Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Број садржаја

    184
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на ВИЛМА у Страхови   
    Емилија, дивна је твоја жеља да се ова тема покрене и да се дође до конкретних свештеничких савета. Надам се да ће се отац Угрин поново огласити на овој теми.
  2. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на emilija у Страхови   
    Pozdrav i vama i zahvaljujemo na reagovanju Tema je - strahovi koji su na ivici patologije, strahovi koje ne kontrolishemo mi, nego smo u fazi kad oni kontrolishu nas u duzem ili kracem periodu naseg zivota (pokushavam da izvucem zajednicko kod svih diskutanata) Tavita rece "razbili su me negdje kao malo dete" i tu je negde strah koji cesto mutira a u korenu mu je neki strah iz detinjstva da cemo biti ostavljeni, ponizeni, odbaceni, ismejani;.; Zatim - strah da ce nam se nesto iznenada desiti gde se krije opet velika odgovornost prema deci koja bi mogla ostati bez nas pa strah od "dilovanja" s ljudima, gde ako zelish pravi put cesto ostajes i sam i ismejan pa dodjesh u dilemu da li ludish... pogledajte str. 5, otprilike su se tu skoncentrisala pitanja.
    pitanje je kako ih prevazici, suocavamo se, takodje si sa sumnjom u sopstvenu veru jer smo daleko od ideala potpune vere u Gospoda koji poziva da sve brige ostavimo Njemu.. jacamo veru, posvecujemo se drugima,posvecujemo se sadasnjem trenutku (jer strahovi su emotivni odgovor na nesto iz proslosti ili buducnosti, dakle iluzija), shvatamo ih kao i konstruktivne, pokusavamo da ignorisemo ali... tu su, vracaju se, napadaju i strahovita nasa slabost anulira sve sto pokusavamo... postoje i strahovi zbog pogreshno izgradjene savesti i sasvim lose procene o sopstvenoj vrednosti i sta god da koristimo u borbi , ono sto je ugradjeno u engrame vrti svoju plocu i ubija svaku radost... tesko je uopstiti sad, ima nas puno ovde s razlicitim stepenima strahova, od onih koji su prosli panicne napade, anksioznost do onih koji su potpuno to prevladali...eto, najkrace, vase misljenje o ovoj temi moze mnogo da pomogne i uputi koji je put najbolji za prevazilazenje strahova.
  3. Свиђа ми се
    Aleksandra_A је реаговао/ла на obi-wan у Казна Божија као поштовање слободе човечије...   
    Nije, nego je i sustinski... paradox savrsene ljubavi je da podrazumeva i pedagosku kaznu, ako je to potrebno...
    A u ocima posmatraca je to samo cesto preuvelicano, pa samo izgleda nepravedno i tesko...
  4. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Никола Ђоловић у Казна Божија као поштовање слободе човечије...   
    Нема боље казне Божије него ли да нас остави нама самима. Ето те себи па трпи свој карактер! Само тако ћеш у том кидисању на све и свакога заиста видети како је тешко онима који те трпе чим је теби самом сoпствени положај неподношљив. Јер само трпљење властитог понашања у огорчености и бесу прави је показатељ да нам друге казне осим тог бола нису ни потребне.
  5. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Midrash у Некрштени и Црква   
    Neće biti Znaš kako, ako ti ne daš vaspitanje detetu, nego će ga SIGURNO dati umesto tebe - ulica, sekta...Tako da dok odraste, već mu je neko "nametnuo" i obrazovanje i religiozno opredeljenje, a pošto je dete "tvoje", onda je sasvim legitimno da mu daš ono u šta i sam veruješ - a posle, kad odraste, ako je iskreno vaspittan, neće mu pasti na pamet da menja veru
  6. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Баба у Психолози критикују папу због егзорцизма   
    Тако ради већина православних духовника, сем оних пар будала са инквизиторским методама који су обрукали како мантију тако и целу цркву.
     
    Ево пример, а већ сам писао, о девојци која је имала епилепсију.
    Није било егзорцизма, просто само се крстила у веру и духовник јој је рекао да се редовно причешћује и пости како и кад колико може, да терапију узима редовно онако како су јој лекари преписали.
    После пола године лекари су јој смањили терапију на пола. После годину дана укинули јој терапију и рекли јој буквално јој тако рекли "Да захвали Богу јер није типично за њену врсту епилепсије да овако брзо прође, тј. да уопште прође без обзира на терапију".
     
    Објашњавај како хоћеш, сугестијом, вољом, овим оним, психолошком стабилношћу коју јој је пружила литургијска заједница, мислим како год објасниш па и без вере и Бога мораш признати да су ефекти позитивни.
  7. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Матусал у Sta je pricesce?   
    Без увреде ми то не верујемо него знамо. Оно са чиме се причешћујемо је истинито тело и крв Христова која нам се на тајанствени начин даје у литургији. Међутим постоји развијени термини код неких отаца о константној евхаристији тј. о сталном умном сједињењу са Христом које се непрекидно одражава као наш живи однос са васкрслим Христом.
  8. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Sirena у Nakon pričešćivanja se uzima nafora, da ili ne?   
    Naravno da treba da se postavljaju pitanja, nisu svi vaspitavani u vjeri od malih nogu, nisu svi isli na vjeronauku. Zato volim ovaj forum, sto se ljudi ne ustrucavaju da pitaju i sto uvijek ima neko ko zeli da odgovori i da pomogne
  9. Свиђа ми се
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Tumaralo. у U nekim zemljam se vrsi genocid nad Hriscanima a mediji cute o tome   
    Protiv hriščana generalno.
    Nisu pravoslavni na Bliskom istoku.
    A vodi se rat i protiv hrišćana, protestanata i katolika (ponajviše) na Zapadu, intezivno od 60tih godina.
    Od tada je u Americi npr. izbačena molitva iz javnih škola, zabranjeni su hrišćansi simboli sa javnih zgrada, manifestacija, zatim legalizacije abortusa, gej brakova... hrišćani su u gubitku konstantno.
    Naravno, to se razlikuje od biološkog istrebljena na Bliskom istoku al eto i to da se kaže...
    Neka niko ne očekuje da se neki političar ili neka zapadna zemlja zauzme za situaciju hrišćana na BI.
  10. Свиђа ми се
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Предраг М у U nekim zemljam se vrsi genocid nad Hriscanima a mediji cute o tome   
    то је баш чудно и мени ту ништа није јасно тј није ми јасан циљ светских моћника и те политике коју спроводе. Са једне стране се на сва звона осуђује сваки вид исламофобије, највише у европи у коју су емигрирали милиони исламиста. По африци целој не само у Нигерији се врши прави геноцид над хришћанима, блиски исток не заостаје баш пуно за африком. мени се као једино логично објашњење намеће да ти светски моћници воде некакав "невидљиви" рат против православља највише. баш бих волео да чујем друга мишљења. 
  11. Свиђа ми се
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Trifke у U nekim zemljam se vrsi genocid nad Hriscanima a mediji cute o tome   
    U nekim zemljama , a sada bi smo mogli reci mnogim, se vrsi pravi genocid nad hriscanima a mediji cute o tome. Ovde cu postaviti samo jedan clanak o tome sta se desava u Nigerii. Sa druge strane sto god da se desi pripadnicima drugih religija diye se velika prasina. Voleo bih da cujem vase misljanje o tome. 
    https://stream.org/christians-die-media-mum/?utm_source=Faebook&utm_medium=Newsfeed&utm_campaign=The+Stream&utm_term=Content&utm_content=nigeria+genocide&fbclid=IwAR2jhQcHmlW1uen0DfBarjTam5iZIJus6c8QsjdVoQG-EuWahJNI9r2xw-U
     
     
  12. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Milica Bajic у Прота Милован Глоговац: Мог Небојшу је вера обликовала, ни у чему се није обрукао   
    Много сам волела Глоговца. Нека му је лака земља.
    Колико је срце овог предивног човека, његовог оца...
    Једино баш боде очи то што је немогуће испоштовати православни обичај у православној држави, поставити крст. Или ја нешто не знам, не капирам?
  13. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на АлександраВ у Прота Милован Глоговац: Мог Небојшу је вера обликовала, ни у чему се није обрукао   
    Прота Милован Глоговац, први пут о сину, успоменама, последњем сусрету и растанку: Јесте ово мука, велика, јесте жалост, јесте бол, непребол…

    Фото: И. Маринковић, Танјуг
    Немам појма колико сам пута у жуту новинарску шлајфну, на којој оловком, пркосећи компјутеру, спајам руку и срце, утиснула причу о сусрету са протом Милованом Глоговцем. Колико год ми се учинило да су већ исписане речи биле истински одраз очинске туге за сином Небојшом, толико сам била обесхрабренија.
    Не, није то, тај додир. Није највернији. Бацам шлајфне, па поново. Па, поново. Ово може само онај који у меморију уписује најстрашнију судбину – да сахрањује рођено дете. Питала сам се, могу ли ја, која нисам верник, али јесам обзирна према вери, да иступим пред свештеника, а оца чије срце у тишини крвари и да прекинем ту тишину.
    Усудила сам се да му се јавим кад ми се учинило да се слегла година туге и који месец још, да после недавне, на неком сајту залеђене фотографије на којој он, у свештеничкој одори, савијен над Небојшиним гробом, пали сину свећу.
    Одговорио нам је прота Милован Глоговац:
    – Обећао сам вам и обећање ћу испунити, мада нерадо на то пристајем – казао је.
    Дрхтали смо фото-репортер и ја идући му у сусрет, после литургије у Манастиру Ваведење на београдском Сењаку, где служи вечно посвећен вери која му даје снагу да надвиси несрећу. Стегне срце и онда, када је држао опело сину. Рођеном. Вољеном. Поносном и великом, а тако брзо отргнутом од живота.
    Била је, нека, протекла, среда. Манастирски мир, као у свакој светињи, после богослужења и тихих јутарњих монашких послушања. Дочекао нас је у соби манастирског конака. Спустио на сто мартовско издање Православља, позвао монахињу да послужи кафу и слатко и пажљиво слушао наша, у грлу покидана питања.

    Прота Милован на гробу свог сина Небојше / Фото: К. Михајловић
    – Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу.

    Фото: И. Маринковић
    Понос бодри и храбри овог човека. Проту. Истовремено, савија га и обара. Он има снагу дива да потисне бол. Негде, између тог готово опипљивог осећаја и пригушене тишине, учинило нам се да су смислена питања где је та клица доброте о којој говори прота Милован. Где она најбоље клија? Како расте и развија се у цвет који мирише – Небојшом. Његовим сином.
    Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух – некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.
    – То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена – одговара прота. – Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће. Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе.

    Фото: П. Митић
    Док говори, прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина. Ми бисмо желели да се не десе сузе. Наша је, ипак, потекла прва. Ко не би имао право на њу пред готово опипљивим, а неизрецивим јауком.
    Захвалност и поверење: Репортери Новости, за поверење које нам је указано, захваљују с неизмерним поштовањем проти Миловану Глоговцу, сестринству Манастира Ваведење, владики Атанасију (Јефтићу) чији нас је путоказ довео до ове, јединствене, а до сада необјављене приче.
    – Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза… Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу.
    Време заустављено у дану растанка, 9. фебруара 2018.
    – То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече, Милица нам се јавила. Каже нам: „Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном… У петак, око два по поноћи…“ Болест је била јача. Нагла. За месец дана нам га је узела…
    Сунчица, досањани сан: Питате ме да ли је Небојша имао неостварених жеља? Вероватно, јесте. Али знам, сасвим сигурно знам да је био врло, врло срећан кад је добио ћерку. Дали су јој Милица и он име Сунчица.
    Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина.
    Без достојног обележја
    Зачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују.
    Прота се пита: Ако то у Београду није допуштено, шта онда да очекујемо у другим деловима Србије?
    Светлост лица Божјега
    Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божјега. И он је тамо, у тој светлости.
    Милена Марковић, Новости
    Извор: Хронограф
  14. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Баба у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Ово саветују сви старци у свим књигама које прочитах.
    А опет некад те толико преплаве позитивна осећања на литургији и по причешћу да је просто немогуће зауставити их.
    Тад некако треба гледати да се човек не погорди, да се не понесе, да не помисли да је сад бољи од рецимо неких људи који не иду у цркву или тако нешто, а бежати од среће мислим да је безвезе јер управо томе тежимо.
  15. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Trifke у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    I opet nikako se ne oslanjati na osecanja zato sto su ona prevrtljiva. Npr dovoljno je 100 gr cokolade i covek se zaljubi. Velicina jednog covek nije u broju osecanja koja njega mogu da nadvladaju vec u broju osecanja koje moze da pobedi!
  16. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Баба у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Није довољно само се причешћивати без личног труда.
     
    А лични труд у данашње време не подразумева некакав изузетан аскетизам.
    Оно пост на води и спавање на патосу са каменом за под главу.
     
    Не.
     
    Лични труд већине овде на форуму би се првенствено састојао у томе да почну да читају књиге из психологије.
  17. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на RYLAH у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Не знам, делује ми баш као претеривање. Зна се и ко су били оглашени и због чега су терани да изађу напоље док се не крсте, ово ми баш делује усиљено. Ако то некоме помогне да се поново ужели причешћа и да му се радује, ОК, али не узмеш онда ни нафору нити останеш до краја на Литургији, останеш ускраћен, што опет може довести до много других проблема који се могу појавити као последица осећања ускраћености у духовном животу.
     
    Нисам ни теолог ни духовник, ал попричај обавезно са неким пре него што се у овако нешто упустиш.
  18. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Mironosica у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Ne treba da izađeš.
  19. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Зосима у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Морам признати да такав осећај и не само везано за причешће,код мене траје већ дуже време,значи тотално ко да сам у вакуму,ништа не осећам.
    Ако томе додам и гомилу приватних проблема,онда униније ,апатија,туга,самосажаљење му дођу као нус појаве...
    У тренуцима здравог разума и резоновања,скапираш да си мање више сам крив за такво стање,али опет чекаш нешто са "неба",а оданде ништа...
     
    Неки старац рече,трпљењем спасавјте душе ваше...ето, молим Бога да бар истрпим, а не одлепим...
  20. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Драган άσημος :) у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Јесам, причестио сам се тобом Христе, али сам те у исти дан и удаљио од себе. Послушао сам савјет лукавога, испунио се мрзовољом и осуђивањем рањавајући њима оне око себе, умјесто да сам их се дотицао Оним којим сам се причестио.
  21. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Драган άσημος :) у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Први који се причестише тијелом, које још није страдало и крвљу, која још није била проливена ученици су били Његови. Они који су га прихватили за свога учитеља и који су се од Њега учили. Које је Отац Сином својим учио. Прије причешћа, једно од питања које себи постављам је, да ли сам ја Његов ученик? Друго, тражим ли од Њега опроштај за своје грехе, има ли бар приносим жалост што сам нешто рекао, помислио или учинио, ако већ нема преумљења, има ли бар борбе?
    Што се тиче ефекта, доживљавам као да сам исувише груб, огрубио од мноштва непокајаног зла, да бих нешто осјетио.
    Била ми је и помисао, да се свјетлост, божанска енергија причешће уласком у мене гаси, као што се угаси жар, ради стања у ком се налазим, јер сам неспособан дар који се даје причешћем задржати и пројавити у свом животу, а то је живот у Христу, живот Христом.
     
  22. Оплаках :))
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Hoffman у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    E bas ti hvala.
  23. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Баба у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Чак ни себе...
     
    Сва благодат за рестаурацију оронулог човека долази од Бога.
  24. Свиђа ми се
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Милијана Џодић у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Арсенија, немој да убеђујеш људе, из искуства знам да не треба да се нико крсти из разлога да теби удовољи јер ти преузимаш одговорност за ту особу, ми треба да се трудимо да ,,будемо светиљке,, па друге на тај начин заинтересујемо, немамо ми ту благодат да ,,поправљамо друге,, само себе. Праштај, овако мислим.
  25. Волим
    Aleksandra_A је реаговао/ла на Лапис Лазули у Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Da li osecate radost dok se vasi parohijani Pricescuju?
     
    Meni se desava da ponekad kada se ja ne Pricescujem osetim istu radost kada se ljudi iz moje crkve Pricescuju,pa narocito kad prodju ispred oltara Priceste se i onda se vracaju sve ozareni,radosni(ne svi),kao da prosire tu radost i na nas koji se nismo Pricestili.
     
    Takodje mi je drugarica pricala da skoro uvek oseca toplinu kada joj se muz Pricescuje(a ona sama tada ne)skoro jednako kao i ona da se Pricestila.
     
     
    "Oce ,neka svi jedno budu,kao Ti sto si u meni i ja u Tebi"(Jov.17,21)
×
×
  • Креирај ново...