Jump to content

vetrometina

Члан
  • Број садржаја

    0
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Зачуђен
    vetrometina got a reaction from Панарет in Pravoslavlje i strast do života   
    Pozdrav,
    Ima pitanje, ako može neko upućeniji da mi objasni malo stvari. Naime, čitao sam pre neki dan esej naše braće iz Hrvatske na njihovom sajtu Upoznaj Pravoslavlje. Tamo je katolicima objašnjena specifika pravoslavlja, ali je navedeno nešto što me je zbunilo. Naime, piše kako je ideal teženja ka oboženju čoveka monaški život, iz koga ostali laici primimo neke vrste "pravila" i svetonazor - post, asketizam itd. sve u cilju odbacivanja svetovnog kako bi se sjedinili sa Bogom, jer sve što je na zemlji je posledica naše pale prirode i pada zbog izvornog greha. Takođe, piše o uklanjanju svoje volje zbog volje bližnjeg (tako nekako, meni se činilo kao preveliki naklon revnosti i krotkosti u preteranom smislu).
    Ali ovako - ja volim planine. Volim dobru muziku, hranu, sitne hedonističke užitke. Više od ma kog Boga volim svoje dete i porodicu. Nema razloga u kojem se ne bi za svoje dete pekao na tihoj vatri celu večnost, bez razmišljanja. Volim putovanja. Volim ... 
    ... život. Volim život na ovoj zemlji i u svom domu. 
    Jednostavno, imam strast do života. Znači, pečen.
  2. Свиђа ми се
    vetrometina got a reaction from goranger in Sekularni život i vera   
    Poštovani,
      Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.   Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti    E, da sad pređem na stvar   Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd.    Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.   Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije.    Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?   Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').   Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.   Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).   Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti.    Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.   Unapred zahvalan.
  3. Волим
    vetrometina got a reaction from "Tamo daleko" in Sekularni život i vera   
    Poštovani,
      Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.   Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti    E, da sad pređem na stvar   Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd.    Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.   Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije.    Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?   Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').   Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.   Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).   Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti.    Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.   Unapred zahvalan.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...