Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Content Count

    169
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Нове књиге патријарха Кирила на Московском сајму књига   
    Издавачка кућа Московске Патријаршије учестваће од 4. до 8. септембра 2019. године на 32. Московском међународном сајму књига. Почасни гост сајма је Република Белорусија. Централно место на штанду Патријаршијске идавачке куће заузимају објављена дела поглавара Руске Православне Цркве, Његове Светости г. Кирила. Издавачка кућа Московске Патријаршије представља неколико Патријархових дела од којих издвајамо књигу Омладина - време трагања из серије Реч Његове Светости Патријарха.     Обраћајући се младима, Његова Светост Патријарх позива на коришћење непроцењивог дара младости за разумевање божанских принципа и чврсто придржавање духовних и моралних идеала које је Створтитељ заповедио, држећи свој ум и осећања у чистоћи и пружајући другима пример непоколебљивости у вери, милости и саосећању.   Друга књига патријарха Кирила је Само живот: дијалог са младима. Уз теме значајне за савременог младог човека које Његова Светост Патријарх г. Кирил даје на страницама своје књиге, публикација садржи одговоре на питања која су постављана поглавару Руске Православне Цркве у разим приликама на различитим местима.   Посетиоци Московског међународног сајма књига ће се упознати са новим књигама из Сабраних дела Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила.   Издавачка кућа Московске патријаршије представља и неколико нових књига које је недавно објавила. Међу њима су Реч о Његовој Светости Патријарху, На путу вере, Сваком човеку, Славна презимена Русије, Популарна библиотека црквених отаца и учитеља, Добри људи, Библиотека династије Романов, Прича о једној породици.   Нова серија књига Наша победа представља две књиге Епископа балашихинског г. Николаја: Песме Великог отаџбијског рата у којој су сабране најпознатије и најомиљеније војне песме, и Женско лице победе, која подсећа на храброст и јунаштво девојака које су биле снајперисти и тенкисти, медицинске сестре и извиђачи, ваздухопловци и војници током Другог светског рата, на њихову духовну лепоту и високе моралне и борбене особине.   По традицији, Издавачка кућа Московске патријаршије представља календар и литургијске публикације за наредну годину, као и велики број духовних и образовних публикација и књига упућених деци, адолесцентима и омладини.     Извор: Инфо служба СПЦ 
  2. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, О Христовом прању ногу ученицима   
    Импресивно је задржати поглед на сваком углу слова Јеванђеља. Порука Јеванђеља није једнодимензионална и не може се применити искључиво само на један контекст, па чак ни на само један век живљења. Добро је читати критички, али још боље је читати отвореног срца. Онда почиње жуборење Другог да се емитује у твојој свести. Увиђаш начине како Сам Бог размишља. Ако ти каже. Ако можеш. Без великих очекивања и големе имагинације.     Данас бих се задржао на анализи Христовог прања ногу ученицима. Неки аутори преводе тај чин као исказ љубави какав је већ постојао код Јевреја. Сада треба ући у суштину тог геста. Данас је људима тешко и руковати се. Погледати један другог. Јавити се један другом. Ако сусрета и има – недостаје дубина. Људи се не осећају. Ако се и осећају – често се не разумеју. Дакле, проблем је увек исти: љубав и однос. Само где има љубави може бити односа. Да ли је сваки не-однос губитак љубави? Не, јер се негде сусрет једноставно није догодио, па тиме ни могућност за однос. Да ли је сваки однос производ благодатног уплива? Не, јер неки се могу волети и без љубави према Богу.   Вратимо се Христовом гесту. У њему можемо сагледавати колико ми не чинимо способним себе ни за минимално. У данашње време, у ери овакве културе и менталитета, такав гест би се сматрао за подсмех. Свештеницима би, рецимо, било испод части да перу ноге својим верницима или један другоме. Наравно, само правимо хипотетичко поређење. Не мора нужно неки стари јудејски обичај да преживи у неком другом веку и свету где више нема места макар за сећање. У време оно саблазан је остала на нивоу да Бог уопште може постати човек. Идемо даље. Христос не исказује љубав само у овоме чину. Он то чини свим Својим свештенодејствима од тренутка Оваплоћења до Вазнесења, и не престаје да чудодејствује и благодатно изненађује од централне тачке Литургије до данашњих дана. Није, дакле, ниједан акт или чудо претежније јер се у свим огледа деловање Тројице. Зато би било неумесно, примера ради, истицати важност прања ногу од Тајне Вечере. Имају исту тежину. Као што рече један егзегета: „Свуда где се Исус креће – тамо је Црква!“.   Занимљива је реакција апостола Петра. Кад мало боље погледамо, он се свуда нешто буни. За све има неки коментар или „бољи предлог“. Није то нужно од његове дрскости или незнања, мада ово друго не треба превидети, јер ученик Петар и апостол Петар немају исти ниво богопознања. Пре ми се чини да од његове безазлене присности коју осећа према Христу тако смело говори, приговара или даје сугестије. А видимо да га сваки пут Христос „поклопи“ другом аргументацијом која не одговара курсу размишљања које у том моменту има ученик Петар. У светлости његовог противљења да му Христос опере ноге, можемо видети реакцију свакога од нас. Срамота доминира. Осећање недостојности. Отимање од Христа пред величином сопствене обнажености. Можда пре жеља да ми оперемо ноге Христу као она које је сузама својим и косом опрала ноге Његове, или као што је, са друге стране, Јован Претеча желео да Христос пре њега крсти неголи он Њега. Али, гле парадокса: то није Божија воља!!!   Христос каже Петру: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Експлозиван моменат. Чудне речи. И Петар се одмах саглашава. Ово је мистичан богослужбени моменат. Ево Цркве на делу! Бог Први показује иницијативу. Не чека да Њему дођу већ Он иде ка њима. Он први клечи. Први се савија и припрема воду и убрус. Нема асистента осим Оца и Духа. Кенозис, очишћење и одуховљење. Све три врлине Духа на једном месту у овом акту Богочовека. Логично би било наступити другачије, али Бог жели овако. Не демонстрира неку власт бахатог ауторитета, већ топлосрдачно, као када родитељ купа своју децу. Као да Христос жели да каже Петру и свима Петру налик: „Не опири се, пусти да Ја преузмем; не осећај се непријатно; не противи се због згрожености над собом!“. У суштини, одмах смо разоружани човекољубљем. Или прихваташ или не прихваташ. Нема трећег пута. Имати удела са Богом значи постати Му налик; облагодити себе прихватањем Његове љубави и еманацијом исте за друге око себе; једноставније речено: учествовати у Њему Самом. Ако сматрамо да наша воља, или наш грех (а није свака воља израз греха) немају „право“ да нас Бог „опслужује“, онда својој вољи и греху дајемо већу важност и стварност неголи Самом Богу. Наравно, треба да остане присутно осећање скромности да се од охолости не би Бог претварао у дежурног конобара а Црква кафаном разбојничком.   Дакле, и пре него што смо приступили Путиру, а приближи смо се прљави, неочишћени, Он је Тај који нас удостојава, припрема и чисти. Себи посвећује. Ако смо недостојни – немамо удела са Њим. Ако нас не очисти – немамо пријатељство Његовог Духа. Ако смо Га примили а кажемо да нисмо достојни да имамо удела са Њим, онда Га одричемо; пљујемо на окушану реалност Његовог присуства; шутирамо посуду из које је хтео да нас опере.   Велике речи: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Зар је то мало? Прљав си по својој вољи, још те други купа? Бити удостојен додира? Не противити се чак и када би скромност хтела другачије? Не опирати се чак и када величина греха жели да сакрије величину Његове љубави? Треба ово искуство лагано апсорбовати и освестити. Удео са Богом значи постати Његовој нарави налик. Бити преплављен светлошћу у којој Он Сам живи. Нема уцене. Постоји предуслов само до оне границе докле се пита слобода. Уцена не пита слободу. Предуслов није исто што и уцена. Определити се може само онај ко је слободан. Уцењен не може да бира. Онај који позива – призива у веће остварење слободе од познате. Усисавање Другим уноси у вртлог где смер ветра не иде час на једну страну добра а час на другу страну зла, већ једино у недвосмерној усмерености ка Једино Добром. Не може се бити близу светлости а не постати светлост, као што се ниједна ствар не може видети ако није обасјана. Овде се очишћење и освећење преплићу. Оно што се чисти уједно постаје освећено. Овде можемо да се опростимо од морализма. Зато ни покајање не треба да паралише човека већ да га узноси у Стварност која превазилази не само недостатке већ и постојање свега знаног у целини своје најкрасније велелепности. Толико је узвишена Тајна Христове присности са нама. Удео са Њим. Ако је шта/ко очишћено – грех више нема постојање. Ако је шта/ко освећено – улази у вечно постојање. А Бог је отишао још даље од прања ногу, чак и од смрти на крсту. Умањио је Своје обличије изменивши се једном заувек у човека. Толико је велика Његова неизмењива љубав. И ово треба сагледавати…     Никола Ђоловић     Извор: Теологија.нет
  3. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Перцепција једне младе душе   
    Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово.      Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће.    Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића.   За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив.   Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима...   Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала.   Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа.   Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива.       вероучитељица Ружица Милић      
  4. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Навршило се годину дана од упокојења академика Владете Јеротића (1924-2018)   
    Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења.    Повезане вести:   Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета!   Живео, све видео, и никога није осудио!   Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић   Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу!     Опело и сахрана академика Владете Јеротића     Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.   Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић  је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.   Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017).      
     
     
     
     
     
     
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Зоран Луковић: Секте на интернету   
    Данашњица је обојена бројним новинским чланцима и телевизијским извештајима који разоткривају деструктивне активности разних култова или секти.   http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/08/26/14894483/sekta.mp4    Број, добра организованост и упорност да придобију што већи број чланова – довољни су разлози да се друштво брине за своју безбедност, јер секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу, каже Зоран Луковић, члан Европске федерације за борбу против секти.   Око 2.500 следбеника Универзалног белог братства окупило се поред ледничког језера на бугарској планини Рила како би прославило своју божанску Нову годину.   Члан Европске федерације за борбу против секти Зоран Луковић каже за РТС да "Бело братство" постоји више деценија, делују у источној Европи и имали су неколико инцидената.   "Оно што је битно за њих је да су следбеници неопаганизма и да је то нешто што је видљиво – они су реални, можемо да их видимо и чујемо како размишљају, зашто се окупљају. То је по питању методологије рада секти већ, на неки начин, превазиђено. Имамо нову методологију њиховог рада", рекао је Луковић.   Наводи да су секте увек изненађивале, а данас то раде преко интернета.   "Оне иду трагом наших потреба, оног што ми желимо, за чим жудимо. Најчешће у комуникацији преко интернета одајемо неке своје потребе и жеље. Они нуде одређене ствари, нама се свиде та лака решења и кренемо ка томе", нагласио је Луковић.   Сматра да било која прича о безбедности на интернету која прескаче проблематику секти није потпуна.   Комерцијална природа деловања секти   Истиче да у ситуацијама када се оствари контакт са сектом или њеним чланом треба имати на уму да особа са друге стране размишља комерцијално.   "Ми смо њима конзументи, потрошачи, неко ко треба нешто да уложи. Са друге стране, ми очекујемо помоћ, а она нам се даје у етапама. Кроз те етапе ми најчешће дајемо новац. Изгуби се време, наде", рекао је Луковић.   Након тога неретко долази, како каже Луковић, до конкретније комуникације - путем Скајпа - и то раде "извежбани гуруи".   На питање које су то последице које алармирају о постојању утицаја секте, Луковић наводи да је то велики одлив новца – од 1.000 до 30.000 евра – који људи инвестирају у свој духовни развој.   "Људи заиста верују у то, желе да иду ка духовној аристократији. Прихватају могућност да буду месије и гуруи, да руководе одређеним људима. Такве понуде коштају", упозорава Луковић.   Истакао је да то раде и средњошколци из непосредних интереса – потреба за положеном матуром, да буду у центру пажње. Новац се узима од родитеља, према речима Луковића, за курсеве страних језика, а затим се преусмерава "на другу страну".   "Секте се данас могу уочити кроз технике, односно начине на које нам се нуде, а не кроз организацију", тврди Луковић.   Када су у питању механизми који се предузимају поводом откривеног деловања секти, важно је имати сарадњу блиских особа које ће имати стрпљења.   "Рад на неком ко је у секти не може да буде испод шест месеци. То је један стрпљив рад, пун одрицања и педантних пажљивих потеза, јер неко ко је у секти је заиста поверовао у нешто и кренуо од неког свог дефицита у животу", рекао је члан Европске федерације за борбу против секти.   Напоменуо је да је важно да се са времена на време јавност обавештава о променама облика манипулације.     Извор: РТС
  6. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију   
    Пројекат "Кана Галилејска" -упознавање ради хришћанског брака доноси нове резултате. Са радошћу доносимо ново сведочанство о успешној мисији наведеног пројекта.       "Денис и ја смо ступили у брак на Духове ове године. Њему је тридесет девет година, а мени двадесет седам. Живимо у Београду, близу Вождовачке цркве, где смо се и венчали. Наша заједничка прича је почела годину и по дана пре тога на форуму Живе речи утехе. Денис је у то време већ био активан члан Цркве и молио је Бога да му подари супругу такву да једно другом буду на спасење. Пошто дуго није наилазио на "ону праву" уживо, сео је за рачунар и учланио се у клуб Кана Галилејска. Ја у то време нисам била активан члан Цркве али сам искрено желела да будем. Осећала сам потребу да се удам за православца, човека који искрено верује, воли молитву, пост, богослужење... и да уз њега добијем ту снагу да се цела предам Богу кроз служење мужу и ближњима. Била сам у веома лошем стању, изгледало ми је као да је испред мене непробојни зид, без врата и прозора, и ја немам куда даље да идем. Посећивала сам сајт "Има наде" и тако сам сазнала за Кану Галилејску. Идеја тог клуба ми се мотала по глави, али нисам била сигурна да је то право решење за мене. У једном одсудном тренутку сам одлучила да се учланим и оно што је уследило је мени равно Божијем чуду. Догодило се да је прво (и једино) представљање које сам прочитала било баш представљање мог будућег мужа. Уз Божију помоћ сам заједно са Денисом пребродила своје муке и отпочели смо нови, брачни, заједнички живот у Христу, баш као што смо желели. Слава Богу!"   Посетите сајт пројекта Кана Галилејска
  7. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Презвитер др Оливер Суботић: Искушења 5Г технологије, дигитализације и трансхуманизма (ВИДЕО)   
    О новим искушењима која нам доноси 5Г технологија, дигитализација  и трансхуманизам синоћ је било ријечи на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом. О овој актуелној теми говорио свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Своје предавање отац Оливер је почео појмом дигитализације, односно периода послије Другог свјетског рата када дигиталне технологије полако почињу да се употребљавају и прелазе из војног сектора у комерцијални сектор – индустрију гдје се усавршавају. Он је подсјетио да ми заправо нијесмо били свјесни постојања информационих технологија у друштву све до 80-их година када долази до појаве кућних, персоналних, рачунара. Те осамдесете године су обељежиле долазак рачунара у наше домове, али тада још увијек није било великих искушења. Са првим велики изазовом срећемо се средином деведесетих година када интернет постаје комерцијално доступан упоредо са комерцијалном мобилном телефонијом. По мишљењу оца Оливера тада интернет на неки начин почиње да мијења наше окружење.   „Интернет и мобилна комуникација много тога су побољшали, али су се појавила и нека нова искушења до тада невиђена, као на примјер феномен интернет зависност. Такав феномен је регистрован први пут 2003/2004 године у Финској када је Министарство одбране одлучило да тројици својих војника одобри да буду лишени војне обавезе зато што су дијагностиковали да имају зависност од интернета а у касарнама нијесу могли да им обезбједе интернет приступ“, истако је, између осталог, презвитер др Оливер Суботић.   Говорећи о трансхуманизму др Суботић је нагласио да има позитивних ствари које нико не спори, на примјер угрдња пејсмејкера и сл, али да се већ сада мора размишљати на који начин обезбједити права људи који не желе да буду супер људи и да њихов генетски материјал бити за 300% побољшан:   „Већ сада морамо размишљати да омогућимо људима да у таквом друштву, које ће доћи, не буду дискриминисани.“   Нагласио је да сада када имамо тај изазов пред собом лако да идентификујемо искушења, али треба наћи одговор на који начин да се изборимо са тим  технолошким таласом који долази и доноси нешто што не можемо још увијек да предвидимо у довољној мјери. Постоје два пута и оба су нам потребна, тврди отац Оливер.   „Први је онај који се тиче институционалног дјеловања, дакле нашег заједничког дјеловање са другима. Лично сматрам да треба дати подршку покретима љекара, интелектуалаца, професора, удружење за заштиту животне средине, који се залажу за формирање оаза које нијесу загађене електромагнетним смогом. Други вид нашег одговора је далеко важнији. Треба имати у виду да 5Г технологија представља увертиру за 6Г и 7Г који се већ разрађују. Основна концепција 7Г технологије која је тек на нивоу једног теоријског концепта, више није проток информација, него могућност преноса мисли  – ментална комуникација.“   Ако човјека сведемо на ту врсту менталне комуникације, ако сведемо човјека на мозак, то је један рационализам који до сада у овом технолошком смислу није виђен, истиче др Суботићи износећи став да православље треба да свједочи човјека о свим својим димензијама и ту је суштина:   „Ми тим људима треба да свједочимо да човјек није оно што има у мозгу, него човјек је и мозак, и тијело, и душа, и срце.“   Става је да православље има и да треба да афирмише човјеково пребивање у уму.   „Ум и разум нијесу исто, они су енергије душе, с тим што је разум везан за функције мозга, а ум није“, казао је свешетник Оливер Суботићи и подсјетио да је ум око душе који независно дејствује и представља центар човјековог бића.   Појаснио је зато ми у православљу стално говоримо да је важно ум вратити у срце, молити се умом, јер нас технологија, иако ми то не примећујемо, све вријеме изводи из срца и наш ум расплињава.   „Када човјек има дејствени ум коју је у молитви, срцу, он тачно зна шта је добро а шта лоше за њега, и ту је суштина и на томе треба да радимо“, закључио је свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог   
    Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог.

    Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. 
     
    Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија  разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо.  Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог.    Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ  Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ   Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар)   Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
  9. Волим
    Aleksandra_A reacted to Драшко for a Странице, Празник иконе Одигитрије   
    Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.
    На овај дан се прославља и Преподобни Давид Солунски
    МНОГОБРОЈНИМ ЧУДЕСИМА СВОЈИМ ЗАДИВИО ЈЕ ЉУДЕ. Преподобни Давид родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији.
    Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.
    Тропар (глас 8):
    У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Давиде, радује се дух твој.
    Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.
    Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.
    насловна слика преузета са sr.wikipedia.org
    текст преузет са сајта Храм Христа Спаситеља, Црква Уб
  10. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, ВДС: Летовање у Грчкој за вишедетне породице   
    Љубав и гостопримство грчког народа и Грчке цркве као и лепота њиховог мора већ пету годину у незаборавној успомени српских вишедетних породица.
    Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско карловачке, са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, а на позив Високопреосвећеног Митрополита Китруса, Катеринија и Платамона г. Георгија, већ пету годину за редом у оквиру активности „Подршка породици“ организује бесплатно летовање вишедетних породица у Грчкој.
    Група од седам вишедетних породица са око четрдесеторо малишана, предвођена ђаконом Браниславом Јоцићем, окупила се 28. јула 2019. године испред Српске патријаршије одакле је отпутовала у Грчку. Сви сабрани, а посебно малишани, били су видно расположени. На путовање су кренули под заштитом Пресвете Богородице и њене свете иконе Млекопитатељнице. У току десетодневног боравка у Грчкој, осим што ће се купати у мору и играти на песку, они ће посетиће и многе цркве, манастире, археолошке знаменитости и Национални парк Олимп.
     
    Извор: ВДС
  11. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Из парохијске праксе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића: Приступање кивоту Светог Василија и Фанта   
    У једном од својих надахнутих предавања, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић поделио је са верним народом следећу причу из парохијске праксе:
     
    "Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем:'Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже:'Оче, је ли вруће?' Ја кажем:'Па, јест'...' Каже он:'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари!У суштини, Христос каже:'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете."
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Избор вере   
    Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру. Као пред „Витезом на распућу“ на слици В. Васнецова, пред кнезом су се појавила три пута: хришћанство, ислам и јудаизам. Док је сваки проповедник пред кнезом хвалио своју веру небески свет је замро у напетом ишчекивању. Шта ће привући кнежево срце? У ком правцу ће потећи живот многобројног народа?
    Царево срце је у рукама Божијим. И Бог често треба да призове једног како би преко њега обратио многе. То се десило с Владимиром. Али није само он био драгоцен у очима Творца. Драгоцен је сваки човек. И док је тада вођа бирао за све своје поданике данас свако бира за себе. У наше време небо свако мало занеми у очекивању, јер се сваког часа негде у свету бира поглед на свет, решавају се питања верског самоопредељења.
    Навикли смо да на питања вере гледамо као на питања целог народа. Као старозаветни Израиљ размишљамо у категоријама великих бројева: „сав народ је грешан – сав народ је свет“, „сви верују – сви су одступили“. Међутим, ситуација се одавно променила. Многе друштвене споне су се распале. Реч „саборност“ звучи архаично и скоро неразумљиво, зато сви знају шта значи реч „индивидуализам“. На плећа појединца (истаћи ћемо: он најчешће уопште није делија) пала је тежина личног верског избора. Да ли Бог постоји или не?! Ако постоји, у коју заједницу ући, по каквом закону живети, како се молити? Који фактор је одлучујући приликом овог избора: глас крви, ауторитет предака, лично искуство? Ово су више него озбиљна питања. Уколико човек не осећа њихову оштрину то рађа преступну лакомисленост, рађа саблазан да се на лак начин лече дубоке ране.
    Бојим се вере по навици. У случају да човек верује само због традиције и због порекла, своју непобитну истину имају и пагани, а кнез Владимир је прекршио обичаје отаца. Питање вере је питање истине. Ако традиција противречи истини, такву традицију треба одбацивати због јеванђељске новине, колико год векова да се налази иза ове традиције. Верско самоодређење у нашем свету и у нашој епохи, дакле, захтева пробуђену свест и унутрашњи огањ. Верско самоопредељење се најмање може спојити с миром самозадовољног човека.
    Наш народ чијих је неколико нараштаја искочило из колосека и нашло се у ватреном виру, добио је реалну прилику да поверује поново, да осети и схвати Цркву као истинску Мајку и Лествицу ка Небу, а не као културно-свакодневни привезак стварности на коју је навикао. Овај поклон је тежак као Мономахова царска капа, као мач Илије Муромца. Бог не даје ове поклоне било коме, већ само онима који су у стању да понесу ову племениту тежину. Враћамо се кући. Али се не враћамо у складним колонама, већ појединачно, као борци који су побегли из заробљеништва или су пробили опсаду. Процес повратка светињама временски се одужио и искомпликовао се хиљадама условности. Све ово захтева већу танкоћутност од пастира и већ уцрквљеног дела народа.
    Коме од нас није позната чињеница да су многи, врло многи људи пре него што су прекорачили праг и исплакали се пред Распећем или на исповести, обишли на десетине секти, пропустили кроз себе тоне верске литературе и старе хартије? Чињеница је врло добро позната, али је нисмо довољно свесни. Људи се не баве због глупости или лакомислености гимнастиком дисања седећи у чудним позама, не муче се зато дијетом и гладовањем, не читају зато књиге мудровања и не гледају зато с чежњом на Исток замишљајући Рерихове пејзаже. Људска душа тражи дубину. Чини јој се да је Црква окоштала у обреду и сувопарном морализму. Да би се Црква и истина зближиле у човековој свести, да би човек могао да понови речи апостола Павла о томе да је „Црква стуб и утврђење истине“ треба да пређе дуг пут. Док не пређе овај пут црквени живот му изгледа банално. А истина не може бити банална. И тако душа лута. И огледа се час у окултној пракси, час у искуствима развоја дубоких снага и способности у себи. Све је то, у суштини, лутање блудног сина „у далекој земљи“, све је то духовна глад која га тера да напаса свиње и да се храни њиховим жиром.
    Људи ће се вратити. Треба веровати у то. Треба то да желимо и да се за то молимо. Сачувај нас Боже тога да узмемо на себе лик старијег брата из приче, који није тражио млађег, којем млађи није недостајао, а кад је дошао, није се обрадовао и чак је почео да прекорева оца. Отац чека и воли. Блудни син се каје. И само старији брат злокобно тамни у задњем плану приче. Понекад блудни син и не долази кући само због страха од прекора старијег брата.
    Човека некад треба изгрдити, човек се може смиравати. Али га прво треба учити. Ако је он, уморан од духовног лутања, дошао сам, не треба га одмах ни учити, ни грдити. Треба се радовати због њега, јер је „био мртав и оживео је; нестао је и пронашао се“. Мистичне дубине Истока ће преварити својом празнином и испоставиће се да су године потрошене на медитацију узалуд проживљене године. Онда ће људи доћи у храм. Доћи ће гладни, чезнући за речи Божијом и за молитвом, жудећи за светим причешћем. Ако се налазимо међу исповедницима истине треба да чекамо ове људе, да извирујемо са прагова наших храмова. Да ли се враћају, да ли иду? И то је минимум наше одговорности, а да не говоримо о томе да им треба и помоћи и пружити руку.
    Вратиће се и протестанти. Нека се не врате сви, многи хоће. Јер већина их је крштена у детињству и у протестантизму су се обрели само зато што им је неко други, а не православни свештеник, први пут отворио Јеванђеље. Они ће се вратити, а ми ћемо сматрати да су у претходним заједницама били на специјалном курсу за проучавање Светог Писма. Таква је била Божија Промисао. То ћемо записати. Све се то дешава већ данас, али не толико масовно да буде приметно за малограђански, незаинтересовано поглед. Временом, по вољи Васкрслог из мртвих, овај процес ће падати у очи већини људи, и код нас, и у иностранству.
    Човек временом губи животну снагу. И цело човечанство као јединствени организам постепено се исцрпљује и слаби. Повећава се његов број и оно обраста техником, али ипак закржљава. Дакле, без обзира на ову општељудску ицрпљеност може нас очекивати период, врло налик ономе што је речено у Откровењу: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао Имена мога“ (Откр. 3: 8).
    Наша Црква ће временом у својим недрима имати мноштво хришћана који су прошли кроз замисливе и незамисливе духовне саблазни. Ове хришћане више нико и ничим неће саблазнити. Они ће бити способни за сведочење целом свету. Не фантазирам, већ говорим о ономе што је врло могуће и што лично предосећам.
    А до тада треба спорити, проповедати, читати и говорити. Треба устати, ако си пао, и будити друга ако је он заспао. Треба да прођемо кроз епоху верског колебања да бисмо се на крају опет с правом називали Светом Русијом.
    Само једно треба додати: свештенство на ове процесе треба да буде спремно боље од свих и пре свих.
     
    Извор: Православие.ру
  13. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Преподобни Максим Исповедник: О динамици тварног постојања   
    Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу. 

    Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу.
    Свети Максим Исповедник, 
    О разним недоумицама
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Волим
    Aleksandra_A reacted to Дејан for a Странице, Пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили   
    Наравно, ви нисте ни први ни последњи човек који размишља о смислу живота и вечности и који се суочава са овим питањем. Мислим да је ваш проблем у томе што сте одређене ставове поставили у погрешној логичкој вези. Бог жели да сви уђу у вечно постојање, односно да себе оцелотворе , кроз природни начин функционисања човекове личности, онако је Бог по свом предвечном промислу и наменио човеку. Ми се, међутим, суочавамо са последицом пада, односно погрешног човековог избора, који се и на личном нивоу актуелизује сваки пут када аутентичне вредности претпоставимо лажним, када небиће претпоставимо бићу и страсти природном функционисању наших богомданих енергија.
    Подсетимо се речи Апостола Павла Римљанима: „Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Aко ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.“ Рим. 7, 14-21
    Дакле, начин како поимамо и користимо богомдану слободу је погрешан, јер како би иначе желели једно, а чинили друго. У томе је суштина греха, јер грех је промашај, погрешна реализација намере. Другим речима, иза сваког греха се крије одређена добра намера, која се у неприродном функционисању наше оболеле природе окреће у погрешном смеру, па желећи добро, чинимо зло (сваки пут ка злу је често поплочан добрим намерама). Већ сам раније помињао важну разлику коју Св. Максим прави у поимању аутентичне тј. природне воље (θέλημα φυσικόν) која се манифестује увек позитивно и афирмативно према Богу и тзв. гномске воље (θέλημα γνωμικόν), која се креће у домену избора између добра и зла и коначно завршава у бунту против Бога. Наш проблем је у самом старту у томе што палу и оболелу вољу сматрамо за природни израз нашег личног постојања и слободе. Од те премисе можемо само да дођемо до читавог низа погрешних закључака, на пример да је Бог направио грешке у стварању јер свет није савршен. Управо та премиса је главна основа демонске философије да створени свет треба престворити, прерадити. Они су први револуционари који свет желе да преобликују на своју слику и прилику и за то им је потребан човек.
    Потрага за слободом је непосредно повезана са проблемом моралности. Посебан проблем настаје када се логика и етика сукобе са слободом. На пример, постављамо питање како можемо бити слободни, а око нас постоје одређени математички и логички закони које никако не можемо променити. Такође, дешава се да добри и честити људи трпе и страдају, а људи који чине зло уживају у удобном и мирном животу. Где је ту правда, где је ту Бог и смисао живота, а где савршенство света који је Бог створио? О овим питањима је нарочито писао Достојевски. Он нам кроз своје јунаке открива да је прави смисао човековог живота у самом постојању, бићу, а не у циљу и начину постојања, односно указује нам на аутентично православно поимање разлике између онтологије и етике. Свети оци полазе од тога да Христос није дошао да нас учини хуманијим, већ да победи смрт и дарује нам живот вечни. Наглашавање етике посебно је карактеристично за западно хришћанство што је многе мислиоце на Западу довело до питања која су разрешили једноставно чињеницом да Бог не постоји. Св. Максим то посебно истиче тако што је говорио да је циљ човека да оствари вечнобитије (пакибитије), а не просто добробитије. По Св. Максиму слобода се, дакле, састоји у одбацивању или прихватању самог постојања, односно бића.
    Овде долазимо до кључног питања смисла страдања, раја и пакла. Ако човек у својој слободи изабере небиће уместо бића, он изабира вечну смрт и пакао је реализација његове коначне слободе избора. С друге стране, одлука да прихватимо биће, често подразумева бол и страдање. Међутим, тим избором човек не постаје жртва принуде јер у чудесном апсурду он тек тада истински остварује своју слободу, односно слободу као љубав када вољно страда ради других. У томе је и најдубљи смисао Христовог страдања који крсним страдањем, љубави ради према палом човеку, побеђује у људској природи смрт, будући васркснут Духом Светим из мртвих и отворивши врата вечног постојања васцелој твари.
    Човекова слобода се најпотпуније реализује у евхаристијском начину постојања, управо зато што евхаристија подразумева заједничарење свих са Христом. У евхаристији постајемо колективни Христос задржавајући своје лично постојање које је увек у односу и у зависности од другога, и то је тајна будућег века. Кажете, како да осећате радост у евхаристији када се милиони муче у паклу. Само питање показује озбиљну замену теза. Ваш највећи проблем јесте само постојање пакла које видите као негацију Божије љубави, постојања и смисла сваког, па и евхаристијског живота. Међутим, пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили. Претходно сам у мојим одговорима писао да је идеја о кажњавању грешника у паклу, због наводно увређеног божанског достојанства и потребе да се Божија правда задовољи, у потпуности заснована на погрешном разумевању и Бога и нашег спасења. Следствено томе, спасење није избављење од пакла и мука, већ пуно остварење нашег личног постојања у Христу. Они који своје служење Богу, љубав према Богу и ближњима, као и вршење Божијих заповести, заснивају на страху од пакла неизбежно ће доћи до сукоба са логиком. Како волети Бога који мучи људе који му нису угодили, с правом се питају они који су се заплели у јуридичко поимање Бога и спасења. Управо овај проблем је довео до сасвим природног настанка атеизма на римокатоличком и протестантском Западу. Даље, по тој логици, ви сте сасвим у праву да би чак и боравак у рају са таквим Богом који милионе држи у паклу било мучна принуда. Православна традиција која се заснива на правилном схватању Светог Писма и учењима св. Отаца не познаје оваквог Бога. Он је пројекција оболелог човековог ума и његове логике. Атеисти су стога у праву што негирају постојање оваквог Бога. Њихов проблем јесте, међутим, у томе што одбацују да постоји Бог љубави који не само да састрадава онима који пате, већ Бог који је истовремено и са онима који су у рају и са онима који су у паклу. Разлика је само у томе што његову љубав једни доживљавају као блаженство и утеху, а други као муку и бол.
    На сличан начин неки западни хришћански учитељи тумаче првородни грех који не само што је за њих увреда Божијег достојанства, већ који захтева казну – смрт. Казна по њима долази због кривице која се преноси са једног колена на друго. Ми наслеђујемо по том учењу кривицу чак и када сами нисмо скривили. Неки критичари ових псеудо-хришћанских учења с правом су такав однос према палом човеку назвали крвном осветом. На римокатоличком Западу богослови су развијали учење да су светитељи они који су својим заслугама нашли милост Божију, а вишком заслуга Црква има и право да опрашта грехове. Ово учење довело је до теорије индулгенција која је била окидач за протестантску револуцију Мартина Лутера крајем 15. и почетком 16. века. Још раније, 1230. године доминиканац Хуго Сен-Шер развио је теорију о „ризници заслуга Христа и светитеља“ (thesaurum satisfactionum Christi et Sanctorum). Ову ризницу сачињавају бескрајне заслуге Христа и светитеља који су на располагању Цркви и која на основу те ризнице има право да опрашта грехове. О овоме су писали и схоластичари Алберт Велики и Тома Аквински, дајући богословско објашњење за индулгенције (опроснице) једно од најапсурднијих учења на хришћанском Западу. Римокатоличо богословље Средњег века је у потпуности засновано на бескрајним тумачењима јуридичких принципа. Бог кога то богословље описује стално је у сенци божанске правде која диктира и ограничава његове поступке и која је јача од његове љубави. Тај псеудо-Бог латинског Запада стално тражи жртву као компензацију за увреду. Зато и када се човек суочи са страдањем, а да није крив, увек мора постојати нека кривица, јер у противном страдање не би било логично и оправдано. Оптерећеност кривицом је један од главних покретачких мотора вере на Западу што је тако неизбежно довело до тога да западни човек једноставно збаци тај мучни јарам и прогласи смрт таквог Бога. Књига о Јову је од почетка до краја деманти тог учења о нужној кривици, које логику и морализам ставља изнад бића, слободе и љубави. Библијски Бог је изнад људских и моралистичких појмова добра и зла. Истина, у Св. Писму налазимо да је Он често љубоморан, да се гневи, да кажњава. Да ли је онда то у супротности са милосрдним Богом човекољубцем, кога нам открива Христос. За оне који иду путем богопознања ту нема супротности јер пасусе у Старом Завету треба разумети у контексту Божије љубави, јер ако се он гневи не гневи се из страсти и злобе, већ љубави ради, као отац који грди своје чадо које иде на руб провалије и може да пострада, као љубоморни женик који пати због блуда своје љубљене, тј. душе док она лута клањајући се идолима овога света. Данашњи хришћани често живог библијског Бога своде на неку позитивну безличну енергију, али Бог је личност која тражи живи однос са човеком, тај однос боли и није једноставан, он дубоко ангажује и не оставља равнодушним. Пребивање у Богу је стална борба, стални сусрет личног Бога са нашом личношћу, а не нека безлична и анестезирана нирвана далекоисточних мудраца.
    Наравно, у православној традицији правда је неодвојива од љубави и хвала Богу да Бог суди по својој љубави, а не по јуридичкој правди, јер ко би се спасао? Бог није смрћу казнио палог Адама, већ је смрт, која је својствена свему створеном из ничега, наступила као природна последица погрешног избора, одвајања од извора живота. Смрт је као отров ушла у људску природу и тако се преноси са поколења на поколење, дакле не као кривица, не етички, већ онтолошки. Св. оци уче да смо постали смртни, јер смо рођени од смртног, а не зато што смо наследили кривицу. Такође, актуелизација смрти, којој су човек као и васцела твар потенцијално били склони и пре пада, израз је и чудесне Божије милости после пада, јер би у противном пало стање постало вечно стање одвојености од Бога. У ширем смислу све је то део и Божије педагогије и предвечног промисла да се васцела творевина уведе у вечно постојање преко Сина Божијег који ће у времену постати човек. Будући да стари Адам није у томе успео, онда је то остварено преко Христа , новог Адама, који је да би победио смрт сам вољно као човек окусио смрт и погазио њену силу као Бог. Нама су отворена врата вечног живота у Христу, али да бисмо постали баштиници вечности потребно је да сами то слободно прихватимо јер Бог ништа не даје на силу. Крштењем и евхаристијским животом ми улазимо у вечно постојање. Зато смрт коју биолошки морамо да прођемо не пролазимо тако што идемо у ад, већ у Христу улазимо у нови живот.
    У центру вашег интересовање очигледно је пакао, који је за вас негација Божије љубави. Проблем у тој поставци јесте што и у рају као и у паклу постоји Божија љубав, али се различито доживљава и манифестује. Пакао према учењу већине православних отаца није простор, већ начин (не)постојања. Бог ће када прође обличје овог света и века све обасјати својом љубављу која је као огањ. „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.“ 1Кор 3, 13. Они који су изабрали биће наспрам небића, љубав наспрам мржње, дела светлости наспрам дела таме, они ће бити спашени, односно препознаће ту светлост и огањ као живог Бога и вечну радост, и наставиће да узрастају у радости вечног постојања којој неће бити краја. Они, пак, који су изабрали пут смрти у овоме животу, који су изабрали да постоје као индивидуе у својој себичности и самољубљу, наставиће тако и у вечности и ту исту Божију љубав доживљаваће као вечну муку, бол, шкргут зуби. Што их Бог више буде грлио и љубио патња ће бити већа и сами ће хтети да иду у још већу изолацију од Бога, у већу таму, у мрачне дубине тартара. Дакле, једна реалност, Божија доброта и љубав, доживљава се на два потпуно различита начина. Бог зато није онај који шаље људе у пакао да би се мучили, већ сами људи бирају таму још у овом начину постојања, удаљујући се од Божије љубави коју не разумеју, не прихватају, која их пржи и пали. У примерима егзорцизама демони у опседнутим људима присуство свештеника, молитве, освећене водице, знак крста и сл. доживљавају као муку и бол, иако је за људе који траже Бога и његову љубав то извор велике радости и утехе. Тако је и са људима који доживљавају и Литургију, и причешће као муку. За њих је заједница лишавање слободе коју виде у афирмацији свог индивидуализма и самољубља. Они су заправо већ на путу погрешног избора. За њих је Бог неправедан и, коначно, за њих лично више не постоји. Пакао је зато вечни начин (не)постојања у самоизолацији, кроз лични и слободни избор. За разлику од овог стања у коме живимо које подразумева време и простор у будућем веку неће бити тих категорија и један моменат биће вечност, зато избор који направимо у овом свету и веку остаје као вечни начин постојања наше личности. Погледајте колико и у овом животу имамо примера у којима што више љубави показујмо према онима који нас ненавиде, њихова мржња је још већа. Ако некога омрзнемо, не само његово присуство већ и сама помисао на њега уноси нам немир и муку. Мржња не постоји сама по себи већ је негативни израз љубави и зато је у љубави увек супротно јер заједница са вољеним бићем за нас је сама по себи радост и блаженство.
    Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор. Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања. То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.
    Морам да кажем, драги брате, да ме стога дубоко брину ваше речи да због страха од вечних мука и немогућности да то логички помирите са Божијим постојањем и његовом добротом не можете да живите као хришћанин. Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију. Зато је немогуће да пакао вечно не постоји, зато Црква никада није прихватила Оригенову апокатастазу (васпостављење свега) јер би у том случају човек био неслободна личност, тј. не би носио лик и подобије Бога који га је створио.
    Питамо се шта бива са онима који нису православни хришћани, или нису уопште хришћани и који који никада нису чули истину о Богу. Немамо дефинитивних одговора, али упознавајући љубав Божију можемо да будемо уверени да ће сваки човек који у свом срцу тражи Бога и његову љубав, у дан Суда, када светлост Христова све обасја, препознати тог Христа као Бога коме је не знајући тежио цео свој живот, лутајући можда у разним религијама и учењима. У свакој религији има понешто истине јер човек у свом природном коду носи сећање још од Адама на заједницу са Богом. То колективно, (да искористим реч) архетипско сећање, нашло је израза у разним религијама, митовима и учењима. Међутим , то „сећање“ само је магловити одсјај оног истинског знања које долази од заједнице са живим Богом, и које је у последња времена објавио сам оваплоћени Логос и преко Духа Светога њиме надахњује Цркву. Као хришћани можемо са сигурношћу рећи да се без Христа нико не може и неће спасити и да својом врлином и добротом нико не може сам ући у вечно постојање. Али, исто тако можемо рећи да Бог неће оставити ниједног човека у мраку и аду, а да му не пружи могућност да на неки нама несхватљив начин направи свој избор између вечног живота и вечне смрти. Многи траже Бога, иако га не познају, труде се да му служе у оним верама и традицијама у којима су се родили, а многи у свом животу никада не упознају аутентично хришћанство. Али, ко нам може са сигурношћу рећи да у дан Суда и такви у Христу неће препознати свог Бога, и заједницу са њим доживети као вечну радост? Исто тако и неки хришћани који искрено не траже Бога и не верују у Њега, већ у неку пројекцију свог оболелог ума, светлост Божију доживеће као муку и патњу, као што је већ вероватно доживљавају и у овоме свету. То, наравно, не значи да није важно у којој вери живимо и да је важно да само живимо „добрим и моралним животом“. У томе је грешка разних синкретиста. Свети оци нас уче да спасење није питање етике, већ онтологије. Зато дубоко верујем да ми никада не можемо својом логиком ограничити пучину Божијег милосрђа, као што не можемо одбацити могућност да Бог себе објави и онима који га нису упознали на начин како смо га упознали ми. Црква се не исцрпљује само у својој институционалној и видљивој форми, већ представља козмички догађај. Својим сједињењем са створеном природом и вазнесењем те природе у свом васкрслом телу „о деснују Бога Оца“ Христос је неповратно вечношћу заквасио васцелу творевину. Зато у Цркви потенцијално учествује и Духом дише свака твар. Колико ће свако себе реализовати у Цркви тј. остварити као богостворена личност, односно изабрати између бића и небића, зависи од свакога понаособ.
    Апостол говори о овим стварима у целој 2. глави Римаљнима. Подсетимо се барем следећих стихова: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 12-15).
    Архимадрит Сава Јањић
  15. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Свети Јован Златоуст: О сујети   
    Пита их штедећи: Ко је межу нама који га може угасити? Дјело је онога који је и поставио подвиг да на наше молитве пошаље ангеле своје, да као неким ужадима завежу (ιλαμόν) њена срамна и бестидна уста и тако одстране је. Но, Подвигоположник ће то учинити онда, када ми, пошто она буде одстрањена, ка њој више не будемо тежили. Ако их, пак, Онај који је кадар да заповиједа да одступи од нас ова ужасна звијер, а ми, пошто се од ње избавимо и пошто она буде сузбијена у сопствену јазбину, уставши са бројним ранама, овој опет почнемо да тежимо и куцамо њој на врата и упињемо се да је отуд изведемо, онда нам се (Бог) неће више смиловати нити ће нас поштедјети: „Јер ко ће се смиловати, кад се (Писмо), забављају (Сирах, 12,13) која је змија ујела и (свима) онима који приносе (жртве) звјерима?“

    Шта дакле? Како да се ослободимо од злог и лукавог демона? Јер ради се заиста о демону који има привлачан изглед. Као кад би неки демон узео на себе лик блуднице, и окитивши се силним златом и обукавши у мекане хаљине, намирисан мноштвом мириса, претворио се у жену сјајне спољашности, прикривши сву претјераност своје љепоте. И када би се потрудио да узме изглед девојке такве доби, која би понајвише мамила душе младића, у самом цвијету младости, опасан златним појасом, а вјешто сплетеним власима на глави, сличним персијској пунђи (κεωβύλφ). И када би на главу ставио дијадему, голе власи уденувши у многе украсе, и сав сијајући од златног накита и драгога камења око врата. И када би, као веома млада блудница, стао у осами испред куће, градећи се да се боји да је ко од пролазника не узме? И као када би послије тога увевши га у дом, одбацио сву ону љепоту, показујући се црним, распаљеним и дивљим, као што је својствено демону, чини избезумљен смртнога кога спопадне докопавши мисао му душе обрвавши оргија бахато. Управо је такав лукави демон сујете.
    Има ли шта да од њеног изгледа љепше? Или нешто привлачније? Међутим, ако видимо да је у питању маштарија и лицемјерје, нећемо се ухватити у мреже, нити ће нас чадор поклопити. Оно што је речено (у Светом Писму) за блудницу, може се с разлогом рећи и за ову: „Мед капље са усана жене блуднице“ (Приче С. 5,3). Човјек не би погријешио када би то исто рекао и за сујету.
    Јер какав је плод Содоме, таква је и сујета: и њему је спољашњост сјајна, па онима који гледају одају утисак здравих плодова. Ако пак узмеш у руку крушку или јабуку, спољашња кора се под прстима одмах проваљује те се у прах и пепео претварају. Таква је и некако сујета. Споља гледана чини се велика и дивна, а прихваћена нашим рукама одмах у прашину нашу душу врже. А да је сујета таква, види се са много страна. Елем, хоћеш да прво почнемо са спољашње стране?
    Пуни се позориште и сав народ сједа пружајући свечани призор од толико састављен лица да се често и сама зграда и горњи спрат покривен тијелима људи, тако да се ни цигле ни камење не могу видјети, него само људска лица и тијела. А када прије свих уђе частољубиви муж који их је окупио, одмах сви устају и као из једних уста пуштају један глас, сложно га називајући покровитељем и предстојником заједничког града и руке испружајући. Потом га са највећом између свих реком сравњују као пуноћу части и поштовања и оно што излива са изобиљем вода Нила упоређујући, и тврде да је он прави Нил дарова. Други опет још више му ласкајући, сматрајући да је овај примјер, примјер Нила ситан, остављају ријеке и мора, и у средиште постављају Океан, тврде да је он управо то – оно што је Нил по водама, овај је по части и поштењу! Једном ријечју ни једну врсту похвале не запостављају.
    Сјајан је изглед сујете! Али ви ми се сјетите примјера дјевојке са којом смо сравнили демона, окитивши га златом и у узраст жељен га довевши, и видјећете да нема велике разлике са овом сликом. Шта бива после овога? И он се њима поклони, и сам им ода част, па седа слављен од свих присутних, желећи свакоме од њих да постану то што је он, и одмах да умру. И пошто се уложи много злата, сребра, коња, хаљина, робова и уз све то потроши много блага, поново га испраћају са многим похвалама. Но, више их нема толико: када се заврши представа свак хита своме дому. Потом се код куће припремају многоцени ручкови, настаје силно гошћење, мноштво мириса и велика светковина дана. У касно поподне опет исто, и тако два до три дана. Пошто, дакле, све потроши и безбројне златнике, тада се тек покаже ништавност ове славе, пепео и прах.
    Кад најзад код куће сведе рачуне и схвати да је прекомерно потрошио, тада јауче; Докле год ужива у својим жељама, као од неке медовине опијен сујете, трошиће како му се хоће и не помишљајући ни најмање шта губи. Али када се поврати у своју унутрашњост у којој господари демон сујете види тада да је тренутак прошао, светковина окончана, види да су гледаоци напустили позориште, да нико реч не проговара, да новчани губици нису умишљена ствар већ да је стварно изгубио свој иметак; тада схвата да је све то био само пепео.
    Ако пак више него што има потроши, осиромаши и сбијен с ногу почне да проси насред трга, тада нико од оних који су га звали заштитником ни руку да му пружи, чак се радују томе што се догодило. Чак и онда кад су му клицали, уједала их је завист и сматрали су као утјеху за своја зла његово (зло): да он који је био постао тако славан, има да постане бједнији од свих. Када се нико не примиче и руку не испружа – има ли шта од тога јадније? Шта више зар није достојно плача? Има ли шта од тога теже?
    Зар баш никога не знате коме се ово догодило? И то не само да му руке не пруже, него насупрот и да га оптужују они који су га хвалили. Зашто је, кажу, бијесан? Зашто славољубив? Зашто је даривао блудницама и глумцима? Неблагодарни човече, зар му се ниси баш ти дивио? Зар га ниси ти хвалио? Зар га ти ниси до овога довео својим пљескањем и похвалама? Зар га ниси звао Нилом? Океаном? Зар ниси читаве дане проводио у похвалама њему? Откуд да се тако неочекивано промијениш? И кад би требало да се сажалиш, ти га што више нападаш? За оно зашта си му раније пљескао? Јер ако кад видимо некога кажњеног за оно зашта смо га осуђивали, нисмо толико окамењени да се не сажалимо, када видимо некога да је доживео зло због онога због чега смо га хвалили, зар не би много више требали да се сажалимо? Сада осуђујеш? А када ти је приређивао светковине, када си данима остављао своје (послове), зашто то не осуђујеш?
    Зар не видиш ђавоља посла? Какви су плодови сујете? Ја рекох – прах и пепео. Сад видим – не само прах и пепео него и огањ и дим. Јер се та ствар завршава не само на пуној бескорисности, него и на упадању у зла. Прах и пепео би био у случају губитка много чега а не добијања ничега; но тако не бива код оних који ово доживе о чему сам говорио.
    Шта дакле? Кажу кад их многи поштују и диве им се због оних примједби, зар је то мали плод? И те како мали. Јер није то велика част о којој управо што је било ријечи: бити блаћен, осуђиван и клеветан. А што се тиче оних којима се указује почаст? Не почаствују њих због пријетњи, него због ишчекивања масе да им опет приређују гозбе. Ако тако чине за оно од раније (претходно) зашто их онда нападају кад немају? Зашто им се чак и не приближавају него их презиру распусницима и биједницима их називајући? Зар не видиш да је сујета заиста нека врста лудила.
    Но, оставимо ову врсту (сујете), својствене једном или другом, и пређемо на другу. Ако неко каже: а шта са онима који умјерено троше за вријеме градских слава? Реци ми, молим те, каква је (од тога) корист? Јер пролазна је и њихова слава и глас. А да је то тако, кад би им неко дао да бирају између узимања онога новца, макар то била трећина или још мањи дио, или да уопште не чују такву похвалу, мислиш да се не би хиљаду пута опредјелили за ово (прво)? Јер ако су они спремни да учине за један динар толико срамотних и прљавих ствари, шта би тек урадили за толики новац узалуд потрошен?
    Овдје ћу упутити ријеч нашим вјерницима који гладноме Христу и без потребне хране, неће баш ништа дати. Оно што они чине (дају) блудницама, глумцима и свирачима само да би били на гласу, то ови не дају (чак ни) ради вјечног царства.
    Но да пређемо на другу врсту таште славе (сујете). Која је то? Она је својствена не једном и другоме но многима: Радујемо се кад нас хвале и због ствари за које смо свјесни да немамо никакве заслуге. И сиромах све чини да би се обукао у лијепо рухо, ни ради чега другога сем да га маса хвали. Често премда је у стању да себе послужи, изнајмљује слугу не ради потреба него да не би изгледао понижен служећи себе. Ради чега, реци ми, у свако доба сопственим рукама послужујући се, сада хоћеш да те служе руке другога? Потом, ако стекне нове златнике и сасуде сребрне купује и раскошну кућу. Па и то без икакве потребе. Кад би то било због потребе већи дио човјечанства био би изгубљен и разорен. Ево шта хоћу да кажем: Постоје нужне ствари без којих нема живота, као што је на примјер родност земље нужна ствар: ако она не доноси род, нема живота; одијело за покривање, кров и зидови и обућа, то је нужно а све друго је сувишно. Ако би пак и оно било нужно, човјек не би могао живјети без слуге, као што се без овога не може живјети, већина људи би пропала, јер већина нема оне који им служе. Ако би било нужно употребљавање сребрног посуђа, и без њих се не би могло живјети, онда би већина људи пропала, јер већина њих нема сребра. Ако пак неко каже онима који имају сребра: шта ће ти то посуђе? Кажи разлог, и за какву је оно употребу? Ништа друго не би могао навести, осим почасти од стране мноштва: „Имам га да би ми се дивили и да ме не би презирали па га опет скривам да ми не завиде или ме угрозе.“ Има ли шта горе од овог безумља? Ако га имаш због похвале од многих, свима га показујеш, а ако се од зависти бојиш, није га добро ни имати!
    Да наведем још једно безумље? Често неки себе лишавају најнужнијих ствари, пропадајући од глади, али посуђе не занемарују. А ако их упиташ о томе „дужан сам чувати своје достојанство“, одговарају. Какво достојанство, човјече? Није у томе човјеково достојанство! Тада би био понижен великим понижењем праведни Илија и Јелисеј и Јован, јер ништа друго није (Илија) имао сем кожуха и имао је потребу жене удовице, и то сироте, и просјачки живео долазећи на врата те сироте жене и изговарајући ријечи просјака. Јели се и Јелисеј понижавао зато што га је сирота хранила? Да ли се понижавао и Јован зато што није имао ни хаљине ни хљеба? Једно је понижење (срамота) бити богат, и то велика срамота. Јер њиме човјек задобија славу суровости, разблудности, сулудости и надмености, таште славе, животињства. Није достојанство ношење лијепих хаљина, него је достојанство у украшавању (опасавању) добрим дјелима.
    А многе чујем како се томе диве. Тај и тај је достојанствен: „Кревет му је раскошан, мноштво посуђа од бронзе. То је човјек домаћин! Зашто приговараш нама, говори, који ово поседујемо, треба приговарати онима који имају више од нас.“ Постојећима преко вас још више њих прекоријевам. Јер ако не допуштам оправдање онима који мало имају, утолико прије то важи за оне који много поседују. Достојанство није сјај куће, нити раскош тапета, ни драгоцјене простирке, ни украшени кревет, ни мноштво рогова. Све је то изван нас и нема никакве везе с нама. Оно што се нас тиче јесте умјереност, презир новца, презир славе, исмијевање почасти гомиле, сматрање ни зашта људских ствари, пригрљавање сиромаштва, превазилажење природе врлинским животом. То је благообразност, то слава, то част. А ово је узрок свих зала од самог почетка.

    превео са грчког
    митрополит Амфилохије (Радовић)
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Oбјављено Марково Јеванђеље , Јованово Jeванђеље преведено први пут на угрожени сибирски језик Чулим   
    Представници малог аутохтоног народа Чулим из Сибира туркијског порекла, чије име потиче од реке Чулим (притока Обе), углавном живе у Тегулдетској регији централне руске провинције Томск. Према попису становништва из 2010. године, број Чулима који живе у Русији не прелази 360  душа. Етничка група Чулим настала је у 13. и 14. веку и касније је у великој мери асимилована од стране Какаса и Руса.
     
    Остало је само неколико изворних говорника Чулима, а језик је у опасности да потпуно изумре. Стога су отац Алексеј Самсонов, начелник Мисионарског одељења Томске епархије Руске православне цркве, и  аутохтони Чулим Василије Габов и лингвиста Томског државног педагошког универзитета Валерија Лемска радили на превођењу Јеванђеља по Марку на овај угрожени језик, како би помогли да се чулимски народ подучава својем матерњем језику.
    Превод је завршен у фебруару прошле године, а сада је званично објављен.
    Отац Алексеј је 12. јуна добио прво издање Марковог Јеванђеља на чулимском језику. Са издањем у 400 примерака, већина књига ће отићи у библиотеку у селу Новошумилово у регији Тегулдет, где ће културни центар бити основан како би сељаци учили свој језик. Неколико примерака превода чуваће се у библиотеци у Томској богословији, а око десетак ће бити послато у село Пасечноје у Краснојарску, где такође живи неколико стотина Чулима.
    „Моја највећа радост била је када сам превео Јеванђеље са Василијем Михаиловичем Габовом. Било је занимљиво и узбудљиво, и стрпљиво смо дуго чекали на објављивање првог издања ”, рекао је отац Алексеј.
    „Сада, поред Марковог Јеванђеља, већ смо превели Јованово Јеванђеље, а Василије Михајлович преводи треће Јеванђеље , Матејево,“ приметио је он.
    Већина Чулима исповеда православље, иако неке шаманистичке традициј и даље опстају. 12 Чулима је крштено у селу Новомушилово у пролеће 2017. године, а још 70 је крштено у фебруару 2018. године у селима Чиндат и Пасачноје.
     
    Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  17. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Технологија и мит: критика пасивног приступа   
    Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (1Сол 5, 9–10), која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (1Сол 5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 1Сол 5, 23).
     
    Наведене речи сажето представљају апостолску смерницу за плодотворно ишчекивање другог Христовог доласка и краја света, који је тематизован у недавно објављеном тексту под називом „Када кажу: мир је и сигурност… (1Сол 5, 1–3)“. Из текста сазнајемо да значењски слојевита новозаветна метафора доласка дана Господњег најављује „у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај“, али кроз поређење с доласком лопова у ноћи, које по себи може имати вредносно негативна значења. Аутор наглашава да је Христов долазак упоређен с лоповом у ноћи „у оној тачки у којој треба нагласити сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади“, те стога метафора у целини треба да подстиче на будност и делање.
    Ипак, изгледа као да у хришћанској рецепцији другог доласка понекад у први план избија нека друга перспектива, пуна негативног набоја. Тако нпр. у тексту под називом „О Антихристу и електронском ропству“ налазимо да се овај жељени и ишчекивани догађај више повезује са доласком антихриста: „Ми већ слутимо шта ће све доћи. Морамо се добро чувати од оног што се спрема. Да бисмо сачували своја чела и своје десне руке од печаћења антихристовим печатом, не требамо да пристајемо ни на документа која су са његовим жигом. У овој првој фази, фази електронских докумената, човек још може да се покаје. […] Међутим, онај који буде запечаћен жигом антихристовим, на чело или десну руку, он се више не може покајати и његова душа постаје невеста антихристова, или, боље речено, блудница антихристова. То је друга фаза и у њој нема покајања за запечаћене.“ Према наведеним речима, сусрет с будућим доласком не представља позитивни подстицај на будност и делање, већ стимулацију страха, чувања и негирања. Питамо се нису ли понекад и други неизвесни догађаји и друштвене појаве амбивалентног потенцијала, слично другом Христовом доласку, виђени из хришћанске перспективе не као подстицај на грађење међуљудских односа у љубави и радости, већ као разлог за страх, одбацивање, подизање тешких баријера, иза којих се пасивно и привидно чува мир и стабилност хришћанског друштва.
    Наведени чланак „Српских брзих интернет новина“, који доводи у везу крај света и електронско ропство, само је један у низу свакодневних коментара и критика у којима се истиче нехумани, деструктивни и надмоћни аспект савременог технолошког развоја. Циљ овог текста није да оцрни или оправда учинке савремене технологије, већ да доведе у питање уобичајени приступ овој теми, у ком хришћани заинтересовани за очување друштва неретко граде површне поделе на постојеће, стабилно друштво и претеће појаве, представљајући себе и друштво као њихове потенцијалне жртве. Притом се често прибегава зловољном и пасивном коментарисању ради заштите од опасне претње која споља надире, а ређе се поставља питање како да одређеној појави приступимо делатно у реалности црквеног живота, одговарајући адекватно на оно на шта нас Бог позива.
    Различити аспекти савремених технологија
    Грчка реч τέχνη, која се крије у корену данашњег технолошког развоја, назив је за вештину, стварање, произвођење. Према грчкој митологији, вештина има божанско порекло – Прометеј ју је украо од богова и људе обдарио њоме. И поред оваквог митолошког порекла и чињенице да је технологија, нарочито последњих деценија, поље велике креативности, развоја и доприноса, данас су у разговорима о друштвеном очувању именоване готово увек мрачне стране савремене технологије. На пример, често се наводи чињеница да развој модерних технологија омогућава неконтролисани и нежељени продор у приватност појединца. Њена лоша страна може бити и стицање зависности од модерних средстава комуникације. Свакодневна виђамо људе који се налазе заједно у истом простору, а свако је свом својом пажњом усредсређен на телефон у рукама. Честа је и жалба забринутих родитеља да се њихово дете забавља и дружи само преко компјутерског екрана. С разлогом постоји бојазан да би пуноћа аутентичног чина непосредне комуникације, у којој су ангажована сва чула и сва пажња саговорника, у виртуелним ћаскањима могла бити сведена на површни, испразни акт, који се одвија у замишљеном свету сопствене изолације. С обзиром да је комуникација посредством друштвених мрежа лишена непосредног контакта између саговорника, она представља плодно тло за многе облике завођења и манипулације. Коришћење модерних технологија заиста пружа примамљиву врсту комфора, који води ка отуђењу уколико му се неумерено препустимо.
    Други за човечанство деструктивни утицаји убрзаног технолошког развоја евидентни су и бројни, и оправдано је њихово критичко сагледавање, јер критички отклон према непромишљеном коришћењу лако доступних производа, које данашња технологија креира и нуди, позива на очување човекове личности и аутентичних вредности међуљудских односа. Посебно је корисно то што критички приступ овим појавама подсећа човека на његову слободу да изабере не само оно што му је доступно већ и оно што му заиста користи (уп. 1Кор 6, 12). Међутим, забрињава то што је у мисаоном свету данашњице веома присутна слика човека као роба модерних технологија, супротна оној из мита о Прометеју, у којој је техника схваћена као дар човеку, украден од богова, и као средство човековог ослобођења, креативности и развоја.
    Константно се у данашњима разматрањима и полемикама о друштвеном интегритету превиђају многобројних позитивни аспекти технолошких добара. Појава интернета донела је револуционарне напретке и олакшања у нашем свакодневном животу: у комуникацији, пословању, учењу, информисању, разоноди. „Интернет некада показује да за свет има наде. Себичност која преовлађује у свакодневном животу наше стварности бива поништена у виртуелном свету. Кроз коришћење разних сервера људи бесплатно деле своје власништво (филмове, књиге, музику). Улажући напор и труд који за циљ имају да се садржај подели што већем броју људи, виртуелна реалност даје отпор глобализацији и гажењу сиромашних, којима би многи од ових садржаја остали недоступни.“[1]
    Никада у историји припаднику ма ког друштвеног слоја и пола, становнику било које земље, човеку обесправљеном или маргинализованом због новчаних недостатака или ма којих других особина које друштво радо жигоше, нису биле дате веће шансе да нађе жељене информације, да се повеже с људима сличних потреба и интересовања. Помоћу интернета постало је могуће сопственим ангажовањем и способностима превазићи различита ограничења. Комуникација и сарадња с људима из далеких земаља без икаквог нарочитог новчаног издатка, запослење у територијално далеким фирмама према одговарајућим радним способностима, приступ информацијама и књигама које могу проширити видике – све то више није ствар новчаног и класног престижа, нити ексклузивна привилегија. Чак и најбољи универзитети света чине научне курсеве доступнима. Све ово многе људе мотивише да се осећају као житељи света, а не заточеници спутавајућих локалних средина. Интернет пружа мноштво начина да људи поделе своје интимне проблеме или размишљања, а да не буду осуђени или деморалисани, већ подржани у решавању недоумица или ношењу свог бремена. Кроз различите презентације пружа се прилика да сазнамо искуства и закључке људи дуго посвећених одређеној области. Ако појединац може постати нечији плен коришћењем савремених система комуникације, исто тако може помоћу њих наћи излаз из репресивних друштвених система. С друге стране, оставши и за тренутак без интернета, сваком се може десити да осети беспомоћност и потиштеност у сусрету са собом. Да ли је онда човек заиста постао плен, роб и жртва ових технолошких добара? Ово нас води другачијем приступу теми и потрази за жариштем проблема.
    Губитак слободе или одговорности?
    Добро је загледати се у одраз модерних технологија на данашње друштво, али пуко коментарисање, а посебно наглашавање негативних страна, није нам од велике помоћи уколико се занемари наша улога и одговорност у додиру са светом технике. Изгледа да јој пасивном застрашеношћу и негодовањем само дајемо аутономију да постане алтернатива реалном свету. Често се у овако сведеном приступу превиђа чињеница да су управо људи они који употребљавају технолошка достигнућа, чинећи их кориснима или деструктивним.
    Пука критика опасних и лоших утицаја удаљује од питања зашто нас технолошка достигнућа привлаче, освајају, деградирају и да ли ми можемо променити нешто у својој средини и свом понашању, у односу према себи, другим људима и друштвеним појавама, да бисмо променили ситуацију коју оштро критикујемо. Такође, ретко постављамо питање шта можемо учинити да комуникацији с особама које су нам у непосредној близини вратимо пуноћу, тако да телефон макар тренутно буде запостављен. Или каква је та стварност из које се радо бежи у виртуелне светове? Можемо ли је повремено учинити квалитетнијом, местом радости и уточишта? Осим бојазни да ћемо интернетом бити ухођени, треба обратити пажњу и на то колико смо данас уопште заинтересовани за другог човека. Ако негодујемо што дете радије бира компујтерске програме од породичне атмосфере, треба се запитати и да ли је изван рачунара тој младој особи заиста понуђен неки други, квалитетан облик дружења и релевантан начин да задовољи своја интересовања, као и живи пример плодотворне употребе времена. Колико се трудимо и проналазимо начине да помогнемо некоме ко је постао жртва интернет манипулација? Да ли бар као хришћани градимо заједнице у којима се свако осећа довољно повезан, запажен, потврђен, подржан, тако да за ово не тражи сурогате на друштвеним мрежама? Ако смо незадовољни и неповерљиви према томе куда нас технологија води, добро би било размотрити и меру и квалитет наших залагања да разобличимо имитацију слободе коју нуди савремена технологија, а да искористимо њене чари вештине у примарном значењу које она има – да људима служи и помаже у развоју, промени околине, актуализацији сопствених способности и дарова.
    Пред чланове Цркве поставља се још једно питање у вези с употребом модерних технологија: да ли сва средства актуелног животног контекста користимо не само за пуко очување вере већ и за њено ширење и делање њоме. Ако као хришћани приступамо друштвеним појавама подржавајући их или дискредитујући, као да нам је једини циљ да постојеће хришћанство чувамо од сумњивих уплива, ми доводимо себе у позицију пасивних посматрача и оштроумних, али неплодних чувара. То подсећа на слугу некорисног, лењог и злог, који је, будући у незгодној ситуацији, дароване таланте сакрио и закопао (Мт 25, 14–30; Лк 19, 12–27). То такође подсећа на нараштај који није у свом контексту препознао присуство небеског царства, иако је био припремљен и позван на то (Мт 11, 16–17). У том смислу, док ми о њима причамо, можда они људи који креирају и креативно користе савремене технологије представљају, по својој креативности, инспиративне примере. Познато је да су први апостоли за своје циљеве – проповеди радосне вести – користили грчко-римске културолошке обрасце. О томе нарочито сведоче посланице апостола Павла. Примарни циљ апостола и светих отаца био је да „егзегезу учине корисном у складу с потребама, у потрази за оним што ће бити корисно у датом тренутку и за њихову публику“.[2] Можемо замислити колико би апостолу интернет скратио муке путовања, како би посланице биле записане у дигиталном облику због њихове ефикасности, премда би се Павле одговорно сукобио с лошим последицама информационих система, друштвених мрежа или средстава телекомуникације.
    Нема сумње да је Бог нас и наше доба обдарио свим могућностима за умножавање таланата, за изградњу квалитетног друштвеног живота, и да од нас ово захтева, јер „Царство Божије нам даје пут да у оквирима датог простора и времена, уз сва ограничења, покушамо изразити Царство Божије, једно ново искуство које ћемо сведочити свету“.[3] Први корак на овом путу могао би бити прелаз од пасивне загледаности у негативне ефекте друштвених појава ка афирмацији позитивног у њима, а затим ка личном уделу и одговорности у креирању неког решења, алтернативног предлога, макар ситног побољшања животне атмосфере, која би делом одвукла пажњу од виртуелних светова. Можда је довољно развити свест о томе да су савремене технологије само могућа допуна свету у којем живимо и да га не могу сасвим заменити, те да нас ова допуна не може угрозити у мери у којој је не овластимо за то. С друге стране, свету око нас не можемо помоћи ако то не чинимо у складу с реалним околностима и правим потребама друштва у којем живимо. Не можемо помоћи негирањем појава које су око нас и пред нама, јер тиме свету нудимо само још једну једнако изоловану, нереалну и неплодну алтернативу.
    Апостолски позив на будност није затварање пред вишеслојним, неизвесним и значењски амбивалентним друштвеним догађајима. Бог нас је позвао на адекватно и одговорно учешће. А оно се може одвијати у радости и љубави само ако нисмо нетремице загледани у застрашујуће потенцијале надолазећих догађаја, чинећи себе жртвама тих ’утвара’, већ ако спознавши сопствене дарове и призив, будно покушамо да постојећи животни контекст на најбољи могући начин уткамо у Христово спаситељско дело, одговорно умножавајући дарове, развијајући вештине, градећи односе и тражећи начине да уочимо и користимо добре потенцијале свега што нам долази у сусрет и што нас окружује.
     
    Извор: Теологија.нет
  18. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, У Подгорици одражан Тројичиндански сабор за одбрану светиња и прочитан проглас у духу мира, љубави и узајамног поштовања   
    На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња.
     
     
    Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе.

    У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

    Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он.

    Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије.

    Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика.

    Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије.

    Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања.








     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Бесједа Митрополита Амфилохија на Тројичинданском сабору: Љубављу ратујемо против зла, безбожништва и нечовјештва кроз вјекове!   
    Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици:
     
    Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује.
    У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека.
    Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу.
    Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас.
    Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога.
    Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност.
    Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која  уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека.
    А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу.
    И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој.
    Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме  свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе.
    Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице.
    Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету.
    Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас.
    Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице.
    Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља.
    Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!
     
     
    Извор: Радио Светигора
  20. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Радуј се преподобни Јустине, Ћелијски Тајновидче! (ВИДЕО)   
    -Родитељи оца Јустина-   Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије.  Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке". Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост. Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

    Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

    У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.   -Јеромонах Јустин (Поповић)-   Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.
    На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.
    Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

    По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

    Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.
    Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.
    Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

    На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".
    Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.
    Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

    Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

    По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).   -Лукачево, 1931. године-   У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.
    Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.
    Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство". Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.   У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

    Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.
    Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.
    У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

    Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

    По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

    По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...   -Ава, 1959. године-   ... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).
    Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

    Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).
    Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

    На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих. Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).    Дела авве Јустина   -Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.-

    Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.   -Четрдесетодневни помен у манастиру Ћелије, 1979. године-   Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

    Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

    Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

    „Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.  Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"     -Канонизација и свечано проглашење светим 2. мај 2010. године у спомен храму светог Саве на Врачару-   Прилог са званичног сајта Српске Православне Цркве: Свечано прослављење новоканонизованог светитеља преподобног Јустина Ћелијског    Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној Светој Архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светог Саве на Врачару. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење Архијереја Српске Православне Цркве. Свети архијерејски сабор СПЦ је 29. априла 2010. године прогласио Светитељима Архимандрита Јустина (Поповића), духовника манастира Ћелије код Ваљева и архимандрита Симеона (Поповића), настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. Литургијски спомен преподобног Јустина славиће је 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).   -Пренос светитељевих часних моштију, 2014. године-     Пренос моштију преподобног Јустина Ћелијског   Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије(Јевтић): Пренос Моштију преподобног Јустина Новог Ћелијског   Звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на дан преноса моштију преподобног Јустина ћелијског, 2014. лета Господњег   Кондак преподобном Јустину Ћелијском:

    Богочовечно живот свој си оврлинио,као мерило свега имао си Богочовека; достигао си Њиме висину богословља, и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш. Подај благодат твојим светим молитвама, нама који са вером кличемо: Радуј се, оче преподобни!       ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Мирјани у црквеном календару   
    У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно. По закону узора (а то је врло важан психолошки закон) мирјанин нема на кога да се угледа. У случају да тежи ка светости као да му неко каже: замонаши се или буди јуродив – иначе светост и ти живите у различитим црквеним равнима.

    Данас је то једно од најважнијих питања за Цркву.
    Наравно, у Цркви је увек било светих мирјана. Само што су уместо у црквене календаре доспевали у лепу књижевност. На пример, „Живе мошти“ Тургењева или „Матрјонино двориште“ Солжењицина. То као да су главе из новог патерика, тачније, из „митерикона“, пошто се у њима ради о светим женама. Неприметни трудбеници, стрпљиви страдалници, сви они на основу чијег живота бисмо се могли приближити активном изучавању Јеванђеља. Управо они недостају.
    Рецимо, у историји сликарства дуго времена су кичице уметника били удостојени цареви, војсковође, ратне сцене и мртва природа. После се нешто променило у свести сликара и на платнима су оживели балерине, келнерице, „људи који једу кромпир“ и радници с лучких докова. Наравно, у животу их је било и раније. Али нису били предмет умећа сликарске кичице зато што их је друштвена свест лишавала достојанства јунака слике. Ствар су променили Фламанци, затим импресионисти, па онда сви остали. И тако је мали човек постао занимљив. Он – рибар, или она – млекарка – у њима су људи увидели ону лепоту и дубину лика за које се раније признавало да их имају само инфанте или племените госпођице на јахању. Нешто слично чека и Цркву. Чека промену свести уз коју ћемо увидети истинску светост која није обавезно обучена у схиму или носи гвоздену капу јуродивог.
    Исто је донедавно било и са свештенством. У Русији је било на стотине хиљада свештеника, али наш смирени народ од њих није очекивао светост. Очекивао је требе и Тајне, али не личну светост. Док као сјајна свећа на црквеном свећњаку није заблистао Јован из Кронштата. То је било чудно. Како? Живи у свету! Ожењен је. Није схимник, није столпник, а притом је огњено свет и чини чуда. Од тада су људи добили могућност да не траже светост само у манастиру, већ и у световној парохији. Мора се рећи да је живот свештеника био отежан. У знатној мери су се повећали захтеви према њима. Ако је један могао, то значи да није да само он може. Онда су се појавили праведни Алексије Московски, канонизација Алексија Бортусрманског... Светост и јерејство су почели да се римују без натезања. А Пушкинов „поп – будаласта глава“ је остао оно што је и био – карикатура. Дакле, нешто слично треба да се деси и кад је обичан мирјанин у питању.
    Овде нема места за формализацију и ствар не треба да поприми облик црквеног закона. Треба да дође до помака у свести. Иако имамо права да одредимо извесне критеријуме ове појаве која постоји, али која није препозната – светости у свету. Одмах ћу се оградити, не ради се о мученицима. С њима је све јасно. Без обзира на то да ли је човек мирјанин или има чин, крв коју је пролио за Христа укида сва питања. Ради се о људима који живе у свету и у мирно време, али живе по Јеванђељу, на које Црква има права да укаже говорећи: ево, вољени, пред вама је још један пример за то како се угађа Живом Богу; можете се угледати на њега и молити га да се молитвено заступа за вас.
    Дакле, ако је реч о критеријумима, то је, наравно, верност Христу и Његовој Цркви. Доказана верност која не изазива сумњу. Ни у ком случају се не ради о „безверној праведности“, општељудским вредностима или Толстојевим лутањима у трагању за коначном истином. Волео је литургију, није изостајао са недељних служби, учествовао је у животу парохије и тако даље. Имајући у виду разноврсност људских типова биће разноврсна и ова рубрика „црквености“. Али сложићете се, није баш толико тешко разликовати апстрактног човекољупца или хуманисту који се не моли Богу од човека који је одан Цркви без патетике и који се према њој односи као према Мајци.
    Затим, главна делатност. Има професија у којима људи не „раде“, него служе. Лекари, правници и педагози су људи који се баве светом делатношћу. Једни ублажавају боли у људском животу, други се боре за праведност, трећи помажу људској личности да се формира и развије. То нису једноставна занимања. То је право место за Јеванђеље Исуса Христа. Уосталом, нашло би се места и за златара, и за баштована, и за посластичара. Питање је колико је човек квалитетно, с каквим самопожртвовањем је пролазио своје земаљско поприште. Ово није нимало случајно питање. Јер једном је неко рекао да је у Русији лакше наћи свеца него праведника. И праведност су у овом случају хоризонталне везе с људима, а светост су вертикални односи с Богом. Људи управо од неистине у људским односима, од све ове „хоризонталне прљавштине“ беже ка „вертикалној светости“, одлазе из света или сањају о таквом одласку. И заиста нам недостају такви односи међу људима (између пацијента и лекара, продавца и купца, послодавца и радника) који се не би градили на користољубивости, на осећању надмоћи, на лукавству и превари, већ на истини Божијој. У коначном, свака професија може бити пут ка Богу и служење уколико је срце човека-делатника у сагласности са заповестима. То је једна од главних ствари које нам недостају у животу. Овде се ради и о нашој историји, о прошлости и будућности.
    Још једна важна ствар је породичан живот. Добрих породица има тако мало да они који су успели да изграде и да не униште хришћанску породицу већ „вуку“ на непризнатог свеца. И породични живот може бити буквалан, лични. То је кад се видиш и ти, и твоја деца, и унуци, и уопште све што је с тобом повезано у овом смислу. Али може бити и девственост у свету. Можда неко жели брак, али не може да га оствари због овог или оног разлога. Може бити одгајање усвојене деце. Много тога може бити. Сам црквени живот јесте живот породице, где постоје „мајке“ и „очеви“, парохијска породица, „браћа“ и „сестре“ и духовни оци. И Црквени живот се може схватити управо као породичан живот, кад се човек не остварује као „усамљени горди праведник“, већ кроз породицу-заједницу, кроз повезаност с другима.
    Дакле, неће се радити само и толико о породицама с много деце (премда ће бити реч и о њима) и о препороду извесних патријараха, окружених неколиким генерацијама потомства. Радиће се о животу у којем се принцип саборности остварио кроз љубав. Саборност без љубави је бирократија и механичка организација. А саборност кроз љубав је управо породичан живот.
    Сва три поменута појма проистичу један из другог и премда се не сливају до краја, представљају извесно јединство. Рад у колективу, живот у парохији и сопствена породица с њеним свакодневним трудом и компликацијама представљају тачке за практичну примену јеванђељског искуства, а истовремено и стицање овог искуства. У разговору о овом искуству обично говоримо о смирењу и трпљењу. Као да истичемо да је свет непоправљиво зао и да је једини начин да хришћанин живи у њему – стално трпљење и смерно прихватање онога што човек не може да промени. Управо тако и јесте. Овде нема шта да се укида. Али има шта да се дода.
    Да свет не би био тако неиздрживо тежак за живот, а повремено и одвратан, треба да уведемо у њега Христа. Он је Сам добровољно увео Себе у свет родивши се од Дјеве. Али нама предстоји да Га у искуству вере видимо тамо где нисмо навикли да Га видимо. Не само у свету црквених Тајни, већ и у такозваној „Тајни брата“, односно у заједничком животу, где по речима Антонија Великог „од ближњег долази живот и од ближњег долази смрт“. Где треба да научимо да видимо Христа у људима с којима заједно живимо и да радимо по Његовој вољи. Управо то је она жељена „световна светост“ која, наравно, постоји. Али која „није канонизована“. Односно, није осмишљена, није увек ни препозната. У њеном скромном звучању није наведен камертон за усклађивање многих гласова. Сваки светац (тако нам се чини) као да пева соло партију упркос какофонији која га окружује. И мали човек се навикава на мисао да треба да ћути. Јер с његовим скромним вокалним могућностима и слухом далеким од идеалног сам себи изгледа недостојним да пева. И то је грешка због смирења, уколико грешке могу бити због смирења. Јер погледајте наше црквене хорове. У њима не певају Павароти или Пласидо Доминго. Истини за вољу, они ту нису ни потребни. У њима поју најобичнији људи без оперских талената. А како понекад лепо певају кад Сам Дух Божији не одбија да поје заједно с њима! Ако хоћете, то је скромна слика „обичне светости“ коју за време Литургије показују обични људи. И ова слика се може проширити.
    Мали човек у породици. Мали човек на обичном послу. Мали човек у обичној парохији. И „мали“ Христос је свуда с овим малим човеком. То је, ако хоћете, циљ живота сваког човека, који је кроз Крштење и Миропомазање постао заједничар Православне Цркве.
    Кажем „мали“ за Христа, јер се Он добровољно умањио (тако кажу црквени текстови), сишао је с Неба до Крста и погребења, сродио се с човечанством. Његова Царска величина ће се у потпуности открити у будућем веку. Тада ће морати да Му се поклоне чак и они који Га данас занемарују или Га отворено не воле. А сад је Његовом смирењу и једноставности угодно да пребива с обичним и смиреним људима. Тајна заједничарења с Њим је тајна светости на коју је позван свако од нас.
    Да, узгред речено. Да ли ће овај свети мирјанин морати да чини чуда? Не обавезно. Највећи од свих рођених међу женама, Претеча, није учинио ниједно чудо што никако не укида његову светост. А да ли ће овај свети мирјанин проповедати? Зашто да не? Хоће, ако Бог благослови. Само ни то није обавезно. Црква нема ниједну сачувану проповед светог Николаја Чудотворца, али он и без проповеди у свету делује Христовом силом. У принципу, тешко да је сад потребан разговор о појединостима. Потребно је да се сама идеја светости, сама њена могућност и реалност сједине у нашој свести с ликом обичног мирјанина који нема чин и који не заузима запажено место у хијерархији.
    Јер, у историји наше Цркве је било различитих епоха. Било је време кад се светост испољавала кроз кнежевско служење. Ова епоха је прошла заједно с кнежевима. Било је периода монашког процвата, било је периода кад се монаштво гасило. Постојала је јуродивост која се супротстављала масовној обредној вери. Било је великих учитеља који су носили епископски чин и време њиховог служења се подудара са временом великог ширења књишких знања. Не тако давно била је епоха мучеништва и исповедништва. Много тога је већ било. Али још није било епохе светих мирјана. Покушај попа Силвестера за време Ивана Грозног да кроз „Домострој“ прикаже пример уређења праведног свакодневног живота за све крштене људе се није у потпуности оправдао. Тако да епохе светих мирјана још није било. Идеја је постојала, идеја је увек лебдела у ваздуху, али саме епохе није било. Можда је неће ни бити. Али ми се чини да вреди говорити о томе.

    Извор: Православие.ру
  22. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Митрополит Иларион (Алфејев): Расправа о еутаназији у контексту дијалога између хришћанства и секуларног хуманизма   
    Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти.
    У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу.
    Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио:
    „Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1]
    Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе?
    Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5]
    Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7]
    Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога.
    Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима?
    Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“.
    Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света.
    Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности.
    Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19).
     
    Извор: Теологија.нет
  23. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Најава: Спасовдански концерт у Вазнесенској цркви   
    Вазнесењска црква у Београду, храм носилац славе српске престонице - празника Вазнесења Господњег, Спасовдана - у сарадњи са Радијом "Слово љубве" АЕМ, приређује за житеље и госте Београда празнични концерт. Ове године, у навечерје празника, својим дивним гласовима зазвониће Вокална радионица "Бистрик" Биље Крстић и ученици Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања под руководством Александре Савић. На програму концерта су, поред изабраних духовних композиција српских аутора и изворне српске песме из Врања и са Косова и Метохије. Концерт почиње после свечаног празничног бденија у среду 05. јуна 2019. године у 19 часова. Предвиђено је да концерт буде одржан у порти Вазнесењске цркве, а у случају кише биће одржан у самом храму.

    Извор: Радио Слово љубве
  24. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Катихета Бранислав Илић: Ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? (Јн. 9, 2)   
    У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).
    Исцељење слепорођеног  човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом.     У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо.  Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи.    Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Зашто хришћани губе љубав?   
    Хришћанство – то је жртвена љубав!

    Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање.
     
    Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“
    Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства.
    Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог.
    Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова.
    Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам –изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима.
    Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде.
    Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. 
    Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла.
    Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души.
    У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих.
    Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву –били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи.
    Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви.
    У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи.
    Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века. 
     
    Архимандрит Рафаил Карелин
     
    Извор: Пријатељ Божији

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...