Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

marko1

Члан
  • Број садржаја

    0
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О marko1

  • Ранг
    Тек дошaо/ла

Скорашњи посетиоци профила

390 посетилаца
  1. Антоније и обућар

     

    Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола.

    Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан.

    334832.p.jpg?mtime=1580487169     

    Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу.

    Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици.

    И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе.

    Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“

    Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све.

    „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“

    Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу.

    Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву.

    После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова.

    „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж.

    „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио.

    Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо.

    Али имам питање.

    Или два питања.

    Или сто питања.

    У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира.

    Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај?

    Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор.

    И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету?

    Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе.

    Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли.

    Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“

    Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован.

    Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима.

    Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)?

    Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп.

    Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15).

    И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали.

    А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24).

    Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Како да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости?

    Добро, рећи ћемо нешто и о томе.

    То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост.

    Али Исти је Дух Који нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Који шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ.

    Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа.

    Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету.

    Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу.

    Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди.

    Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог.

    Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења.

    „Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо.

    А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања?

    Испоставља се да можемо и да треба.

    Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како!

    Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Књиге живота, само да не погуби народ?

    У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем.

    Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах!

    Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос?

    У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима.

    Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви погинути, а да ће се они спасити.

    Док у стварности се може да се деси управо супротно.

  2. Житије старца Софронија (Сахарова)
     
    dthumb.jpg
     
    Рођен је у Москви 1896. године под свјетовним именом Сергеј Симеонович Сахаров. Као што се сам присјећа, његово прво искуство виђења нестворене свјетлости десило се у његовом дјетињству. Студирао је на Факултету ликовних умјетности у Москви. У једном тренутку његово вјерско тражење одвело га је у нехришћански мистицизам. Његове умјетничке амбиције одвеле су га у Италију, Њемачку и Француску. Међутим, открио је да га умјетност нити испуњава нити просвјетљује.
     
    Његов повратак ка Христовој љубави резултовао је новим, веома моћним искуством нестворене свјетлости на Васкрс 1924. године, у Паризу. Док је тамо боравио био је под утицајем познанства са о. Сергејем Булгаковим (†1944). Као што је и сам говорио, "У Паризу сам имао све, али није било истинске радости." Похађао је Свето-Сергејевски православни богословски институт у свом тражењу и учењу. Касније је говорио, "На Свето-Сергејевском инстититуту сви су говорили о Богу али Га ја нисам видио. Међутим, када сам отишао на Свету Гору, иако нико није говорио о Богу све је указивало на Њега."
     
     
    Године 1925. отишао је у манастир Св. Пантелејмона, у руски дом на Светој Гори. Монашки постриг обављен је 1926. године. Веома га је жалостило то што није могао да живи у складу са Јеванђељским забранама. Прекретница у његовом животу дошла је кроз његово познанство са Св. Силуаном атонским (†1938). Преко Св. Силуана, Старац Софроније не само да је вјеровао у Христа већ Га је спознао у Духу Светом. Учење светитеља, које је старац радо усвојио, може се сумирати у сљедећем: молитва за цијели свијет, Христолика понизност и љубав за своје непријатеље.
     
    Ово је уједно била основа богословља Старца Софронија. Након упокојења Св. Силуана, чије изузетно житије је написао Старац, он напушта манастир и одлази у светогорску пустињу, страшну Каруљу. Од сутона до зоре изговарао је "Оче наш", са рукама подигнутим у молитви. Свака ријеч постајала је духовна молитва и чувана је у његовом срцу, које је било прочишћено на начин на који само особа усрдне молитве може бити.
     
    jeromonah%2Bsofronije%2B2.jpg
     
    Живио је у испосници Свете Тројице која је припадала манастиру Светог Павла, од октобра 1943. до марта 1947. године. Духовно је водио манастире Свети Павле, Григоријат, Симонопетра и Ксенофонт, као и многе скитове и келије. Рукоположен је у ђакона 1930. године од стране Св. Николаја Велимировића (†1956), епископа охридског. Године 1941, рукоположио га је митрополит Јеротеј милитуполијски (†1956) у презвитера. Неких пет година живио је у ватопедском скиту Св. Андреја у Кареји одакле је добио допуштење да оде у Париз 1947. године. И тако је напустио своју вољену Свету Гору, након 22 године борбе и натприродних откровења. Наредне године је објавио своје инспирисане списе о Св. Силуану, те на тај начин Свету Гору учинивши познатијом Западу. Године 1959. основао је манастир Св. Јована Крститеља у Есексу.
     
     
    Тамо смо га срели 1985. године. Био је достојанствен, поштован и љубазан Старац, владар духовног, мудар, искусан велики теолог. Своју молитву и своје сузе унио је у своје духовне поуке из којих исијава благодат. Његова милост, његов благослов и његова мудрост су незаборавни за све нас којима недостаје. Уснуо је у Господу 11. јула 1993. године а сахрањен је три дана касније.
     
    preot1-222x300.jpg
     
    Као његов ученик, о. Захарије каже да је, као духовни феномен, Старац био знак од Бога за његову генерацију. Живио је кроз кобне догађање, бриге и тражења срца у бурном двадесетом стољећу. Својим животом, својом молитвом и својим ријечима пружио је одговоре на горућа питања својих савременика. Његов нећак, о. Никола, пише да је теолошки пут Старца Софронија такође био одређен оригиналношћу његових теолошких метода које се одликују живим дијалогом између различитих свијетова: религијском филозофијом његовог времена, светоотачким предањем и прочишћавањем његових личних мистичних искустава. Митрополит Јеротеј је изјавио сљедеће: "Живот Старца Софронија био је чудо Божије на земљи, доказ Његовог постојања. И његова смрт била је славна, која је доличила његовом свјетлосном животу." Упокојени Старац Теоклит Дионисијатски (†2006), који никад није био склон лијепим ријечима је рекао: "Ако данас игдје постоји велики исахиста, који живи дубоким Православним исхастичким животом, а што је најважније који је у стању да то пренесе у писаној форми поредећи са другим традицијама, онда је тај човјек Старац Софроније." Неки људи су уздржани када је он у питању, што је њихово право, али немају шта да приговоре. Они би требали опет прочитати његова дјела, пажљиво, са великом понизношћу и са мање предрасуда, а онда ће се увјерити да су продужетак Добротољубља.
     
    Ријечи Старца Софронија, Старца манастира Св. Јован Крститељ у Есексу, потврђују трајну природу универзалног духа Цркве. Он каже да не само Хришћани, већ чак и они који нису вјерујући, су позвани да отворе своје умове, превазиђу узак оквир националистичких тежњи или културних предања, и да размишљају у смислу цијелог човјечанства. Сјећам се његових посљедњих ријечи упућених мени када сам био болестан: "Без обзира да ли смо добро или не, ми смо од Господа."
     
     
    Нека нас његове свете молитве увијек прате!
  3. О ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА ИЛИ СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
     
    Света тајна Причешћа, или Евхаристија, јесте уствари света Литургија која се врши у Цркви као тајна Христа и Његове Цркве. На Светој Литургији бива причешће. Причешће је света тајна у којој хришћанин, под обликом хлеба и вина, прима само тело и крв Господа Христа, сједињује се с Њим, добија опроштај грехова и залог вечнога живота.

    Ову свету тајну установио је сам Спаситељ на Тајној Вечери. Узео је хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши: „Узмите, једите га – ово је тело Moje, које се за вас ломи.“ Затим је узео чашу, захвалио Богу, и дао им говорећи: „Пијте из ње сви јер је ово крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова“. (1)

    Ова света тајна, због своје неизмерне важности, сачињава суштину најглавнијег хришћанског црквеног богослужења, свете Литургије. На њој се принесени хлеб и вино призивом („епиклезом“) и дејством Светога Духа освећују и претварају у тело и крв Господа Христа, којим се верни онда причешћују и тако сједињују са Христом Богом. Зато је Света Литургија, као заједница Бога и Његовог народа, уствари срце саме Цркве.

    Светој тајни причешћа може приступити сваки хришћанин: од одојчета до старца. Јер се у њој људско биће сједињује са самим Спаситељем. Сједињен с Њим, човек живи Њиме и његовим вечним животом. По речи самога Спаситеља: „Који једе моје тело и пије моју крв, борави у мени, и ја у њему. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни. Који једе мене, живеће мноме“. (2) Имајући у виду свето причешће, Спаситељ назива себе: „хлебом Божјим који силази с неба и даје живот свету“, (3) хлебом живота од кога се никад не гладни, (4) хлебом небеским који причаснику даје бесмртност и живот вечни (5).

    Пошто у светој тајни Причешћа причесник прима тело и крв Спаситеља, неопходно је потребно да се причесник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори апостол Павле: „Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег“[6].

    Због бескрајне важности коју свето Причешће има за хришћане, у прва времена Хришћанства хришћани су се причешћивали сваке Литургије, а касније су то чинили ређе, јер су почели сматрати себе за недостојне да често приступају тако великој тајни. Црква је одредила да се побожни и ревносни хришћани причешћују више пута годишње и то сви неизоставно. Нечланови Цркве Православне (некрштени, јеретици, секташи) не могу се причешћивати.
     
    Свети Јустин Ћелијски

    1. Мт. 26:26-28.
    2. Јн. 6:55.-54, 57.
    3. Јн. 6:33.
    4. Јн. 6:35.
    5. Јн. 6:50-51.
    6. 1.Кор. 11:28-29.

  4. Пишеш да те мори нека неодољива и необјашњива жалост. Телесно си здрава, кућа пуна, али срце празно. Управо срце ти је пуно мрачне жалости. Приморана одлазиш на забаве и весеља, али то још више повећава жалост.
    Пази добро, то је опасна бољетица душе. Она може душу сасвим умртвити. Такву жалост Црква сматра смртним грехом. Јер по речима апостола има две врсте жалости: жалост која је по Богу доноси покајање за спасење – а жалост овога свијета смрт доноси. Код тебе је очигледно ова друга врста жалости.
    Мора да си имала много ситнијих недела и грехова, које си сматрала безначајним, па их ниси исповедила ни покајала. Као стара паучина они су се сад ухватили око срца твога, и створили су као гнездо за ту велику жалост, коју зла демонска сила злурадо подржава у теби. Зато прегледај цео живот свој; учини једну нештедну смотру над собом, и исповеди све. Исповешћу ћеш дом душе своје очистити и проветрити. И ући ће у тебе свеж и здрав ваздух од Духа Божјега. Потом почни храбро чинити све што је добро. Почни, рецимо, са милостињом у име Христово. Запамти: у име Христово. Христос ће то видети и осетити, и убрзо ће ти даровати радост. Дароваће ти неисказану радост, коју само Он даје, и коју никаква туга ни мука ни демонска сила не може помрачити.
    Читај Псалтир. То је књига за жалосне душе, књига утехе. Господ нека те ускоро обрадује.
    (свети владика Николај)

     

  5.  

    Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи говорио своју познату Беседу о Правој вери, он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“.

    Што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, читајмо Студентички типик, главу 5: ''О Св. Литургији'', али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он (Свети Сава) учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахa и лаика само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно (свето Причешће), „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом.

    Вера, Црква, Света Литургија , Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите (дознајте), како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и чес тим Причешћем!

    Епископ Атанасије (Јевтић)

     

    1. marko1

      marko1

      Рече безуман у срцу својем: нема Бога.
      Трула су и мрска дјела њихова. (Пс.13:1)

      Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ.

      Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела.

      Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро.

      Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра...

      Свети Николај Жички и Охридски

×
×
  • Креирај ново...