Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Број садржаја

    184
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Монах Арсеније (Јовановић) предавања, текстови   
    Родни град
    У сред лета, Београд, крај месеца јула,
    неким манастирским послом дошао у мој родни град.
    А ту, вруће, ведро, осунчано, лепо и радосно,
    улице пуне шареног света, наизглед све цвета.
    Мени у срцу пространо, молитвено, лако и опуштено,
    ходам улицама овог града који данас волим,
    јер данас волим цео свет и сва жива бића.
    Како је добро и лепо бити са Богом у срцу,
    јер тада је срце у Богу, а Бог свуда и у свему.
    Ма није важно што сам некада туговао и страдао,
    у овом граду пуном ругобе и лепоте, добра и зла,
    јер радост у духу све брише и поново пише,
    пише нову причу, и слика нову слику, и почиње
    опет и опет, поново све из новог почетка.
    Бог свету и људима својим увек пружа нову шансу,
    да се пробуди, отрезни, препозна пут и праву нијансу.
    Улични продавци половних књига, један посебан сој,
    раширили своје штандове од ормара до тротоара,
    заљубљеници у свет литературе, ћутљиви и сетни,
    нису нападни, седе са стране, као нека пропала господа.
    Књиге већ старе, помало пожутеле, као неки сирочићи,
    чекају да их неко заволи, купи и дведе кући.
    Прилази ми стари, ћопави и крезуби наркоман,
    прича ми причу, тражи паре и лаже, за лекове каже,
    а мени је драг, иако неискрен, ту, загрлио бих га.
    Дајем му петсто динара, а он тражи толико још,
    види попа и мисли – наиван је, узећу му још,
    а ја га читам, клошара старог, и волим га и дајем му још.
    У Кнез Михајловој, неко златно и сунчано светло,
    да ли су то људи заиста тако лепо расположени,
    или то дух молитве сија у свим мојим очима,
    па обасјава цео простор и све што је у мени?
    Кад, ето ти, београдска шмизла, госпођица, буцкаста и слатка,
    гази на штиклицама, а летња хаљина, као нека лађа заљуљана.
    јавља се на телефон и каже – хеј, љубави, где си!?
    Хита на састанак са својим дечком новим, њен је цео свет.
    Мало даље, на електричном тротинету, млади банкар са краватом,
    јури негде важан, мора на посао, чека унапређење,
    жена му у другом стању, машта о новом стану.
    А у позадини, горе изнад Славије, мермерна лепотица,
    велики бели храм, доминира градом, плавим небом обасјан,
    а у њему тихо, мирно, прохладно и топло, као бела голубица.
    Људи ми прилазе, махом омладина, али и они други,
    говоре – оче Арсеније, па да ли сте то стварно ви?
    Јел можемо да се сликамо, јел може један заједнички селфи?
    А ја се радујем што људи прилазе једноме монаху,
    што, иако је он само протува и грешник,
    виде у њему Бога, а у Богу наду да још има наде.
    А ја, попричам са свима, са некима се рукујем, неки ми
    пољубе и руку, а са некима се само лактовима чукнем.
    па да, ми смо у корону, влада страшна епидемија.
    Па шта ме брига за тај вирус и бактерије, поплаве и суше,
    увек их је било, и још горих од ових, ко се моли, радује се и не страхује,
    тај пролази кроз све пандемије, и остаје здрава и тела и душе.
    Одједном, прилази ми момче Арапин, лепо обучен, тамне пути.
    мистер, ду ју спик инглиш, имате ли мало пара,
    морам у мигрантски центар, а празних сам џепова?
    Оф корс, мај брадер, наравно, мој са истока брате,
    узми нешто мало што ми је од јутрос преостало,
    људи и мени грешном дају, даћу ти шта ми је преостало.
    Идем даље. Човек у пасажу свира џез на саксофону,
    испред академије гудачки трио, Моцарт мислим да је био,
    а на жардињери седи младић са гитаром и пева.
    На мах ме погледа право у очи, бели зуби осмех сија,
    као да се добро знамо, као да сви заједно идемо тамо,
    Каленегдан, Боб Дилан, Моцарт, Мајлс Дејвис, он и ја.
    Као да се добро знамо, Бог, сви људи, ти и ја,
    као да се сви добро знамо, као да сви путујемо тамо,
    тамо где је радост, вечни живот и небеска уметност,
    тамо где води звездани пут, и где ниједан човек,
    никада више неће бити тужан, усамљен и пуст
  2. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Православна порука, мисао дана....   
    "Морате чекати. Бог ради. Има само своје ритмове. Бог ради стрпљиво. И природа чини исто. Цвет ће процветати када дође време. Све се мења, али врло различитим темпом од оног на који је наше лудо друштво навикло. Ова трка, ова паника, талас који нас чини тако ужурбаним, оставља Бога нетакнутим. Бог не улази у ове луде ритмове. Он се креће у ритму своје љубави и стрпљења."

    Старац Нектарије Виталис
  3. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Predrag.Kovacevic у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Помените и брата Ивана. Има 40-так година и на дијализи је неколико година. Сада је због короне на инфективној у КГ.
  4. Свиђа ми се
    Aleksandra_A got a reaction from obi-wan in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    molim vas, pomolite se za Radu, koja je dozivela mozdani udar..
  5. Тужан
    Aleksandra_A got a reaction from Milica Bajic in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    molim vas, pomolite se za Radu, koja je dozivela mozdani udar..
  6. Волим
    Aleksandra_A got a reaction from Талични Том in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    molim vas, pomolite se za Radu, koja je dozivela mozdani udar..
  7. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Срђан Шијакињић у Psihopate među nama   
    онда би можда таква особа морала да поседује нешто друго што би је терало да чини добра дела, јеси на тако нешто мислио? ако већ није саосећање мотивација да се некоме помогне (или бар не одмогне) онда то може можда бити осећај дужности, осећај да је нешто исправно и због тога обавезно, иако емотивно не осећамо то тако... али ми се опет чини да је развијање саосећања идеал коме треба сви да тежимо, хришћани нарочито... 
  8. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Јефимија Крунић у Psihopate među nama   
    Уф, овоје много озбиљнија тема, имате код Скот Пека, који је писао неке књигице лаке психологије, али његова књига " Људи лажи" управо описује искуства која ја имао са психопатама који су долазијли код њега. Описао је управо то демонско у њима, и није се шалити са тим, јер су у стању да преваре и искусне психијатре. Постоји доста литеретуре о томе, али их је тешко препознати, осим ,као што неко рече ниси  имао искуства. Моје искуство је било погубно, иако кад сам дошла себи и кад сам схватила, хтела сам да му дам то на знање и отпутовала сам хиљаде километара да би га истукла!  Моја пријатељица се једва извукла, и још има последице, ,итд, Немамо ми одбрамбене механизме за те људе, они су углавном изузетно интелигентни, јер наравно да им мозак ради триста на сат,не спречава их савест,иопасно је сукобити се са њима, а још опасније мислити да их можете променити. Ко је са њима живео, и био емотивно укључен, или је изашао из тога са траумама, које само Бог може да зацели, или ако останеш у тој вези да би преживео, временом постајеш исти.Циљ психопате је да разори личност, и да све што виде да је добро, имају потребу да униште. Постоји један кинески назив за такве људе, и каже се да  су то они којима је срце од сламе.  
  9. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Талични Том у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Имао сам прилику да у једном манастиру упознам једног брата у Христу из Крагујевца, који се такође зове Милан. Рајска душа, смирена и тиха. Али мислим да је он у то време радио нешто при цркви. Не сећам се више шта и где. Давно је то било, мислим да се ни он сам не би сетио тог сусрета. Мени је остало упечатљиво његово смирење и то што је говорио тихо и полако, док му је на лицу био дечији, безазлен осмех.
  10. Оплаках :))
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Natasa. у Овде пријавите присуство ботова на форуму   
    Meni ni botovi ne šalju pp.
    #ForeverAlone 
  11. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на marija у Старац Пајсије - поуке   
    Svetost se ne može podvesti pod određene standarde. Svako od nas poseduje svoj sopstveni put kojim biva osveštan. Ako se neko spasao podvizavajući se na bademovom drvetu, to ne znači da vi morate da činite to isto. Ako je neko činio stotinu metanija, vi ne morate da činite to što je on činio. Ako je pak neki od svetitelja pazio na disanje izgovarajući Molitvu Isusovu to ne znači da treba da ga podražavate.


    Kratke pouke oca Pajsija Svetogorca
  12. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на marija у Старац Пајсије - поуке   
    СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ
    ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА

    ПОГЛАВЉЕ I
    СВЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ И ЗНАЊЕ
    Мудар човек је очишћен човек
    Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда.
    - Старче, разликују ли се простота ( = незналаштво) и лукавство?
    - Да, као лисица од шакала. Шакал, када нешто види, он то и пожели, и журно иде да то узме. Лисица ће, пак, прво применити лукавство, а потом ће отићи да узме оно што је хтела.
    - Може ли неко, старче, да лукавост сматра за мудрост?
    - Да, може, али ако испита самога себе, схватиће шта је лукавство а шта је мудрост. Има и списак, помоћу кога то може да разуме. Који су дарови Духа Светога? љубав, радост, мир, итд. Да ли је оно што има у себи, има са тим везе? Ако нема, онда је то нешто сатанско, онда је његова мудрост искварена
    Мудар човек је онај који се прочистио, који је очишћен од страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре - мудри су. Али многи од њих, због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чињења добра, ђаво га искористи за зло.
    - Ако, дакле, човек не усавршава свој ум, тиме ђаволу отвара могућности?
    - Ако га не усавршава, све те могућности се саме отварају. Ако човек не дела духовно, постаје непостојан у добру, и он сам, а не ђаво, чини зло. Тако је неко, на пример, мудар, али не дела умом својим већ лењствује. А ако не користи свој ум, какве користи има од тога што је мудар?
    - Може ли неко да буде мудар, али да њиме владају страсти, па не може своју мудрост правилно да користи?
    - Као прво, треба пазити да се не верује сопственом уму, јер, ако је човек духован па верује свом уму - преластиће се, а ако је од овога света - полудеће. Не треба да верује свом разуму. Треба да пита, да се саветује, да освећује своју мудрост. И уопште, човек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује. Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.
    - Старче, како се мудрост освећује?
    - Да би се човек осветио, не треба да од лукавог ( = ђавола) прими поруке, нити да размишља лукаво, већ да све чини са добротом и простодушношћу. Тако долази духовна јасноћа, божанско просветљење, и тада човек сагледава срца људи, и не доноси људске закључке.
    - Старче, да ли је расуђивање повезано са знањем?
    - Расуђивање долази од божанског просветљења. Неко може да чита Оце, да правилно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Расуђивање, међутим, долази од божанског просветљења, и то је сасвим друга ствар.
    - Да ли је свет, старче, некада би бољи?
    - Није био бољи, али су људи некада имали простодушност и добро размишљање. Данас људи на све гледају са лукавством, јер све мере умом. Европски дух је донео много зла. Тај дух је оно што сакати људе. Људи би данас били у много бољем духовном стању, јер су школованији и могли би да се споразумеју. Међутим, научили су их атеизму, и свему сатанском, тако да су већ на самом почетку скренули са пута и не могу да се споразумеју. Некада, ниси могао да се са неким разумеш, јер иако је било благочестивости,[1] није било ни образовања. Сећам се, један калуђер се једном приликом, када је чуо да се помиње "Григорије, Папа римски"[2], саблазнио и побегао из Цркве, јер је помислио да помињу римског Папу! Видиш ли шта чини незнање! Незнање је страшна ствар. Најгоре зло чине они који у исто време имају у себи и благочестивости и онога што је шкодљиво. Такви, без да испитају ствари, стварају проблеме.
    Знање без божанског просветљења је пропаст
    Ако се људи у брзини свога размишљања на тренутак зауставе, њихов ум ће се одморити, али ће им се и божанска благодат лако приближити. Знање без просветљења је пропаст. Ако се неко труди на духовном плану, ако се подвизава, тада га Бог и просветљава. Тада он има божанско просветљење, божанска искуства, и нема своје сопствене мисли, па зато и види далеко. Онај ко је кратковид, изблиза добро види ствари, али на даљину не види. А онај ко није кратковид, видеће мало даље, али и ово још ништа не говори. Јер телесних очију је један пар, а духовних има много.
    Они који су се удаљили од Христа, одбацују божанско просветљење, јер одбацују сунце као нешто безумно, и одлазе тамо где сунца нема. Као последица тога јавља се духова прехлада и болест. Ако се човек не освети, ако не дође божанско просветљење, ако је остало знање и исправно - на ово мислим - то је само један рационализам и ништа више од тога. Ако недостаје божанско просветљење, и оно што ће људи рећи, и оно што ће написати, неће им помоћи. Погледајте како Псалтир, који је исписан божанским просветљењем, има велику дубину! Сакупи, ако желиш, све теологе и све филологе, и видећеш да један псалам са таквом дубином не могу да саставе! Давид је био неписмен, али можеш јасно да видиш како га је водио Дух Божји.
    И Црква је данас у тескоби, јер недостаје божанско просветљење, и свако ради како хоће. Улазе и људски елементи од којих настају страсти које касније користи ђаво. Због тога не би требало да власт траже људи којима владају њихове страсти.
    - Дакле, људи треба непрестано да траже божанско просветљење?
    - Да, јер другачије, решења до којих долазе настају дејством ума. Тако се касније стварају смутње. Скупштине, параскупштине... А зло је у томе што нису препознали оно што је претходно било у њима самима. Јер ако ми у себи самима имамо неко исправно знање, зашто таквог знања не би било и код осталог света? Када човек себе спозна смирено, бива препознат и од људи. Ако неки спознају саме себе, спознаће и ругобу своју и више уопште неће говорити.
    Једном приликом ми неко рече. "Нема ни једног православног да представља православље ван њега самог, на скуповима, итд". И тако је говорио, говорио, говорио, прекоревајући. "Пророк Илија", рекох му, "када га Бог упита: шта тражиш Илија на Хориву, он одговори: остадох сам. Тада му Бог рече: "Оставих себи седам хиљада који нису преклонили колена пред Ваалом". Седам хиљада људи било је верно Богу, а пророк Илија рече: "Остах сам!" И ти тако прекореваш, иако постоје толики верни! ... Ко је наш Пантократор ( = Сведржитељ)? Да ли је Он Сведржитељ у грађевини која има оштећења од земљотреса, и ми размишљамо шта да радимо да је спасемо да не падне, па зовемо археологе да је подупру?" "Али тамо у Америци нема никога", рече ми. "Али је сам упознао толико верних из Америке", рекох му. "Да, али католици делују лукаво". "Али католици сами, остављају папизам и прелазе у православље. Добро, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, зар ти исти католици нису викали: "Патријарх је истинити хришћанин, а папа је трговац"? Зар нису то католици говорили са гневом? Зашто онда говориш о томе да католици желе да преваре Православне, да их промене, итд? Где је Бог? Зар ђаво може успети?"
    На жалост, западни рационализам је утицао и на источне православне предстојатеље, и тако се нашао и у телу једине Источне Православне Цркве Христове, док је он сав у ствари на Западу који у њему гледа као на владаоца света. Ако се на Запад погледа духовно, светлошћу Истока, светлошћу Христовом, тада ће се видети залазак Запада, који мало по мало губи светлост мисленог Сунца, Христа, и који напредује ка дубоком мраку. Скупљају се и саборују[3] и договарају се о стварима о којима не треба расправљати, о којима ни Свети Оци нису расправљали толико времена. Све је ово од лукавога, како би вернима дотужило и како би се саблазнили, и како би их гурнули - једне у јерес а друге у раскол, и како би тиме ђаво зарадио. О, о... муче и усложњавају живот ови људи!
    И куда води све ово? Нико се не бави духовним делањем, него умишља да је духован човек и говори безумности. Једно дете са природном чистоћом ума и са малим знањем које има, рећи ће ти исправне ствари. Насупрот томе, неко са великим образовањем, са умом замућеним демонским искуством које је примио, говори ти највеће безбожности.
    Онај ко стално изоштрава свој ум знањем, а живи удаљено од Бога, на концу раздваја свој ум на два дела. Један део ће мало по мало сам пропасти, а другим људи прибегавају потпуно људским решењима. Људско знање, када се освећује, постаје божанско и тада је од помоћи. Другачије је са људским сучељавањима, умом, логиком овога света. Чисти ум је као користити лепак за гвожђе. А магнет привлачи метале, и овај пријања, али се не лепи.
    То је данашњи свет. На све ствари се гледа сувом логиком. Ова логика је катастрофална. Зар није речено да "знање надима" (1 Кор. 8, 2). Ако нема божанског просветљења, знање ничему не користи, него доноси пропаст.
    Наука треба да се развија духовним животом
    Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.
    - Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?
    - Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат - ако нису осветили знање - могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе доба устрепталост. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (= диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању "рудник" душе.
    Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (=необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: "Светитељу Божји, заступи нас"! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата". И одмах - о, чуда - једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: "Шта сте чудно видели?" Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.
  13. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на AnaLaz у Свакодневна читања   
    Свакодневна читања
    VOANERGES.RS Четвртак двадесет трећи по Педесетници
      1. Сол. 265 (2:9-14)

    Браћо, памтите труд наш и напор; јер дан и ноћ радећи да не бисмо били на терету икоме од вас, проповиједасмо вам јеванђеље Божије. 10. Ви и Бог сте свједоци како се свето и праведно и непорочно владасмо пред вама који вјерујете. 11. Као што знате како сваког појединог од вас, као отац дјецу своју, 12. Преклињасмо вас и храбрисмо и свиједочисмо, да се владате достојно Бога, који вас призива у своје Царство и славу. 13. Тога ради и ми непрестано захваљујемо Богу, што примивши ријеч Божију коју од нас чусте, прихватисте је не као ријеч човјечију, него што заиста и јесте као ријеч Божију, која и дјејствује у вама вјерујућима. 14. Јер ви, браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу.


    Лк. 57 (11:14-23)

    У вријеме оно, изгоњаше Исус демона, и тај бјеше нијем; и кад изиђе демон, проговори нијеми; и дивљаше се народ. 15. А неки од њих рекоше: Помоћу Веелзевула, кнеза демонскога, изгони демоне. 16. А други кушајући га искаху од њега знак са неба. 17. А он знајући помисли њихове рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи, пропашће. 18. Ако се и сатана раздијели сам у себи, како ће опстати царство његово? Јер говорите да помоћу Веелзевула изгоним демоне. 19. Ако ли ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. 20. А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије. 21. Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је његово на миру. 22. А када дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздијели што је заплијенио од њега. 23. Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.
    Четвртак двадесет трећи по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник
       
     
    Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.
  14. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Уснуо у Господу неуморни мисионар протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)   
    ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
     
    Када човек уђе у храм, он одмах, наравно ако му душа није мртва, осећа да је ушао на неко нарочито место. И сви верујући људи треба да се потчињавају правилима понашања у храму. Али, пошто смо ми људи у основи дивљи, и тек се учимо и побожности и исправном понашању у храму, још увек много тога не долази до наше свести.
    На пример, долази одрастао човек са дететом. Дете је још мало и још не схвата величанственост онога што се овде дешава. Зато дете може да почне да нешто говори или да плаче. Тада га треба одмах извести из храма, да би му се у тишини објаснило да се не сме тако понашати. А ако не успева да се одмах умири, треба значи прошетати са њим пар минута. Умирио се, утишао – сада га можемо опет увести у храм. У овоме нема ничега страшног.
    Свакако да би свако желео да буде на служби, али ради свога детета и да оно не би нарушавало побожну атмосферу храма, да не би сметало осталима, треба принети себе на жртву. Када се човек на овај начин приноси на жртву, тада премда он и излази са службе, овиме чини и истинско хришћанско дело, јер се одриче себе ради свих осталих ближњих.
    Шта је најважније што човек треба да понесе из свога детињства? Ето, ми учимо децу многоме: учимо их да читају и пишу и остало… То је све јако важно, али има нешто много важније, а то је – послушање. Послушање је почетна хришћанска врлина. Ко не уме да слуша, тај се никада ничему неће научити. Немогуће је. Зато у манастирима почињу да подучавају хришћанском животу обавезно од послушања. Човеку дају неки задатак, благослов, и он безусловно треба да га испуни. А зашто је послушање тако важно? Зато што је због непослушања Адам отпао од Бога. Господ му је заповедао да не једе плодове са дрвета познања добра и зла, а он није послушао. Због тога људски род, а и ми у том броју, страда све до сада: од непослушања увек настаје страдање.
    И ево Христос Спаситељ, дошавши на земљу, дао нам је пример послушања. Ове седмице чита се Јеванђеље које претходи Христовим страдањима. Самим тим нас Црква припрема за Велики Пост, да би се замислили над тиме, коликом смо ценом искупљени. Господ Исус Христос, „отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше и ученици његови. А кад би на мјесту рече им: Молите се да не паднете у искушење“ (Лк. 22, 39, 40). Да не би пали у искушење, треба да се молимо. Ако би стално живели са молитвом, избегли би много тога, а пошто заборављамо Бога, ђаво бива са нама.
    „И сам одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се: Говорећи: Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (Лк. 22, 41 – 42). Господ је знао да му предстоји поћи на страдања, да ће Га један од ученика Његових издати. Он је то знао, уплашио се тога и свакако да је срце Његово трепетало. Али без обзира што Га је очекивало нешто страшно, Он се ипак молио: нека буде воља Твоја, а не Моја. Пошто га је Отац Небески послао на земљу, Он је испунио Своје послушање до краја, до крви, до смрти. Ето колико је ово важно. Зато, уколико желимо да будемо верујући, да будемо хришћани и ми треба да се трудимо да будемо послушни до краја.
    Зашто је Господ устројио тако да када се човек роди, он најпре бива мален, а потом дуго, дуго расте док сасвим не порасте? Зашто Господ није устројио тако да се човек већ рађа одрастао, одмах иде на посао или на институт или се бави нечим другим? Зашто човек тако дуго треба да буде дете и да се учи, учи – пре свега послушању? Зато што уколико се не научи послушању, не може да уђе у царство небеско. И сам Господ Исус Христос нам је открио тај пут кроз послушање.
    Свакако, није лако послушати и не може свако одмах да се научи томе. Реално је потребно неколико година. Али уколико дете не буде губило време узалуд, већ се буде марљиво трудило, онда може да успе још док је младо, а када одрасте већ ће бити научено да буде послушно. Тада ће се научити и молитви, тада ће се научити и осталим хришћанским врлинама. Јер је најлакше учити се у детињству.
    Послушање је свакако неопходно и одраслима. На жалост, у нашем животу смо већ много тога пропустили и многи одрасли такође не умеју да буду послушни: жене не умеју да буду послушне мужевима, а овамо хоће да деца њих слушају. Ово је немогуће, јер ако жена не слуша мужа, дете нема пример послушања. А многе породице су уопште и непотпуне. Како се овде поставити? Ево данас је спомен на света три Јерарха. Мајка Јована Златоустог је остала удовица са деветнаест година. Била је млада, лепа и богата, али није желела да се удаје други пут, премда је било пуно просаца, већ је сав свој живот посветила сину и васпитала Цркви великог светитеља. Премда је без оца и тешко, али показује се да је могуће уколико се придода велики труд.
    Стога, није циљ васпитања просто нахранити, оденути, обући дете, већ најпре мислити све време о његовој души, непрекидно. Да не буде ни једне речи противне души; да не буде ничега са страшћу, већ све са разумом; да све време мислимо хоће ли ово што чинимо бити на корист или на штету душе? Главни циљ васпитања се састоји у томе да се дете научи смирењу и послушању. Ово је веома важно. Ово је та благодатна подлога на којој може израсти хришћанин. А ми радимо скроз другачије. Ми децу упорно пропуштамо напред, дајемо им најбоље парче… а после се чудимо кад израсту у егоисте. Не. Дете треба да добије последње, обавезно. Ово свакако треба чинити с љубављу и без зла, али увек да буде последњи и никада не први.
    Увек ме дубоко изненади када одрастао човек, нарочито старији, уступа место детету, гура га испред себе. У пракси децу у цркви најпре причешћују, али само бебе, због тога што ако заплачу, могу се „неутрализовати“, а не због тога што ова деца заслужују причешће више него одрасли. У поретку треба причешћивати од најстаријих до најмлађих. То би било најправилније васпитање. У супротном деца се привикавају на то да су они најважнији људи на земљи. А то уопште није истина, она то нису заслужила. Свакако по природи су њихове душе мање искварене него душе одраслих. Али и одрасли су за свога живота савршили многе подвиге и трпљења и напоре, а многи су преживели и глад и смрт ближњих и, не дај Боже, разводе и свакакве страшне ствари.
    Стога, ето у чему треба да се састоји васпитање. И уколико би заиста отац био глава породице, уколико би он био први у породици, уколико би он руководио, а не деца, онда би и деца могла на то да гледају и да то упијају. Тако се може васпитати и будућа добра жена и будући добри муж и отац. И ово ће постати она благодатна средина која ће омогућити узрастање хришћана. Циљ васпитања у породици јесте васпитање чеда Цркве. Уколико држимо у глави ову спасоносну мисао, процес васпитања ће се одвијати далеко лакше. Наравно, потребно је дете и редовно причешћивати, да би имало помоћ Божју. Уколико ово не чинимо, наши ће трудови бити узалудни.
    У свим земљама постоје огромне јавне институције које се баве васпитањем деце. И увек је то потпун неуспех, почевши од Гренланда, па све до Африке, Јапана и Канаде. Узрок је у томе што је пропуштено оно најважније: схватање таквих важних ствари какве су смирење, трпљење и послушање. Понегде још се назире по неки траг хришћанства, али у основи тих трагова више нема. И зато деца увек измичу контроли, покоравању, постају преступници. Кривица за то је управо наша. Уколико само замислите шта би се десило када би одједном сви родитељи на земљи постали хришћани, када би поверовали у Христа, поверовали у то да је Јеванђеље истина. Нека су они и грешни, да још увек сами себе не могу извести на прави пут, али би почели да своју децу васпитавају онако како треба. И већ након педесет година људски род би постао сасвим другачији. Замишљате?
    У самој ствари ми то можемо, то чудо преображаја читавог човечанства је уствари веома просто. Ето, сви би, као по команди, укинули телевизоре, укинули лоше књиге. Уместо да бацају малишана у игру судбине, свако би се сам занимао својим дететом. Почео би да чита Јеванђеље, Житја светих, почео би да се моли и све би чинио са љубављу, са трпљењем, а не би тежио томе да се што боље обуче и попије, већ би скувао једино кашу и било би довољно. Зато што је дете могуће научити било чему. Може се научити и да спава на тврдом: ето, простри му танко ћебе на дасци и он ће тако спавати. Он неће никада у животу ни помислити да се може спавати на меком. Храни га једино кашом од хељде и навикнуће на њу и заволети је и никада неће сазнати да постоје некакве банане и ананаси. И неће се притом десити ништа страшно.
    Многи људи старијег поколења немају потребу за неком нарочитом одећом, навикли су на скроман, једноставан живот и не страдају од комплекса ниже вредности због тога што немају нешто од коже или крзна. То јест, све зависи од тога како је човек васпитан у детињству. То је веома важно, зато треба да се потрудимо. И уколико устројимо модел хришћанске породице онда ће и наша деца то да прихвате. Овај задатак је свакако веома сложен и тежак, а траје читавог живота, али у сваком случају, слава Богу, то је могуће. Помози нам у томе, Господе! Амин.
  15. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Уснуо у Господу неуморни мисионар протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)   
    Свако од нас, не само да може да чује то што нам Христос данас говори, не само што душом може осетити његову близину, већ се чак може коснути Христа, додирнути га. Можемо окусити његово пречисто тело и његову часну крв, то јест, сјединити се са Христом, и то не као она крвоточива жена која се дотакла краја одежди његових, већ имамо могућност читавог Христа примити у себе.
    Али нису сви који су дошли обучени у свадбено рухо. Свадбено рухо добијамо на исповести. У храм долазимо од главе до пете замотани и покривени својим гресима, а Господ нас пита, често устима свештеника: „Какве грехове имаш на савести?“ А човек ћути или одговара нешто, уопште немајући никакав однос према исповести. У том случају човек не задобија свадбено рухо, а са исповести одлази исто онако прљав какав је и дошао. До очишћења не долази, јер нема покајања. Покајања, пак, нема, зато што човек не примећује да је сав блатњав; сматра да није ничим сагрешио. Неки чак и говоре тако: Нисам грешан. Може се рећи да онолико колико се човек навикао на своју прљаву одећу, утолико му се чини да је она чиста.
    Сама жеља за причешћем јесте свештена жеља. Чак и то што је човек на свадбену гозбу пошао у нечистој одећи, још увек није грех, јер је стремљење за причешћем од Бога. Ђаво не може човеку да нашапће такву мисао, јер је то за ђавола неподношљиво. Насупрот томе, он милом или силом покушава да нас одврати од причешћа. Уколико то не може да учини под привидним изговором, онда на сваки начин покушава да устроји ствари тако да нас одведе што даље од причешћа. И увек треба имати на уму да оно или онај ко нас одводи од причешћа јесте замка или непосредни слуга ђавољи.
    Нажалост, ми често, следећи за, како нам се чини, својим мислима (а уствари то су наговори самог сатане), под разним изговорима избегавамо да се причестимо. А Господ нас призива. Он говори: „Пијте од ње сви“, све, читав свет призван је ка чаши, ка сједињењу с Богом. А једини услови тога сједињења јесу (крштење) и покајање, јер смо ми сви пришли Богу са гресима.
    Због тога, причешћујући се тим хлебом, ми се причешћујемо самим Христом. Ох, како само ми треба да стремимо томе!? Требали би да жудимо за тим сваки дан! Зато нам је Господ и дао такву молитву: Када су га ученици питали: научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје он је рекао: добро, слушајте, понављајте за мном: „Хлеб наш насушни дај нам данас“, да би у њихову свест урезао потребу за хлебом насушним, који је изнад сваке суштине, који је Тело Христово, да би човек желео да га се причешћује свакога дана и да би то постао центар његовог духовног живота.
  16. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Уснуо у Господу неуморни мисионар протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)   
    ВЕРА ЈЕ ДАР, НЕ ЗАНЕМАРУЈМО ГА
    Господ говори: „Не молим се за сав свет, него за оне које си ми дао“. У Москви само има 10 милиона људи. А колико њих је Господ обдарио вером? Тек неколико хиљада од 10 милиона. Ето и нама је Господ дао ту највећу драгоценост, коју би остали људи желели да имају, али је немају. Јуче ми је долазио човек, некадашњи војник, и говорио: „Ја бих желео да верујем, али вере нема… Нема је…“ А нама је вера дата на дар. Зашто? Да није можда зато што смо ми сами тако добри? Не. Ми смо још гори него многи који не верују. Али из несхватљивих разлога, који су познати једино Богу, Господ нам је даровао веру. Зашто? Зар да би смо били као украшени гробови? Зар да би смо распињали Христа као што су Га фарисеји распињали? А зар су фарисеји били атеисти? Не. они су били дубоко верујући. Господ се нама обраћа. Докле ћемо распињати Христа? Када ће нам се коначно пробудити савест? Када ћемо почети да живимо као хришћани?
    Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.
    Заиста показујемо да нисмо способни ни за шта, ничим се не разликујемо од неверника. Испашће да нам је вера дарована узалуд, да је она за нас бисер који смо бацили пред свиње. Ми не само да другима, већ ни сами себи не можемо указати на хришћански начин живота. И зато, док још није касно, док нас још ноге служе, док нам је ум још увек, хвала Богу, бистар, потрудимо се да стекнемо истинску духовну ризницу, а сам Господ ће нам у томе помоћи. Треба се уздати у Господа, трудити се да не упадамо у малодушност, јер ако нам је Господ даровао веру, онда ће нам даровати и све остало. Помози Господе. Амин.
  17. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Уснуо у Господу неуморни мисионар протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)   
    neki od njegovih tekstova....
     
    протојереј Димитрије Смирнов – ПРЕД ИСПОВЕШЋУ
    Исповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сами Господ Исус Христос, Који прима ову исповест, и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост многе ствари и не примећујемо – у тој мери смо се навикли на грех, да нам се он чини сасвим обичним начином живота.
    Често уопште и не знамо да се исповедамо, а исповест се уопште и не може научити, јер је однос са Богом свакога од нас другачији. Бог је увек исти, Он се не мења, јер је Бог највеће могуће савршенство. Онакав какав је био пре хиљаду година, такав је био и пре милијарду година, а исти ће остати и за милион година. Човек се, пак, мења и сви су људи различити: разликујемо се карактером, васпитањем, условима живота, полом, здрављем, бојом очију. Ове различитости условљавају наш лични однос са Богом. Свако се моли другачије, свако осећа Бога другачије, свако се исповеда другачије. Постоје само одређене заједничке црте: као што сваки човек има одређену количину костију у телу, свако има главу, руке, ноге, што нам је свима заједничко, исто тако постоје и нека заједничка правила за исповест.
    Некада давно је покајање било јавно, пред читавом Црквом, али то данас једва да би ко могао да поднесе, и једва да би ко могао да саслуша спокојно, не саблазнивши се и не осудивши. Зато је овај обичај нестао и већ више од хиљаду и по година, људи се кају за своје грехове индивидуално, на исповести, у тајном међусобном разговору. Међутим, овај разговор често прелази у нешто друго и тајна покајања не остварује свој циљ, зато што не схватамо да се не исповедамо свештенику, већ стојимо пред Богом. Свештеник понекад постаје препрека за нас за време исповести, зато што нам сметају свакакве смућујуће мисли и ми заборављамо да смо пред самим Богом, а свештеник је ту само сведок, представник Цркве, кроз коју Господ раздаје благодат и мир.
    На исповести је неопходно да стојимо као на Страшном суду и зато се на налоњу постављају крст и Јеванђеље. Јеванђеље у себи има реч Божју, односно реч живота, а крст нас подсећа на ону жртву коју је за нас на Голготи принео Христос Спаситељ. Ова два символа означавају самога Христа, објављују да Он сам овде невидљиво стоји.
    Зашто се Господ не открива свакоме од нас? Зар му не би било лакше да нам покаже Свој лик? Да на пример стане поред налоња. Господ не чини ово јер виђење самога Бога нико не би могао да издржи. Када је на Таворској гори Господ показао ученицима своју славу, они су ничице пали, бацили се на разне стране од сијања божанства, што се и изображава на древним иконама. Човек је грешан и он не може видети славу Божју, он бежи од ње. Као што од упаљене свеће или лампе тама одмах бежи, тако и ми, грешни људи, не можемо созерцавати славу Божју.
    Ако би нам се Господ, који је невидљиво присутан, показао, не би смо могли да останемо на том месту, или би побегли или сагорели. Зато нам Он, по Својој милости, не објављује Себе, премда се неким подвижницима вере, побожности, људима духовно узвишеним, Господ понекад откривао на видљив начин. Ми знамо да се светом Серафиму Саровском Господ јавио на Светој Литургији – и преподобни Серафим, који је од детињства васпитан у вери и од младости живео у манастиру, извршавајући подвиге молитве и поста, видевши Христа Спаситеља, скаменио се, није могао да служи, увели су га у келију и након тога виђења он дуго није био у стању да говори. А шта би тек било са нама грешнима?
    Али, ако ми и не видимо Самога Господа, ипак су пред нама крст и Јеванђеље, икона Спаситеља или Богородице. А Њена икона је увек и Христова икона, јер Га Мајка Божија држи на рукама. На неким Њеним иконама, као на пример на Богољубској, Господ се не изображава, али свеједно Он увек невидљиво присуствује на њој, Својом светлошћу, која просвећује све. И икони Богородице се може обраћати исто као и Самоме Спаситељу, јер је она образ невидљивог Божјег присуства. Зато треба да смо у трепету када приступамо исповести, треба да осетимо страхопоштовање пред присуством Божјим, а не страх пред човеком. И уколико се научимо да увек осећамо Његово присуство, тада ће наша исповест да постане права, и више нас неће занимати коме се исповедамо и шта ће о нама да помисле – једино ћемо тежити да очистимо своју душу, да је очистимо пред Богом.
    Долазећи на исповест, треба да имамо на уму да не долазимо ради разговора са свештеником о својим животним проблемима и бригама, већ приступамо страшној тајни: присуствујемо на Страшном Суду. Господ зна све наше грехове, немоћи, лукавство, сумњу, малодушност, многобрижност, себељубље, сентименталност, лењост за молитву, лењост за добра дела. Господ зна како нам се не чита Свето Писмо, како нам је тешко да стојимо у Цркви; зна да ми врло често ништа не схватмо у богослужењима, зна да нас уопште не занима духовни живот, заповести Божје; да се чак и у породици уједамо попут паса; непрекидно осуђујемо једни друге, ако не речима, онда свакако у мислима; завидимо, говоримо лоше једни о другима. Господ зна да смо ми непрекидно незадовољни нашим животом – ништа није онако како би смо желели да је – и да користимо добра која нам Он шаље, као да нам она по праву припадају, премда нисмо заслужили ни сунце ни небо, ни дрвеће нити икакву природну лепоту. Достојни смо једино казне, а желимо да са нама поступају са уважавањем. Све то Господ зна.
    Неко ће рећи: Ако Господ све то зна, зашто се онда исповедамо? Да, Богу свакако то није потребно, али је потребно нама. Исто тако је и Црква потребна само нама, Господ ју је основао ради нас, да би нас спасавала. Христа тако и зову: Спаситељ. Од чега Господ спасава? Зашто је уопште и дошао на земљу? Господ није дошао да нас спасе од разних неповољних околности, тешкоћа или болести, већ од греха. И уколико ми не долазимо у Цркву да би смо изменили свој греховни живот, већ из других разлога, онда уопште и нисмо хришћани и не припадамо Цркви. Црква постоји једино због тога да би нас спасла од греха.
    Ово се спасење савршава најпре у светом Крштењу. Када је човек поверовао у Бога и жели да напусти свој пређашњи живот, у знак тога он се погружава у бању крштења и тада му се опраштају сви греси. Човек тада постаје као дете и може почети нови живот. Аи ни оне који су давно крштени и од тада до сада ко зна где ходили и ко зна шта радили (ово је непознато људима, али Богу и ономе који је грешио је познато), Господ не одбацује. Ради њих је дато покајање, које је уствари као друго крштење. На исповести човек, као и на Крштењу, може започети нови живот. Доћи и рећи: „Госпде, све знам; живео сам сам неразумно, глупо, губио сам се, губио сам душу. Од сада ћу живети по Твојим заповестима. Кајем се за свој прошли живот.“ Кајући се за е и те конкретне ствари.
    Због чега је неопходно именовати учињене грехе? Зато што ако неко долази на исповест и говори: „Грешан сам у свему.“, то је исто као да је рекао: „Нисам ништа сагрешио.“. Уколико свештеник пита таквога човека: „А шта си ти то «све» сагрешио?“, он одговара: „Не знам.“ Као, грешан је у свему, а у ствари, није ни у чему. Човек ни не схвата шта је то грех у његовом животу, и зато не зна ни како да се поправи. Овде је јако важно да се схвати, шта је то уопште грех. Ми обично мислимо да је грех, ако некоме нешто напакостимо. Свакако, и то је грех. Али грех не мора бити само одређени поступак – и рђава мисао и лоша осећања такође могу бити грех. Грех такође може бити и одсуство одређених поступака. Човек, например, говори: „Ништа лоше нисам учинио.“, али то никако није довољно да би се спасао.
    Наш главни грех није у томе што чинимо рђава дела, већ то што наш живот протиче потпуно одвојено од Бога; у томе што између Њега и нас нема никаквих узајамних односа. Краће речено: то што је наш живот безбожан, што у њему нема места за Бога. Постојимо сами за себе: моја жена, моја деца, мој стан, посао, ето мог веша, пекаре – то је видокруг нашег битисања. А где је ту Бог? Понекад неко од нас, једном недељно долази у цркву и тада се опомиње Бога, покушава да се моли; или отвори неку духовну књигу или Свето Писмо; или се помоли ујутро и увече: пет минута ујутро, десет увече. И то је све, у томе се састоји наш духовни живот. А све остало? Све остало јесте – грех. Без обзира на то да ли сабирамо поштанске марке, пијемо водку или једноставно шетамо кроз шуму. Уколико шетајући шумом заборавимо на Бога, онда је то већ грех.
    Грех није обавезно када некоме нанесемо зло; то је одвојеност човека од Бога. А на који се начин човек одваја од Бога, да ли уз помоћ ракије или играјући карте или другачије, то већ није тако важно. Није најважније ради ког преступа човек седи у затвору, најважније је да је у затвору, да је одвојен од света. И нас сваки грех одваја од Бога. Шта је дакле циљ хришћанског живота? Ради чега је Господ основао Цркву? Због тога да би ми кроз Цркву читаво свој живот привели Њему. Да би све што чинимо, или мислимо или говоримо било у Богу. Управо ће таква усмереност нашег живота бити пут у Царство Небеско.
    А ми на жалост, само искориштавамо Бога. Неко нам је умро, значи треба да га опојемо; неко се родио, значи треба га крстити; разболели смо се – треба читати молебан; имендан ми је – треба се причестити. А зашто тек за имендан, зашто не већ у следећу недељу? Зашто је једна Литургија лошија од друге?
    Наш се духовни живот одвија од случаја до случаја, од догађаја до догађаја, с времена на време. Такав наш однос према Богу јесте грех, јавна срамота. Замислимо шта би било када би Господ нама давао сунце тек с времена на време. Ето, допустимо да се угасило на недељу дана и да почне да светли тек у наредну недељу. Након таквог гашења сунца не би остало ничег: ни воде, ни земље ни птица ни звери. А Господ је неуморан у Својој бризи о нама, без престанка управља свима процесима који се дешавају на земљи и захваљујући томе, ми живимо. Наш живот у целости зависи од Бога, а наш однос према њему је ружан, јер не умемо ништа да ценимо, умишљамо да се све подразумева само по себи.
    Та наша одвојеност од Бога јесте грех, како би смо рекли, на општем плану. Постоје и појединачни греси, јер сваки пут када начинимо неки грех, ми се тиме одвајамо од Бога. Зато, да би смо довели наш живот у какву-такву нормалу, треба непрекидно стражити над душом, непрекидно држати чисту савест. Ако осетимо да нас савест прекорева за нешто, треба се кајати пред Богом и молити опроштај. Али не због тога да би смо исто то чинили већ следећег дана. Ако човек схвати да чини нешто лоше, ако, читајући Свето Писмо, увиди да су му дела супротна са Божјим заповестима, треба молити Господа да нам да снаге да више не понављамо грех.
    Схватио си да је оно што чиниш грешно, дакле треба прекинути са тим. Или, ако си схватио да је то што не чиниш грех, треба почети чинити то. На пример: долази човек и каже: „Ретко идем у цркву“. Да, то што не идеш стално, сваке недеље, у цркву, јесте грех. Али уколико излазећи са исповести, не донесеш одлуку да од тог дана почнеш да редовно идеш у цркву – у том случају није дошло до покајања. Буде да је човек свестан да греши, али ипак наставља да чини то исто. Тако он постаје противник Божји.
    Да се и са нама не би догодило исто, потребна нам је редовна исповест. Потребно је да са сваком исповешћу начинимо корак на путу ка Царству Небеском. Ако наш живот протиче у овом духу, онда постепено, из године у годину, живот ће почети да се исправља, пут да се усмерава и тако ћемо, на крају живота, достићи Царство Небеско.
    Помози нам Господе
  18. Волим
  19. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Талични Том у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Бог душу да му прости и подари му рајска насеља! Ако знаш, где је радио брат Милан? 
  20. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на obi-wan у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Malopre sam dobio vest da je Milan ipak preminuo.
    Inace, 67. mu je bila godina.
    Hristos vaskrse, brate Milane!
    Do konacnog susreta sa one tamo Strane, ako Bog da.
  21. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на obi-wan у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    O. Milos je izasao iz bolnice, sad je dobro. `Fala Bogu i Crkvi (svima vama) na molitvama.
  22. Волим
    Aleksandra_A got a reaction from Рапсоди in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    molim vas pomenite i sestru Jasminu, koja je u teskom stanju zbog virusa...
  23. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на obi-wan у Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Pomenite Milana, stari prijatelj iz Crkve. Ima upalu pluca od virusa, sa pogorsanjima. Milan ima negde blizu 60 godina, a ne mali deo zivota je prosao pod velikim stresom i porodicnim problemima,  sto bi rekli - nagledao se nevolja.
  24. Волим
    Aleksandra_A got a reaction from J_a_n_a in Какав одговор ће дати Православље када се буду откриле друге настањиве планете?   
    bukvalno mislim da sve i kad bi mi ovakvi pronasli i naselili neku drugu planetu, da bi se ponovili svi socijalni, ekoloski itd problemi  mozes bezati i na drugi kraj kosmosa, od sebe pobeci neces 
  25. Свиђа ми се
    Aleksandra_A got a reaction from Milan Nikolic in Какав одговор ће дати Православље када се буду откриле друге настањиве планете?   
    bukvalno mislim da sve i kad bi mi ovakvi pronasli i naselili neku drugu planetu, da bi se ponovili svi socijalni, ekoloski itd problemi  mozes bezati i na drugi kraj kosmosa, od sebe pobeci neces 
×
×
  • Креирај ново...