,добија'' светитеља/ку, која га носи, радује се и плаче заједно са њим, чије име касније и сам добије. И увек сам мислила да особине, дела, која носи светитељ описују и монаха. О томе могу сведочити помињући један пример, јер заиста мислим, осећам, видим, да Ваша љубав не може ништа друго но да крсти сваког ко за љубав није чуо. Не може Ваша љубав да га не научи искрености, па да се с њом никада није дружио. Не бих ни ја знала колико љубав опрашта, колико не разликује да ме нисте ,,крстили'' оним ко сте. Ако постоје речи да се о њих ограђујемо, то нисте Ви. А ако постоје да открију универзум, забележе мисао, потврде Библију, дошапну радост, загрле пад, отргну грех онда ја реч(и) описујем Вашим именом. Ако постоје они који су за небо везани, чврсто на земљи; саветом допиру до свемира, до сваког уха које је спремно да се отвори како би послушало реч налик Јеванђељској; ако постоје они који су храбри да постоје за друге, док у исто време постојање других претварају у своје, грлећи и најгрешнијег праведника и најправеднијег грешника – мени оваквој онда не преостаје ништа друго но да захвалим Богу што ми је послао једну такву. У времену када смо се звона одрекли, Ваше речи одзвањају; када се одупиремо ветру, Ваше речи се најтананије разносе до сваког срца које није излапело од промаје данашње (не)културе; када Цркву не познајемо, Ваша молитва се пење на пиједестал сваког човека који је макар једном крочио на праг Ваших мисли. Не могу Вам подарити ништа што немате, јер љубав коју имате већа је од свега, могу Вам само ,,поклонити'' молбу за коју реч више, за који загрљај више, чак и да ja имам реч, поклонила бих је Вама јер шта ће мени кад ми је Бог подарио Вас. Хвала што сте Ви ви. Јер да је било ко други, не знам колико бих га слушала. На радост, здравље, спасење уз снагу, храброст и борбу желим Вам да носите сладосно бреме Њеног имена, на многаја љета – док се универзум не умори! Пс. Ако сам ја случајном грешком добила ,,надимак – покретни загрљај'', онда сте Ви дефинитивно – покретна љубав. (без наводника)
  2. марија97

    Јелена Анжујска

    Јелена Анжујска Стојим мртва поред твог живог одра. Потпуно избледела, у твом постојању међу нама, већ одавно изгубљеним људима. Ти, која својим ликом испуњаваш оног који ти свесно прилази у нади спаса, Богатим изливима јединствене љубави дарујеш пример једнакости оних који желе да је прихвате. Непомично будна бдиш над нашим срцима Литургијског сабрања, откривајући нам исту ону веру, утврђену на сваком камену Градца.
  3. марија97

    Чекам Те

    Чекам Те Чекам те, јер знам да ћеш доћи. Ниси Ти као ми да обећаш што нећеш моћи, па да не испуниш. Створио си земљу за шест дана, а већ седмог си нас носио крвљу својих рана. Лебдео изнад океана, Нојева барка направљена, Јованова рука благосиљана, Содома и Гомора остављена, Петрова заклетва отргана, Јудина издаја остварена. Ниси Ти као ми да обећаш, па да не испуниш. Чекам Те, пред храмом изграђеним од нас, а преданом теби. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Људе изградио, Вавилонску кулу разрушио, На Петру цркву сазидао, Потопом зло обрушио. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Чекам те и молим да нам одузмеш све оно што немамо, јер смо све што имамо, сами продали. Дечанско појење, Атонско камење, Савину мантију, Очеву бројаницу, Косовску гробницу. Ниси Ти као ми да се одрекнеш свега што је Твоје, јер да јеси, никад нас и било не би.
  4. марија97

    Нова (Стара) година

    Сваке године од 20.децембра до 31., добијам питање: ,,Где ћеш за Н(н)ову?'', и кад добију одговор да ћу бити кући, онда следи : -Како? -Зашто? -Шта ћеш кући? Хајде са нама! -Али како то мислиш никад ниси славила ван куће? -Имаш бре 22 године, треба са родитељимада будеш??(цитирано питање) -Зар ти није досадно кући? .......и тако унедоглед. Па бих да разјасним своју перцепцију посматрања, не да бих објаснила одговор, већ да бих дала одговор. 1) Нова година је 14.јануара. (Али да се не лажемо то није главни разлог, могу да кажем да није уопште.) 2) Откуд знате да мој ,,провод'' није бољи од вашег? Немам ништа против слављења ван куће, али ми смо Срби, увек терамо контру основним одликама понашања, а још грђе претерамо и у ономе што знамо. Па се прославе отпочете у духу и нади на радост, весеље, лепу музику, обично заврше разбијеним главама, празним разговорима, прокоцканим сатима. 3) Како? Лепо, исто као и ви, само мало другачије. Добро, мало више другачије. Са дословним сећањем прославе, јер не верујем у оно да провод није провод ако се ујутру сећаш свега, напротив. Желим да се сећам очевих речи, маминих загрљаја, татиних обећања(испуњена), маминих успеха, радости, наших жеља, пређених препрека, научених поука, научених живота. Чекајте, шта заправо славимо? Што се планета окренула око Сунца? Око истог оног Сунца које 365 дана у години псујемо? Оно Сунце што га призивамо да нас греје, па једва чекамо да га се отарасимо и тако сваке године кад је лето. Кад би ми рекли, славимо стару годину, па и да разумем. Славимо успехе, победе рака, победе на тркама, рађање деце, личних успеха, напредовање културе, итд.. Иако смо све супротно од наведеног......... Али славимо НОВУ годину, то не разумем? Не знаш да ли ћеш жив устати 1.јануара, а не неког другог дана. Не знаш колико ће некоме длака косе опасти, јер бије битку прво са сопственом душом, па онда са раком. Не знаш колико ће деце отети, једино шта знамо да ће се десити, то је енормни пад наталитета. Ово славимо? Не бих, хвала. 4) Не, није ми досадно. Најпаметнија ствар коју сам одлучила у свом животу је да ћу до свог(њиховог) последњег трена бити са родитељима, (по)слушати њихову реч, живети и носити њихов и свој крст, јер смо сви једни другима дати на искушење и на радост и зато не желим да прокоцкам сате у кафани, док заиста мислим да итекако имам шта да (на)чујем од људи који носе љубав, за разлику од оних који сем дипломе, кафане, празних обећања, пустих душа, немају ништа друго да понуде.
  5. марија97

    Професор

    У новом почетку жудња за напретком је огромна и води ка томе да свој, заиста аматерски, рад показујеш онима који исти осећају. Који се пре свега разумеју у себе. Похвале, критике, савети, негодовања чине фазе једног квалитетног напретка. И све би то било идеално, када не би постојала празнина - познавање особе чији рад читаш. У жврљотинама увек начнемо делић себе, подмиримо своје мисли, нахранимо храброст, али пуноћу своје сопствености никада не може реч описати као што то чини време. Тако да је и читање нечијег писанија ,,сиромашно" све док не загребеш папир испод слова. Међутим, постоје људи који познају прву жврљотину, а још ближе познају шта се иза ње крије. Научићу да читам, научићу (ваљда јесам) да волим читање, бићу спремна на изненадно пропитивање, али оно на шта никада нисмо спремни је оно што нас школа (надам се), учи. Ја сам на сву срећу, а хвала Богу, била отворена да свесрдно прихватим све што ми она шаље. Све што сам мислила да не знам, схватила сам да сам била припремљена, на: избор, пад, стрпљење, одговорност, слободу. Када неко ко познаје мој први жврљ, а онда се дрзнем да пошаљем и други, па трећи, на питање ,,Да ли бисте писали рецензију?", одговори ,,Задовољство ми је." , онда заиста верујем да моје последње писање није назадовало у односу на прво. Потпуно постају сићушне (никако мање важне), реченице великих писаца, када вам велики професор, још већи човек отвори себе да свесрдно прихвати све што шаљем. На пиједесталу савршености, стоји несавршеност као најсавршенија особина сваког од нас. Хвала Вам што ово знам због Вас.
  6. марија97

    ,,Јабука"

    Ја не знам какав осећај у људима буди оно што о.Милутин пише. И вероватно је сваки осећај оне мере по којој си сам. Што и јесте засигурно и његово писање, али и његова жеља. Да читањем упознамо нас. Управо се то мени дешава кад год прочитам неку од Милутинових песама. Зато сам после прве збирке, одлучила да желим и другу, али и да присуствујем промоцијама где год могу. Не да бих остварила какав контакт(упознала сам га тек по његовом доласку у Пазар), већ да кроз промоције потврдим оно што осећам, а хвала Богу он то заиста и чини, своја писања потврђује својим постојањем и преноси их промоцијама као да баш у том тренутку говори Богу - стиховима. Ово ми је пало на памет да напишем, по читању песме ,,Јабука", али било коју да прочитате, послушате пробудиће се у вама они делићи Косова који тихо станују у сваком од нас, пробудиће се онај делић детета, који никада не умире и који се заснива на оним "нашим" људима. Подсетила ме је још једном на оно што сам прошла као мала(не висином, иста сам) у селу и заиста верујем да ово моје сећање на стрица сад, не може да се упореди у односу на оно што је он урадио да ово ја, буде сад. Али најмње што могу је да му сваког пута при помени имена, паљења свеће кажем - ХВАЛА. Али исто тако, да сад не заборавим и говорим док могу да кажем, о.Милутине - ХВАЛА. Што читајући Вас сећамо се себе. Што кроз стихове учимо ко смо. И што кроз Ваше књиге, преносимо постојање даље. 🙂
  7. марија97

    Исповест Јелени Анжујској

    Краљица Јоргована Краљице, да ли је то једино што од тебе примамо? Да ли нам је твоја круна једино што помињемо? Да ли су твоји плодови једино манастири којих се сећамо? Да ли од твојих борби једино твоју земљу рачунамо? Шта смо постали када смо заборављајући себе, заборавили тебе? Да ли смо те достојни, ми недостојни, који те се још због јоргована сећамо? Као да не постоје они због тебе, него ти због њих. Немамо више ни грам оне твоје сузе, продали смо душу онима који је немају, за шаку туђе земље. Не познају те они, али те краљице више, не познајемо ни ми. Знај, успели смо да заборавимо и оно што ти ниси. И оно што си створила више не знамо, а како да знамо кад смо те одавно напустили. Пoтпуно смо изгубили ону веру, којом си нас учила. А толико смо тога издали и продали, да више не знам имамо ли чега и да се сећамо? Обукли смо туђу одећу оних, који имена нису имали, хоћемо бољи живот као оних, који су Га распели. Заборавили смо и твоју смрт, и смрт оних због којих живимо. Чак и ону смрт која је смрћу уништена. Немо нас слушаш? Ћутиш нама, али Господу говориш, јер одавно би нам вода била сопствена суза, а живот изумрла сплачина. Ако нас питаш како смо, рећићу ти горе него што смо мислили, теже него што смо хтели, углавном добили оно што смо скројили. Немам ти шта више рећи, осим хвала што си ту. Што не заборављаш наша имена, јер ко боље познаје овај народ од тебе. Хвала ти што чуваш твоје место за нас, можда ти се једном вратимо, да ти пригрлимо живи одар. Ако смемо, овако укаљани од своје сопствености да ти ишта тражимо, нека то буде оно што и сама чиниш. Чувај њих нама, јер оне су још разлог што чувајући сећање на тебе, некад се присетимо нас.
  8. марија97

    16.11.

    Неки дан написах, како је већ две године новембар новим датумом заокружен као омиљени месец. Али постоји датум(16.11.)који нас употпуњује још пре нас. Слава. То вам је оно када мислиш да се тад једе сва она храна спремљена претходних дана, у ком долазе гости са поклонима и обавезно тражиш чоколаду, онај дан када те црква види после 364 дана не виђања(тј.ти њу), или оно кад после 7 обиђених домаћинстава, више не знаш ни ко си ни шта си, а камоли шта се слави. То му, кажу, дође слава. Е, али мени слава никад није била то. Лажем, престала је да ми буде после 4-ог основне. Мирис славског колача, припремљена свећа и вино. Одлазак на Литургију, слушање тропара Св.Георгију. ,,Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше." Свештенички благослов, амин и онда трпеза љубави(не желим је другачије назвати). И тако неколико година, а онда схватим зашто се лекар који је ,,спасио живот" мом оцу звао Ђорђе, зашто је Липар манастир посвећен Св.Георгију и зашто је моје прво упознавање са манастиром уопште манастир Ђурђеви Ступови. Зато не сматрам 16.11.дан који за мене само постоји. Верујем да молитвама Светог Георгија, због тог дана можда постојим ја у овом облику.
  9. марија97

    Загрљај

    Често слушам приче о местима из којих извире рај. О местима у којима се душа препороди.Често сам имала прилику да ми говоре како су она места онаква, како су ова наша оваква, како морам бити тамо. Али мислим да нисам послушала, или макар ретко, да одем до било ког места које ће ми се дати само од себе уз примесе среће.Мада има једно које знам када говори увек нешто каже, када прислоним образ увек нешто откријем, када начуљим ухо увек осетим. Знам, поуздано, из искуства једно место које није на крај света, које заиста постоји у ком престаје ништавност, у ком почињем да будем. То вам је оно место за које се ретко говори, ретко спомиње, још ређе показује. Када бих покушала да се сакријем, то је једино место у ком бих испливала на површину. Када бих одлучила да побегнем од себе саме, то је једино место у ком се самој себи вратим. Када се изгубим у проналасцима, то је једино место које ме врати тамо где припадам. Место у ком вам се у исто време склупчају радозналост, истина, исповест, радост, сигурност . Када му се вратим прихвати, када му одем прати. Данас када знамо да су материјалности пролазне, али се истима предајемо, када знамо да смо дати за више од онога што јесмо, постоји место у ком не пролазимо, у ком смо без имало гордости највећи. Заиста верујем да је његов заграљај једино место у ком постојим у свом изворном облику.
  10. марија97

    Хвала. (7.11.)

    Негде ме још одавно крај октобра и почетак новембра прате. Да ли у својим или мојим постојањима, не знам. Новембар, омиљени месец , јер је увек скупљао моје људе на једно место. Нисам ни знала да ће пре две године новембар добити потврду своје ширине кроз још једну особу. То вам је онај човек који не говори много, али када се на то ипак усуди осетите искру исповедних речи које верујем да само чисто срце може да удене ту међ' душом. Човек међу људима, монах међу м(о)н(а)оштвом, истина међу истином. Не знам да ли бих успела да упознам немерљиву величину љубави која се капљицама изнова накапа у свако отворено срце, да ми Господ није послао њу. Загрљај у ком се испреплете молитва, она коју не чује нико, коју ум помисли, срце изговори, загрљај пренесе. То вам је онај неко, негде, као што су наши говорили о онима некад, негде пре. Што су безгранично спремни да се дају, гледајући сваког као свог. Онај неко ко својим тале(а)нтима дарује светлост сваком свету, недозвољавајући да нам безобзирност пређе у заборавност, охолост у неверје, гордост у непостојање. У времену када нам невреме долази, у данима када нас све друго сем нас занима, у месту где животом себе сахрањујемо, имам(о) покретну храброст која носећи свој крст, узима и наш и носи као једино средство борбе. У свакодневним инаџијским ,,мило за драго'' , неопростиво опрости кроз радост која се открије у погледу. Не знам да ли бих смела више да се усудим да о њој говорим, бојим се да немам широк вокабулар који би обухватио њену ширину, а опет онима који је познају нема потребе да много говорим, увериће се и сами да у речима њена суштина не може потпуно стати. Њена егзистенција дарује смрт смрти, а то знају они који је познају. Хвала што неретко као блудни син, загубљена овца, разбојник на крсту, знам да Ваш опрост има разумевања 77 пута 7 и да ме тера да не будем оно што нисам. Последње што желим је да, док се трудимо да слушамо о Витлејему, Јопи(Јафи), о Св.Апостолу Петру/Павлу и док се дивимо житијима Васкрсења, ја бих да више обратимо пажњу на овај Васкрс међу нама. На људе, којих сем што се од имендана до имендана сетимо слушамо док се као носиоци житија, имена, боре за Васкрс. Да кроз њихова делања поверујемо у Господа, баш као што су људи у Лиду, након Васкрсења Св.Тавите.
  11. марија97

    ,,Границе су нама.''

    Да ли се љубав може научити? Ако узмемо у обзир и базирамо се на то да је љубав у нама онолико колико нам је дата од Господа и да је то све што поседујемо, онда се подаништава библијска парабола о талантима и потпуно маскира слобода. Поседовати љубав само онолико колико нам је дато, ограничава нас као личности, хришћане, људе да надграђујемо и изграђујемо сами себе. Свакако да се само питање може посматрати из два угла. Сигурно је да немају сви исте дарове и ту видимо са једне стране да нико није ,,неисписан лист хартије'' , а опет и главни проблем који се тиче васпитања. Велики проценат љубави деца у себи изграђују кроз породицу, кроз васпитање и кроз поступске својих блиских чланова. Сваки родитељ који добије своје дете, на овај или онај начин, временом гради љубав према њему и онда је преноси на дете. У сваком од нас је усађено семе љубави, али је до нас колико и да ли ће то семе донети некакав плод. Тако да у овом случају потпуно искључујем могућност потпуног одсуства изградње љубави. Како се љубав учи? Неко је одговорио, ,,Ако имамо од кога.'' –контра одговор је, имамо од Господа. Његова је љубав безгранична била и остала. За љубав је потребна храброст и борба. Храброст да се издигнеш изнад самог себе, да изађеш из сопствене љуске, из своје зоне комфора и да пребродивши све препреке један проценат љубави надоградиш. Пример, који је мени упечатљив, јесте ситуација са псима. Постоје људи који се истих плаше да једноставно не дозвољавају никакав приступ. То не значи да имају мањак љубави, већ мањак храборсти, а вишак кукавичлука да своју снагу искористе тако што ће изаћи из зачауреног страха и дати прилику себи да заволе пса, али и псу да заволи њих. ,,Практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота.''(Владета Јеротић) Ако човек није душевно болестан или можда размажен(превелики трансфер љубави који благонаклоност претвара у гушење) онда љубав може да научи. Ако је довољно храбар и спреман да се бори са сопственим границама, онда љубав може да научи. И негде за крај бих само додала. ,,Границе су нама.''
  12. марија97

    Рај=тегла крема🤔

    Често налетим на овакве рекламе. ,,Како замишљате рај?" -а на слици чоколада, слаткиши и слично. Е сад, ако сте покушали да замислите, не брините што нисте успели. То је сасвим океј. Јер да сте успели да замислите рај, који има везе искључиво са чоколадом или било каквом врстом (пролазне)материјалности, онда сте у великој заблуди, али у исто време и у великом страху од смрти. Сад се питате како? Ако осећаш страх од смрти и од онога што ће бити након овог живота, за тебе ће рај бити надопуњен пролазним ситницама, али шта после? Шта кад поједеш целу теглу крема? Сем што можеш да добијеш шећер, не добијаш ништа више. Краткорочно уживање=дугорочне последице. Сад се враћам на почетак. Да ли заиста тако замишљате рај?🤔 Можемо да једемо крем, али да га баш не замишљамо рајем, јер је рај много већи од тегле крема, мислим да је већи и од просторне ширине наше душе. Чак кажем да је рај већи и од нас самих, а парадоксално не заузима много простора. Једноставно, у нама је. У сваком загрљају. Реченици. Осмеху. Радости. Погледу. Док мацкате сами крем, поделите са још пар другара и ето га делић раја. И тако...идемо даље.... 😊
  13. марија97

    Дуња

    Волела бих да у животу осетим у себи количину љубави једног детета. Која је, засигурно верујем у то, равна Господњој љубави. И мислим да сам данас схватила шта значи реченица ,,Ако се обратите и будете као деца, добићете Царство небеско.", као и то што нас је Господ створио по свом лику. Несебична љубав, несебично давање себе, несебично дељење, немерљив загрљај, верујући поглед, искрен разговор. Осетила сам на својој кожи да је детете од 5 година, без трунке размишљања поделило своју бананицу са мном, дајући мени већи део. Мислим да су ми речи превише мале да опишем тренутак у ком она то чини непокушавајући да сагледа околности. Једноставно-дели. Неретко се дешава да у својим животима када неком помажемо, размишљамо да ли имамо времена или које су моје обавезе? А још страшније је што за сваку помоћ очекујемо надокнаду. Не, дете о ком говорим ништа није добило од мене и види ме први пут у животу. Није водило рачуна како изгледам - загрлило ме. Није се питала ко сам - разговарале смо. Није бринула шта имам или немам - поделила је све. Толико је једноставно у тим малим главама одређено под ставком - волим. У којој све почиње и све се завршава. Волим. Дуња, хвала ти што сам те упознала.? Дуња, хвала што свет чиниш лепшим.?
  14. марија97

    Таланти

    ,,У данашњем јеванђељу смо чули причу о талантима. Онај који је имао пет, удвостручио је као и онај који је имао два. Док, трећи који је имао један таланат, због своје неодговорности, лењости изгубио је и тај један. Господ нас учи да искористимо своје таланте и да када дође време да му вратимо, да нам се не обрати као трећем, већ да удвостручимо оно за шта нас је дао. Мати Тавита, наша мати је пример шта значи удвостручити таланте, своју љубав, разумевање, искреност. Мати, хвала Вам на данашњем гостопримству, на примеру који нам дајете и хвала Вам на Вашим свакодневним молитвама које осећамо из дана у дан. Доказ томе је чињеница да су ме парохијани сваког дана питали када ћемо код мати Тавите и када ће опет доћи. Здравље, спасење и свако добро од Господа Вам желимо." Јереј Дарко Павловић, намесник вранићке парохије, епархије шумадијске
  15. марија97

    Усвајање

    Као неко коме усвојитељство као сам чин не представља ништа друго до изграђивање нових личности, одлучих да поделим неке од предрасуда везаних за ову тему. У овом односу изграђују се и усвојитељи, али и само дете. Као превише компликован процес и папирологија људи неретко одустају. Али главни разлог за мањак храбрости јесте суочавање са дететом, а најпре са самим собом. Сусрећем се стално са питањима.. ,,Како усвојити? Шта треба да радим? Како да ме дете заволи?" Па једноставно је, шта сијеш то ћеш и жњети. Када на улици пронађете пса и одведете га кући пас вас заволи, осети и узвраћа. Замислите како вам тек дете узвраћа? Само је много важно шта пружате? Јеванђеље по Луки каже : ,,Који је међу вама отац који ако заиштете хљеба да му даје камен? Или ако заиште рибу, да му мјесто рибе даје змију? Када дакле ви, зли будући, умјете добре даре давати деци, колико ће више Отац ваш небески давати Духа Светога?"(Лука 11, 11-13) Ви дајете својој деци љубави, замислите колико ће Отац наш небески кроз Духа Светога у деци уградити љубави? Како рећи детету? Де факто је да се треба рећи да је усвојено и да биолошки родитељи постоје. Уколико се не каже истина бесмислено је градити дете у зрелог, одраслог човека јер ће читавог живота живети у лажи, а ви сте од њега тражили истину. Закључујемо и сами да није фер.(детаљнији одговори у неком од наредних текстова) Морам да нагласим да усвајање НИЈЕ хуман чин. Ако желите бити хумани нахраните гладну децу или једноставно посетите домове деце без родитељског старања и подмирите своје хумане побуде. Не удајете се/жените јер сте хумани, већ свој живот и љубав желите да изграђујете са том особом. Нити су биолошки родитељи хумани, јер своју децу одгајају. Усвајање представља изграђивање једне нове личности кроз вас саме, а не обезбеђује старост или хуманост. Дете није криво што је остављено нити оно бира вас, већ ви њега. -Желели смо да усвојимо дете, да ето удомимо. -Опростите, да ли сте удомљавањем детета, удомили и своју личност? Усвајањем детета итекако се не истиче хуманост, а то нам говори и сама чињеница да при усвајању(90%) људи бирају здраво дете, без икаквих здравствених, психичких проблема. Ако има било какав ''фелер'' – одмахне се руком и свакако се не доводи у питање(као кад одбијете парадајз на пијаци). ,,Починио сам све злочине осим оног да будем отац.'' (Емил Сиоран) Усвојити и тражити захвалност за одгајање детета или некакав орден храбрости, ништа друго не представља до злочин над самим собом, па онда и над дететом. Овим текстом желим људима да отворим свест да је усвајање саставни део живота сваког од нас и представља једнакост међу различитима. Без хуманости и племености, дете се треба усвојити уколико имате храбрости да прихватите чињеницу да смо сви дати од Господа једни другима, то није племенитост већ љубав која је потребна да се изгради у нама.
  16. Срби су примили хришћанство у 7.веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију. Свети Сава(Растко Немањић) је 1219.године рукоположен од стране патријарха Манојла I цариградског у Никеји за ,,архиепископа српских и приморских земаља'', а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија. Према историјским подацима, српска племена су веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја. Тек после више од две стотина година српски народ је кончано крштен. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем њихове прве државе, а просветитељи како код Срба тако и код свих словенских народа била су света браћа Кирило и Методије – равноапостоли. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Растко Немањић као трећи, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, одлучује да са шеснаест година оде у светогорски манастир – Стари Русик, где монашењем добија име Сава. То је представљало тек почетак свега онога што ће Свети Сава учинити као свој лични подвиг, манастирској братији, родитељима, а онда и целом српком роду. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у својој задужбини манастиру Студеници 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота на Светој Гори заједно са Савом. Након упокојења свог оца Светог Симеона, Сава је написао Службу и Житије. Сем тога, написао и Карејски типик за потребе монаха у Карејској испосници, а за манастир Хиландар написао је Хиландарски типик, који се и данас користи. Помиривши своју браћу, монах Сава је пренео мошти Светог Симеона у манастир Студеницу, где се налазе и данас. Под Савиним старатељством Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије,а он је уз остала своја дела, написао и Студенички типик у ком је задао устројење монашког живота у манастиру, чији је архимандрит био све до 1217.године. Сава одлази из Хиландра у Никеју, код византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена молећи их за самосталност српске Цркве. Његова молба бива прихваћена и цариградски патријарх рукоположи Саву за архиепископа српске Цркве у Србији. Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је потврђена да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију. Осам стотина година након добијања аутокефалности Српске Православне Цркве Срби прослављају и самосталност своје цркве, али и свог првог архиепископа Светог Саву. Јубилеј по благослову Његове Светости патријарха српског г.г.Иринеја, отпочет је у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Расу, а настављен и у свим другим епархијама. Централно место обележавања одржаће се у манастиру Жичи, 6.октобра 2019.године у девет часова, као и у манастиру Студеница. Жича и Студеница представљају срж светосавских беседа којима се и данас враћамо, поучавајући се у вери, идући Савиним путем. Сутрадан (7.окотбра) прослављање ће се наставити у Пећкој Патријаршији и Дечанима, а завршна свечана академија биће 8.октобра у београдском Сава центру. Јубилеј као такав, опомињен нас и на дела Светог Саве, али и на заједницу коју је он устројио прво у својој породици, затим у свом народу, а онда поставши први српски архиепископ и у својој цркви. Главни опит обележавања састоји се управо у литургијском сабрању као подстицај на стварање заједнице.
  17. марија97

    Љубав

    ,,Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова : Љуби ближњег свог као самога себе."(Мт. 22, 37-39) Спремни смо да свакога дана говоримо о љубави, јер нам то причињава већу лакоћу од испуњавања исте. Прегршт литературе о љубави нам је на дохват руке, можемо је пронаћи како у психолошким, филозофским књигама тако и у богословљу. Празном читању ће увек недостајати део који ће пробудити веровање у прочитану реч, а то је управо она љубав која превасходно мора постојати у нама. Много је лакше читати о љубави, него је у потпуности извршавати, јер то изискује напор, промене, борбу, истрајност. Бог је љубав, а човек је створен по лику Божијем, с тим у вези имамо да је човек лик љубави Божије. У сваком од нас посађено је зрно љубави, које је старије од сваког зрна зла и као такво важно је да га својим трудом претворимо у дрво које доноси зреле, крупне плодове. Један од начина јесте пост, ту је и молитва као неизоставни део изграђивања сваког православног верника, али оно у чему се састоји љубав јесте причешћивање. Причешћивање Телом и Крвљу Христовом, задобијамо Његово постојање које у нама отвара зрно љубави. Сједињењем, Његова љубав постаје део нас и то нам даје довољан разлог да сва своја читалачка искуства о љубави, применимо кроз Њега на себе и своје ближње. Литература која нам брижно говори о љубави се не може упоредити са Јеванђељем, које говорећи о плодоносном труду ни у једном свом делу неизоставља Христа као пример. Имајући пред собом Јеванђељски пример Господа Исуса Христа, онда нам једино остају: ,,Љубав, вера, нада, ово троје; али од њих највећа је љубав."(1.КОР.13, 13)
  18. марија97

    Навике

    Оно што ће нам увек бити важно и без чега нам не може проћи дан, јесте питање, шта урадити данас? Како доћи до новца и којим парама отплатити кредит? Толико смо спремни да се дајемо тим питањима, на која неретко не знамо одговор, да потпуно заборавимо наше постојање у овом свету. Колотечина истих питања нас наведе да заборавимо, да Недеља уопште постоји. Заборавимо и да нисмо ,,видовита Ванга'' и да не знамо шта нам спрема ново јутро, уздамо се искључиво у своју снагу коју сматрамо већом чак и од Оног који нас је створио. Спремни смо да проводимо дане депримирани сопственим неуспесима, јер нам је успех била једина мисао. ,,Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овог света, и да вам овај дан не дође изненада.''(Лука, 21:34) А када наступе болести онда највећег кривца проналазимо у Богу, јер нам није јасно како је допустио да будемо болесни или да пролазимо кроз тешка искушења када смо РАДНИ, ВРЕДНИ, ПОШТЕНИ. Зар кључ проблема и није у томе? ЈА сам радио, ЈА сам вредан, ЈА сам постигао успех. Увек и све очекујемо од себе и сваки потез повезујемо сопственим радом, док нам је сваки проблем довољан разлог да ,,перимо прстом'' у Господа. Да ли ово своје ЈА не можемо некада препустити Богу? Дозволити Њему да уради нешто за нас, да нам помогне у пословима који ће нам донети добро, који ће нас спасити болести и искушења која не можемо поднети, јер Његова помоћ је већа од оне коју ми можемо створити. ,,Остави на Господа дела своја, и биће тврде намере твоје.''(Приче, 16:3) Када би смо покушали да свој дан отпочнемо молитвом или рецимо реченицом ,,Ти Господе знаш све. Ти знаш да те волим '' , тада би нам било лакше у свим пословима које обављамо. Били би свесни својих слабости, својих грехова, своје немоћи да све постигнемо сами. Сем што би нам Господ помогао у животним проблемима, не би дозволио да се вратимо старим навикама које воде у заборавност недељних Литургија или молитве. Најважнији сегмент у нашем животу је да будемо одговорни према својим слабостима, прихватајући их као дар и призив на веру у Господа.
  19. марија97

    Самостална сахрана

    Желим да сутра сахраним саму себе. Али не као иначе, стриктно без крокодилских суза, пустињског срца, и без грама хране за све неухрањене егоисте. Одлучила сам да будем једини члан породице и дa говорим шта све нисам, док ме у позадини спуштају бестрасно присутни пролазници. Како сам могла, само да нисам а шта и да јесам, опет не бих. Да сам успела, као што је требало па иако нећу , све је узалуд. Коме још служи залуђеник за изгубљеним, за новонасталим, за пропалим, који је у залог дао тело рођеном праху, немајући ништа више од тог. Коме је потребан сиромашни сребрењак, који и у сандуку новог живота, носећи смрт, дели људима оно што Богу не треба. Одлучила сам да се сахраним, на старом гробљу. Не треба ми ново, кад су ту они што нису хтели смрт. Ја ћу тамо где има оних што су је приграбрили, дајући живот нама. Без музике, молим. И тужних виолина, нисам умела да одсвирам композицију животарења, не треба ми ни у земљарењу. Хоћу да кажем, да сам била све што није требало и да је требало неком, ником користило не би. Да сам успела да променим ништа и да јесам нешто, то не бих била ја, него други. Да сам живела као што се не живи, јер срећа да умреш је пораз радости, свог незадовољства. Умрла природним избором, за све што постоји. Сахрана ће се одржати сутра, на старом гробљу, нек не долази нико, опело се пораженима не служи. Неутешна радост моје личности, обавештава оног који није ту.
  20. марија97

    Квалитет ≠ квантитет

    Вредности су замениле места. Квалитет и квантитет. Раније су људи, читајући књиге изграђивали своју личност. Желели да у сваком дану пронађу себе кроз оно што читају или да прочитано примене. Шта год радили књига је била главни ослонац, покретач послова и снаге, водила кроз непроходне путеве, чинила сваки корак сигурним. Сем тога, умела је да обузда језик, да не говори оно што не треба уносећи мир самом себи. И што си више речи прочитао, много мање си имао жеље да их беспотребно говориш. Штедео си их за оне који ће умети са њима. Данас је другачије. Књига је постала талон безвредности. Много је важније говорити и оно што не мислиш, неголи прећутати све што мислиш. Вредност читања више није мерило личности. Сада се искључиво мери број изговорених речи. Квалитет је прешао у квантитет. Читање у говор. Мудрост у сналажљивост, искреност у лаж, поверење у површност. И све тако док нам понестану све речи које смо некада једни другима упућивали. Губећи себе у књигама, незнајући ништа.
  21. марија97

    Твитер заједница

    Твитер заједнице су одавно почеле да бивају све што једна заједница не треба да буде. А и сам парадокс је, твитер=заједница. Твитер као главна подлога за просипање свега и свачега највише ничега, представља расуло свести. На страну ,,писци", али ови што им слепо верују, поистовећујући статусе са лажном истином су посебна прича. Вођени којекаквим мишљењима на основу ограђених твитер карактера, бескарактерно поступају јер су изгубили себе. Немајући довољно храбрости да свој став лече томовима књига, задовољавају се кликћући на твитер-зналце и то немарећи за окоришћене речи. Платформа твитера је досегла толику висину у нама ниским људима, да читајући намећемо мишљења чак и књигама, тврдећи штампарске грешке. И све ово је насупрот заједници. Она се користи речима, чинећи јединство у ком наметање мишљења не постоји. Свако га поседује делећи га искључиво учећи о себи, где тиме чине заједничко знање. Ако дозволиш себи да се сјединиш са ,,заједницом" која те раздваја од сопственог мишљења, онда немаш никакво право да ствараш гард према Богу питајући га ,,Зашто баш мени?" Истина је да Господ увек зна шта је за нас најбоље, али дајући нам слободу избора не покушава да нам наметне ништа што ми сами не желимо или се противимо. Тиме нам потврђује своју љубав кроз слободу избора. Исто је и са родитељима. Увек ће нам говорити шта је најбоље чинити, али ако упорно, тврдоглаво желимо да испунимо свој хир родитељи ће дозволити. Увидећи да је то погрешно ми падамо и они су ту да нас подигну и врате на колосек. Тако и Господ чини са нама, не физички видљиво, али за оног који жели да Га пусти себи, итекако постаје ,,видљиво". Зато је потребно да се запитамо и бирамо куда ћемо своју слободу водити. Да ли ће то бити ,,твитер зналци" или можда мода са запада која стварајући заједнице, разједињује или Божија воља која ствара заједницу и тамо где је немогуће?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...