Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Content Count

    146
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Aleksandra_A reacted to Ayla in Какву кафу пијете?   
    Kuvana, jača, sa kašičicom šećera. Jedna, ona prva jutarnja, i to je sve što se kafe tiče. I nije poenta u kafi, nego u ugođaju uz kafu... mir, muzika koju volim,  mirisi koji me okružuju i prvi jutarnji zraci. Mislim da bih i uz čaj mogla početi dan jednako lijepo.
  2. Свиђа ми се
    Aleksandra_A got a reaction from gavrosaurus in Какву кафу пијете?   
    hvala na podsecanju da ovo postoji
  3. Хахаха
    Aleksandra_A reacted to Feniks. in Какву кафу пијете?   
    Само да ми је неко други скува, није важно каква је  🤗
  4. Волим
    Aleksandra_A reacted to gavrosaurus in Какву кафу пијете?   
    Нисам неки фан сојиних млека, пиринчаних, бадемових итд.
    Чак сам и сам правио бадемово и добро је то све али просто не волим.
    Међутим, открио сам сојино млеко са укусом ваниле, е ТО је већ нешто!
    Далеко лепше уз црну кафу него остало, чак и овако може да се срче (хладно, ммммх!) али кафу стварно оплемени и учини укуснијом.
  5. Волим
    Aleksandra_A reacted to JESSY in Праштање – ментално и физичко здравље   
    – Знам да сам дужна да опростим, – рекла је учесница једног од наших семинара, – но ја просто нисам у стању да поново откријем своје срце за такав бол. Ја сам хришћанка, ја сам дужна да му опростим и да му верујем… Но ако ја то урадим све ће поћи по прошлом сценарију, а ја не могу кроз то да пролазим изнова. Ја се плашим да нећу моћи да издржим.
    – Ко говори о томе да треба да му верујете? – питао сам. – Ја исто мислим да не треба да му верујете.
    – Но ви сте рекли да треба да му опростим, а зар опростити не значи – дати му нову прилику? Зар ја нисам дужна да га опет пустим у своју душу?
    – Наравно да не. Нисте дужни. Праштање и поверење су сасвим различити појмови. На самом делу То што не умете да их разликујете – је дио вашег проблема. Сваки пут када је поступао недостојно, враћао се, и тражио је опроштај. И ви сте га опет пуштали у свој живот, и ништа се није мењало. Све је остајало ка о и пре, ви сте му давали поверење, и он вас је изнова мучио. Мислим да нисте изабрали најмудрији начин деловања.
    – Да све је како сте рекли, – казала је, – но како ја могу да му опростим – и да му не верујем? И како опростити – и не дати му да ми изнова причини бол?
     
    Добро питање.
    И ми га по ко зна који пут слушамо. Људима причињавају бол. Шта они могу да предузми?
    Чини се да избор није велик, свега два варијанта.
    Пострадавши ступа у конфронтацију с партнером који је учинио нешто неприлично, тај моли за опроштај и добија га. Пострадавши се изнова открива пред партнером и слепо му верује. Не желећи нову бол, пострадавши не жели више да се раскрива. Он избегава разговор и држи се за своју увреду, боји се да ће га праштање поново учинити рањивим. Разуме се да ни први ни други варијант неће помоћи да се проблем превазиђе. Постоји ли онда излаз из тог тупика (ћорсокака)? Да постоји. Но да би се њим могли користити неопходно је себи појаснити разлику између праштања, помирења и поверења.
  6. Волим
    Aleksandra_A reacted to JESSY in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Требало је да прође много времена пре него што су се потоци суза исушили. Изнемогла је седела на пода, прислонивши се уз кауч.
    – Како си? – питао ме је Ангел.
    – Не знам. Не разумем. Чини ми се да сам празна, – одговорила је она.
    – Понављај то свакодневно четрдесет дана, – рекао је Ангел. – Као курс лечења. Као хемотерапију. Или ако хоћеш, уместо хемотерапије.
    – Да, да. Четрдесет дана. Хоћу.
    У грудима је нешто пулсирало, пецкало и котрљало се врелим таласима. Можда су то били одломци гребена. И по први пут за дуго време савршено, просто ни за што, ме није болела глава
     
     
    https://poznajsebe.wordpress.com/2015/02/22/necu-da-oprostim/
  7. Волим
    Aleksandra_A reacted to Ljubičasta in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Поздрав свима.Нова сам на овом форуму,а регистровала сам се да бих пронашла неке одговоре на питања која ме муче.Једно од тих питања је и у наслову ове теме.Да ли ми неко од вас може препоручити неку црквену литературу за читање када је у питању проблем опраштања онима који су нас свијесно или несвијесно повриједили,ријечју или дјелом? Мислим на људе са којима сам до јуче била јако јако блиска.Не желим да трујем своје срце гнијевом и горчином и желим да се ослободим овог терета.Дакле,моје питање је како опростити ономе ко се сам не каје за своје грешке,ономе ко је као ваш пријатељ знао ваше слабости па их је користио против вас кад вам је окренуо леђа?!Не знам како да за такве појединце молим "Опрости им Господе,јер не знају шта чине." Јер то су људи који тачно знају шта чине,зато и ударају тамо гдје знају да нас највише и боли.Опростите ми на мрачењу,али сам овдје дошла да бих помогла себи па онда и људима око себе.Не желим да постанем лош човјек.Хвала унапријед на одговорима.
     
    "Господе Исусе Христе,помилуј ме грешну."
  8. Волим
    Aleksandra_A reacted to JESSY in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Праштање је лек који је Господ дао нашој души да би могла да се врати на Небо. И да би могла да уђе у Вечност. Оно спира сво зло које се наталожило грехом. Оно поправља односе, враћа човека у заједницу са другима, омогућава му да постане способан да се угради у Небеску зграду Цркви, и да може у миру са другима да уђе у Рај.
    Да би човек праштао, он треба да буде смирен, и да има покајање, да увиди прво своје грехе , а треба да има и милостиво срце, и љубав према ближњима, да би њих оправдао.
    Треба да буде и у Духу Истине да би објективно просу-ђивао и о себи и о другима. Треба да има већу љубав према Богу, Истини, и другима, него према себи самом.
    Треба да се труди да упозна ближње, да увиди њихове разлоге зашто су нешто учинили, зашто су нешто рекли.
    Дакле, да их гледа онако како они сами себе гледају, то јест, да себе стави у њихов положај, и да схвати њихово тренутно стање у којем су нешто рекли или учинили.
    Праштати значи изаћи из злопамћења, и значи заборавити туђе грехе, не придавати им значај, не враћати се на њих.
    Једноставно, оправдати другога увидевши његово стање.
    Видети га онако каквим га Бог види, Који га је створио, и брине о њему, и не жели да он пропадне.
    Бог се не вређа. Он гледа увек да помогне човеку. Он зна све његове слабости, и зна цео његов живот, и зна праве разлоге зашто је неко реаговао како је реаговао, или учинио нешто.
    Свакако ћемо и ми лакше опростити ако исправно схватимо човека, ако себе ставимо у његов положај, ако покушамо да његовом логиком схватимо њега.
    Наравно, битно је и срце, а и воља. Каквим срцем ми то радимо, и да ли имамо добру вољу. Некад можеш да схватиш,али ти се срце буни, или воља. Битно је да од срца оправдамо човека, и онда је могуће и опростити.
    Опростити значи да се вратимо у оно стање, у онакав однос према том човеку какав је био пре његовог греха.
    Потпуно опраштање је кад се потпуно успостави заједница као пре, кад није било никаквог искушења.
    Још ако схватимо да је то не само на добро тог човека, да њему буде лакше што смо му опростили, него да је то добро и за нас саме, јер се ми тиме исцељујемо од зла, онда би то требало још више да нам да добре воље да се трудимо да брзо опростимо.
    Свети Оци не препоручују одмах тражење опроштаја једино у случају да је друга особа у стању гордости и непокајаног греха, па јој не би било на корист да јој одмах тражимо опроштај, јер би се још више погордила, и још би више мислила да је у праву.
    Да би могао да опростиш треба да погледаш и у свој живот, да није нешто из твог живота проузроковало да ти други учини неки грех, да ниси и ти сам учинио такав грех неком трећем, па ти се то враћа. Да се није неко од твоје породице или твојих предака огрешио о некога, а није се покајао, па се пренело испаштање на потомке, да би се спрао тај грех са те породице. Ако неко смирено претрпи казну за грех који је његов предак учинио некоме, онда се ту ланац зла прекида и долази опроштај.
    Такође, мора човек да зна да може и нечастиви да хушка људе против нас, ако смо у неком врлинском, благодатном стању, па тада треба да смо свесни одакле то долази, и да опростимо ближњем.
    Такође, ако смо ми неким својим грехом допринели поремећају односа, онда још и најпре имамо разлог да праштамо, и да се кајемо за своје сопствено зло, и да правдамо другога.
    Па и да није све ово, требало би да мислимо на Вечни Живот, да нам то буде мотив за праштање. Да размислимо како ћемо живети у Рају ако имамо на некога нешто неисцељено, неопроштено.
    Опраштање је враћање душе у блажено стање, смирено, детиње, рајско.
    Дете брзо заборави. Заплаче, утеши се, и почне да се игра као да није ништа било.
    Праштање нас доводи у стање незлобивости. Да би могли да праштамо морамо да будемо у смирењу. Да не придајемо значај себи. Да не будемо важнији себи него што нам је важан ближњи, или добар однос са њим.
    Да нам не буде важније задовољење наше повређене сујете, него љубав према ближњем.
    Ово све стоји у случају да та особа има покајања, да жали, да увиђа своје грехе.
    Чак и ако она то све нема, добро је да ми, са наше стране, у себи опростимо, да не држимо зло, због нас самих, због саме наше душе.
    Мон.Стефанида, манастир Превлака
  9. Волим
    Aleksandra_A reacted to Жаре in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Мислим да свакако све треба опростити јер Бог нама све прашта,да се треба у томе и највише трудити.Али како смо људи слаби често ту падамо.Многи нас често повреде,по некад и после тога не престају већ шире гнусне лажи,иѕврћу ствари на најгори могући начин.Ваистину су то тешке ситуације преко којих није лако прећи,али увек треба имати на уму да је Бог судија и да он најбоље познаје праведност и сваку истину ће заштити а оне које криво говоре и творе.....то је ствар Божије милости.Треба се само Богу приклонити и Његова ће бити последња,јер Бог је истина а лаж сви знамо шта је и од кога је.
  10. Волим
    Aleksandra_A reacted to Justin Waters in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Злопамћење бих назвао стање из кога произилазе одређене лоше последице. Особе која су злопамтила, памте зло на начин тако да врло често "набијају на нос" зло ономе ко им је и починио то зло. Опрост на лажњак је такођер лажњак зато што злопамтимо како би гајили мржњу, нетрпљење прем другој особи, или како би то био изговор за нека покварена дела кој смо у стању учинит.
    Ако памтиш зло које ти је учињено у смислу да то посматраш као животно искуство које те је нечему научило онда не бих то назвао злопамћењем, нарочито ако си тој особи која ти је нанела зло опростила и чак шта више не стављаш никаву баријеру нетрпељивости између вас, али дајеш до знања да не можете бити заједно у одређеним околностима у животу, у вези, у пословном односу итд...Дакле злопамћење је када из нас излази зло прем другоме, иако се ми постављамо као да смо жртве нанетог зла, а уствари се претварамо у оне који другима наносе зло. Тако много људи ради нажалост.
  11. Свиђа ми се
    Aleksandra_A got a reaction from Жика in Какву кафу пијете?   
    u jednom periodu sam presla skroz na crni caj (dok sam ostavljala cigarete i bila u drugom stanju), i mogu o tom periodu da kazem da sam bila uvek super razbudjena a osecala sam se duplo zdravije, mada mozda i zbog drugih stvari... sad kad ovako napisah, postade mi jasno ali crni caj je stvarno prelep napitak..
    inace omiljena mi je neskafa sa mlekom
  12. Волим
    Aleksandra_A got a reaction from Nikola Stojanovic in Какву кафу пијете?   
    u jednom periodu sam presla skroz na crni caj (dok sam ostavljala cigarete i bila u drugom stanju), i mogu o tom periodu da kazem da sam bila uvek super razbudjena a osecala sam se duplo zdravije, mada mozda i zbog drugih stvari... sad kad ovako napisah, postade mi jasno ali crni caj je stvarno prelep napitak..
    inace omiljena mi je neskafa sa mlekom
  13. Волим
    Aleksandra_A got a reaction from gavrosaurus in Какву кафу пијете?   
    u jednom periodu sam presla skroz na crni caj (dok sam ostavljala cigarete i bila u drugom stanju), i mogu o tom periodu da kazem da sam bila uvek super razbudjena a osecala sam se duplo zdravije, mada mozda i zbog drugih stvari... sad kad ovako napisah, postade mi jasno ali crni caj je stvarno prelep napitak..
    inace omiljena mi je neskafa sa mlekom
  14. Волим
    Aleksandra_A reacted to gavrosaurus in Какву кафу пијете?   
    Почео сам мало да варам кафу са црним чајем и траје та афера неко време, мењам и локације (са којих стиже чај, да заварам траг) али некако тај шмек кафе...
    Мада, стварно сам заволео црни чај, морам признати.
    Ох, напукло срце на две поле, љубав је терет преголем
    И баш ни то што те тол'ко волем...не волем
  15. Свиђа ми се
    Aleksandra_A reacted to Плаво Небо in Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту   
    Може, то није проблем. До најближе апотеке или продавнице уз сачувани рачун да се покаже ако те неко заустави. У ствари, то би се већ дефинисало прецизније. Али шта ћемо за Литургије за Васкрс?!
  16. Свиђа ми се
    Aleksandra_A reacted to Justin Waters in Саопштење Светог Архијерејског Синода: Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике!   
    Suprotno je. Molim one koji idu na liturgiju da ne osuđuju one koji ne idu. ..Pogledaj šta se dešava, nečuveno...ljudi se osuđuju da propadaju, da su malovjerni, da ih treba izbaciti iz Crkve. Takva farisejština da je to neviđeno...ustvari viđeno, jer je ovo ponašanje arhetip onog što se uznosio da posti, daje desetak i da je savršen sluga Božiji, nije kao ovi tamo "malovjerni". 
  17. Волим
    Aleksandra_A reacted to Логос in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  18. Волим
    Aleksandra_A reacted to ............. in Корона као најава Антихриста!!   
    КОРОНА И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА!!!
    Многи повезују пандемију са описаним догађајима у Светом Писму, те предвиђају устоличење Антихриста, жигосање знаком звери  и скори Други долазак Господа Исуса Христа.
    Говорећи о последњим временима, Христос је рекао: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам!” (Мт.24,36)
    Сваки онај који сматра да су последња времена управо сад пред нама, нека прочита ову реченицу колико год пута је потребно да би најзад схватио: ти то не знаш и ти то не можеш знати. Теби то није откривено.  О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац. Тек кад Христос други пут дође знаћемо да смо живели у последњем времену света којег познајемо. Тек онда ћемо заиста знати да почиње Преображен Свет.  До тад, језик за зубе и смирење у срце.
    Уместо да се радујемо Богу, ближњима и животу, многи улазе у разна теоретисања, страхују од предстојећих ужасних временâ, и уместо да свуда виде прилику да се пројаве као људи, они свуда виде нељуде и Сатанине сужње.
    Скоро две хиљаде година, колико хришћанство постоји, многи би наслућивали последња времена кад год би се дешавала нека радикална промена у свету. Већ је прва генерација хришћана сматрала да је њихов први прогонитељ, Нерон, управо тај Антихрист. Па би титулу „пребацивали“ наредним прогонитељима. Године 999. западни хришћани су, тумачећи буквално неке библијске цитате, сматрали да ће баш 1000. године Христос  доћи други пут, те су многи занемарили пољопривредне и друге послове (зашто би радили кад им ускоро неће бити потребна ни храна, ни новац?). И тако је 1000. година упамћена по великој глади. Током индустријске револуције многи конзервативни хришћани су у променама видели знаке последњих времена, неки Руси су након Октобарске револуције сматрали како се Антихрист устоличио, а светски ратови су донели сличне слутње. Скоро свака већа историјска промена је доносила ново тумачење Светог Писма и ново предвиђање краја. То је секташки, а не православни начин тумачења Христових речи. Главни начин манипулисања је страх и то секте одлично знају.  Секте упру прстом у „непријатеље“ и убеде нас да смо „само с њима безбедни“, јер код њих је спас. Црква то не  ради. Ако и критички тумачи знаке времена (што је њена одговорност да чини!), она никога не демонизује, не прети страхом од Антихриста или глобалних завера. Црква не призива страхом, него љубављу.
    Хришћанин, на крају крајева, нема потребе да се плаши. Ако смо узели свој Крст, изнећемо га до краја, ма какво време дошло. Ако дође Антихрист, он није и не може бити већи од Христа. Ако дође велика туга, ми смо со свету, сведоци и служитељи Радости Неисказане, Живота над Животима. Чему фрка? Бићемо људи какви смо одувек призвани да будемо и ништа и нико то не може променити. Нарочито у овим временима, кад свуда владају паника и немир, последње што хришћани треба да раде јесте да „доливају уље на ватру“, да причају о томе како сад следе и остали јахачи апокалипсе, итд.
    Ми смо и као хришћани призвани да критички и трезвено тумачимо стварност. Не морамо сви имати идентичне  идеје, ни схватања (уколико се то не тиче суштине наше вере). Али у савременим искушењима многи, у жељи да разбуде успаване, буду сувише гласни и сувише панични, преувеличавајући опасност или је сасвим измишљајући. И уместо да неког покрену на делање у љубави, још више га удаље од људи и света. 
    Замислите да је Христос дошао међу болесне телом и  болесне душом, и да им је говорио како ће свет патити у агонији, и како морају да се причувају, да не би отишли у пакао. Али он је болесне лечио, прилазио  им, помагао, тешио, опраштао, подизао с постеље и подизао са дна живота у греху. Волео их је. Да, некад  је у тој љубави и указивао на опасности, јер смо сви одговорне личности.
    То је све што и ми треба да чинимо. Да друге волимо, у љубави им помажемо, доносимо им Радост, а опомене изричемо опрезно, ретко и веома пажљиво, само да бисмо разбудили успаване. Никад да бисмо их гурали у панику.
    Не паничимо. Христос је међу нама.
    (Марко Радаковић)

  19. Волим
    Aleksandra_A reacted to Иван Недић in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Помолите се за мајку и кћерку Миљану и Јовану које су у болници са плућним проблемима због короне
  20. Свиђа ми се
    Aleksandra_A reacted to obi-wan in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    Toga u pravoslavnoj teologiji NEMA. Rek`o sam ti vec xyz puta, i mnogo drugih odlicnih i dobronamernih ljudi ti je to reklo mnogo puta ovde na forumu, da se okanes konacno subotarskih naklapanja i bljuvotina. Ali neeeeee, Grisha strikesa again, jos sad koristis metez i zbrku da opet potezes ta nepostojeca pitanja, za koja ti je odgovoreno da ih u pravoslavnoj teologiji NEMA.
    Uopste ne kapiram sta tebe u stvari svrbi... pokusavam da razumem, ali mi ne ide. Non-stop si u nikodimima, miroljubima, apokalipticnim glupiranjima opskurnih mesta po internetu... valjas se u mentalnim kloakama stalno, i posle dodjes i prosipas to djubre ovde.
    Kako je moguce da ti reci ovdasnjih ljudi ne znace nista? Objasni mi to. Zasto uopste ista pitas ako ne zelis da ucis?
    Da je to trajalo neki dan, neki mesec, pa `ajde. U pocetku je to svako gledao blagonaklono. Ali posle vise godina neprestanog ponavljanja istih stvari, covek da se zapita jesi li ti stvarno zlonameran ili stvarno ne mozes da ukapiras tako jednostavno srocene odgovore.
    I znaj - ja se potresam do kostane srzi za svakog coveka s kojim pricam, svakog od vas drzim kao da mi je rodjeni brat. Ne umem drukcije. Mozda to i nije dobro, ali do sad nisam nasao nacin da to promenim. Zato i jesam tako ostar, jer mi nije nimalo svejedno da vidim da se rodjeni brat valja u sektaskom smecu.
  21. Волим
    Aleksandra_A reacted to grigorije22 in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    НЕДЕЉА СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА
    Не могу сви постати бестрасни. Али НИЈЕ НЕМОГУЋЕ ДА СЕ СВИ СПАСУ и помире са Богом.
    Нека не овладају тобом они туђинци, демони, који хоће да се упустиш у испитивање несхватљивих тајни Божијег промисла или Његових јављања људима, и који ти потајно нашаптавају да Бог ипак гледа ко је ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.
    Свети Јован Лествичник
    ЛЕСТВИЦА - Поука 26


     
  22. Волим
  23. Свиђа ми се
    Aleksandra_A reacted to Иван Ц. in Упокојио се у Господу Епископ ваљевски Милутин (1949-2020)   
    Вечан спомен, Бог да душу прости Преосвештеном Епископу Милутину
  24. Волим
    Aleksandra_A got a reaction from Milica Bajic in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    jasno - nemam nedoumice u vezi Pricescivanja, vec me bas interesovalo ovo drugo, da li u tim slucajevima uopste vredi ulagati napor...uhvatila sam sebe ovih dana da sam pocela da reagujem, mada sam se dobrim delom pokajala zbog toga, jer i nisam bas do kraja pokazala "krotost kojom bi trebalo da pobedjujemo"..a u sustini mi sve to skupa nije bilo jasno, mislim da li su to situacije u kojima treba i suociti coveka s tim da on objektivno vredja i omalovazava (da ne pricam o tome sto su to sve ljudskopravaski krugovi skoro po pravilu), ili ipak treba imati na umu da tu uglavnom ne postoji neka dobra namera, niti zelja da se cuje druga strana...
  25. Волим
    Aleksandra_A reacted to Дејан in Верујем у Бога, али не верујем поповима и зато не идем у цркву... Саблажњени гресима свештеника   
    MITROPOLIT LONGIN
    Kada Episkopa treba da obavestimo o greškama sveštenika, a kada ne treba žuriti sa primedbama? Da li prvo treba da popunimo praznine u sopstvenom obrazovanju i kakvu opasnost za mladog jeromonaha krije dobijanje parohije u Moskvi? Zašto grčki seoski sveštenik ima najbolja kola u selu, a Arhijerej ponekad putuje polovnim - „radnim konjićima“? O svemu ovome govori Mitropolit Saratovski i Voljski - Longin.
    - Kako da reagujemo na činjenicu da je sveštenik počinio greh?
    - Sveti Ignjatije Brjančaninov odgovarajući na slobodnu kritiku Crkve, veoma dobro primećuje: «Monaštvo je barometar koji, stojeći u zajedničkoj sobi, zatvorenoj sa svih strana, tačno pokazuje kakvo je vreme na ulici». Ove reči mogu da se odnose i na Crkvu uopšte. Crkva je takođe deo društva. Ljudi, koji čine Crkvu, dakle, i klirici i mirjani, ne dolaze sa druge planete. Ti ljudi su odrasli zajedno sa nama i vaspitavani na isti način kao i svi ostali. I oni boluju od istih bolesti kao i celo društvo. Jedino što ih od necrkvenog društva razlikuje, jeste činjenica da su oni stanje svoje duše spoznali i - došli u bolnicu. Kako da se odnosimo prema tome što u bolnici neko poštuje uputstva lekara, a neko ne poštuje, jer pije i puši, ili čak beži odatle? Da li treba da zatvorimo bolnicu zbog toga što je, recimo, medicina kao nauka nesposobna, i ništa dobrog od nje ne možemo da očekujemo? Naravno, ne.
    - Ali, zar Crkva nije pozvana da bude drugačija, dakle, ne onakva kakvo je društvo?
    - Crkva jeste pozvana da bude drugačija. Odista, mi smo pozvani da živimo svetim životom. Apsolutno svi. Ali, da li vidite da put velikih svetitelja ka svetom životu nije bio jednostavan. Ne mogu ljudi da se promene za jedan čas: danas je čovek jedno – a sustra, sasvim drugo, i takav će ostati do smrti... Čovek je interesantan sklop: podiže se na neku visinu, ali, trebalo bi da se zaustavi i da konstatuje kako je hrabar i koliko je danas bolji nego juče. Međutim, on već tu često pada još niže. To je zakonitost duhovnog života. A Crkva prima apsolutno svakog čoveka, sa svim njegovim manama. Eto, u tom smislu Crkva je odista – presek našeg društva. Nije tajna da se hedonizam učvršćuje u našem društvu kao glavna ideologija, tako da ljudi u Crkvu dolaze sa sve izraženijim «belegom»: unutrašnjim problemima i ranama.
    Čak i ako je čovek od te ideologije pobegao, ipak nije mogao da se u potpunosti oslobodi njenog uticaja.
    - Da li sveštenik mora da bude pobožniji od svojih parohijana? Da li je obavezan da bude podvižnik? Ili, makar da ne vozi skupa kola koja iritiraju?
    - Šta znači pobožniji? Pa, nema takvih mernih instrumenata, pomoću koga bi, izašavši ujutro iz stana, izmerio nivo pobožnosti i kod sebe, i kod ostalog naroda... Pa ipak, sveštenik za svoje parohijane zaista mora da bude uzor, odnosno, pravilo. On je dužan da delima izvršava to što propoveda, a u odnosu na materijalno – da živi onako kako živi njegova pastva. Ali, ako nam se učini da to baš i nije tako, ne treba da iznosimo prebrze osude.
    Vidite, dođe čovek u Crkvu – iskren, verujući. Iza sebe ostavi sve što se može ostaviti, sve što je imao. On, dakle, teži ka duhovnim visinama i zato postaje monah. Ali, odjednom – dodeljuju mu veliku Moskovsku parohiju... A on još mlad i ne baš iskusan monah... I, sada se njemu tu otvaraju takve mogućnosti, kakve se možda nikada ne bi otvorile da nije postao monah. Ne kažem ja da on uzima novac iz crkvene kase i troši ih na nekakve pijanke, ne! Jednostavno, on stiče nove poznanike, duhovna čeda, na primer, nekog poznatog estradnog glumca, ili nekog sličnog... Ti ljudi ga vode svuda, jer je on njima nešto kao neka egzotična igračka. Oni su njegovi drugari, i malo – pomalo, dolazi do toga da čovek pod sumnjivim okolnostima razbija neko nezamislivo skupo vozilo. Kako se to desilo? U kom trenutku je trebalo zaustaviti tog mladog čoveka...? Možda on sve druge obaveze sveštenika izvršava odlično. Na primer, izuzetan je starešina, divno se odnosi prema ljudima i ljudi ga vole jer im je mnogo pomagao, voleo da ih sasluša, da zbog neke potrebe i noću ode čak na drugi deo grada...Jedno s drugim se dosta često slaže. Zato treba nastojati da budemo oprezniji u osudama nadajući se da će ove situacije, o kojima danas govore mediji, nekoga zaustaviti, a nekome poslužiti kao lekcija.
    Uzgred, setio sam se jedne priče koju nikada ranije nisam pričao. Kada sam bio mlađi, često sam putovao u Grčku. Tamo su me dve stvari veoma iznenadile... Dobro sam ih zapamtio. Sa nekoliko Arhijereja sam se vozio kolima i video da su to bila obična strana kola, kako ih zovemo «radni konjići» - ne zbog toga što su izlupana, već što su polovna. Ničim se nisu razlikovla od uobičajene kolone automobila. To mi je bila prva lekcija. A druga... Bili smo u gostima kod sveštenika u malom selu, visoko u brdima. Upitao sam kako živi parohija, i od kojih sredstava živi lično sveštenik sa porodicom. Selo je malo... Po našim merilima ne samo što porodicu, već ni mačku ovde ne možeš da prehraniš. Deo plate svešteniku daje Mitropolija, deo država. Stan je uvek crkveni. A kola, kažu mi, uvek kupuje obično seosko stanovništvo i uvek su sveštenikova kola u selu najbolja! Naravno, nije reč o «Leksusu» niti o nekoj raskoši, ali, nikome ne pada na pamet da kupi kola bolja od kola koja vozi sveštenik. I ako se dogodi da u susednom selu ocu kupe nova kola, onda će i ovde takođe odmah kupiti nova kola. Ja slušam i mislim – kod nas je to jednostavno nemoguće. A tamo je to prirodno, jer je kod njih sveštenik čovek koga poštuju, koji vodi ljude i sve žitelje sela - od rođenja do smrti. To su, jednostavno, razlike u psihologiji nacija.
    - Da li treba da se žalimo Episkopu, ako saznamo da je sveštenik počinio greh?
    - To da sveštenici mogu da pogreše, i da greše, nije otkriveno u poslednje dve nedelje, niti u poslednja dva veka. Upravo iz tih razloga Crkva i ima odgovarajuće kanone, ali i veliko iskustvo u borbi sa greškama sveštenstva, kao i da se liši sveštenoslužitelja, koji te greške ne mogu da isprave. Postoji knjiga propisa u kojima se razmatraju svi mogući loši postupci, koje mogu da počine sveštena lica. Za njih se odgovarajuća kazna određuje kanonima. Sama reč Episkop u prevodu znači «nadzornik». Ako sveštenik ne izvršava svoje obaveze, ili ih izvršava nepravilno, a vi postanete svedok nekog takvog neprimerenog postupka, koji je počinio sveštenoslužitelj, siguran sam da je obraćanje Episkopu – upravo najispravnija odluka. I, ako je čovek učinio delo, koje nije primereno svešteničkom činu, on mora da bude lišen tog čina. Ako je to delo još i zločin, on podleže sudskoj kazni, znači, sveštenik je mora snositi kao i svaki drugi građanin. Tu nema o čemu da se raspravlja.
    S druge strane, ponekad ljudi imaju čudne predstave o Crkvi i o tome, kakav treba da bude sveštenoslužitelj. Nije sasvim jasno odakle to dolazi. Evo, kakvu sam ja žalbu dobio: «Ja sam došla u crkvu, i oni su me isterali». Šta je zapravo bilo? Uopšte je niko nije isterao, samo joj je rečeno da pre nego što krste dete, treba da prođu časove katehizma. I, eto, pišu žalbe, kao da su im u prodavnici zakinuli u merenju robe...Pa, ni u društvu potrošača se ne žale u smislu: došla sam, molim vas da ispunite moju želju... Dakle, vidimo da sveštenika često okrivljuju upravo tamo gde je on veran zakletvi, i gde ne sme da dozvoli da se ozakoni bezakonje.
    - Zašto se događa da društvo ne shvata suštinu Crkve, upoređujući je sa mitologijom i odvajajući je od realnosti njenog bića?
    - Puškinove reči «mi smo lenji i nezainteresovani», u današnje vreme, na žalost, možemo da primenimo na svima nama. Ustvari, ako čovek ima želju da shvati šta je Crkva, ali da to prihvati bez pristrasnosti, onda sve to može da nađe i na internetu. Tu može da nauči i bogosloviju i liturgiku. Bogoslovija i akademija mogu da se završe i na osnovu informacija koje su danas dostupne. Ali, mi smo lenji i nezainteresovani, a pri tom samouvereni, pa, iako i ništa ne znamo, mi mislimo da možemo da sudimo o svemu. Ali, ovo se ne odnosi samo na Crkvu. Pogledajte koliko samo imamo stručnjaka u državnoj upravi. Kod nas svi znaju kako se upravlja državom, poljoprivredom, šta se radi u ekonomiji, kako se vodi spoljna politika... Ljudi ne znaju one okolnosti oko koje se godinama, ako ne i vekovima, nakupljaju ovi ili oni problemi, a pri tom beskompromisno iznose najradikalniji sud. A onda počinju da grde: zašto njih niko ne posluša i odmah ne otrči da uradi to što oni kažu... Apsolutno je to isto i u odnosu na Crkvu. To je zapravo odlika ljudske psihologije.
    - Ipak, zašto Crkvu u velikoj meri kritikuju? Da li zbog toga što društvo ne shvata njenu suštinu? Ili je stanje u našoj Crkvi, pa i kod sveštenstva, ipak takvo, da smo upravo zaslužili tu kritiku?
    - I jedno, i drugo. Međutim, treba uzeti u obzir da smo svedoci koncentrisanog napada na Crkvu od strane angažovanih medija. Ovaj napad je očigledan svakom čoveku koji prati situaciju: na mnogim mrežama, u radiostanicama, kao i u televizijskim studijima sede pametni ljudi, koji sa rezervisanom znatiželjom prate pojedinosti tih napada, tehnologiju i kvalitet izvršenja. Dakle, uzimaju se realne situacije i događaji, a onda se naduvavaju onoliko, koliko je god to moguće. Ta saopštenja se stalno ponavljaju i tako se održava nivo interovanja za datu temu. Ponekad se bez ikakvog informacijskog povoda, vest ponovo šalje u etar. Ali, činjenica da ta kampanja postoji, nas ni u kom slučaju ne opravdava. Još je Apostol Pavle govorio: «ne dajite povoda onima koji ga traže» (Posl. 2. Kor., 11,12). Naše lične mane i greške ni u kom slučaju ne možemo da pravdamo time što ih naši neprijatelji traže i posle mašu njima kao zastavom. Dakle, sama ta činjenica, verujećeg čoveka mora da natera da bude oprezan i da se čuva, kao i da ga primora da sačuva zdravo rasuđivanje i trezvenost.
    - Koji je Vaš pastirski savet - kako čovek da se ponaša kada vidi kako sveštenik greši?
    - Pre svega, niko ne treba specijalno da se upinje i da traži nečije greške. Najčešće čovek te greške nije video lično, jer, ili ih je negde pročitao ili od nekog čuo. Ja ne bih rekao da ljudima u hramu greške svešenoslužitelja tako često padaju u oči. Postoji mnogo dobar jevanđeljski savet: «Ne sudite, da vam se ne sudi». Treba da znamo da je sveštenik ipak čovek, da on ima takve situacije u životu, koje mogu tako da ga rastegnu, da on ne može 24 časa da bude nežan, ljubazan, dobrodušan i, kako se kaže «na gotovs». Poželjno je da to tako bude, ali to je veoma složeno. Kao i parohijani, i sveštenik je podložan iskušenjima i gresima. Sveti Jovan Zlatousti kaže da kada bi svi hrišćani bili pravi hrišćani, u svetu ne bi ostao ni jedan mnogobožac, niti Judejac.
    Sve istorijske nedaće Crkve vezane su samo za jedno – mi, ljudi iz Crkve, ne odgovaramo svom prednaznačenju i ne živimo onako, kako to od nas traži naš Spasitelj.
    IZVOR

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...