Jump to content

Богољуб 1

Члан
  • Број садржаја

    160
  • На ЖРУ од

Everything posted by Богољуб 1

  1. Sporne kanonizacije u SPC – sv. Milorad Vukojičić i sv. Slobodan Šiljak Prije nekog vremena smo započeli niz tekstova o kontroverznim temama vezanima za Pravoslavnu Crkvu. U sklopu tog niza progovorili smo o svetosavlju, vladiki Nikolaju Velimiroviću i crkvenom statusu bivšeg svećenika Momčila Đujića. Sada ćemo govoriti o slučaju koji je izazvao dosta pažnje u nekim hrvatskim medijima – o slučaju kanonizacije dvojice svećenika SPC, navodnih četnika i ubojica iz Drugog svjetskog rata. Naime, 19.05.2005. u pravoslavnom samostanu Žitomisliću u Hercegovini, Sveti Arhijerejski Sabor SPC, pod predsjedanjem patrijarha Pavla, kanonizirao je 27 pravoslavnih svećenika s područja pravoslavnih biskupija dabrobosanske i mileševske, dakle uglavnom s područja Bosne i Crne Gore, koji su stradali od ustaša ili partizana tijekom Drugog svjetskog rata, ili od novih komunističkih vlasti neposredno nakon rata. Jedan od kanoniziranih je stradao od austrougarske vojske 1914.g. Događaj vjerojatno ne bi izazvao naročitu pažnju da se među kanoniziranima nisu našla i dvojica crnogorskih svećenika iz Pljevalja: Milorad Vukojičić i Slobodan Šiljak. Zbog njih je došlo do protesta nekih osoba iz Crne Gore, uz tvrdnju da su dotični bili suradnici s okupatorima, četnici i ratni zločinci. Tvrdilo se da je Vukojičić bio član četničke „crne trojke“ odgovorne za likvidacije civila, te da je dotične civile ubijao maljem, odnosno macolom, zbog čega je i dobio nadimak „pop Maca“. Baratalo se i s konkretnim imenima ubijenih, javljala se njihova rodbina. Milorad Vukojičić je po presudi vojnog suda u Pljevljima strijeljan 1945., a Slobodan Šiljak još 1943.g. Ova interna srpska rasprava je, kao što sam rekao, naišla na priličnu pažnju u nekim desnim krugovima u Hrvatskoj. Na to je poglavito utjecala situacija sa Stepincem: jer eto, oni nama zamjeraju Stepinca, a sami imaju svece koji su mlatili nedužne ljude macolama. O tome je pisano u Večernjem listu, Slobodnoj Dalmaciji, portalu „Narod“, te naravno na slavnoj hrvatskoj Wikipediji. Slučaj je spomenuo i mostarski biskup msgr. Ratko Perić u svojoj radnji o mučeništvu u nekatoličkim Crkvama. Uglavnom, u glavama mnogih ljudi u Hrvatskoj, SPC je Crkva koja se moli ubojicama i zločincima. Što reći o ovome? Kako bismo mogli osvijetliti ovaj slučaj, moramo rastumačiti tri stvari koje su neophodne za shvaćanje same SPC, za pojam svetosti u pravoslavlju i naposljetku za konkretne svece. Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) nije neka sekta osnovana prije par mjeseci. Ona je ugledna i visokorangirana pravoslavna patrijaršija, nalazi se na šestom mjestu na diptihu pravoslavnih Crkava. Ima oko 12 milijuna vjernika po cijelome svijetu, a osnovana je daleke 1219.g. U njoj se njeguje dvomilenijska kršćanska dogmatika, liturgija i duhovnost, asketska tradicija i teologija. Njezini svećenici i biskupi svaki dan čitaju evanđelje i psalme, ispovijedaju se i pričešćuju. Dala je mnogo svetaca, mučenika i vrsnih teologa. Osnovna zbirka njenog kanonskog prava potječe još iz 10.st. Ona je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim vjerskim zajednicama svijeta, posebno Katoličkoj Crkvi. Prema tome, kada se vrhovni biskupski sabor jedne takve ozbiljne institucije okupi i proglasi nekoga za sveca, onda je samo po sebi jasno da se u tome rukovodio određenim kriterijima i da to nije napravio bez veze. Ispucavati floskule po medijima da je jedna renomirana i ozbiljna, svjetski priznata vjerska institucija, svecem proglasila očiglednog i nepokajanog ratnog zločinca i koljača, je vrlo smiješno, apsurdno, da ne kažem glupo. Tvrditi da episkopat jedne apostolske Crkve, koji potječe iz strogih asketskih monaških krugova, koji neprestano čita evanđelje i uzima u sebe Tijelo i Krv Kristovu, svojim vjernicima za uzor i zagovornika daje notornog i očiglednog zločinca, je toliko bizarno, da se osoba koja ima iskustvo života i crkvenosti Pravoslavne Crkve zapita vrijedi li uopće i odgovarati na takve tvrdnje. Ovo postaje još bizarnije kada se shvati da sveci jedne mjesne pravoslavne Crkve postaju predmet štovanja cijele, univerzalne Pravoslavne Crkve. Ne postoje „srpski“ ili „ruski“ sveci u smislu ograničenja kulta. Drugo, što se tiče svetosti u Pravoslavnoj Crkvi. Biti svet u pravoslavlju ne znači imati puno dobrih djela, malo ili nimalo grijeha, i kao takav služiti kao pedagoška literatura ili katehetski priručnik ljudima na zemlji. U pravoslavlju je svetac prvenstvenospašena duša. Svetac je čovjek koji je umro u stanju savršenog pokajanja i sjedinjenja s Kristom, te je kao takav ušao u Carstvo Nebesko. Prije toga, kroz život, on je bio grešnik – veći ili manji, jer u kršćanstvu nitko nije bez grijeha. Bitno je da se ontološki, iznutra preobrazio, pokajao i postigao spasenje duše. Njegov život prije toga može biti pogan i proklet, bez ikakvog uzora za vjernike. Zamislimo na trenutak najvećeg svjetskog zločinca, Hitlera, ili Staljina, ili nekog sličnog. Da se bilo koji od njih pokajao pred smrt, pozvao pravoslavnog svećenika, istinski se ponizio pred njim i Bogom, primio pravoslavne sakramente, te tako sjedinjen s Kristom otputovao u vječnost, on bi time postao svecem Pravoslavne Crkve. Tako imamo čitavu plejadu teških grešnika, još od starozavjetnih vremena, koji su pokajanjem postali sveci, i Katoličke i Pravoslavne Crkve. Ili, postoje u pravoslavlju primjeri kanonizacije ljudi koji nisu stigli pružiti nikakve životne manifestacije svetosti. Sjetimo se samo nevine betlehemske djece, ili slične kanonizirane djece kroz čitavu povijest kršćanstva, sve do Milice Rakić, trogodišnje djevojčice stradale od NATO bombi u Srbiji. U staroj crkvi u Sarajevu čuva se relikvija – neraspadnuto tijelo male krštene pravoslavne bebe. Čudotvorno je, osobito kod neplodnosti ili bolesti djece. Dakle, i samo kršteno i netom umrlo novorođenče, u pravoslavlju je svetac, zato jer je temeljni kriterij svetosti spasenje duše. Što se tiče samih svetih novomučenika pljevaljskih, sv. Milorada i sv. Slobodana, treba reći da ne postoje nikakvi dokazi o njihovim navodnim zločinima. Zapravo, sve optužbe na njihov računa uglavnom dolaze iz tri izvora. Prvi je presuda partizanskog suda, drugi su tvrdnje jedne skupine ljudi iz tog mjesta, a treći izvor je kritika od strane lijevoliberalnih krugova iz Srbije i Crne Gore. Što se presude tiče, ona je ukinuta od strane ustavnog suda Republike Crne Gore, 22.05.2005., br. 2574/05. Ovime su ukinute sve odluke Zemaljske komisije za ratne zločine od 15.02.1946., a koje se tiču ove dvojice. Obrazloženje predsjednika Ustavnog suda dr. Jovana Martinovića: "Ustavni sud Republike Crne Gore donosi jednoglasnu presudu da je osuda Zemaljske komisije Crne Gore za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača od 15. veljače 1946. godine bila neustavna i nezakonita. Naime, svjedoci su pod prinudom lažno svjedočili i mnogi od njih nisu bili ni fizički prisutni na saslušanjima... (Presuda se po stavkama obrazlaže na naredne dvije stranice). Stoga, ovaj Sud rehabilitira oštećene i posthumno im vraća građanska prava i zakonom zagarantirane slobode." Optužbe na račun ove dvojice svećenika odbacili su povjesničari, kako oni koji se specijalno bave četničkim pokretom, tako i oni komunističke orijentacije. Osoba koja je prednjačila u ovim optužbama je bila predsjednik odbora za njegovanje tradicija NOB-a u Pljevljima, a poznata je i po peticiji za vraćanje imena Titograd crnogorskoj metropoli. Uglavnom, sve te optužbe dolaze iz komunističkih ili modernih ljevičarskih krugova. I tu dolazimo do iste zanimljivosti kao i kod slučaja vladike Nikolaja. Kada je riječ o komunističkim presudama ili optužbama s lijevoliberalne srpske scene protiv SPC, desno orijentirani hrvatski mediji ih uzimaju kao pouzdane izvore i činjenice, uopće se ne osvrćući na argumente SPC. Međutim, kada se radi o komunističkim presudama ili lijevoliberalnim optužbama protiv Katoličke Crkve u Hrvata, tada se one od dotičnih odbacuju s gnušanjem. Čemu ta dvostruka mjerila? Je li poznato gore spomenutim tvrdim katolicima u medijima da ove optužbe na račun pravoslavnih mučenika dolaze od istih krugova koji su u to doba ubili 128 pravoslavnih svećenika i jednog pravoslavnog biskupa samo u Crnoj Gori, ostavivši ovu skoro bez klera, i napravivši od nje možda najraskršćanjeniju i najateiziraniju zemlju bivše Jugoslavije? Prema tome, možemo biti mirni – nema nikakvih macola. Sveti mučenici Milorad, Slobodan i ostali, danas na Nebu mole za svakoga od nas. Njihovim svetim molitvama neka nas Gospod sve pomiluje! https://orthodoxhr.blogspot.com/2017/09/sporne-kanonizacije-u-spc-sv-milorad.html?m=1&fbclid=IwAR1---uGI3ZuV-086W3NNbvyfd90yk69_KlVp9kQacTEp4sS5AaqUqxeLu0
  2. "Srbima nije problem samo ustaški režim kao takav, ni genocidna politika NDH kao takva, ni pojedini rasni zakoni kao takvi. Srbima kao narodu je problem NDH kao takva, jer oni u njoj vide isključivo genocidnu tvorevinu, dakle, nešto što je samo po sebi zlo, pri čemu ne pomažu činjenice pojedinačnih spašavanja ili osuda rasističkih postupaka. Srbi su kompletnu NDH, kao skup vojnika, policajaca, državnih činovnika, školskih učitelja, službenika itd., zapamtili kao zločinačku, kao pokušaj brisanja s lica zemlje srpskog naroda, pravoslavlja, SPC i svega povezanog s time. Za njih je bilo kakvo sudjelovanje u životu te države, zapravo sudjelovanje u zločinu. Stepinac, bez obzira na pojedina spašavanja i osude, nije nikada doveo u pitanje samu NDH, štoviše, pozdravio je nastanak te države, bio joj je lojalan do kraja, nosio je odlikovanje te države, bio je vojni vikar u vojsci te države, onoj vojsci koja je genocid i provodila. Hrvatima je to teško razumjeti, jer, budimo iskreni, za znatan dio njih je NDH ipak bila neka vrsta ili pokušaj nacionalne države, od koje oni, kao vladajući narod, većinom nisu iskusili zla. Međutim, Srbi su doživjeli pokušaj uništenja od strane te države, i u tom pokušaju nisu sudjelovali samo ustaše ili dio njih, već su sve strukture te države na neki način bile uključene u to. Ovo što opisujem nije stav vrha SPC ili srpske politike, nego treba biti svjestan da je ogromna većina srpskog naroda istraumatizirana tom NDH. To je iskustvo cijelog jednog naroda. Pokušajte iskreno razgovarati s bilo kojim Srbinom iz Hrvatske ili Bosne, da vam ispričaju obiteljske uspomene iz tog razdoblja, i u preko 90 % slučajeva čut ćete jako jezive stvari. Nekima su obitelji ubijene, neki su protjerani, a nekima je teško pričati o ponižavajućim iskustvima prevjeravanja. Nekima ni to mijenjanje vjere nije pomoglo, jer su i kao katolici bili ubijeni. Zar autorica misli da ne postoje svjedočanstva nekadašnje „kozaračke djece“? Neki od njih su i danas živi, i iz njihove perspektive stvari ne izgledaju onako kako bi nam to htjeli predstaviti razna jasenovačka društva i Glas koncila." https://orthodoxhr.wordpress.com/2017/11/03/odgovor-na-odgovor/
  3. ПРОТОЈЕР АНДРЕЈ ТКАЧОВ: РУСИЈА ИМА ХРИСТА Протојер Андреј Ткачов: Русија има Христа / Српска верзиjа WWW.PRAVOSLAVIE.RU Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива...
  4. New Martyrs of Our Times—Evgeny Rodionov the Warrior 1977–1996 / Православие.Ru PRAVOSLAVIE.RU Evgeny was held captive for three and a half months. The Chechens demanded that he remove the cross that he wore around his neck, deny his Christian faith and agree to become a...
  5. Oткуда появилась фраза "Русские не сдаются"
  6. Три узрока... О начинима суочавања и подузимања мера...
  7. "Док год будете одмарали тело, не очекујте ништа добро." "Не мислите да можете дозволити слободу мислима, осећањима, речима и покретима. Све је потребно држати на поводцу и контролирати се." "Немојте рећи: 'Не могу.' Те речи нису хришћанске. Хришћанске су речи: 'Све могу.' Али не сам од себе, него у Господу који нам моћ даје." "Ако је молитва исправна, све је исправно." "Суморан, одбојан живот није живот по Богу. Када је Спаситељ рекао онима који посте да се умију, намажу главу и почешљају се, мислио је да не буду суморни." Свети Теофан Затворник
  8. Ма пусти, пусти... Без Божје помоћи, ко да ишта направи како ваља? А свако има своју службу. Смртно сам озбиљан. Тако, с неким људима долазим до идентичних закључака па видећемо... Непријатељ је један, само се вешто пресвлачи, лукав и упоран па мало преко својих палих ангела, мало преко страсти и идеологија разних. Наивни смо ми људи, пренаивни. И чим неко мисли да је "нешто", већ га онај зауздао, зајашио и води. Тако сабире и води људе у неке кланове да се тлаче међусобно... Само што није то тако очигледно. Воли своје поштуј туђе и мудро и полако према своме звању и равнању. Па кад крене симфонија... свако на своме месту, клир на своме, народ на своме, а Богородица са светитељима и ангелима на челу да сатире змији главу. Kао река људи, мирно у литијама са свећама и уздањем у Бога... Нема шта да се прича ту више столећима, треба да се на томе ради. Амин, Боже дај!
  9. Придел ангела (капела анђела), одличан филм, однос комунизма према Цркви, мали подсетник...
  10. "Мир је мера свих добара и претпоставка сваке радости." Свети Јован Златоусти

  11. Мало умереније, за мој укус светлије, опуштеније, на ову тему... DRUŠTVENA PRIRODA ASKETSKOG ISIHAZMA – JA Tačno je da stav podvižnika prema hirovima ljudskog života izaziva različite konfliktne reakcije u psihi tehnički orijentisanih ljudi današnjice. Prije svega, savremeni ljudi koji neumorno osuđuju ovu odlučnu asketsku poziciju mogu biti potpuno začuđeni kada bi analizirali svoje vlastito društveno ponašanje. Jer, kao što nam psihologija govori, ukoliko se ljudi snažno bore protiv nečega, ako to uporno odbacuju, onda to ima veze sa njihovim sopstvenim unutrašnjim svijetom. Neprijateljstvo, kao opsesivna funkcija, potvrđuje čovjekovu povezanost za stvar koju napada. Dakle, što više neprijatno može da izgleda surova povučenost asketskog života u očima današnjeg čovjeka, to više odaje dublji odnos sa tom samoćom. To je dovoljno da se zapitate da li, kada ljudi osuđuju asketsku povučenost, oni zapravo osuđuju svoju vlastitu izolaciju, koju oni nesvjesno prikrivaju u najdubljim dubinama svog bića. Psihološka funkcija represije i projekcija podsvjesnih psihičkih problema može dovesti ljude u stanje da raščiste zbunjujuće situacije koje drže zatvorenim u sebi. I dok spoljni tok psihe tehnički orijentisanih ljudi danas može biti centrifugalan, tj. ekstrovertan, podsvjesni dio njihove ličnosti pati od gomilanja potisnutih želja koje su centripetalne, tj. introvertne prirode. Stoga, kada su ljudi željni da osude surovost asketskog života, oni zapravo to „obrću“ sa podsvjesnim dijelom njihove ličnosti, svojim potisnutim sklonostima ka introverziji. S obzirom da oni to potiskuju, to znači da oni to mrze jer je to nametnuto ekstrovertnim naporom u današnjim društvenim običajima. Međutim, oni to i žele jer podsvjesno shvataju njegovu spasonosnu funkciju. U svakom slučaju, ko je utisnuo u ljudsku ličnost, kao ultimatum, ideju da je društvenost njena autentična i prirodna karakteristika? To jeste, naravno, istina da je spoljašnji sjaj modernog života duboko društvene prirode. Međutim, ko može garantovati za iskrenost te prirode? Neosporno tragični svakodnevni događaji modernog života lako daju obilje dokaza srceparajuće izolacije današnjih ljudi. Tehnološki napredak je proizveo društvenost koja je, zaista, „tehnička“ u smislu vještačke ili mehaničke, i koja, u mnogim slučajevima odlazi na ljudske emocije te nepopravljivo narušava međusobne odnose. Savremena neosjetljivost, ravnodušnost prema bližnjem, stopa kriminala, moralna umrtvljenost i mnoštvo drugih korozivnih elemenata u ljudskom životu snažno naglašavaju mizantropski aspekt moderne društvenosti. Dakle ako ljudi danas učine napor da prečiste svoje stanje zbunjenosti, onda se ispostavi da je to vježba u samospoznaji koja razotkriva lažne simbole i opšte varke naše „društvene“ društvenosti. Tehnički svjesni ljudi današnjice, iako su osudili asketsku usamljenost, podsvjesno traže zadovoljstvo koju takva izolacija donosi asketama. I iako se hvale o svojoj društvenoj svijesti, oni su neminovno više nego svjesni svoje tragične izolacije. To je razlog zašto danas, iako se čini da su društveni, oni u stvari „odstupaju daleko od ljudi“. Sukobi koje gaje u sebi ih primoravaju na antisocijalnu izolaciju. Tako su oni isuviše nezreli da razgovaraju sa asketom koji živi kao isihasta i nisu u poziciji da osude čvrstu odluku da se pobjegne od zle sudbine. Društvenost, u čije ime oni sude asketskim „ispadima“, je dakle izlaz iz izolacije koju, u isto vrijeme, oni traže. Sa druge strane, asketska izolacija ima autentično društveni sadržaj koji može da dosta nauči savremene ljude, ako oni žele da steknu znanja o svojim bližnjim. Asketski let iz turbulencije ljudskog postojanja je najdublji izraz hrišćanske društvenosti. Ovo je paradoksalna tvrdnja, ali je svakako istinita. Asketski „individualizam“ je iskustvo autentične posvećenosti ljubavi prema braći i sestrama. Ova asketska iracionalnost je shvaćena, u izvjesnoj mjeri, od strane onih koji znaju, čak ne preduboko, iskustvo „života u tišini“. Uistinu, asketa u pustinji, veliki ljubitelj tišine, savršeni je model brata. Ono što podvižnik u osnovi želi je, naravno, da osjeti božansku prisutnost. Njegov asketizam ima za cilj da pročisti njegovu dušu i njegove misli od svega onog što može da oteža ili osujeti taj njegov napor. Ljubav prema svom bližnjem, prema svom „bratu“, shvaćena je od strane askete kao dragocjen plod mističnog iskustva božanske strasti. Samo onda kada su njegovo srce i razum ispunjeni prisustvom i ljubavi prema Bogu, onda će on biti u stanju da voli svoga brata sa istinskim osjećanjima privrženosti pa čak i samopožrtvovanja. Ako je njegov glavni „zadatak“ iskustva zajednice sa Bogom poremećen ili otežan, asketa nije u stanju da ispuni svoju dužnost da voli svog bližnjeg, čak iako je upravo to stvar koju ljubav prema Bogu zahtijeva. Upravo zato, iako asketa nikada ne prestaje da izražava svoju bratsku ljubav prema svom bližnjem, kada u velikoj mjeri stiče svetost i vrline on je još otvoreniji u svom izražavanju bratske ljubavi i razumijevanja. Svakako je, međutim, neupitno iskustvo da „kadgod asketa dođe u susret sa svijetom, njegova duša se povlači“. Sa druge strane, „što se ljudi više povlače od razgovora sa drugima, veća se odvažnost pred Bogom razvila u njihovom umu“. Upravo je ovo iskustvo ono koje je vodič za ponašanje askete prema ljudskim nevoljama ili ljudskim odnosima a koje razumiju ljudi danas. Logična organizacija sekularnog duha stoga ne može razumjeti da čak, i u slučajevima gdje asketa izbjegava razgovor sa drugim ljudima, tu leži odgovor ljubavi i požrtvovanosti prema njima. Ako podvižnici izbjegavaju ljude „radi Boga“, a Bog je ljubav, onda svakako iskustvo prisustva Boga, kao neiscrpnog izvora istinske ljubavi, će omogućiti podvižnicima da vole svoje bližnje „božanskom ljubavi“. I, takođe, u slučaju bratske ljubavi mi susrećemo asketsku „iracionalnost“ i „kontradiktornost“ psihološkog i duhovnog obrasca ponašanja. Sveti Isak pita: „Da li želite steći ljubav svog bližnjeg, u skladu sa Božijom zapovijesti, u duši svojoj? Odvojite se od njega i onda će se plamen ljubavi razgorjeti u vama i on će obradovati u očima toga kao što bi to učinila anđeoska svjetlost“. Udaljavanje od svog bližnjeg njeguje ljubav kao što je jevanđeljska, u psihi askete. Ovdje imamo posla sa suštinskom suprotnošću koja počiva na najčvršćim temeljima psihološkog i duhovnog sklada koji su preduslov za istinsku društvenost. „Budi prijatelj svim ljudima ali budi sam u svom poimanju“. Podvižnik u pustinji mora voljeti sve ljude, dati im svoja osjećanja i svoje srce, a u isto vrijeme mora živjeti u izolaciji, bez koje se ne može sresti sa Bogom. „Budite učesnik u patnjama svih, budite svima stranac u tijelu.“ Prevod sa engleskog D. Radulović 08.12.2015. Izvor: http://pemptousia.com/2015/03/the-social-nature-of-ascetic-hesychasm/ http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8509
  12. Hе улазим у расправу, не познајем детаљно хисторију. Оно што сам видео и на једној и на другој страни (и на трећој, ако говоримо и о Бошњацима), да неретко има уопштавања и генерализација кроз усташтво или четништво и сл., што је крајност. Нисам хисторичар, a oвако неке ствари изгледају из неких од других перспектива; Краљевина СХС, II. светски рат, НДХ, четнички покрет, партизани, комунистички злочини (kомунисти, наравно да имају свој део одговорности)... Ко хоће критички да чита. Мој закључак је на крају. Hrvoje Klasić: Nema sumnje da je prva, monarhistička Jugoslavija bila opterećena idejom o stvaranju Velike Srbije - tportal WWW.TPORTAL.HR Ove subote navršava se točno 100 godina od nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, prve države Južnih Slavena za koju... 100 godina Jugoslavije - već 5. prosinca započela ubijanja i teror nad Hrvatima – narod.hr NAROD.HR Što je o krvavim događajima i pokolju u Zagrebu pisao dr. Rudolf Horvat? 6. siječnja 1929. Jugoslavija - kratki pregled od diktature do atentata u Marseillesu i Banovine Hrvatske – narod.hr NAROD.HR Kratki pregled od diktature do atentata u Marseillesu i Banovine Hrvatske 31. kolovoza 1941. Četnički pokret - tko su koljači koje se časti u Srbiji, podižu spomenici u BiH i čije je djelovanje u porastu u Hrvatskoj? – narod.hr NAROD.HR Tko su zločinci koje se časte u Srbiji, podižu spomenici u BiH i čije je djelovanje u porastu u Hrvatskoj? Milan nedić Oznaka – narod.hr NAROD.HR komunistički zločini Oznaka – narod.hr NAROD.HR Мислим да је прва задаћа верника да се труде око мира, размене мишљења и аргумената на примерен и достојанствен начин. Да се крене од међусобних покајања, па макар и на неком начелном нивоу, а да се даље аргументи износе на професионалан и мирољубив начин. Треба само изаћи из екрана, новина и видети да људи сусрећу људе и да углавном и живе и функционишу нормално и с међусобним уважавањем. А тумачења и аргумената на овај или онај начин, увек ће бити. Друштвена свест је слојевита, постоји плурализам мишљења. То је реалност. Не може се гледати апсолутно црно и бело. Нисам ни за чије идеализације ни генерализације. А оно за што јесам, јест покајање. У неком трену хистoрије, доћи ће до тога да политичари у име народа, нација, изразе жаљење међусобно, затраже опроштење и да се настави с примереним поштовањем према жртвама, обележавати места страдања, с достојанством и у миру. Мислим да ће пpедставници вера, клир, направити први корак на том путу (како је и бивало до сад) и да ће то бити потицај и полититчарима и народима. Има људи који и тако размишљају, а нису "ни у чијем тору" у неком уско политичком смислу .А људи размењују информације из различитих извора и упоређују. Познајем људе који приступају критички, труде с бити непристрани, воле своје, поштују друге. А таквих није мало. Уверен сам заправо да је реч о већини. Уверен сам и да већина заправо воли своје, а да нема анимозитет према неком другом, и да се више медијcки ствара таква слика и "подгрејава" стална напетост, јер тако је лакше управљати људима, када их се најпре избаци из такта. То је опште правило које не зна за границе и нације. Мислим и да је већина реакција исхитрена, обрамбена реакција на макaр и најмањи поремећај равнотеже у таквим нездраво напетим односима. А тако се упада у зачарани круг... Ограђујем се од било чијега говора мржње у контексту односа међу верама и народима. A то се односи посебно на злонамерне коментаре појединих читатеља, форумаша, политичара и моћника... на било којем од портала или форума и сл. С моје стране метанија свим жртвама које су невино страдале и прогоњене, Србима, Хрватима, Бошњацима, Жидовима, Ромима..., муслиманима, римокатолицима, православнима и припадницима других вера и народа који су пострадали од радикалних етнофилетизама, нацизма, фашизма, комунизма... већих, моћнијих држава кроз хисторију, као и суровога капитализма, чија је улога у распиривању сукоба не увек тако очигледна. На жалост, налазимо се у фокусу једнога геостратешкога лонца, а ту најдебљи крај увек извуку и поднесу сасвим обични људи. Патња је патња. Људи су људи. Мени је сво време на уму мисао: "Само да рата не буде..." Метанија свима који су на било који начин 90-их година претрпели трауме у ратним страхотама, изгубили најближе, имовину. И њиховим породицама, о коме год да је реч. Мислим да млађе генерације мало трезвеније промишљају и о прошлостии о будућности и да ће имати своје начине разрешавања спорних питања, без високих напетости. Млади су више орјентисани на културна, научна достигнућа, а што је најважније кроз веру и поштовање другога. То је добро...
  13. "Свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима  опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице!"

    Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере

  14. Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије. Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне. Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост. Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма). Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл. Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа? Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу. Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости. Мир и свако добро
  15. Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије. Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне. Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост. Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма). Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл. Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа? Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу. Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости. Мир и свако добро
  16. Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије. Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне. Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост. Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма). Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл. Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа? Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу. Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости. Мир и свако добро
  17. Овај профил је фиктивни лик. Кроз алегорије, метафоре, приче и поуке, на томе профилу, не знам колико сте успели схватити, приказан је однос двају народа и њихових вера. Такође и однос комунизма према тим верама за време II. светскога рата и Југославије. Црвена нит биле су поуке Светих Отаца и побожност према Богородици Дјеви, породични живот... као простор и смер у којему би се могао тражити могући начин за разрешавање и надилажење међусобних конфликта, размирица и тешких терета прошлости. А управо на темама које су за просечнога човека на било који начин привлачне. Идеја је била да читајући неке приче свако заправо покуша ући у туђе ципеле, било да је реч о Србима, православцима, било Хрватима, римокатолицима. Да мало боље једни друге упознају и примете предрасуде, због којих као да никада једни другима та два народа неће бити довољно добри, да се не знам шта промени код једних или код других и да су Бог и вера често подређени предрасудама и да постоји искључивост. Да једни на друге гледају тако да и оно што је добро не желе видети као такво, а оно што је лоше, виде горим. Да није ријеч само о разликама у вери и нацији, него и о несамокритичности(ма). Кроз приче и метафоре уз понеке намерне случајне грешке, да своје слабости свако може препознати у причама с којима се могло поистоветити. Јер тако су замишљене, да не буду упирање прстом, него огледало у којему је свако могао освестити и видети неки део себе. Уједно да се може видети и да постоји добра воља друге стране да не гледа кроз призму разлика и антагонизама, него у светлу Васкрса, познавања другога, обзира и сл. Питање над којим се треба некада и замислити: Шта је зе мене или за нас довољно добро, било да смо ми, они, ви... с које год стране границе да се погледа? Ово не треба схватити као провокацију, него као покушај и потицај да свако себи постави питања на која ће сам одговорити себи на људском нивоу. Оваква порука, ако не буде избрисана, неће угрозити никога. Ако некога потакне на размишљање и молитве у Светлу Васрксења, за оне друге, ма о коме да је реч, од такве молитве може бити само добро. И то тако да се неке ствари из прошлости разрешавају и надилазе. Да будуће генерације једних или других, буду слободне од окова прошлости. Мир и свако добро
  18. Трудио сам се стварно бирати речи. А ове теме што се тиче исто тако. Овде да се оградим од било чијих шала на овој теми на било чији рачун. Кад сам рекао добар хумор, мислио сам на неке свакодневне животне ситуације које се уопште спомињуу на разним темама. А теме у вези нације, вјере, рата и сл... ту нисам за никакву шалу. Озбиљне су то ствари и теме и треба одвагнути речи о коме год да је реч. јер начин је такође битан. Препирања на веома ружан... ваља се чувати. Овако је закључио Владимир Бурсаћ у тексту (на страници о Јадовном) у којему се осврнуо на текстовe неких аутора на црквенохисторијске теме: "Истина је једна, необорива, она не хаје за људским жељама и потребама. Истина не зависи од тврдњи, већ од доказа. Поједини аутори текстова, покушавају да у одређеном тексту пронађу једну грешку и потом цијели текст, на основу тога прогласе неточним, “фалсифицираним“ или “митским“. Ако досљедно примјењују такво правило, морају бити спремни да се такво правило примијени и на текстове које они пишу. Много је одговорније да се прије објављивања текста, провјере докази који се износе. Ово је важно због двије ствари. Прва је што нема чистилишта, већ се због гријеха директно иде на испаштање истих. Друга је што се људи који читају текстове на тај начин могу информирати, одгајати и учити о повијести, умјесто да се препиру и вријеђају на веома ружан начин.“
  19. Некa се нађе, при руци, линк о православној породици. Православна породица. Од виртуалног ка стварном. Без емотикона и прилагођавања стварности нашим паралелним свемирима.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...