Jump to content

The Godfather

Члан
  • Број садржаја

    1924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Зоран Ђуровић: Лажни духовници   
    @Zayron  Повежи ме са овима катакомбним да им "ударим" хидроизолацију, нисам гадљив радио сам и Барјакли џамију.
    @Zoran Đurović  Одличан је видео, али ниси сасвим исцрпио тему, имамо владике које су по основу "духовништва" подређене другим владикама тамо гдје су стварно подређене Сабору. Нпр, Сабор склони +Григорија за Њемачку и постави +Димитрија, +Гриша му се наметне као духовник, фактички +Димитрије је "викар из монашког смирења", а Сабор је изигран. 
    Да не говорим о +Амфилохију који је својим духовничким ауторитетом постао фактички архиепископ, као духовнику почињен му је одређен број епископа, који слушају духовника прије него Синод.
    Посебно о духовницима у политици, знам поуздано да су људи добијали послушање да гласају за Вучка, +Атанасије је промовисао нпр. Јеремића, опела и сл, да би сад имали ову катастрофу ЦГ гдје су политичка и духовна борба постале једно те исто.
    Онда духовници политичарима, мафијашима...
    Шта је то све него неко примјењено духовништво, употреба духовнивштва за нешто друго,  а свака употрба је злуупотреба.
    Пошто је мени брак латмус папир за све, то дође исто као да фалус користиш умјесто мистрије , то још није злоупотреба, али..
  2. Волим
    The Godfather је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Ведран Гагић: Марије или Јуде и Храм Св. Саве   
    Последњих месеци слушамо много о завршетку радова на изградњи храма Св. Саве у Београду. Многи тихо, с поносом и нестрпљењем, чекају коначан завршетак овог вековног пројекта, а други, малобројнији али гласнији, с великим жаром, у минут до дванаест, настоје да прикажу ово дело као велики промашај.
    Наводе се разни разлози због којих се овај пројекат проглашава промашајем. Помиње се пандемија, финансијска криза, недовољна посећеност већ изграђених цркава, чињеница да и држава, а не само Црква, улаже у овај пројекат, чињеница да Руска Федерација помаже, чињеница да много људи живи у сиромаштву, и слично. Лицитира се бројем болница које су могле да буду изграђене, бројем обданишта, школа, народних кухиња, које су могле да буду изграђене или помогнуте средствима која су уложена у изградњу овог храма. Ово једнако и једногласно чине неколицина људи из Цркве, као и они који нису црквени па и они који су отворено антицрквени.
    Српски народ, а особито наша Црква, вековима, а посебно у последњих стотињак година, од када се родила идеја за овакав пројекат, непрестано су у кризној ситуацији. Прошли смо уништење трећине становништва, ратове, глад, болести, геноцид, културоцид, разарања, прогон и етничка чишћења, економске ратове и директно уништење економске базе, растакање националног и црквеног тела, отимање земље и светиња, рушење светиња, имовине и затирање огњишта, изолацију, санкције, бомбардовања, колатерална убиства, најезду терористичких хорди, армаду светских сила, економски егзодус, политичке прогоне, друштвену маргинализацију, и кроз све то за највећи део народа непрестану егзистенцијалну борбу и сиромаштво. У тој и таквој Србији, родила се ова идеја о изградњи велелепног храма, у тој и таквој Србији он се гради ево већ сто година и у тој и таквој Србији ће бити изграђен и заблистаће ускоро у пуном сјају у славу Божију.
    Идеја и само дело изградње храма већи су од нас самих. Ово дело превазилази наше снаге у сваком погледу. Веће је од нас и на духовном и на физичком плану. То да је веће од нас на духовном плану сведочи и чињеница да међу нама и данас, скоро само месец дана до звршетка, има оних који жале за ‘просутим скупоценим миром’. На тај начин, чини ми се, унижава се жртва свих оних сиромаха и удовица који су у последњих сто година дали своју лепту за изградњу ове светиње. О томе да је дело веће од нас на физичком плану сведочи чињеница да нисмо могли сами да га завршимо. Била нам је потребна помоћ братске и велике Русије. Ово није на укор нама, него на корист. То што ово свето дело превазилази наше и духовне и физичке снаге говори нам да не градимо ми храм него да тај храм гради нас, како и треба да буде. Јер ако прихватимо да је, упркос свему што смо прошли, храм пред завршетком, онда је реч о нечему што сигурно јесте дело Божије, а не наше. А дело Божије се не изграђује, у њега се уграђује.
    Сетимо се само да су биле потребне техничке и технолошке иновације последње деценије да би се храм довршио. Сигурно је да они који су били зачетници идеје нису могли да наслуте ни историјску турбулентност ни потребу за овим иновацијама у тренутку када је овај пројекат започет. Неко ће рећи да је то било лоше планирање, али ја у томе видим чињеницу да је овај храм најпре дело срца, па тек онда дело руку.
    Дилема око тога да ли тако велико улагање у храм Божији, упркос многим потребама народа, можемо да сматрамо за богоугодно дело разрешена је давно самим Господом нашим у Јеванђељу. Кључ за правилно разрешење ове дилеме налазимо у епизоди о помазању Исусовом у Витанији. Ту читамо следеће:
    „А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.“ (Јн. 12. 3-8)
    Многи коментатори ових стихова пажњу усмеравају на Исусове речи, да сиромахе свагда имамо а Њега немамо, као и на речи да је скупоцено миро употребљено за његов погреб који је имао да се догоди ускоро. Управо у овим речима неки налазе оправдање за улагање у велелепне храмове у славу Божију. Јер сиромаштва и несреће је у свету увек било и биће. Али ипак, као што ћемо видети, ово можда није најбитнији моменат наведеног јеванђељског догађаја.
    Неки од савремених коментатора чак иду и толико далеко да Исуса оптужују за неморал, јер сматрају да је сиромах који живи у беди важнији од погребног обичаја помазивања тела мирисима пред погреб. На тај начин, моралне норме које су они поставили по своме људском суду, уздижу изнад Божије правде. А колико су те моралне норме заиста праведно примењиване од људи? Исте особе никада нећемо чути како замерају на томе што данас људи купују мртвачки сандук, који уопште није јефтин, иако и сада има много сиромаха који се тим новцем могу нахранити. Међутим, поставља се питање да ли је Христос заиста супростављао питање помоћи сиромасима добром делу учињеном из љубави према Њему (помазивању миром)? Наравно да није. Шта је онда посреди, и постоји ли још нешто чему нас учи овај догађај?
    Најпре, треба приметити да је Господ окарактерисао Јуду издајника као некога ко под видом бриге за сиромахе крије своје грехе (издајство и среброљубље). Јуда није био једини са сличним ставом, други јеванђелисти сведоче да још неки међу сабранима почеше негодовати. Други битан моменат јесте тај да је Господ, који свачије срце и намеру види, знао шта Јуду мотивише и поред његовог наизглед „моралног“ става да је добро помагати сиромахе. Као што је знао и шта је мотивисало Марију да проспе скупоцено миро и њиме помаже ноге Његове, што је наишло на осуду Јуде и његових истомишљеника, али не и Господа Исуса.
    Оно, што је дакле кључно у целом догађају и оно што је Господњи “критеријум” у оцени овог поступка, очигледно није неки људски привид моралног поступања (‘боље је новац дати сиромасима него просути скупоцено миро на ноге Исусове’), него је пре свега критеријум љубави. Јуда је издао јер није волео, и крао је из касе јер није волео. А Марија, она је просула скупоцено миро на ноге Исусове и обрисала их косом, као израз крајње љубави и скрушености срца. И управо то, љубав и милосрђе, јесте оно по чему Господ даје вредносни суд поменутом делу, и оно по чему нас препознаје као своје.
    Јудина оцена тога шта је боље је била чисти опортунизам, јер не треба супростављати дела милосрђа учињена из љубави (помазивање ногу Исусових) неким другим делима милосрђа (помоћ сиромашнима). Свако увек треба да чини оно што може и што сматра да је добро и племенито у датом моменту. Ако ја купим мојој мајци цвет као знак синовске љубави, да јој олакшам бреме које носи, можда сам могао тај новац дати и сиромасима, али као син не бавим се математиком него у тренутку купујем цвет који ће јој причинити радост, пружити утеху и можда је оснажити. Јер, не заборавимо речи Господње да не живи човек само о хлебу. Да ли је овакав синовски поступак неправедан зато што на свету и даље има и гладних и болесних? Нико ко истински чини добро не бави се математиком док чини добро. Јуда имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу, и тачно је знао математику Маријиног доброг дела, знао је да миро кошта „триста динара“, знао је и да сиромасима треба помагати, па му свеједно то ништа није помогло да он не буде и не остане Јуда. Бог није пресудио по његовој математици ни по његовом „моралу“.
    Међутим, највећи промашај Јуде и његових истомишљеника управо и јесте у томе што су они нашли за сходно да пресуђују о туђим делима милосрђа. Они су осуђивали Марију, за дело које је учинила, а себе су оправдавали лажним моралом. Исус на то једноставно одговара „Остави је!“. На другом месту у Јеванђељу сетићемо се и Његових речи „ко си ти да судиш туђем слузи“. Простим речником речено, Господ свим Јудама поручује – шта ти знаш о томе шта је она требала да учини, остави је на миру и гледај своја посла!
    На сличан начин, изградња храма Св. Саве је дело љубави. И то дело љубави неколико генерација, милиона људи, милиона Марија које с најдубљом скрушеношћу срца приносе своје скупоцено миро и изливају на ноге Исусове. Ту истину не може да помути никаква политика нити било какви људски промашаји и грешке. Изградња храма није дело отимања новца од уста сиромашних, него дело љубави. То није дело које је супоростављено другим добрим делима него је једно од многих добрих дела која наша Црква и народ свакодневно чине. Зато треба да се сачувамо од Јудиног бројања тога шта је могло да се купи за „триста динара“. Марија у своме поступку по људским критеријумима није била рационална, просула је скупоцено миро на ноге (иако се помазује тело), није знала да је то за погреб, па да кажемо да је имала разлог, то је знао само Христос. Али свеједно, Исус је оправдао њен поступак. Ни изградња оваквог храма није рационално дело, али јесте дело љубави, и то љубави у изобиљу.
    Оно чега изнад свега треба да се сачувамо јесте да својим лицитирањима и математиком не задобијемо Христов одговор „остави их на миру Јудо!“. Остави на миру све оне који су улагали себе у ово дело, јер ко си ти да судиш милионима туђих слугу? Да ниси срцезналац?
    До нас је да ли ћемо постати Марије или Јуде и да ли ћемо ово дело изградње храма Св. Саве које је пред својим завршетком да прихватимо као дар Божији нама, и покушамо да му дорастемо изграђујући наш унутрашњи храм као Црква, као народ, и као друштво. Или ћемо га одбацити као непотребно, претерано, стојећи насупрот стогодишњем подвигу ношеном од стране милиона Срба који су храм изграђивали у најтежим околностима и онда када је градња стајала. Надам се ипак да ће нас овај храм надахнути и помоћи нам да, пре свега, оваплотимо Христово учење у нашим животима, па у томе смислу и бригу за потребите, далеко боље него што то чинимо сада.
    Ведран Гагић

  3. Радостан
    The Godfather је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Лажни духовници   
    Имате и линк ка видеу на Видовдану. 
    Зоран Ђуровић: Лажни духовници | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
    VIDOVDAN.ORG Трулски Васељенски сабор је одржан 692. год. и донео је један канон против лажних духовника, а то правило јер и...  
  4. Љут
    The Godfather got a reaction from Вилер Текс in Raskol se zahuktava   
    Epiphany urges Belarusians to seek their own Tomos from Phanar - UOJ - the Union of Orthodox Journalists
    SPZH.NEWS    
  5. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Raskol se zahuktava   
    Политика Online - Васељенски патријарх није помињао Аја Софију у разговору с Ердоганом
    WWW.POLITIKA.RS ИСТАНБУЛ – У телефонском разговору са председником Турске Реџепом Таипом Ердоганом, васељенски патријарх...  
  6. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Жељко у Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?   
    Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?
     
     

     
    Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела?  Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је:
     
    1.
    Дубоко ми у слух сашла
    реч која ме раздрагава,
    што се у Писму пита
    у причи о разбојнику на крсту,
    и утеху донела ми,
    огрезлом ми у гресима.
    Онај који помилова разбојника
    одвешће ме у врт,
    чије име, чим га чујем,
    чудесно ме усхићује.
    Дух мој, узе раскинувши,
    похрли у созерцање њега.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    2.      
    Ту видех обиталиште
    и Скинију од светлости
    и глас чух што говораше:
    Благо разбојнику
    што по милости Божјој
    кључеве од раја доби!
    Поверовах сместа – ту је,
    ал, помислих потом одмах
    како није кадра душа
    Рај чувенствено да осећа
    без сапутника свога,
    оруђа свога, харфе своје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    3.      
    И у земљи радовања
    обузе ме скорб тескобна
    – бескорисно изгледаше
    да тајанства испитујем;
    мисао о Разбојнику
    наведе ме на питање:
    Ако је душа способна
    да гледа и да чује и без тела,
    зашто је онда у њега затворена?
    Ако може и без тела да живи
    зашто онда преко њега спознаје смрт?
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    4.      
    А да без тела душа
    не може ишта да види,
    доказује тело само.
    Када се тело вида лиши,
    тад и душа бива слепа
    и с њим ходи пипајући.
    Ето како једно друго
    потребују и сведоче
    –  ко што телу треба душа
    да би оно могло живети,
    тако је исто и души тело нужно
    да би чула и видела.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    5.      
    Постане ли тело немо,
    с њиме и душа бива нема;
    кад је болно, у бунилу,
    и душа такође бунца.
    Све кад би могла душа
    одвојено да постоји,
    без сапутника свога,
    просто не би постојала.
    Душа тако стварно личи
    на заметак у утроби материној,
    што у себи има живот,
    ал' је лишен
    говора и моћи ума.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    6.      
    Ако, дакле, притиснута у телу, ипак,
    заметку је налик душа,
    то не може да спознаје,
    ни себе ни сапутника свога,
    колико је немоћнија
    кад од њега далако оде?!
    Она тада више нема
    ни на себи ни у себи
    чула да у њеној служби
    бивала би ко оруђе,
    јер чулима само сапутника свога
    може да се пројављује
    и видљивом да постаје.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    7.      
    Недостатак ни у чему
    боравиште то благословено нема,
    земља ова пуноте је
    савршена баш у свему.
    Душа, дакле, не би могла
    овамо да уђе сама,
    пошто у ње такве не би
    баш низашто било тада
    чувствених и умних сила.
    У дан васкрсења тело
    и његова сва ће чула
    у Едем да уђу тако
    у свом пуном савршенству.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    8.      
    Рука Самог Створитеља,
    месећ тело из земље,
    назначи му да га као
    Творца свога песмом слави.
    Али, као харфи немој,
    глас му још недостајаше
    све до оног крајњег трена,
    кад Створитељ удахну му
    душу кадру да Господу пој узноси;
    Струне тако звук добише,
    а душа кроз њих
    премудрости говор прими.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    9.      
    Кад доврши пак Адама,
    пошто га већ целог сазда,
    узевши га, Господ га
    у Рај настани.
    Ни по себи ни због себе
    сама ту да уђе душа није могла.
    Ал' душа и тело скупа
    уђоше унутра чисти,
    савршени у земљу савршенства,
    те заједно из ње изиђоше, окаљавши се.
    То је доказ да у њу о васкрсењу
    заједно ће да се врате.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    10.    
    Нехајан је раја чувар Адам био,
    јер крадљивац у њ му уђе,
    лукави да опљачка га.
    Но, плодове заменарив
    којима свак би други похитао,
    он похара домаћина самог врта.
    Потом, Господ у потрагу за њим пође,
    сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе,
    избави га и одатле
    поново у рај узведе.
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
    11.    
    У зазиданим становима,
    уз ограду саму раја
    пребивају душе верних и праведних,
    ту се стане ишчекујући
    тела своја, пријатеље,
    е – да, кад се двери врта
    најзад буду отвориле –
    и тела и душе клину
    између осана силних:
    Благословен онај који је
    из Ш'ола Адама ван извео
    и у рај опет са синовима увео!
    Удостоји ме,
    да могу да уђем у Царство твоје!
     
     
    Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст.
    Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог.
    Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6).
    У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле.
    Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8).
     
    Литургијски Исус Христос
     
    Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.

    Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела.
    Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“  свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално.
     
    Надилажење времена и простора
     
    Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити.

    Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“.
    Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако  важе за нас.
     
    Бесмртност душе
     
    Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења.
    То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени.

    Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма.
     
    Молитве за умрле и молитве свецима
     
    Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују.
    На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.
    Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.
    Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?
    Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места.
    Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша.
     

    Непотребност учења о бесмртности душе
     
    Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос.
    Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом.
    Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“.    
     
    Зоран Ђуровић
    Рим, 9. 8. 2015.

    [1]
    [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878
     
     
     
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  7. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from Вилер Текс in Да ли је ово истина везано за отварање Олимпијских игара у Лондону 2012?   
    Slika covid 19 je samo dodata ovom setu forografija kao poredjenje. Niko nije hteo sa njom bilo sta da podvali. Tako da - ne gledate dobro!
  8. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на RYLAH у Да ли је ово истина везано за отварање Олимпијских игара у Лондону 2012?   
    @Avocado @Justin Waters
    Па да. Тачно оно што бисте волели да поверујемо!
    Али моје очи су одавно отворене. Јасно је да је ова епидемија испланирана још 2012. године, а и пре тога сигурно, а да ДУБОКА ДРЖАВА осећа патолошку потребу да нас унапред обавести о свим својим супертајним плановима које спремају, и тиме нам омогући да их раскринкамо на време. 
    На трагу смо вам!!!
  9. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Просечан србенда у Raskol se zahuktava   
    Много хоће! А изгледа њсу били ћорави приликом примања томоса па нису знали његов садржај.
  10. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from Просечан србенда in Raskol se zahuktava   
    Greek Orthodox Church leader’s $6.5 million Sydney Harbour apartment
    WWW.NEWS.COM.AU EXCLUSIVE Zivitni stil Fanara pod Bartovom vladavinom
  11. Тужан
    The Godfather је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Драги моји пријатељи, браћо и сестре,
    Ето, после 11 година невероватног пута и дружења, мислим да смо дошли до краја пута. Дошло је време да ставимо тачку.
    Много тога смо заједно прошли, од најлепших тренутака до оних веома тешких, чак и најтежих. Доживели смо да овде се заснују многи бракови, многа дружења, разни сабори, организације, хуманитарне делатности, награде... много, много тога... , мислим да има толико да би ми требало много времена да све то напишем, а и тада бих сигуртно много тога заборавио.
    Ја сам се много уморио. Немам више снаге ни воље. Једноставно, то би било то. Непрестано мољење људи да се сајт подржи, игнорисање оних који би могли да помогну, много, премного стреса и чега све не.
    Ово све емотивно и тешко доживаљавам, али ја не могу даље са Поукама. Мени су постале терет. Не могу да на сваку поруку која некоме може да се не свиди реагујем, страсирам се, постајем нервозан итд... доста је. Заиста је доста.
    Нажалост, било је овде многих који су били веома безобзирни према заједници. Доводили све у питање. Није битно ко су, само констатујем ту чињеницу. Они су убрзали моју одлуку да Поуке оду у историју и пензију. Верујем да сте се и ви, многи од вас уморили.
    Да не бисмо, као издувано пувало били за подсмех, боље је сада, док још имамо снаге ово зауставимо. Рекох, немам више ни средстава ни снаге да ово водим.
    Знам да ће тешко нешто боље да се изнедри у Цркви, мислим на интернет пројекат. То је, готово сам убеђен, немогуће бар један дужи период. Није претеривање, знам то.
    Људи, сајт ће бити доступан још неко време, можда желите нешто да преузмете, покупите... имате потпуно право.
    Ових дана сам добио обавештење да сам, на предлог многих људи града Крушевца, веома поштованих и цењених, добио највеће признање нашег града - Видовданску награду. То је невероватна част и велика радост за мене, но све је помешано са тугом због овога што се дешава са сајтом. Награда је заснована на мом мисионарском раду за време пандемије, тј. карантина, и свакодневног читања Акатистâ и молитава, као и довођења изузетних људи, који су сваке вечери држали предавање. Тако 40 дана.... Мени је то било нешто веома лепо, уживао сам што знам да су хиљаде и десетине хиљада људи то слушали и да им је много значило... но, осетио сам да је на Поукама дошло до замора, нема више тог елена, зато је време да се све ово повуче... неће бити лако, али преболећемо... ако Цркви овакав сајт и пројекат није потребан- нећемо га гурати на силу. Ја нисам у могућности да ово сâм изнесем.
    Ето, за сада толико...
     
    Много, много вам хвала. Знајте да ми много значите и да ћете ми увек бити драги пријатељи, ако Бог дâ и моји гости.
     
    Ваш,
     
    Иван
  12. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на mario beloti у Raskol se zahuktava   
    Изгледа да ће и АПЦ којој су Руси дали све, издати Митрополита Онуфрија и признати расколнике.
    Порука првог у Америчкој Цркви Вертоломеју за његов Имендан је ода његовој мудрости итд и сигурном вођству. Није јасно како су му Руси дозоволили да тако нешто напише, ипак су му они направили Цркву, а ови нож у леђа. Да је жив Отац А. Шмеман и знао ово не би се никада залаго да добију аутокефалност јер нису били зрели за то.
    Greetings of His Beatitude Metropolitan Tikhon to His All-Holiness Patriarch Bartholomew for Feast Day of the Apostle Bartholomew - Orthodox Church in America
    WWW.OCA.ORG His Beatitude Metropolitan Tikhon congratulated His All-Holiness Ecumenical Patriarch Bartholomew on the Feast Day of the Holy Apostle Bartholomew. Your All-Holiness, Beloved Brother and…  
    Овај Владика је иначе мртав ладан изјавио како се чуди да Украјинци неће своју националну Цркву коју им нуди Фанар, а онда иде и прича да је етнофилетизам највећа јерес. То што пореди причешће са протестантима и РК на основу хигијене, како имамо сличне проблеме и остале небулозе, само говори о томе да се то ради  са Фанара да се умање разлике и лакше дође до уједињења. Наравно прво ће  расколници које држи Фанар  и папини Грко католици у Украјини да пробију лед.
  13. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from александар живаљев in Raskol se zahuktava   
    Bishop Victor on US State Dept Report: We’ll continue to defend UOC rights - UOJ - the Union of Orthodox Journalists
    SPZH.NEWS    
  14. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from mario beloti in Raskol se zahuktava   
    Why did Phanar choose to back American Maidan? - UOJ - the Union of Orthodox Journalists
    SPZH.NEWS    
  15. Радостан
    The Godfather је реаговао/ла на александар живаљев у Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду   
    Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду
    29. маја 2020.     21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан.
    Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ.
    На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио  декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана.
      Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2:


    Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани.
    Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником.
    Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили.
     
    Свештеник Зоран Ђуровић
    ИЗВОР:
    Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
    VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...  
  16. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from Просечан србенда in Raskol se zahuktava   
    UOC hierarch: Schismatic “sacraments” are like fake money - UOJ - the Union of Orthodox Journalists
    SPZH.NEWS    
  17. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Pa jeste ucestvovao. Није узалуд Амфилохије на свом сајту навео да није.  
  18. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Milan Nikolic у Raskol se zahuktava   
    Патријарх Вартоломеј оптужен за умешаност у државни удар у Турској
    © AFP Провладини медији у Турској оптужили су васељенског патријарха Вартоломеја за умешаност у покушај државног удара 2016. године и везу са опозиционим проповедником Фетулахом Гуленом.
    Турски магазин „Герчек Хајат“, који припада издавачкој групи провладиног листа „Јени Сафак“, објавио је специјални број под називом „Гуленизам: ко је терориста Фетулах Гулен? 100 година историје терористичке организације“ у којем се васељенски патријарх Вартоломеј оптужује за везу са опозиционим исламским проповедником Фетулахом Гуленом и умешаност у неуспешни државни удар у Турској 2016. године. Као доказ за своје тврдње, лист је објавио фотографију где Вартоломеј стоји поред Гулена.
    Поред Вартоломеја, са Гуленом се повезују и главни рабин Турске и бивши јерменски патријарх у Цариграду, па и папа Јован Павле II, који је преминуо 2005. године. 
    Патријарх Вартоломеј је негирао оптужбе, назвавши их „нереалним и неодговорним“ и изјавио да турска православна општина изражава забринутост због праћења својих религиозних лидера и „лажних оптужби“ против њих.
    Неки у Турској се плаше новог таласа грчког погрома као што се десило у октобру 1955. године у Истанбулу и Измиру.
    Постоји верзија и да је циљ тог текста био да се Вартоломеј подсети да треба да буде лојалан председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану. 
    Пре две године Национална обавештајна служба Турске оптужила је васељенског патријарха за везу са Гуленом и америчком ЦИА. Медији су писали да турске специјалне службе прате Вартоломеја и његово окружење по целом свету, посебно у САД.
     
    https://rs.sputniknews.com/svet/202005191122602927-erdoganovi-mediji-optuzuju-vartolomeja-za-ucesce-u-drzavnom-udaru/
     
  19. Волим
    The Godfather got a reaction from Вилер Текс in Васкрс и забрана кретања   
    Саопштење Православним хришћанима Епархије крушевачке | Епархија крушевачка
    WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и...  
  20. Волим
    The Godfather got a reaction from Вукашин in Васкрс и забрана кретања   
    Саопштење Православним хришћанима Епархије крушевачке | Епархија крушевачка
    WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Благодарећи нашој искреној браћи у Христу ми смо се радо и...  
  21. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from Предраг М in Васкрс и забрана кретања   
    Pa naravno da mediji koji su zna se pod cijom kontrolom odmah objave demanti i izvrnu naopacke sve. Imas primer kako to funkcionise kod nas - modus operandi je svuda isti.
  22. Свиђа ми се
  23. Не свиђа ми се
  24. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from Предраг М in Васкрс и забрана кретања   
    Протојереј Владан Симић. Мрачне душе / Српска верзиjа
    WWW.PRAVOSLAVIE.RU Овај опис лажних патриота, које је за сва времена прозрео...  
  25. Свиђа ми се
    The Godfather got a reaction from Вилер Текс in Васкрс и забрана кретања   
    Протојереј Владан Симић. Мрачне душе / Српска верзиjа
    WWW.PRAVOSLAVIE.RU Овај опис лажних патриота, које је за сва времена прозрео...  
×
×
  • Креирај ново...