Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Број садржаја

    184
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Ignjatije у Шта значи бити горд? Posledice demonske gordosti   
    Гордост (охолост)
     
    Како се чини, узимајући у обзир наше данашње схватање, боље је употребљавати термин охолост, јер "гордост" има у себи и неку позитивну конотацију, на пример, праведна гордост (понос) на своју земљу, отаџбину, веру и друго.
    "Охолост" и у самом звуку има нечег хипертрофираног, ружног, вештачки надувеног.
    "Најсвирепија и најнеукротивија звер", тако назива ову страст св. Јован Касијан, и премда је он описује као последњу, по свом значају она је прва. "Нема никакве друге страсти која би тако уништавала све врлине, и тако обнажавала и лишавала човека сваке праведности и светости" - пише св. Јован.
    Свима је вероватно позната библијска прича о паду због гopдости и преузношењу најмоћнијег анђела ("Денице") који је касније постао због тога ђаво, "кнез овога света".
    На највишем ступњу свог испољавања гордост доводи човека који јој робује у стање "самообожавања". У том стању човек акценат читавог живота преноси на себе. Он себе претвара као у некакав центар васионе и више није у стању (а и не жели) да осећа, схвата друге и да воли било кога осим себе (или ако воли друге, воли их егоистичном љубављу, тј. само ради самог себе).
    Такви људи су обично убеђени у своју потпуну непогрешивост, не признају никакве ауторитете, надмени су, умишљени, увредљиви и често злопамтиви. Али уопште не треба сматрати да гордост погађа само ограничене или приглупе људе. Уопште не. Чешће је обрнуто.
    Жртве ове страсти постају људи високог интелекта и натиросечних способности, људи који су често достигли реалне успехе како у спољашњем, тако можда и у духовном животу.
    На пример, Лав Толстој је био генијални уметник речи, изузетно дубок мислилац. имао је и мноштво других дарова. Имао је: храброст, смелост, невероватну радну способност и човекољубље. Али као последица духовне охолости које је он ипак био свестан и трудио се да се бори против ње, изабрао је дубоко погрешан пут, чију је неодрживост показало време (имам у виду крах "толстојевства" као друштвене појаве која претендује на исправност и свеопште признање).
    Осим тога, Лав Толстој се латио да преправља и исправља Еванђеље. Прихватио се мисије учитеља не само Русије, него и целог човечанства. Ето како се запањујуће спајала у једном човеку генијалност и охолост. Прозорљивог оптинског старца Амвросија након разговора с Лавом Толстојем, затекли су у сузама: "Какав горди човек!" - неколико пута је рекао старац.
    Погрешност и погубност правца који је Толстој изабрао пророчки је осетио и други генијални руски писац Достојевски који се неколико недеља уочи смрти упознао с неким писмима Лава Толстоја у којима је овај излагао нове концепције о хришћанској вери. "Као да још увек пред собом видим Достојевског, како се хватао за главу и очајничким гласом понављао: "Немогуће, немогуће!" - сећала се рођака Лава Толстоја, грофица Александра Андрејевна Толстој. Утисак Достојевског о Толстојевим мислима био је ужасан. Није имао разумевања ни за једно тврђење и изразио је жељу да оспорава лажна грофова убеђења. Међутим, смрт која је ускоро уследила није му дозволила да то и оствари.
    Подвижници светости свих времена увек су се бојали гордости као ватре. Они су бежали од славе, чинова, звања, искрено су сматрали себе за ништа. Приликом најмањег дејства гордости молили су се, сећајући се краткотрајности живота и смртног часа.
    Веома је тешка борба против ове страсти и она траје до последњих тренутака нашег живота.
    Св. Игнатије Брјанчанинов убраја у гордост: презир према ближњему, уздизање себе изнад других, дрскост, губитак једноставности, губитак љубави према Богу и ближњему. Јерес. Незнање. Безбожност.
  2. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Човек Жоја у Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања?   
    Ево вам један тест који препоручује проф. Јеротић. Оставите Јеванђеље са стране, немојте га читати одређени период, одредите себи колико ће то бити, што дуже то боље. И живите Христовим умом. Ако након поновног узимања Јеванђеља у шаке и читања пронађете нове ствари, откријете нешто ново, напредовали сте у усавршавању. Ако не....
  3. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Nina 777 у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    E pa da,1.put cujem taj izraz “telesni hriscanin”ali bi se bas tako moglo reci.Covek moze napredovati,ako kuca I ako trazi od Boga,da napreduje,ali I da je spreman da ulozi trud kao I u svemu.Znam da,dok sam ja verovala na takav nacin,da me je sumnja malo malo snalazila,a posle sam kod Bluma I videla da je sumnja kod takve vere logicna I potrebna da bi ga dovela do VERE.On cak apeluje da vernici Hriscani I ne treba da pristanu na takvu veru,I da on licno ceni vise svesnog I odgovornog ateistu,nego neodgovrnog vernika.
    Pomoglo mi je I sto sam sretala ljude,I episkope,posebno vladika Porfirije(njegov pogled I usredsredjenost kada govori o Hristu I Carstvu,pomera covekov duh)kao i svestenike,I laike koji su takvim zarom I sa takvom sigurnoscu govorili o svojoj veri,da sam prosto videla da oni imaju nesto,neko culo,koje  meni nedostaje,ili mozda spava,a to je zapravo bio budan duh I vera,koja iz srca izvire,I kojom covek gleda Boga,I to se vidi u oku tih ljudi,kao sto se u oku svasta vidi.Takodje u susretu sa velikim svetinjama,mostima svetih ,covek zadrhti iznutra I nadje motiv da napreduje u svojoj veri I da stalno budi svoj duh.
    Ali ono sto duh uspavljuje,jeste pre svega nas greh,a pre svakog drugog nasa gordost,tako da se pocetkom duhovnog zivota moze smatrati I prepoznavanje I ispovedanje svoje gordosti,ali zaista prepoznavanje svog ega,kao prepreke duhovnom zivotu,kao prepreke veri koja je izvesnost o stvarima nevidljivim....kada covek jednom prepozna to kao zlo,jer je tesko prepoznati,buduci da se nas ego zeli zastiti,maskirati,….no trenutak prepoznavanja I razbijanja ogledala,jeste pocetak budjenja duha,a samim tim I duhovnih sila,medju njima vere.Ne kaze se dzabe da se Bog smirenima otriva,a gordima protivi.
    I moze covek formalno da se ispoveda I posti sto godina,dok on realano ne prepozna,oseti,dotakne gordost u sebi,a potom se pokaje,nema pomeranja iz mrtve tacke.(mada pocetak pokajanja moze biti i samo prepoznavanje i ispovest duhovne slabosti-gordodti,i drugih strasti)
    Druga stavr,cak I kada prepozna,ispovedi,ta senka ga stalno prati,ali sada je covek vidi kao neprijatelja I ne pothranjuje je vise,nego se sa njom bori.Sto vise pobeda nad egom(nezdravim,oholim) to vise pupoljaka duhovnih.Tako da je,po meni napredak u veri koja je izvesnost,povezana i sa napredkom u pobedjivanju svojih strasti,od kojih je ego(gordost)najrugobnija,i kao sto Lestvicnik kaze,majka svih drugih.
  4. Волим
  5. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Blaža Željko у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Kako da ne Dragana. Nema čoveka u kom se vera ne koleba čak na dnevnom nivou mnogo puta. To je naš Krst. Nekom je veći nekom manji, neko pak ima neku drugu vrstu Krsta: trpljenje nepravdi, fizičko stradanje, neku bolest, ...ma nešto što mora da nosi kao trn u telu a sve radi duhovnog usavršavanja. U svakom slučaju ništa nije bez Božije volje i dopuštenja i samim tim to je već umirujuće. On i o tebi brine, misli, voli te i nastoji da ti bude uvek na pomoći - važno je samo nekom, koliko možeš, molitvicom, Liturgijom i čestitim životom ostati uz ono što teoretski znaš o Crkvenom životu.
    Nije sumnja mali Krst! Velika je to borba u srcu, veoma mučna i prepuna uznemirenosti. Znam to iz ličnog iskustva! No zahvaljujući Bogu, duhovnicima, Crkvi i Jevanđelju ..za čije se skute treba držati i rukama i nogama, neke stvari ti budu u toj borbi malo olakšane. Pa, primera radi, Apostol kaže upravo u "Himni ljubavi" (Kor. 13) da ako i sve nestane: "i proroštvo, i razum, i jezici" - ljubav nikada neće prestati ...jer Bog je Ljubav!" (Istražuj svaki dan tu poslanicu po dubini). Ljubav se u čoveku jedina nikada ne ugasi! Čak i kad sumnjaš u Boga, nije to tolika tragedija; imaš bližnje oko sebe jer u svima je Njegov obraz i podobije. Voli bližnje, one koje vidiš, i čini im dobro i budi sigurna da to činiš Bogu jer Jevanđelje i On ne lažu kad kažu: "Kad učiniste jednom od ovih najmanjih - meni učiniste." Ne pokušavaj maštom da dokučiš "kako to sad On procenjuje tvoje delo" čemu smo mi skloni po automatizmu. Tako nesvesno projektujemo svoje slabosti, nemoći i bolesti na Njega.
    Uostalom, kad gledaš bližnje kako su ih sveti oci gledali, vidiš jednu veliku tajnu pred sobom: vidiš Hrista! Ne obraćaj mnogo pažnju na pomisli sumnje! Šta te briga, nije naše da mnogo mozgamo koliko je ko pobožan pa makar mozgao i o ličnoj pobožnosti. Često sam se nalupao misleći da sam naročito pobožan a onda mi Bog kroz neke situacije pokaže koliko sam bedan i bez ljubavi; a kad nemaš ljubav - nemaš ni Njega. Ima li bednije slike od srca bez ljubavi - bez Hrista, jer je "Hristos ljubav kojom voli čovek" (+ prof. Dimitrije Bogdanović)!  Bio sam užasno hladan i sebičan u određenim situacijama a mislio sam da sam na pravom putu! Avaj, dođe neka nevolja i muka kao šamarčina koja ima za cilj da te otrezni. Ne treba to nikoga da sablazne jer Gospod je prilično strog naročito kada je gordost u pitanju. Najzad, On sam u Jevanđelju u priči o Gospodaru pristava i talentima koje im je ostavio kaže: "Znao si da sam ja čovek strog..."
    Dakle, sublimno, ne obraćaj mnogo pažnju na stanja u sebi, na to da li si ili nisi pobožna. Ne možemo mi to izmeriti jer nemamo merne instrumente, a i nije naš posao da merimo pobožnosti! Čini dela za koja znaš da su čovečna, čestita i ne opterećuj se previše analizama. Opušteno i sa poverenjem u reči Božije da "kad činimo nekom od najmanjih, Njemu činimo"! Tek u ljubavi prema bližnjima izbija na površinu stvarna slika naših srca koliko volimo Hrista makar Ga i ne videli. Upravo je On na najlepši način predočio svima koji misle da je pobožnost po sebi "gotov pos'o" rekavši: "Kako možeš reći da voliš onog kog ne vidiš a mrziš na onog kog vidiš?" 
    Prema tome, opušteno! Nemoj prelaziti neke granice ljudskih normi koje nam je Jevanđelje donelo, ne opterećuj se mnogo koliko si daleko odmakla u duhovnom životu. Mi to nikada nećemo znati. U stvari znaćemo to iz prve ruke, svi bez izuzetka, tek kad stanemo pred Gospoda ...uglavnom relativno uskoro! 
    Želim ti zdravlje i mir od Gospoda a kada se moliš Bogu seti se i mene bar krajičkom uma pa me spomeni.  :bendoff: 
  6. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Nina 777 у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Da,meni se desavalo da sumnjam,od toga da li uopste Bog postoji do toga I ako postoji,da li je zaista Hristos On.Ranije su te sumnje bile na nivou pomisli,koje bih odmah odbacivala,jer su ih pobedjivala blagodatna stanja I tako upecatljiv ukus Boga,trenutno prisutan ili sam ga se prisecala.Medjutim,jednom kada sam se razocarala u Boga,cemu je prethodilo razocarenje u ljude,I smatrala sam da Bog nije bio veran meni,iako sam mu bila verna u tom periodu,tada sam sebi dozvolila da otvoreno izrazim sumnju.Rekla sam ko zna da li uopste postoji I rekla sam ako I postoji mozda nas je eto tako stvorio I brine”svoja posla” Tada sam prvi put dozvolila da ono sto su bile pomisli,izadje iz mene,jer sam osecala bunt,ali se ispostavilo da je zapravo dobro sto je tako ispalo.To sam odmah ispovedila pred duhovnikom i nekim prijateljima iz vere,I onda je jedan kom sam uvek verovala,I teolog je,rekao iz srca nesto sto dobro znam,ali me je tad dotaklo,a monahinja koja mi je jako draga  me je uputila na Antonija Bluma,koji govori o tome kako mi Boga zelimo smestiti u svoje predstave,pa kada se on ne uklopi u tu nasu predstavu,onda nas razocara ili cak se drznemo da dovedemo u pitanje I samo Njegovo postojanje.
    Tada sam nabavila knjigu Antonija Bluma ”Bog I covek”,koja evo I sad stoji pored Svetog Pisma I neprestano joj se vracam.Toplo preporucujem.Knjiga,izm.ostalog  bas o tome govori,o sumnji. U prvom delu knjige je razgovor A.Bluma sa ateistom,I sam taj razgovor ce ti stosta rasvetliti.Prvo o tome sta je vera.Mnogi veru nas vernika tumace na sl.nacin-,citiram iz pomenute knjige:”Vera je sposobnost odraslih da dokazu istinom ono sto znaju da nije istinito”Medjuti,pojam vernika I vere naravno nije to,niti je nacin da izrazimo svoje uverenje o Bozijem postojanju nasuprot onim koji imaju drugacije uverenje.Zapravo,vera je sila kojim mi percipiramo,a potom nacin na koji izrazavamo ono sto nevidljivim vidom vidimo I nevidljivim sluhom cujemo,vera je sila duhovna,kao I ljubav I nada,a nije nas nekakv izbor da iskazemo svoje uverenje o mogucem Bozijem postojanju.Zato kada sumnjamo,to je za nas indikator da je oslobio duh,da je oslabila sila kojom sagledavamo I komuniciramo sa neviidljivim svetom(Blum navodi iz poslanice Jevrejima da je vera izvesnost/potvrda o stvarima nevidljivim)Vera je culo spoznaje nevidljivog,onostranog,ali I sila koja coveka drzi u odnosu prema Bogu I kada dozivljaj Boga oslabi.Pored toga vera je I vernost/odanost Bogu,takodje I povernje prema Bogu,a kada smo mu odani I verujemo mu,nemamo prostor za sumnju,cak ni kada su nam stvari nelogicne ili pomislimo da nas je Bog razocarao,ostavio.
    Ateista je ateista ne zato sto ima nasuprot nas drugacije uverenje,vec je to covek koji odbija da u sebi prepozna duhovne sile,duhovne moci,perceptivna cula za nevidljivo(zadrzavajuci se iskljucivo na perceptivnoj aparaturi za vidljive stvari),a kojima bi ,da se otvorio za njihovu upotrebu I koriscenje,imao priliku da I sam vidi duhovni svet,tj.Boga.
    Uglavnom nakon ovog sjajnog razjasnjenja pojma vere I sumje kroz A.Bluma I moje prijatelje,,desilo mi se jedno veoma snazno iskustvo Boga ,potkrepljeno vidjenjem cuda Bozijih,nesto poput onog prvobitnog iskustva prve blagodati,kada covek postane pravoslavni vernik,kada jako dobro vidis da se u tebi javlja,pored onog sto ti kao covek jesi nesto potpuno drugacije,I toliko neopisivo lepo da nikad ne zelis vise da budes izvan tog stanja,u kom te je zapravo Bog posetio.To je Blum sjajno izrazio:”Ovaj dozivljaj koji sam imao nisu ni moja osecanja,ni moje zelje,niti moje fizicko stanje u tom trenutku,to je bio susret sa necim drugacijim,duboko razlicitim od mene samog,cije poreklo ne mogu da dokazem,I sto ne mogu da uporedim ni sa cim sto je kao ja I unutar mene,cak ni uz pristojno poznavanje sociologije,psihologije ili biologije.”
    To se sve desavalo jedno za drugim kod mene,po Bozijem promislu,da bih shvatila prvo sta je vera,a sta nije,a zatim da bi se u njoj utvrdila.Ko trazi,daje mu se,pa ce tako Bog I tebe utvrditi I nestace problem sumnje.Vise sebe ne mogu da zamislim u iskusenju sumnje,jer sada znam da I ako se pojavi,to nije pitanje postojanja ili nepostojanja Boga,vec je pitanje mog duhovnog stanja,u kom je ocigledno duh moj pao,sile duhovne,tj.sile vere,nade,ljubavi oslabile,te sam se stoga nasla u sumnji.I tada je jedini nacin kroz pokajanje,pojacanu molitvu I ponovnim uspostavljanjem poverenja I vernosti Bogu,ucvrstiti veru.
    Eto,I ovaj moj primer pokazuje,a Blum na tome insistira kroz knjigu da je sumnja zapravo konstruktivna stvar,I coveka moze ne samo da utvrdi u veri,veci i da ga vodi ka sve vecem poznanju Boga,tj.ISTINE.
    Dakle,,kada smo se utvrdili u Bozije postojanje,mozemo nadalje kroz sumnju u svoje predstave o Bogu da ga sve vise upoznajemo,da nasa vera ne ostane na nezrelom I neodgovornom nivou,vec da to bude zrela vera,koju smo u svakom trenuutku spremni da predstavimo I odbranimo,I naravno sirimo dalje.On je govorio kako vernik,kad je sumnja u pitanju treba da se ugleda na naucnika,jer sumnja vernika je teskobna,a sumnja naucnika je radosna.Naucnik ce ispitati svoj model u svim pravcima,pa ako nadje pogresku koja ce da srusi njegov model,onda ce se otvoriti novi prozor u stvarnost.Naucnik uvek sumnja u svoj model,a ne u stvarnost koja je iznad njegovog modela I stvarnost nije u opasnosti ako se model pobije. ”Ovo moramo da naucimo kao vernici u nasem duhovnom zivotu,I u najvisim oblicima teologije,I u malim jednostavnim dozivljajima kao hriscani.Kad god se suocimo sa raskrsnicom,kad god smo u sumnji,kad god nas um vidi dve mogucnosti,umesto da kazemo:”Boze,ucini me slepim,Boze pomozi mi da ne vidim,Boze pomozi mi da budem odan onom sto sada znam da nije tacno” treba da kazemo”Bog baca zrak svetla,koji je zrak stvarnosti na nesto sto sam prerastao-ogranicenost moje prvobitne predstave”,to nije zbunjenost,to nije pometenost,to nije bolna sumnja vernika koji krije svoje misli I nada se da ce biti u stanju da se vrati na uzrast od osam godina”
    Dakle slobodno sumnjajmo,rusimo svoje prvobitne modele o svojoj veri I o Bogu,jer je Bozija istina daleko iznad nasih modela I predstava I na ovaj nacin cemo ne samo rasti u veri u Boga,vec  i u Bogopoznanju.
    Izvinjavam se zaista zbog duzine posta,ali je ovo bio moj problem I uspesno sam ga resila sa Bozijom pomoci,I imala sam odmah zelju da I drugima koji se sa istim suocavaju prenesem iskustvo,…I evo sad kada sam procitala na forumu temu odmah sam dobila zelju da podelim to sa vama,jer ce mozda nekom znaciti.
  7. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Олимп у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    БЕСЕДА
    о кушању вере наше
    Да се кушање ваше вере много
    вредније од злата пропадљивог, које
    се куша огњем, нађе на хвалу и част
    и славу, кад се покаже Исус Христос (II Пет. 1, 7).
    Вера се наша, браћо, куша чешће него што се трска ветровима љуља. И кушања су као ветрови: слабу ће веру ишчупати, јаку још више ојачати. Још су кушања као огањ у коме слама изгори а злато се очисти.
    Наша се вера куша људским умовањима и вероватноћама. То су врло јаки и љути ветрови. Но ми им можемоодолети, ако се будемо држали речи Божје и ако на супрот оним умовањима будемо истицали науку вере Христове.
    Још се вера наша куша страхом и стидом: страхом од људи, који гоне веру, и стидом од људи, који охоло презиру веру. И ово су јаки ветрови, којима морамо одолети, ако желимо живи остати. Како ћемо одолети? Страхом од Бога,који треба да је навек већи у души нашој од страха од људи; и стидом од апостола и светитеља и мученика, који се не постидеше своје вере пред царевима и кнезовима и мудрацима овога света.
    Још се вера наша куша страдањем и бедом. То је огањ, у коме наша вера или има да сагори као слама или да се прекали као жежено злато. Овоме кушању одолећемо, ако се будемо сећали Христа распетог на крсту за нас, и толиких хиљада страдалника за веру, који стрпљењем све победише и изађоше из огња злато што се кроз векове сија међу ангелима и међу људима.
    Још се наша вера куша смрћу, смрћу наших сродникаи пријатеља, и смрћу људском у опште. То је огањ љути, укоме је многи сагорео своју веру. Је ли смрт крај свега? Није, веруј; она је почетак свега; почетак новог, правог живота.
    Веруј у Васкрсење Христово, и веруј у загробни живот, и веруј у опште васкрсење и Страшни Суд.
    О Господе благи, утврди веру у нама и помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
    Пролог- св.владика Николај Велимирпвић
  8. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Зосима у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Није тако лоше ни сумњати,значи размишљаш о Богу , констатујеш како ти је вера ослабила,и тако, схваташ да је до тебе , а не до Бога...
    Најгоре је бити равнодушан,мисим, не у смислу да се помириш и прихватиш ствари,него да избациш Бога из свакодневне употребе,тј покушати без њега изаћи из разно-разних бедака,,или још горе баталити веровање скроз, мада по мом мишљењу , једном кад се зближиш са Господом, шта год после учинио, Он ће увек бити присутан у једном делићу твога срца...и чекати твој повратак...
  9. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Интегра у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Драги брате Палама, ето, свако има неки свој пут. То је велика разноврсност живота!
    Завршила сам Биолошки факултет, тако да је еволуција коју сам слушала као предмет(е) била такође "коскица-коскетина". Чула сам два пута иронични коментар на рачун креационизма, па онда и теорије постања. Једном сам присуствовала не директно злонамерној, али ипак гранично провокативној прозивци оних који верују у Бога као ствараоца - како "научници" не могу да задрже такав став. Тако да помало разумем "врућу столицу".
    Не критикујем те, само ти кажем као најбољи савет који могу да дам из мог угла, којим скоро па гњавим моје ближње - немој сумњати у Божје постојање.
  10. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Интегра у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Кроз радост и покајање. Једноставно, као да је нека брана подигнута - наступи огромна радост и усхићење, из срца, које просто провејава кроз целог човека. Ништа спољашње, ништа трансцедентално, никакве визије и никакви гласови и наредбе (далеко било), него просто и снажно одушевљење.
    Хоћу да нагласим да никако нисам усмерено нити одлучно ишла ка Цркви. Напротив. На одређени начин, било ми је неугодно да пређем из удобног атеизма - хладног и разумног, у коме нема ничега, па ни полагања одговорности пред тако великим ауторитетом - у свет у коме одједном имаш, са свим својим слабостима, толико бреме. Али мислим да је једноставно, тренутак сазрео и да је душа признала оно што мозак није хтео.
  11. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Интегра у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Ево, да "дигнем" тему - као досадни и бучни неофит који је скоро открио веру, па смара по разним питањима и одушевљава се Православљем.
     
    Можда некоме буде корисно, можда буде и поучно, а ако гњави - ја се извињавам.
     
    У мом случају - почела са оном природном склоношћу детета да верује просто, али магловито, у доброг Бога оца. Просто - добро мора да се награди, а зло мора да буде кажњено. Моји су "православни атеисти" - патриоте, љубитељи традиције, али никада нису, због историјских и друштвених околности, прешли праг веровања, тако да није било неких дубоких традиционалних основа у мом окружењу због којих сам морала пре или касније да се вратим Православљу. Пресудна тачка је била несрећна 1999. чини ми се - и за моје сазревање као личности, јако интересовање за историју и осећај Божје правде на нашој страни. Све се уклапало - сигурна сам била да је једина истина Јеванђеља. Цркве и манастире посећивала сам као ђак - увек су остављали утисак - али сам била далеко од Православне литературе и начина живота.
     
    (Успут, сада се чудим себи, с обзиром да се у нашој кући увек много читало, како сам пропустила "Мисионарска писма" Владике Николаја, како нисам пошла за Достојевским, који ме је дотицао, али никада довољно да бих његову мудрост пренела на свој живот.)
     
    Дуго сам размишљала о крштењу, али сам одустала - бурне године пубертета, претежно атеистичко окружење, итд. Недостатак искрености и храбрости, али и, нажалост, огромна охолост - то је била пресудна препрека за моју веру. Одлучила сам да будем агностик, јер је то било "разумно" и "прогресивно" и у складу са мојим "природно-математичким" усмерењем.
     
    Закључила сам да су докази за постојање Бога недовољни или недоступни и да, с обзиром на несавршеност света, највероватније нема ничега "изнад". И тиме сам се измирила са својом савешћу која ни издалека није била тиме подмирена.
     
    Када се осврнем на тај период, сигурна сам да ме је Господ дозивао на свој начин. Мислим да је то нека врста носталгије, као да имате неодређени утисак, непрестано, да треба негде да будете, да сте заборавили на неки састанак који сте заказали, а нисте се појавили. Тада то нисам препознавала или признавала, али ми се сада чини да је био то нагон душе да се врати кући.
     
    То је лепи део - тај осећај да ме ни у мом атеизму/агностицизму Господ није напустио, него, напротив, дозивао и пуштао да грешим до извесне мере. Међутим, ужасно је када помислим колико сам лутала у тами, без потребе, и колико сам лепих момената пропустила због неискрености и кукавичлука и неке менталне тромости и недостатка дисциплине. Све је то могло да буде прекинуто мојом простом молитвом или читањем најмање православне књижице.
     
    А онда, пошто ми се због гриже савести због својих прекршаја поново јавила, рефлексна, потреба за Крштењем, и пошто сам опет лутала око те идеје, изненадно ми се јавила провејавајућа радост која тешко може да се пореди са било каквом другом радошћу, као када откријете нешто веома вредно, што сте изгубили као дете, па нашли поново, па покајање због греха и одступања од Бога, због сваке празне речи и глупе активности и погрешних философских ставова. На крају ме је срце вратило Православљу - после сувише дугог клацкања "верујем-не верујем".
     
    Наравно, то је било и суочавање са својим најгорим тренуцима и најгорим манама, и упозорење да је структура света много дубља, мистичнија и страшнија него што сам могла да замислим. За моје схватање света, откриће да постоји један сложен и страшан духовни свет, да оне дечје бајке о анђелу на десној и ђаволку на левој страни - уопште нису толике бајке, и да оне поуке о девојкама које су се бавиле магијом, па биле кажњене, које је мој "хуманистички" ум одбацивао као нешто назадно у ствари имају потпору у стварности - то је била дубока промена. Али неопходна и изведена на најблажи могући начин - кроз срце.
     
    Оно што сам из тог искуства извукла је - искрени и добродушни људи природно знају истину Јеванђеља, као и искрено радознали, ревносни и духовни, без обзира на порекло. Остали је потискују због гордости или кукавичлука. Знала сам је чак и ја, далеко од такве природне доброте. И била је на крају потребан само мали покрет моје душе, вољни, ка Богу, да Господ одговори.
     
    Нисам раније веровала да је таква, малтене, бајка, могућа. Прича о "Блудном сину" ми је била племенита, али сам Јеванђеља видела као део једне духовне традиције, узвишене - да, али не више као извор истине. "На небесима се више радују једном покајаном грешнику, него стотинама праведника", тумачила сам раније као згодан повод за регрутовање верника, као античку психотерапију. Ако сам и мислила о покајању, у њему сам видела неку врсту слабости, неко срамно стање. Одушевљене исповести нових Хришћана посматрала сам са неком врстом страха и одбојности, као на неко гранично стање нервне и емотивне растројености (нека ми Бог на томе опрости). Колико сам погрешила и колико греше они који и даље то верују - не могу да опишем речима.
     
    Сада, као што видите, имам жељу да целом свету кажем шта губи, одступањем од Христа. И у томе претерујем - али боље овде, него да мојима непрестано мељем. Нећу да их одбијем - желим да им покажем примером што више могу.
  12. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Дејан у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Obično imaju pogrešna shvatanja Boga i očekivanja od njega...
  13. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на gavrosaurus у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Сви, али нити један прави.
    Вероватно је најконкретнији онај са позивом у град.
    Било како било, има једна кратка прича, моја омиљена, о нама, који имамо (честу) потребу да побегнемо од себе, кад нам је нешто недовољно или смо ми сами такви, ми у сталном неком "трагању" за нечим:
     
    Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:
    - Господе, дао си ми претежак крст!
    Тада му се јави Господ и рече:
    - Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.
    И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.
    Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:
    - Господе, дај ми овај крст.
    А Господ му рече:
    - Па то и јесте твој крст.
  14. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на gavrosaurus у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Нажалост, овако буде са нама који се још нисмо сасвим определили где бисмо, све знамо, све нам је јасно (барем теоретски) али се нисмо заиста још определили. Волимо и желимо људе (и ствари) из света који нису верни, или црквени, крећемо се и радимо међу њима и живимо по правилима света иако нас срце, ум и душа воде на другу страну. И сам сам вечито ни на небу ни на земљи а то није човеков простор, мора или небу или земљи. Претпостављам да зато ти падне тама јер знам да је и код мене слично. Ја наравно не знам шта уистину чинити, духовник нисам, мудар ни најмање, веран некако млакушасто али једино што одиста знам је да вере не смем губити, па можда се кроз те иглене ушице провуче негде Христос и расветли ми внутарњи простор и призове Себи на начин најбољи за мене јер га Он свакако најбоље познаје.
  15. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Јаков. у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Predobra naša Aljonka, srce mi se raduje što si tu.
     
    Tvoj stari dobri avatar i stara dobra duša.
     
    Sumnja je dokaz vere. Ne sumnja se kad se nema u šta sumnjati.
    Naš voljeni apostol Toma. I on je sumnjao, a nije bio ništa gori ili bolji od ostalih učenika Njegovih.
     
    Usamljenost je tako dobra. Drugačije i ne možeš prići Njemu. Nego kao skroz ogoljena i sama. Tako da ono što ti se dešava ponekad u veri, prihvataj kao korist.
     
    U svetu je uvek bolje ljudima koji nisu u veri ili se time ne "zamaraju" previše. To su ljudi ovog sveta.
    Vernik je čovek i ovog i onog sveta. Na ovom se uglavnom batrga, a na onom... pa pričaćemo kad stignemo.
  16. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Аљонка у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Nije me bilo ovde odavno. U medjuvremenu je pisanje po forumu izgubilo smisao, bar onakav kakav je imalo nekada.
    Za ovih... 13-14 godina koliko sam u crkvi, nikad se nisam susrela sa problemom koji me vise razdirao i slamao. Osecaj usamljenosti medju svetom, medju ljudima kojima je svet `dovoljan`, `nebo je briga za kasnije, za starost... ili posao za svestenike...`. Ili medju onima kojima pojam strasnog suda visi nad glavom... pravoslavlje im je niz obicaja, rutina  samozrtvovanja koju treba steci, bez trunke radosti...
    Ne usamljenost nastala podelom koja nas deli na one koji postimo i ne postimo, na one koji odlaze u crkvu nedeljom, ili ne odlaze.
    Vec usamljenost koja dolazi iz sustine...
    Da li su vas nekada mucila pitanja kao sto su:
    "Da li je dobro ovo sto radim - postim, molim se...?",
    "Da li ovo radim cistog srca, ili zato sto mi je nametnuto da tako treba?",
    "Da li je bolje ljudima koji -s`pola mozga- idu kroz zivot? Da li su bezbrizniji i srecniji od mene?".
    "Da li je moja vera kompenzacija za moju ljudsku slabost... da li iza nje krijem svoje strahove?".

     
  17. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Иван ♪♫ у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Двоумио сам се, ал' ајд' да ти кажем шта мислим:
    Мислим да Бога посматраш добрим делом кроз страх. (Одакле тај страх, то сама знаш, или ћеш открити.) И онда ти је терет, наравно, свакоме би било, зато и кажеш да ти је ,,пао терет са леђа", јер си одбацила страх - свој страх.
    Бога можемо посматрати и доживљавати и на други начин - као родитеља.
    Немој себе мучити, не знам каквим приморавањем, у свему треба бити разуман - зато се и саветујемо. Оно ,,Ја морам" замени са ,,Ја хоћу" или ,,Ја нећу", тј.: ,,Волим" или ,,Не волим".
    Надам се да ће ти ово моје скромно мишљење иоле користити
  18. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Анастасија у Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...   
    Mislim da ne postoji čovek koji bi te vratio crkvi,to samo može tvoje srce ako jednom zaželi,kao što mislim da te ni jedan čovek nije ni odveo u crkvu.Reči ovde mnogo ne pomažu, i bez obzira što misliš da si našla mir izašavši iz" nameta koje ti je vera postavila",uvek ćeš se vraćati na nju,znam i iz nekog svog iskustva,sve do trenutka dok se ti ne budeš oslobodila sumnji koje imaš,a ja ne sumnjam da hoćeš.Onda kad budeš spremna
  19. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Flojd у Мудрости оца Јовице   
    "Преобрази у добро све оно што ти се дешава:
    Духовна борба иде овако: преобрази у добро што год ти се дешава. Ако те мучи тескоба, предај се молитви. Мало по мало моћићеш да исцелиш све своје слабости. Твоја тескоба постаје радост. Прво требамо заволети добро да би смо били кадри да га чинимо. А да би добро доживели као лично своје, треба слободно да га пожелимо и заволимо. За човеково спасење потребно је да постоји садејство између човекове воље и Божије енергије. Старац Порфирије.
    "Злопатили се неко међу вама нека се моли Богу а ако је ко весео нека пева Богу. " Посланица Апостола Јакова.
     
  20. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Sofija_ у Православна порука, мисао дана....   
    "Sve sto se vise deli, ima ga manje, jedino ljubav,sto se vise deli ima je sve vise! "  Patrijarh Pavle
     
     
    Veruj samo onom,koji je u stanju videti ove tri stvari u tebi:
    -tugu iza tvog osmeha
    -ljubav iza tvog besa
    -svrhu tvog cutanja
     
     
    Gospod je imao drveni krst, a zlatno srce, a danas mnogi imaju zlatan krst a drveno srce.
  21. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на БанеЛ у Православна порука, мисао дана....   
    Када чујеш да је ближњи твој или пријатељ рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству, покажи колико га волиш - и похвали га!

    Свети Јован Лествичник

  22. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Православна порука, мисао дана....   
  23. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на JESSY у Православна порука, мисао дана....   
    „Господе, када нисмо у праву, дај нам спремности да се мењамо.
    А када смо у праву, учини нас пријатним у општењус другима“.
    Питер Маршалл.
  24. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Иван ♪♫ у Православна порука, мисао дана....   
    U Egiptu, u kojem je u drevnom hrišćanstvu bilo je dosta velikih manastira, jedan monah družio se sa neukim prostodušnim seljakom, kakvih je bilo mnogo u zemlji. Seljak jednom prilikom reče monahu:
    - I ja poštujem Boga, koji je stvorio ovaj svet! Svako veče sipam kozije mleko u čanak i ostavim ga ispod palme, a Bog noću dođe i popije ga. Mnogo mu se sviđa moje mlekce! Nikad se nije desilo da u čanku ostane i kap mleka.
    Kada je čuo te reči, monah nije mogao da se ne nasmeje. On dobrodušno i jednostavnim rečima objasni svom prijatelju da Bogu nije potrebno kozije mleko.
    Pošto se seljak tvrdoglavo držao svoje priče, monah predloži da sledeće noći krišom prate šta se događa pošto čanak sa mlekom ostave pod palmom.
    Rečeno - učinjeno! Te iste noći su se monah i seljak pritajili malo dalje i po mesečini uskoro videli kako se čanku prikrala jedna lisica i polokala mleko do poslednje kapi.
    Seljaka kao grom da je udario kad je to video.
    - Da - skrušeno priznade on - sad vidim da to nije bio Bog!
    Monah je pokušao da uteši seljaka pa mu stade objašnjavati, kako je Bog zapravo Duh, kako je On potpuno drugačiji od našega sveta, da Njega ljudi spoznaju na naročit način... Ali seljak je samo stajao pred njim oborene glave, a zatim je zaplakao i pošao u svoju kolibu.
    Tada se i monah zaputio u svoju keliju. Ali kad joj se približio, ispred vrata ugleda Anđela koji mu je preprečio put. Bio je istinski zaprepašćen pa je u strahu pao na kolena. Tada mu Anđeo reče:
    - Taj prostodušni čovek nije ni učen, ni mudar, ni načitan da bi Boga poštovao na drugačiji način. Činio je to onako kako je najbolje umeo, a ti si mu svojom mudrošću i načitanošću oduzeo tu mogućnost. Možda misliš da si ispravno postupio? Eh, mudrače, jedno ipak ne znaš. Videći koliko je iskreno srce tog seljaka, Bog je svake noći slao lisicu da ode do palme da bi ga na taj način utešio i primio njegovu žrtvu.
    (BalkansPress | Iz Prologa)
    http://www.balkanspress.com/index.php/zanimljivosti/doza-optimizma/4509-bog-ispunjava-nase-molitve-na-najneverovatnije-nacine-mudra-prica-za-10-sekundi
  25. Свиђа ми се
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Предраг М у Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja   
    моје данашње искуство. већ 20-ак дана сам у исчекивању неких битних ствари, урадио сам све што је до мене и чекам из дана у дан. међутим данас како је дан одмицао немир у мени је све више растао, смирење нестаје, стрпљење се топи, помисли долазе претварају се у мисаоне токове и ја постајем крајње нервозан и нарогушен. мислим да сам се сав изобличио у једном моменту, почиње да ме обузима осећај беспомоћности, вришти ми се и плаче ми се од свега тога. Сео сам на клупу и наравно обратио се Богу. Поделио свој терет са њим и убрзо је све нестало. ето укратко мојих данашњих искушења. Поента, када не могу да издржим сав терет једноставно поделим са Богом тај терет и искушења нестану, смирење се врати, стрпљење се обнови, помисли нестану и ја сам спреман за даљу борбу. 
×
×
  • Креирај ново...