Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Content Count

    169
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Молебан у Пећкој Патријаршији и Високим Дечанима у знак подршке вјернима у Црној Гори   
    У манастирима Пећка Патријаршија и Високи Дечани, испред иконе Богородице Пећке Краснице и поред моштију Светог краља Стефана Дечанског данас су служени молебани у знак подршке вјерном народу у Црној Гори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Прича о захвалности   
    У Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу.     Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „ Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца?   Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“   „Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности:    „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“   „Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“   Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен.   Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује.     Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2019.
  3. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Прота Гојко Перовић: Влада да повуче Предлог закона о слободи вјероисповијести, ако јој је стало до квалитетног уређења ове осјетљиве области!   
    Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског казао је на данашњој сједици скупштинског Одбора за људска права, на којем се расправља о Владином предлогу закона о слободи вјероисповијести да је Влада 2015. године јавну расправу о овом законском акту симулирала тако што ју је организовала у неадекватним просторијама, са недовољно мјеста да уђу сва стручна лица, а камо ли сви заинтересовани.     „Европска комисија је препоручила да водимо истински дијалог са субјектима којих се дијалог тиче. Мисли се на отворен, инклузиван и институционални, уз поштовање транспарентности. Дакле, не мисли на тајне састанке, иза затворених врата, не мисли на сепаратне састанке представника државних органа са појединим цркванма и вјерским заједницама. И овај скуп је организован некако неспретно, уочи католичког Божића. Ако сте скупштински одбор и ако располажете довољним бројем чињеница, знате да представници међународне заједнице из Западне Европе тешко да ће доћи два дана пред Божић“, казао је отац Гојко.   Рекао је да се у потпуности слаже са примједбама представника Демократског фронта да није примјерено да се традиционална Црква, која вјековима траје, и кроз позив и кроз третман  изједначава са једном заједницом, односно групом грађана која је своје дјеловање пријавила од 2000. године па наовамо.   „И која злоупотребљава име већ постојеће вјерске заједнице. Ви сте ту правници – знате о чему причам. Исто тако, скуп је до те мјере неспретно организован да поред себе имам два своја познаника и пријатеља из Которске бискупије, иако сте замолили Митрополију да дође само један представник. А тако би ми данас овдје пријало присуство неког од правника из Митрополије, кога нисмо делегирали поштујући вашу молбу да дође само један“, примијетио је прота Гојко.   Казао је да је у току 2019. године одржан само један састанак представника Владе и СПЦ на коме се расправљало о овом Владином Предлогу закона.   „Када је 24. јуна ВК упутила своје препоруке и приговоре, Митрополија и друге епархије СПЦ су одмах објавиле своју спремност на дијалог који препоручује Европска комисија. Међутим, чекали смо до 24. септембра да нас на нашу иницијативу прими предсједник Владе. А од тада, од тог састанка од 24. септембра прошла су два мјесеца до 26. новембра кад је одржан тај један једини састанак на коме је потпредсједник Владе господин Пажин наступио у смислу узми или остави“, подсјетио је он.   Прота Гојко је подсјетио да 5. децембра Влада утврђује предлог.   „И ми достаљмо гомилу примједби, на преко деведесет страна, образложених примједби на које, господине заштитниче људских права, нијесмо добили ни један одговор. Одговор. А камо ли да покушамо да вршимо дијалог“, нагласио је он.   Нагласио је да се све ово дешава у атмосфери када су друге Цркве и вјерске заједнице потписале темељне уговоре са Владом Црне Горе.   „А СПЦ није, иако је 20. априла 2012. године она сама дала Влади предлог о томе, за који такође нијесмо удостојени ни једног коментара. А посланик ДПС у овој Скупштини Миодраг Вуковић, господине заштитниче људских права, је рекао да је Влада ЦГ са свима донијела темељни уговор, осим са СПЦ, а са њом није зато што је она реликт прошлости који треба пустити да изумре“, подсјетио је отац Гојко.   Додао је да се све ово догађа у атмосфери кад предсједник државе крши Устав.   „Крши члан 14 Устава Црне Горе и јавно саопштава у Парламенту и ван Парламента да ће он и његова партија основати или обновити цркву. Уопште не улазим у детаље каква је то црква у његовој замисли, ко би чинио ту цркву, какви су то вјерници, по којим канонима – али вас питам: Да ли устав ове земље дозвољава да предсједник грађанске, мултиконфесионалне државе узима на себе право и још најављује да ће да оснује или обнови цркву? То је атмосгфера у којој причамо о овом закону“, истакао је отац Гојко.   Казао је да је Влада јуче објавила текст којим обмањује јавност у многим сегментима.   „Говори се о незаконитом укњижавању деведесетих година, да је наша Црква нешто незаконито укњижила на себе, иако је све то урађено по тада важећим законима, на начин како су се укњижавали грађани, институције па и сама држава“, казао је он.   Подсјетио је да је на захтјев једне НВО 2008. године СПЦ избрисана као титулар.   „Ми смо се жалили министарству финансија и оно је уздало акт по коме је наше укњижење валидно. Онда се ишло на управни поступак, на суђење код Управног суда. И тада смо судски процес добили. И Влада налази за сходно, после свега тога, да су укњижења извршена под сумњивим околностима“, истакао је прота Перовић.   Казао је да је Владина обмана њена тврдња да се из Законика Валтазара Богишића јасно види како је држава била власник неких црквених објеката.   „А баш се ту јасно наглашава, у том Општем имовинском законику, да је Црква имаоник власништва“, прецизирао је он.   Додао је да се стечена права и субјективитет регистрацијом прекидају.   „Сад ви видите како Црква може, и да ли ће, да се региструје, или неће у таквој ситуацији“, рекао је он.   Упитао је ко је писао овај закон.   „Не може са црквама и вјерским заједница, да преговара неформални састав у име Владе, без акта са протоколом. Ми не тражимо да се овдје поштују канони – тражимо да се поштују Устав, закони и процедура ове државе. Апсурдно је овај разговор данас овдје водити као један – једини ове врсте, и то кад је већ све завршено“, сматра он.   Одбацио је оптужбе из Владе да је СПЦ била против дијалога.   „Влада није исказала вољу и спремност да на наше примједбе стручно одговори или да о њима разговара. Примједбе и препоруке ВК, господине министре, нијесу инкорпориране у овај Предлог закона адекватно. А има, избројали смо их – тридесет и шест суштинских примједби“, додао је отац Гојко.   Прва је, рекао је, о отвореном, институцијалном и инклузивном дијалогу.   „Предлог закона није у сагласно са Уставом, јединственим правним поретком због дискриминаторских одредби, што је указано у овом нашем допису на деведесет и двије стране. Овај предлог закона третира стечени правни субјективитет цркава и вјерских заједница кроз доношење нових рјешења о уписима Цркава и вјерских заједница која имају конститутивни карактер, што се види по чану 26 Предлога закона“, нагласио је прота Гојко.   Предлог закона, сматра он, радикално је сужен опсег права на слободу вјероисповијести у колективном аспекту.   „Радикално се атакује и на својинска права цркве и вјерске заједнице на начин који је супротан члану 1 првог протокола, Уставу Црне Горе и Закону о својинско-правним односима као и Закону о заштити културних добара и осталим важећим правним актима, као рецимо о Закону о државном премјеру и катастру. Црква никад никоме ништа није отела, и не бјежи од судског разматрања по том питању. Али, не, господине потпредсједниче Владе, пред Владиним органима који су јој подређени. Господине заштитниче људских права, овдје се боримо за одвојеност три гране власти“, прецизирао је он.   Упитао је зашто Влада кроз одредбе Предлога закона бјежи од редовних судова суверенме државе, у парничном поступку.   „Тиме она, по мени лично, она нарушава саму структуру ове државе. Избјегава капацитете коју нам ова држава даје. Зато Митрополија црногорско-приморска и друге епархије СПЦ предлажу да се жури са оваквим правно неодрживим, неуставним и дискриминаторским Предлогом закона који ће само да погорша стање вјерских слобода. Истичемо да се радом кроз дијалог који треба наставити до новог предлога закона, усклађеног са међународним актима и мишљењем ВК, усклађеног са уставно-правним поретком ове државе може доћи, по нашој процјени за шест мјесеци“, рекао је он.   „Ако је Влади стало до квалитетног уређења ове осјетљиве области друштвеног живота, онда ће прихватити овај став, повући предлог закона из скупштинке процедуре, као што је више пута повлачила друге предлоге закона и започети инклузиван и транспарентан дијалог са црквама и вјерским заједницама. И са, што да не, са независним правним експертима из НВО сектора, представницима цивилног друштва. То све до сад није био случај. А истрајавање на овом Предлогу закона видимо само као рушење добре атмосфере“, конкретизовао је став Цркве отац Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Волим
    Aleksandra_A reacted to Дејан for a Странице, Учење о митарствима   
    Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и  које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве.
     
    Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије  Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/  као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. 
    Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf 
    Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима.
    Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године.
    Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност.
    ******
    Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре.

    Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом.  
    Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела.
    *****
    На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). 
    Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти).
    Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. 
    Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч  ᾍδης  (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. 
    Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. 
    Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. 
    И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело.
    Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства  и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве.
    Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима:
    1.    Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог.
    2.    Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“.
    3.    Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада.
    4.    Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 
    5.    Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 
    6.    Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века,  који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере.  У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа.
    У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем.
    Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа.
    Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма.
    7.    У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. 
    Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама.
     
    Архимандрит Сава Јањић

  5. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Представио се у Господу геронда Јефрем Филотејски и Аризонски (1928-2019)   
    Јутрос око 6:00 часова по средњоевропском времену упокојио се у Господу познати изданак светогорског монаштва и велики делатник наше Цркве на тлу Северне Америке старац Јефрем Аризонски (Филотејски), саопштено је на порталу Ромфеа.гр.      Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака.   Величина личности и дела Старца Јефрема достојна су његовог духовног оца. Обновио је обитељ Филотеј на Атосу, а после тога је за кратко време на Америчком континенту основао деветнаест манастира који су постали духовна оаза за Американце жедне благодати Божије. Преминуо је у обитељи Светог Антонија у Аризони (САД)  коју је сам основао вршећи непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света.   1960.године један од највећих православних богослова ХХ века, отац Јован Романидис (1927-2001) је у писму атонском монаху и црковном писцу Теоклиту Дионисијатском писао: ”Светогорци морају да одмах пошаљу своје представнике у САД и да оснују тамо монашке обитељи, у супротном случају Православље на Америчком континенту очекује неизбежна погибао”. Неколико година после тога, да оствари замишљено напорима тек једног човека, рекло би се немогуће.   Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив својих духовних чеда. После неколико година овакве посете у САД и Канаду су постале честе. Старац је разговарао са људима, учио их, тешио, проповедао... Постепено је све више постајала очигледна потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихова потреба за правим духовним животом.   За основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање мушких и женских манастира, који су постајали духовни центри, који су привлачили хиљаде неравнодушних људи, који су гледали на обитељ као на “делић Неба на земљи”.   Према речима познатог грчког историчара и богослова оца Георгија Металиноса, “православни манастири постају најефективнији мисионарски центри. Живот у обитељи, посматрање живота монаха и учествовање у богослужењима много ефективније делују на оне који пролазе кроз процес оглашења од сувопарних схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и да га виде изнутра”.   Манастири старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Укупан број обитељи које је основао старац Јефрем у овом тренутку износи деветнаест, а још два манастира се налазе у изградњи. Тај број се може још повећати, пошто многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се оснује још више нових обитељи.   Сви манастири старца Јефрема су са конаком. Они се руководе атонским уставом и као основу свог живота изабрали су завете Јосифа Исихасте. Многи житељи америчких и канадских обитељи су више пута посећивали Свету Гору и чак су неко време живели у атонским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на његовом извору.   У број људи који живе у обитељима које је основао Јефрем Филотејски убрајају се људи разних социјалних слојева и националности: поред грчких имиграната у САД, ту спадају и разни представници различитих народа и религија који су прешли у Православље (мормони, муслимани,индуси, будисти, јудејци, католици и протестанти).   Америчка Православна Црква се у тренутку пресељења старца Јефрема у САД налазила у дубокој кризи. Модернистичка новотарења архиепископа (касније Васељенског патријарха) Атинагоре(Спиру) довела су до лишавања Цркве њеног исихастичког и аскетског карактера. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се тек у етнографски клуб за оне имигранте који жале за Отаџбином.   Старац Јефрем је спасао америчко Православље од растапања и асимилације према протестантском обрасцу. Његова делатност је омогућила да Црква изађе из своје националне затворености и да придобије себи нове људе.   Однос ка старцу Јефрему је у прво време у православној средини био уздржан. Хришћанство Јефрема Филотејског је на први поглед деловало сувише сурово и аскетично, али када би се сами људи упознали боље са старцем и његовим ученицима, топио би се лед неразумевања: Грци-имигранти су од све душе заволели обитељи старца Јефрема.   Данас хиљаде људи викендима и празницима са свих страна САД и Канаде долазе у манастире које је основао старац. Они вољно и са радошћу одстојавају многосатне манастирске службе и мењају своје ставове ка вери под утицајем виђеног.   Манастири Јефрема Филотејског су имали огроман утицај на православне јереје који су служили у САД и Канади. Мењање ставова свештенослужитеља је омогућило постепен повратак заборављеном Православном предању у многим америчким парохијама. Данас већина православних свештеника у трагањима за духовном подршком долази код оца Јефрема и у његове обитељи. Под утицајем учења и позива Јефрема Филотејског многи амерички православни свештеници су постали противници религиозног синкретизма и екуменизма, почели су да носе мантију не само за време богослужења, већ и у свакодневном животу.   Центар мисионерског служења оца Јефрема је био манастир светог Антонија у Аризони, који се налазио недалеко од главног града те америчке државе, града Феникс. Већина  локалних становника у тренутку доласка старца Јефрема су били мормони, а данас су неки од њих прихватили Православље.   Обитељ светог Антонија је основана 1995.године у безводној и сувој пустињи. Старац Јефрем је првобитно планирао да сагради манастир на другом месту, али је према промислу скренуо са пута и обрео се на пустињском месту између Феникса и Тусона. Очевидци говоре да су у том тренутку јасно чули звук звона, невероватно налик звону у родној обитељи оца Јефрема - манастиру Филотеју. “Овде ћемо саградити манастир”, рекао је тада старац. Владика Антоније, епископ Сан Францискански дуго није могао да поверује у ту причу, све док и сам једном, неколико година касније, није чуо сличан звук. Он се приближавао манастиру светог Антонија који је био у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како су сазнали неколико минута касније, звук је био натприродног порекла, пошто сами монаси нису звонили.   Око манастира је, по благослову старца, купљено 1.200 јарди земље на којима је посађено 3.000 стабала маслина, поморанџи, лимуна, грејпфрура, пистаћа, грожђа и палми. Да се дрвеће не би осушило била је неопходна вода која је на чудесан начин пронађена током подземних ископавања. Старцу Јефрему се јавио Антоније Велики и показао му је место где треба да почну да копају бунар. На дубини од 980 м пронађена је вода које је било довољно да околину из пустиње преобрати у цветну оазу.   Сада се у манастирском врту налази више од две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени Целзијусових. По свој околини братија манастира је подигла фонтане, поставила  уличне сијалице  и изградила путеве.   Данас посматрајући величанствени рајски врт и велелепне храмове, које је подигла братија обитељи светог Антонија, тешко можемо поверовати да када је овде први пут дошло шест атонских монаха, да ту није било ни воде, ни путева, ни струје. Као првобитни смештај за старца Јефрема и његове ученике су послужиле четири приколице. Монаси су били принуђени да раде у околини која је обиловала отровним змијама и опасним крволочним животињама. Старца Јефрема, који је пожелео да сагради манастир у пустињи, је локално становништво сматрало лудим. Чак су у успех његове делатности сумњали и православни људи.   Али прошло је време и на месту малених приколица појавили су се храмови и главне грађевине, а број братије се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни саборни храм манастира посвећен је преподобному Антонију Великом и светитељу Нектарију Егинском. Још шест храмова је посвећено преподобном Серафиму Саровском, пророку Илији, великомученику Пантелејмону, великомученику Георгију, великомученику Димитрију, светом Николи и Јовану Предтечи.   При обитељи се налази и конак, са пространим, светлим собама у којима се истовремено може сместити 500 ходочасника. У складу са традицијама атонског монаштва, преноћиште и храна се гостима манастира дају бесплатно. У конаку је гостима у неограниченој количини доступно воће, освежавајући напици, чај, кафа.   Према броју посетилаца обитељ светог Антонија  се налази на другом месту у држави Аризона, само нешто мало заостајући за Великим Кањоном (Гранд Кањоном) - једној од главних атракција у САД.   Манастир светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси обезбеђују смештај скитницама и пружају помоћ свима који је траже. У граду Тусону који се налази нешто јужније од обитељи, по благослову старца Јефрема је саграђен центар помоћи за сиромашне и неудате жене.   Игуман светоантонијевског манастира је атонски јеромонах Пајсије - један од првих пет досељеника у обитељи, који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом Филотејским. Сам старац Јефрем се у манастиру не бави питањима вођења манастира, већ је духовних свих манастира које су основали. Такође, отац Јефрем је и духовни наставник за хиљаде мирјана који долазе у Аризону са свих старана планете.   Свети старац Јосиф Исихаста - духовни учитељ Јефрема Филотејског     Значај мисије старца Јефрема се тешко може преценити. „Ми, амерички архијереји и јереји, током седамдесет година смо хтели да привучемо народ у Цркву организовањем фестивала. То јесте ми смо организовали празнике и прославе, угошћавали  смо људе пићима, храном и забавом. Заборавили смо молитву, исповест, постове, бројанице - све оно што чини Предање наше Цркве. Чак смо били против изградње манастира, пошто смо мислили да нема апотребе за њима и да они ништа не могу да дају нашој Цркви. И ево, дошао нам је најмањи човек, без светског образовања и богословских диплома, без новаторских и смелих идеја (које смо ми у изобиљу имали) и подсетио нас на најважније - на наше Православно Предање.   Он није позивао на игре и забаве, већ је позивао на пост и учешће у многочасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, дошли су код старца и подржали га. Број оних који долазе код оца Јефрема се не може избројати. Америка, која се спремила за излаз из ћорсокака потрошачке културе и робовања материјалним вредностима помоћу различитих друштвених покрета (на пример хипи) и источњачких религија, је открила за себе истинско неупрљано хришћанство - Православље“- ово су речи оца Антонија (Мосхонаса), који се упокојио као многогодишњи настојник православног храма у граду Тусан.   Према речима оца Јефрема, дикеја скита светог Андреја Првозваног на Атону, “старац Јефрем се подвргао прекомерним и најтежим клеветама и нападима”. Али, без обзира на сталне наручене критичке репортаже на америчкој телевизији и у штампи, он није спуштао руке већ је наставио своје мисионерско служење. Јефрем Филотејски је живи пример великог подвижника, који је својим животом доказао исправност речи преподобног Серафима Саровског “Спаси се сам и око тебе ће се спасти хиљаде”. (текст преузет са интернет странице Православна породица)   Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, приснопамјатни старче и оче наш Јефреме!         Целокупан прилог поводом упокојења старца Јефрема прочитајте ОВДЕ
  6. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Преподобни Порфирије Кавсокаливит: О закону звучних таласа као поуци за духовни мир!   
    Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута.      То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету.   Из књиге:  Старац Порфирије Подвижник љубави  – Прозорљиви чудотворац     Извор: Епархија жичка
  7. Волим
    Aleksandra_A reacted to Дејан for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  8. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Недеља двадесет друга по Педесетници: Еванђеље о богаташу и убогом Лазару   
    Старац Филотеј Зервакос: Богатство човјеку не доноси никакву срећу     Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Беседа у недељу двадесет другу по Педесетници       Светописамска читања:     Гал. 215 (6:11-18)   Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.

    Лк. 83 (16:19-31)   Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.     Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет другу по Педесетници     О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина?   О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?   Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.   Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).   Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.   Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик.   Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи?   Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће.   Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.   А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца.   Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског.   Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.   Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи?   Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама.   Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.   Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена.   Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака!   Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај.   И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)!   Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају.   А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)!   Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом:   Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог.   Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)?   Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија - кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице - па зашто не вероваше?   Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Свети Варнава Хвостански Исповедник   
    Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.   Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.   Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."   Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Како је Светог владику Варнаву (Настића) исцјелио Свети Василије Острошки   
    Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава:     ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио.   Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма.   Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси.   И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах.   Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце.   Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота.   Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка.   Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана.   Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“   (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.)   Приредила:  Миланка Тешовић, мастер теолог     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Старац Гаврило светогорац упутио отворену посланицу Васељенском патријарху Вартоломеју   
    Монах Гаврило Карејски, Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш, упутио је отворену посланицу Његовој Свесветости Васељенском патријарху Вартоломеју, исту доносимо у целости:   За време Ваше недавне посете Свете Атонске горе – земаљског удела Пресвете наше Мајке Богородице – веома сам желео да добијем Ваш патријарашки благослов и да целивам Ваше ноге, али то не могу да учиним, јер је одавно постало грешно. Да ли желите да чујете због чега?   1. У јаловим и лукавим дијалозима с јеретицима Ви и Ваши служитељи издали сте Једну и Јединствену Цркву – Свето Православље, зато што сте више пута признавали такозвану „разноврсност“ у светим догмама и статус Цркве сте давали јеретичким парасинагогама монофизита, римском папи, па чак и протестантима који су иконоборци и непријатељи Пресвете Богородице. Раније сте тако да сви чују изговорили хулу против светих отаца назвавши их „несрећним жртвама древне змије, родоначелника сваког зла“ и нисте се покајали за то. То сте учинили како у очима других не бисте били обавезни да слушате њихове богонадахнуте апеле.   2. Ви сте непријатељ нашег Тријединог Бога и наше Богомајке, зато што се на нивоу Цркве дружите са свесним и непокајаним јеретицима и припадницима других вера, с онима који су се изопачили, и греше; самога сте себе осудили (Тит. 3: 11), с поборницима јереси, бранитељима нечастивости и Ви ћете заједно с њима отићи у вечну муку, далеко од земље живих ако се не вратите вери. Јер светитељ Јован Златоусти каже: „Ко се дружи с царевим непријатељима не може бити друг цара, већ и сам води недостојан живот и бива погубљен с непријатељима... и заслужује још већу казну“ – и да је „ревност ради Христа много боља од пријатељства ради Њега“.   Зар се не сећате богонадахнутих речи из Светог Писма: Јер су једнако мрски Богу и нечастиви и његова нечастивост (Прем. 14: 9)?   3. Под Вашим патријарашким покровом и под Вашом заштитом налази уточиште свака јерес и свако ново одступање од вере, не само у епархијама цариградског престола, већ и у Јеладској Цркви и на другим местима. Ваши клирици, богослови и учени људи које награђујете високим звањима, учествују у почасним конференцијама и издају своје радове хвалећи Вашу „премудру патријарашку владавину“. Међутим, сви су они оснивачи и утемељивачи разноразних до сада невиђених богословских јереси и новотарија на нивоу Цркве, почевши од метапатристичког богословља и паганског култа Земље под обличјем еколошке делатности, па све до „примања у свештеном чину“ непокајаних украјинских расколника. Поред Вас налазе уточиште и оправдање од громогласне осуде православног клира и пастве сви ови духовни вукови, а Ви сте – њихов пастир и покровитељ, и по речима светих отаца, Ви сте потпуно једномислени с њима и подједнако криви као они: „Како да не сматрамо подједнако нечастивима оне који нису дигли свој глас против нечастивости и нису заштитили друге, оне који се супротстављају нечастивима и које ови сада због тога прогоне?“   4. Као још један папа Ви већ три деценије сејете у пуноћи Цркве мишљење да је свака произвољна жеља сваког епископа, тим пре Патријарха васељенског, закон за Цркву. Колико Вас заједно с папом осуђују сви свеци које вређате својим изјавама!   Како се на Вас може применити прекор светитеља Григорија Паламе који је упутио Вашем претходнику на патријарашком престолу, саборно осуђеном јеретику патријарху Јовану Калекасу: „Сабором је сматрао само самог себе, зато што је више пута самог себе називао ‘Црквом’ и шта год да је учио и шта год да је говорио Цркви само то му је изгледало исправно и изјављивао је да сва Црква мисли исто.“   5. Својим делима и учењем показујете презир према правилима светих апостола, светих помесних и васељенских сабора и светоотачком предању, који строго забрањују заједничке молитве, пријатељске односе и заједничко богослужење с јеретицима. Наша Црква сматра да „није потпуно, већ половично православан онај ко сматра да се држи праве вере, али се не руководи божанским канонима“. Дакле, Ви показујете да не верујете у Бога, у бесмртност душе, у невидљиви свет, у рај и пакао, у Страшни суд и уздарје. Ваша Свесветости, можда мислите да приватни сусрети с представницима и доброчинитељима из масонских ложа и редова који су с њима повезани сведоче о Вашем неизрециво високом положају и статусу у Цркви? Све је то неспојиво с православном вером и крајње је непријатељско према њој.   6. Нажалост, они који су имали прилике да добијају љубазне налоге од Вас и Ваших сарадника који не одговарају светим установама Православне Цркве, одлично знају да се сви они који пруже отпор Вашим методама ширења екуменизма подвргавају изолацији и отуђењу у средини у којој бораве, и зато морају или да прећуте или да оду.   Тамо где је то могуће Ви користите и политичко мешање, као што је то учињено на Светој Атонској гори, због чега се на Вас у потпуности може применити и оно што свети Атанасије Велики сматра карактеристичним својством јеретика који се придржавају Аријевог лажног учења: „Не враћа се истина помоћу мача, стрела и војника, већ убеђивањем и саветовањем. Какво убеђивање може постојати тамо где постоји страх од цара? Или какав савет ако онога ко се не слаже очекује заточеништво или смрт?   Без обзира на то што сте, Ваша Свесветости, често стављали маску православца, Ваше речи су биле у супротности с делима, и уопште с Вашим размишљањем. Али по светитељу Григорију Палами, чак и да сте се поколебали у нечему што се тиче православља били бисте недостојни свештеног чина: „Свети канони дефинишу оне који се понекад слажу с побожношћу, а понекад је се одричу као ‘несигурне у побожности’ и због тога онај ко има овакве зле мисли, по светим канонима треба да буде лишен свештенства.“   Због Вас се сад душа сваког православног Грка налази пред избором: или ће поступати по љубави према Богочовеку Христу, или ће се потчинити јересијарху који се налази на власти, „патријарху нације“. Управо о томе свети Кирил Александријски пише јеретику Несторију, тадашњем поглавару Цариградске Цркве и Вашем претходнику, пре 1600 година: „Шта треба да претрпимо ми, од којих твоја побожност захтева већу љубав према теби него према Христу, Спаситељу свих нас? Ко ће моћи да нам помогне на дан Суда? Или какво ћемо оправдање имати за тако дуго ћутање кад се изриче хула на Христа?“ И наравно, Ваша Свесветости, штета коју сте нанели Христовом Телу – Цркви, представља побуну против Самог Спаситеља.   За 28 година колико сте патријарх нисте учинили ниједан поступак који би обрадовао и утешио срца истински православних хришћана; угађате само онима који мисле световно. Све награде и одликовања које сте добили од владара овога света који у злу лежи (1 Јн. 5: 19) нису Вам дати за дела у славу спасоносног православља, већ као подстрек за његово уништавање, које сте спроводили на све могуће начине.   Ваша Свесветости!   Покајте се и престаните да идете широким путем погубним по душу, којим незаустављиво напредујете! Овај пут и вектор кретања чине штету чистом и неоштећеном православном мишљењу и међуправославном јединству милиона крштених душа, за које ћете морати да дате страшан, „васељенски“ одговор на непоткупљивом Суду Божијем. Нека би вас уплашила мисао о томе да је нетварни и бесконачни пакао пун непокајаних архијереја и патријараха. У историји Цркве су добро познати случајеви кад су патријарси и лица на високим дужностима из њихове средине постајали јересиарси и кад су били осуђени на челу с првим од њих – палим апостолом и издајником Јудом Искариотским. Јер суд Божији прво почиње од нас – служитеља Цркве: Јер је време да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе Јеванђељу Божијем? (1 Петр. 4: 17). Дакле, Ваша Свесветости, идите док светлост имате да вас не обузме тама, кад нико не може радити (Јн. 12: 35; Јн. 9: 4).   Монах Гаврило Карејски Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш     Извор: Православие.ру
  12. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Катихета Бранислав Илић: Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале   
    У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота.
           Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.
     
    Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење 
    После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.
     
    Пут моштију преподобне Параскеве
     Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.
    После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.
    Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.
    Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
     
    Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве
     
    Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар)
    Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен:
    Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју  ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених,  и заштито оних    у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост.
    (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)
    Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас.
     (Свјетилен)
    У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:
    Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше.
    (Слава на хвалитне)
    Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.
    (Кондак)
    Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.
      
    катихета Бранислав Илић
  13. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Катихета Марко Радаковић: Хришћани и тзв. Ноћ вештица   
    (Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.)     „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“   Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте.   „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“   Бог је Љубав али Бог није хипик.   Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај:   «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.»   Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим  веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог.   Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује.   Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње.   Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно.  Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно.   Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога.   Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо."    И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине.   Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума?   Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити.   Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице.   То је тек наша срамота.    Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?).    Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај.   Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством.   Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна.   Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин.   Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају.    Ко год и како год је потурао.     Извор: Авденагом
  14. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Нема раскола у цркви већ у човеку, залуду вам радовање (другосрбијанци)   
    Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но… Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу!     Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку…   Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој!   И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави!   Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био.   Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве.   Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има!   Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе.   Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет…   Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?!   Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?!   Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?!   Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни…   Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима…   Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде.   Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше.   Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити.   Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати…   Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет…   Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој!   Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“   Нисам, али јесам милост његову небројено пута!   Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила.   Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе!   Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа!   Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим.   Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан.   Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку!   Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака…   Михаило Меденица     Извор: Два у један
  15. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Руска Православна Црква отворила ново уточиште за труднице   
    Руска Православна Црква наставља свој социјални рад и послове на заштити и помоћи породици, отварајући у Калињинграду своје 67. по реду уточиште за труднице и мајке које се налазе у тешким животним ситуацијама.       Ново склониште је започело са радом при храму Свих светих у Гусеву, у Калињинграду. Корисници ће, по потреби, бити у могућности и да добију помоћ психологâ, адвокатâ и социјалних радника. Овде се, иначе, тренутно већ налази једна мајка са четворо деце. Боравак корисника у овим центрима је ограничен на период од 1 до 3 месеца, током којих социјални радник и адвокат треба да им пронађу трајни смештај, обнове или издају потребна документа и пронађу посао. Мајке ће имати могућност и да разговарају са свештеницима који су у овим центрима одређени за духовнике.   Склониште је отворено путем конкурса за доделу бесповратних средстава, који је организовало Одељење за добротворну помоћ при Светом Синоду, а чији је задатак рад на спречавању абортуса. Корисници су у могућности да добију одећу за себе и децу, храну за бебе и средства за личну хигијену.   Митрополит Георгије Матвејев је рекао да Центар за добротворну помоћ Мајка и дете делује већ годину дана, а да је жена са четворо деце која се овде налази још од раније њихов корисник. Он каже да је она и пре долазила како би добила ствари за себе и своју децу, али у једном тренутку је остала и без крова над главом.   Више од 170 вишечланих породица, трудница и жена са децом које се налазе у тешким животним ситуацијама редовно посећују овај Центар. За само три године Руска Православна Црква је отворила 66 прихватилишта за жене и више од 100 нових центара за добротворну помоћ, од укупно 190 колико их постоји.   Приредио презвитер Александар Поповић     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Преподобни Киријак Отшелник - Михољдан   
    Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.     Преподобни Киријак Отшелник је рођен у граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер Свете Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих пустињачких усамљивања. Још од детињства, време је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој години пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона. Ту се почео подвизавати и отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан. И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора.   Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу. Заветова се на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха. У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика. Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочуо се као велики подвижник надалеко те многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу. Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне. Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Овај велики угодник Божији се упокојио у Господу у 109. години живота.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Волим
  18. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Упокојила се мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор   
    Јутрос, 8. октобра, у 86. години упокојила се у Господу мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор, који се налази на брду Пендели код Атине.   Бесједа мати Стилијани поклоницима из Црне Горе у манастиру Пантократор - 15. 09. 2019. године (аудио)     Ова дивна слушкиња Божија свједок је обнове манастира Пантократор који је основан у 9. вијеку, а похаран и уништен на Васкрс 1680. године, и по ријечима Старца Порфирија, који је и допринео његовом откривању, представља највећу светињу у Грчкој. Благодарна Богу што служи у таквој светињи, мати Стилијани је радосно свједочила Христа рапетога и васкрслога, преносећи свима љубав и благодат Његових мученике који су се сараспели Христу. Сто седамдесет девет отаца овог манастира је пострадало од Турака, приликом похаре и спаљивања манастира у којем се Света литругија служила 24 часа на 8 олтара. Три вијека послије покоља Светих отаца манастира Пантократора на Пенделију, који су прибројани лику светих, њихове мошти су на чудесан начин откривене и ова светиња је поново оживјела и сија као сунце на небу а са њима и наша мати Стилијани, која је себе уградила у њу.   Посјета Пантократору, цјеливање мошти Божијих угодника, проповјед мати Стилијани тешко да икога  могу оставити равнодушним. По свејодочењу сестре Наталије Ковачевић, која је као водич многе упутила на манастир и упознала са његовом историјом, молитвама мати Стилијани пред моштима Светих мученика, Бог је велики број вјерних исцјелио од разних душевних и тјелесних болести.   А какву радост и љепоту је зрачила мати Стилијани увјерила се и наша група од педесетак ходочасника, у организацији Цркве Момишићких мученика у Подгодици, приликом недавне посјете светињама Грчке међу којима је био и манастир Пантократор. Били смо благословени јер смо не само упознали, већ и примили благослов мати Стилијани ,која се у овом манастиру подвизавала од његове обнове, шездесетих година прошлога вијека, и то дубоко смјестили у своја срца.   Иако већ у поодмаклим годинама, Мати је одисала младошћу, каквом Господ обасјава лица вјерних и послушних слуга. Њен звонак глас и поруку коју нам је упутила и сад чујемо и осјећамо, а њен насмијани лик и љубав којом нас је обгрлила се не заборављају. Не слутећи да ћемо бити једна од последњих група из наших крајева, која је имала тај благослов и радост да се сретене са мати Стилијани у овом земаљском, пролазном свијету, она је постала свакодневно присутна у нашим животима и молитвама.   Ова блажена старица нас је приликом сусрета поучила да онај који жели да је од овога свијета, рај видјети неће и помолила се да нас удостоји Господ да будемо уз Њега и да сви стигнемо у рај. Пожељела је мати да нам наше поклоничко путовање да унутрашњи мир, снагу, да ојача нашу вјеру и да нам да радости да сви заједно у једном загрљају идемо према Господу.   „Посебно ви и ми који имамо нашу вјеру у Господа и вјерујемо у све догме наше вјере. Желим вам да имате снагу и јачину вјере да би нас удостојио Господ да стигнемно тамо гдје је наша вјечна домовина. Господ да буде са вама! Ми и ви још увијек држимо нашу вјеру и нека би нам Господ помогао да до краја издржимо“, казала је старица Стилијани и поручила да не треба да се угледамо на свијет модеран, око себе, већ да чувамо традицију и вјеру у Господа.   Подијелила је блажена старица и сјећање на прве године обнове манастира, нагласивши да је раније било свакодневних чуда у њему, а да их је данас много мање, уз објашњење да је то послиједица отуђења од вјере:   „Ово је Свето мјесто, дешава се пуно чуда. Слава драгоме Богу, долазе из Холандије, Њемачке, Америке, из цијелога свијета, сви долазе за једно чудо. И у свим тим земљама имамо чуда. Инвалиди устају, обољели од рака постају здрави. Данас смо сазнали да је једно непокретно дјете устало. Нема у православљу светијег мјеста од овога, тако је говорио Свети Порфирије.“   Помолила се мати да нас Господ укријепи у вјери:   „Желим вам добру снагу, да ојача ваша вјера и да се отвори пут, кад Господ да, за Царство небеско! Ово није наш дом, није ово наша вјечна кућа овдје, као птичице смо које долазе и одлазе, зато треба да будемо спремни, кад нас Господ узме, да стигнемо на пут нашега спасења!“   Са мати Стилијани смо се растали уз двије пјесме које је сама писала, а које нам је заједно са монахињама манастира Пантократор, отпјевала на дар: „Δεν έχω λόγια να σας πω, δεν έχω λόγια να σας πω ο Κύριός μου, μόνο ένα μεγάλο, σ ‘αγαπώ! (Немам ријечи да ти кажем, немам ријечи да ти кажем Господе мој, само једно велико, ВОЛИМ ТЕ!).   Вјечан спомен и Царство небеско нашој мати Стилијани!       Света атинска архиепископија са посебним емоцијама обавештава да се у Господу упокојила блажена старица мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор Пендели, у раним јутарњим часовима, у уторак 8. октобра 2019.   Герондиса Стилијани, рођена је 14. септембра 1933. године у месту Неохори Месалонги.   Основну школу завршила је у месту Неохори Месалонги, а гимназију у Никеји. У 21. години постала је искушеница у манастиру Сретења Господњег у Каламати, под духовним руковођењем старца Јоила Јанакопулоса, а у септембру 1958. придружује се манастиру Светог Патапија у Лутракију.   Замонашена је у расу на Цвети 1959. 9. марта 1963. благословом Архиепископа атинског и целе Грчке г. Хризостома, игуманија старица Стилијани Госопуло са пет сестара прелази из манастира Светог Патапија у манастир Атинске архиепископије Пантократор на Пенделију, а међу њима и будућа старица Стилијани (Карацојани).   На празник Преображења 1969. старица Стилијани је устоличена и у исто време обучена у велику схиму благословом Архиепископа атинског и све Грчке г. Јеронима.   6. септембра 1974. године упокојила се прва игуманија, а у октобру 1974. изабрана је нова игуманија, блажена старица Стилијани Карацојани, чије устоличење је обавио Архиепископ атински и све Грчке г. Серафим.   Током овог периода манастир Пантократор је доживео велики духовни процват. Фромирано је велико сестринство и манастир је потпуно обновљен и изграђен.   Његово блаженство Архиепископ атински обавештен је о блаженом уснућу старице Стилијани, од стране од стране Теспијског епископа Симеона. Изразио је дубоко жаљење због упокојења мати са којом је Његово блаженство био веома повезан и блиско сарађивао због чега се одмах упутио у манастир где је одржао први помен над одром блажене старице.     Данас ће литургију у старој цркви манастира, где ће тело блажене старице бити пренето, служити Његово преосвештенство Епископ Симеон, а опело и Свету литургију у новој цркви сјутра, 9.октобра, служиће Његово блаженство, Архиепископ атински г. Јероним.
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, У београдском Саборном храму, у присуству Патријарха српског служен помен знаменитом Стевану Стојановићу Мокрањцу   
    У недељу 29. септембра 2019. године, Саборној цркви у Београду служена је Света Литиргија уз молитвено присуство Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Свету Литургију служио је јереј Славиша Поповић уз саслуживање протођакона Радомира Перчевића.   Звучни запис беседе   Литургијску беседу произнео је протојереј – ставрофор Бранко Топаловић.  У којој је говорио о смислу јеванђељске љубави као суштине наше вере. Јер Господ сам љубав и то извор љубави. Из љубави створио свет и није престао да га воли чак и онда када је човек згрешио. „Врхунац љубави је оваплоћење Сина Божијег“, рекао је прота Бранко.   На крају Свете Литургије братство Саборне цркве је одслужило годишњи помен Стевану Стојановићу Мокрањцу, нашем прослављеном композитору.   Стеван Стојановић Мокрањац рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији.   Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данас је то Музичка школа „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији. Најпознатија његова дела су свакако богослужбене композиције : велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави и многе друге. Поред тога ту су и световне музичке композиције: „Руковети“,  „Приморски напјеви“, духовити скерцо „Козар“.   Био је ожењен Маријом, братаницом нашег истакнутог сликара Уроша Предића, са којом је имао сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета. Умро је у Скопљу 28. септембра 1914. године.     Извор: Радио Слово љубве
  20. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Нова књига теолога др Александра Милојкова доступна на нашем Порталу   
    Нова књига теолога др Александра Милојкова "Вера и атеизам", доступна је на нашем порталу. Књигу можете да наручите и купите преко нашег портала, по цени од 600 динара + путни трошкови.    Из предговора презвитера др Оливера Суботића     Књига „Вера и атеизам“ настала је као плод деценијског писања Александра Милојкова за часопис Православни мисионар, званично мисионарско гласило СПЦ за младе. У њој су сабрани сви текстови које је др Милојков у том периоду објавио, а тицали су се односа вере и атеизма. Она, међутим, није класичан зборник чланака – објављени чланци јесу њена основа, но они су додатно обрађени, допуњени и повезани тако да књига представља концептуално заокружену целину.   Један од рецензената је добро приметио да се још од времена професора Лазара Милина није појавило овакво штиво написано од стране српског аутора. У томе се потпуно слажемо: Милојков је својом књигом попунио апологетску празнину у српској теолошкој мисли која је настала пошто се професор Милин преселио у вечност.      * * *   Када је реч о полемици са атеизмом, његов стил донекле подсећа на онај који срећемо код професора Алистера Мекграта, једног од водећих западних хришћанских интелектуалаца који редовно укршта копља са перјаницама новоатеистичког покрета, попут Ричарда Докинса (чије ставове, успут буди речено, и Милојков у својој књизи излаже темељној критици).    * * *    Александар Милојков у овој књизи оспорава ставове новоатеистичког покрета на један изузетно аргументован начин. Он у закључку наводи да је свестан да се са њим неће сложити само атеисти, већ ни неки религијски мислиоци, но то је понекад неизбежно. Ипак, додали бисмо да ће се у суштинским стварима са њим сигурно сложити сваки верујући човек. Што се атеиста тиче, др Милојков скромно истиче да му циљ није био да их убеђује у постојање Бога, већ да отклони неке стереотипе који су се уврежили под утицајем атеистичке пропаганде и да, по његовим речима „деконструише идеолошку мантру савременог атеизма“ – Ако сам ишта желео да одузмем атеизму као ставу, то је онда она самоувереност неких међу савременим и гласним атеистичким промотерима и атеистичким мисионарима, да је атеизам као став супериоран у односу на веру; да је атеизам једини рационалан закључак, док је вера ирационална; да развој науке све више говори у прилог атеизму и да обесмишљава веру у Бога – збори Милојков у закључку своје студије. Сваки објективан читалац ће се уверити да је аутор у испуњавању зацртаног циља био веома успешан.   Својом књигом др Александар Милојков отвара значајно поглавље у српском академском теолошком опусу 21. века. И то чини на начин достојан зрелог писца – чињеница да је Вера и атеизам његова прва књига је запањујућа, узевши у обзир њен квалитет. У том погледу, све што можемо пожелети јесте да следеће књиге др Милојкова по свом квалитету не буду испод ове.   Предговор аутора књиге     Књига Вера и атеизам настала је на бази мојих чланака који су објављивани у Православном мисионару, у рубрици У дијалогу са атеизмом. Чланци су дорађени и допуњени новим питањима и садржајима из ове области, те тако тематски проширени и обогаћени новим темама сједињени у књигу која је пред вама. Идеја да се у Православном мисионару покрене тема диjалога са атеизмом потекла је од главног и одговорног уредника часописа, презвитера др Оливера Суботића. Сама идеја инспирисана је мојим вишегодишњим дијалогом са атеизмом и атеистичким активистима, путем интернетa, јавног и медијског наступа. Питања која сам у књизи анализирао у доброј мери представљају одговор на атеистичке тврдње и аргументе са којима сам имао прилике да се сретнем у поменутом дијалогу, али и које сам налазио у литератури која се бави овом тематиком, у првом реду код самих атеистичких аутора.    Један од темељних мотива за настанак ове књиге јесте и постојање, по мом мишљењу, насушне потребе за теолошким разматрањем изазова савременог атеизма. Када кажем да је потребно разматрање, онда не мислим на неко догматско одбацивање атеизма или на његово a prirori стигматизовање (ово би се код многих обично подразумевало у самом појму оног бити верник), већ на пажљиву, интелектуално поштену теолошку и философску анализу теистичких и атеистичких ставова и аргумената. Мислим, дакле, на анализу која се базира на ономе што је заједничко људима, били они верници или атеисти – рационалан, на аналитици заснован став и људска слобода. И  ово је кључни моменат у методологији ове књиге – рационалност и слобода.   Сматрам да је тематика ове књиге данас од велике важности и за вернике и за атеисте. За прве, да разумеју свет изван Цркве, те да умеју у том разумевању и да му се обрате и да га позивом – дођи и види – заинтересују за Цркву. За друге, да разумеју православни хришћански поглед на свет, те да преиспитају уобичајене атеистичке предрасуде о вери и верницима. Сматрам да ће и једнима и другима знање о оном другом и о питањима која су им заједничка помоћи да постану слободнији. Наиме, без те слободе и није могуће формирати теистички или атеистички став. Слобода до које их доводи знање о другом и другачијем (не треба да страхују) неће угрозити њихову, једну или другу, позицију. То знање ће једино угрозити, тачније, ослободиће их од – искључивости.   Изазов атеизма обухвата једну широку лепезу питања односа теологије и вере са различитим стваралаштвом људског духа. У првом реду то су питања односа вере и знања, вере и рационалности, теологије и природних наука, слободе. Може се одмах поставити питање: какве сад има везе изазов атеизма са односом хришћанске вере и теологије према, на пример, природним наукама? И то би питање било на месту. Јер, заиста, шта природна наука може да има са нечијим личним ставом верујем или не верујем да Бог постоји? Наука као наука – ништа. Међутим, однос природних наука и вере у Бога, у контексту атеистичког изазова вери, наметнуто је питање и зато мора бити размотрено. Наметнуо га је управо савремени атеистички активизам, и то својим неоснованим довођењем у узрочно-последичну везу науке и атеизма, атеизацијом науке или сциентификацијом атеизма. Са друге стране, није реткост да се и неки мислећи православни хришћани по питању односа вере и природних наука не сналазе баш најбоље, било да се ради о теизацији науке у виду конкордистичких теорија, или пак о критици научног увида апаратом који је изван методолошког обухвата самих природних наука. Из ових разлога питање изазова савременог атеизма обухвата и обавезно питање односа природних наука према теистичком, односно атеистичком ставу.   Основна идеја књиге је да читаоцима представи појам и пројаву савременог атеизма и његове аргументације у светлу хришћанског философског и теолошког погледа. Али, такође и појам и пројаву хришћанске вере и њене аргументације, у контексту питања која савремени атеизам поставља. Централну тему ове анализе представља однос вере, знања, рационалности и науке у контексту питања божанске егзистенције и теистичког и атеистичког става. Искрено се надам да ће читање ове књиге помоћи читаоцима да увиде бесмисленост било којег става који би захтевао искључивост и ексклузивност. Верујем да ће моја књига помоћи верницима да разумеју атеизам, али и атеистима да разумеју веру (у њеном хришћанском појму). Не верујем да ће књига нужно код атеиста изазвати сумњу у атеистички став и да ће их обратити у вернике. Али, верујем да ће им родити сумњу у савремене догме атеизма, поготово оне којима он апсолутно својата рационалност и науку. Надам се да ће након читања ове књиге верујући човек моћи да каже атеисти: „Верујем, али и схватам зашто ти не верујеш“, и да ће атеиста моћи да каже вернику: „Не верујем, али ипак схватам зашто ти верујеш“. Такође се надам да ће књига помоћи да се сруши нешто што неки атеисти, али и неки верници, сматрају парадоксом: да један човек може бити и верник и научник, верујуће и рационално биће; да homo religiosus, homo rationalis, homo logicus и homo scinetificus представљају једно, недељиво биће. Христолошки речником говорећи, тајна решења поменутог „парадокса“ лежи у несливеном говору о недељивости и јединству ових пројава људског бића.   Захвалност за настанак ове књиге најпре дугујем презвитеру др Оливеру Суботићу, који је и иницијатор њеног настанка. Иницијатор не само ове књиге, већ уопште и иницијатор и текстуализације мог дијалога са атеизмом. Оцу Оливеру се посебно захваљујем на охрабрењима у виду позитивних коментара читалаца мојих текстова у Православном мисионару које ми је преносио. Ти коментари су ме покренули да уложим додатни труд да ова књига настане и утврдили ме у разумевању важности бављења тематиком теолошког сагледавања питања савременог атеизма.   Захваљујем се двојици својих драгих пријатеља и колега који су били рецензенти ове књиге и у многоме помогли њеном квалитету, теолозима: ђакону Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету Светог архијерејског синода СПЦ, и Владимиру Пекићу, професору верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој.  Захвалност дугујем и колегама и колегиницама из Земунске гимназије, професорима математике, физике и хемије, чије су ми стручне консултације много помогле у писању ове књиге. Искрено сам уживао у сваком разговору са њима на тему природних наука и односом ових других према питањима вере и, уопште, метафизичким питањима. Посебно фасцинантне су ми биле теме из физике. Ако је могуће рећи, макар и у метафоричном смислу, да се наука приближила Богу, то је онда учинила, по мом мишљењу, савремена физика.     У свом деценијском искуству рада са ученицима гимназије, једна од основних порука коју им  преносим је и та да од вере не раздвајају учење и знање, нити од учења и знања веру. Вера и знање (корисних наука) - ученост, речима Светог Григорија Богослова, су два наша највећа блага. Учење је заједничко и знању и вери. Желим им да се уче и знању и вери, како би свет видели целовитијим очима. Ово је жеља коју упућујем и свим читаоцима ове књиге – да гледају свет целовитијим очима. То ће бити могуће уколико на један аутентичан начин успеју да остваре загрљај рационалности и слободе. Управо тим загрљајем као својим основним методом, ова књига, верујем, у томе им може помоћи.   Садржај књиге   Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВА КЊИГА ЗА (НЕ)ВЕРУЈУЋЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ   ПРЕДГОВОР (аутора)   ПОЈАМ АТЕИЗМА   Појам атеизма у библијском и светоотачком контексту   Појам атеизма у философији – од антике до просветитељства   Ренесанса и просветитељство   ЛЕПЕЗА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА – СКАЛА РИЧАРДА ДОКИНСА   Јак верник   De facto верник   Они који нагињу теизму   Агностицизам – фокус преламања вере и атеизма   Они који нагињу атеизму   De facto атеиста   Јаки атеиста   АНТИТЕИЗАМ   Антитеизам као атеистичка идеологија   Антитеистичка оптужба: зло религије   Аргумент моралности и емпатије   FIDES, SCIENTIA ET RATIO   Вера и рационалност   Терет доказивања   Антропички принцип и хипотеза теистичког дизајна   Хипотеза мултиверзума   Хипотеза натуралистичког дизајна   На коме је терет доказивања?   Сеганов „змај у гаражи“   Да ли је атеизам вера?     Квазинаука и квазивера   Сазнајне моћо – Кантова епистемологија   Чулно опажање   Уобразиља   Разум   Субјективно и објективно   Научна теорија и истина   Бог и наука   Наука и идеологија   ФИЛОСОФСКИ НАТУРАЛИЗАМ И АТЕИЗАМ   Натуралистички редукционизам   Натуралистичка вера   Слобода – биће или илузија?   Натурализам као атеистички парадокс     ВЕРА И/ИЛИ АТЕИЗАМ?     Прилог припредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  21. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Проф. др Владета Јеротић: Неурозе и религија [II]   
    Због чега је религиозност неуротичара нама сумњива, у чему сматрамо да он својом неурозом „прља“ наше представе о правој религиозности, у чему најзад он поткрепљује доста раширено мишљење да је у свакој религиозности нешто или чак све патологија?
    Већ просечан човек, и када уопште није религиозан, склон је да прихвати неки облик моралног владања из страха од казне и жеље за наградом. Морамо признати да овакав став произлази најчешће из односа детета према оцу, бар у досадашњем патријархалном друштву наше цивилизације. Преношење оваквог личног става на неког свог изабраног бога, на цркву или читаву религиозност води неуротичној пројекцији која са истим захтевима иступа према религиозности као што се односи према оцу или неком државном ауторитету. Јасно је да је овакав неуротичан став последица страха и принуде и да са индивидуално доживљеном религиозношћу нема никакве везе. С друге стране, морамо тада претпоставити да оваква доживљена религиозност може да буде плод само човекове слободне одлуке, кад је однос Ја-Ти у центру збивања, а никако последица принуде, страха па чак и навике.
    Неуротичар на различите начине покушава да се ослободи унутрашњег притиска који је произашао из нерешених конфликата, најчешће нагонске природе. Један од тих начина је понекад и његова религиозност. Служећи се добро познатим одбрамбеним механизмом рационализације, тако честим у већине неуротичара, он преводи своје неуротично понашање у хришћанске идеале, дајући тако себи већу вредност и успешно блокирајући праве узроке своје неурозе. Узроци овакве рационализације понекад су скоро банални.
    Човек који је неспособан да спроведе неку своју активну жељу и примени је у спољашњем свету заодева се хришћанском врлином скромности или понизности. Наравно да је оваква скромност најчешће лажна и да се повремено демаскира у наглим изливима скривене агресије и другим начинима испољавања незадовољства собом. Тамо где неубуздана потреба за надкомпензацијом своје неуротичне инфериомости није могла бити довољно пригушена, припадништво некој фанатичној секти са „светском мисијом“ биће идеалан терен да се на привидно легалан начин испољи сва агресија и скривена мржња неуротичарева. Мислимо у првом реду на припадништво оним сектама које се карактеришу изразитом нетолеранцијом, елитним захтевима „једине и свеспасавајуће“ и представама о скорашњој пропасти света.
    Неки други облик неуротичног потискивања наћи ће себи простора у неком другом виду религиозног понашања и погледа на свет. Подсећамо само на принудне неуротичаре и њихов однос према неким црквеним ритуалима.
    Различите облике неуротичне религиозности Јунг је добро окарактерисао као „илегалан приступ религији“. Припадајући неком дубљем слоју у несвесном него што је то индивидуално несвесно, религиозност се може дохватити само тако што је претходно рашчишћен вашар у индивидуално несвесном неке индивидуе. Због тога је Јунг и обраћао већу пажњу и више ценио религиозност људи у другој половини њиховог живота.
    Из оваквог Јунговог става произлазе тешки задаци психотерапеута у лечењу неког неуротичног религиозног човека. Шта заиста може да уради психотерапеут за добро свог неуротичног пацијента када примети да је његова религиозност још увек пуна „нечистих“ примеса његове неурозе?
    Хтели бисмо најпре да истакнемо предности психотерапеута над свештеником-исповедникотн. Чак и када претпоставимо да је овакав свештеник добио солидно образовање из психологије и психопатологије, да је сам лишен таквих неуротичних скотома који ометају објективни приступ његовом послу, психотерапеут, нарочито када је прошао кроз дидактичку анализу и није изразито негативно постављен према проблемима религије, захваљујући своме искуству, бољој стручној спреми, пре је у ситуацији да на време препозна и вештим терапеутским лечењем одстрани оно што је неуротично у религиозном човеку. Постоји још један битан разлог због чега дајемо предност психотерапеуту.
    А. Дирсен указала је на честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја, и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи, јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена и могућност кајања и опроштаја.
    Доспели смо у нашем излагању до оног дела у коме треба да расправљамо о неким конкретним испољавањима пацијената у току психотерапије, која су, сматрамо, инхерентна општељудском бивствовању и већ упадљиво залазе и у област религије. Мислимо пре свега на испољавања страха и кривице; иако општељудски феномени, у неурозама, и то можемо практично рећи у свим облицима неуроза, они имају своје истакнуто место и самим тим изузетан значај за пацијента, као и за његовог психотерапеута. Како су до овог истакнутог места у неуротичним испољавањима бројних пацијената доспели симптоми страха и кривице?
    И када нису никакви патолошки симптоми, страх и кривица саставни су делови вечног људског мозаика. Без њих је тешко претпоставити човека, свеједно да ли онога праисторије или нашег времена, малог и безначајног човека прохујалих еона или значајних људи у историји. Али и страх и кривица подједнако траже своје изворе и утоке, смисао и разумевање свога постојања. Неуротични и психотични болесници, али и већина великих стваралаца који су доживљавали у појачаном и патолошком облику стања страха и кривице, испољавали су одувек појачану потребу за објашњењем и разрешењем својих стања.
    Наш став психотерапеута, очи у очи са симптомима страха и осећања кривице код наших неуротичних пацијената, инспирисан је основним ставовима егзистенцијалистичке филозофије. Сматрајући страх и кривицу за неуклоњиве и неизбежне, онтичке људске феномене са којима човек не само да треба већ и мора да се сусретне у току самоостваривања и самопотврђивања, наша психотерапија није примарно управљена на отклањање симптома страха нити на поништавање или даље неутралисање осећања кривице.
    Овакав став, наравно, није крут и догматичан нити је примењиван на све неуротичне пацијенте са страхом и осећањем кривице. И наши пацијенти, као и сви људи уопште, налазе се на врло различитом степену свога „индивидуационог процеса“ и већ достигнутог нивоа зрелости. Било би то грешка почетника или неког фанатика у психотерапији када би исте аршине мерења примењивао за сваки психички узраст човеков. Став који смо управо изнели примењујемо само на оне врсте неуротичних пацијената за које смо проценили да поседује не само солидне интелектуалне квалитете већ још више дубоко и искрено незадовољство постојећим неуротичним стањем и унутрашњу динамичку спремност за доживљаје метаморфозе, односно катарзе. Код оваквих пацијената ми се не трудимо да покријемо симптоме, већ желимо да их откријемо, нисмо склони да покажемо пацијенту како је његово осећање кривице илузорно и измишљено, већ да ово осећање почива на некој стваној кривици. Што се тиче страха, без обзира што се можемо сложити са Хајдегером да је сваки страх у својој основи страх од смрти, наше је мишљење да је управо пропуст да се учини нешто битно у процесу свога самоостваривања један од важних разлога за појаву страха.
    Познати немачки психосоматичар Јорес с правом сматра да није за човека важан сам живот као такав, већ је једино важан развој животних могућности у њему, па да се и страх усељава у човека онда када је он спречен или сам себе спречава у даљем развијању датих животних могућности. Страх је дакле и врста казне за неучињено и пропуштено, отуд се он не без разлога често доводи у везу са кривицом. Страх и кривица и иначе стоје у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек постаје тако виновник и свога страха и своје кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих, ипак виновник своје судбине.
    Dasein-аналитичка школа, такође, сматра да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Разноврсне форме у којима нам се страх појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Можда је заиста сваки страх на крају антрополошко-егзистенцијалне анализе не само страх од смрти већ и страх од кривице.
    Свакодневни сусрет са страхом и кривицом у нама самима, код наших рођака и пријатеља, пацијената и непознатих људи, захтева од нас да озбиљно размислимо о стварном пореклу ових феномена. Да ли су то заиста само неуротични симптоми, у основи нереални и непотребни, који су резултат сувише строге и ограничене социјализације човека и који спречавају нормалан ток нагонских енергија? Или су то стварне егзистенцијалне појаве које почивају на нечему што је реално и људско? Да ли је према томе циљ једне егзистенцијалне, дубинске психотерапије, за коју се ми залажемо, ослобођење пацијента од претерано развијеног Над-ја које често одсликава
    само присвојене туђе норме или је тај циљ, као што Хефнер мисли, у покушају терапеута да оспособи пацијента да се сусретне са својом личном кривицом? Егзистенцијална кривица, за разлику од правне или морално-теолошке, није никаква законска кривица, већ кривица одређене, јединствене и непоновљиве личности пацијента. Ми смо се у пракси често могли уверити да као што је фобићни синдром неког нашег пацијента само вешто маскирање егзистенцијалног страха, тако је и осећање кривице, које је управљено на нешто споредно и неважно, обична камуфлажа неке стварне кривице. Кривице која није свесно доживљена и испаштана, већ је потиснута. Ма колико било тешко и често несношљиво за пацијента да проживи истински страх, уместо што се јалово мучи својом фобијом, односно да препозна своју кривицу, уместо што се крије иза неодређеног осећања кривице, уверили смо се да право олакшање, често постигнуто преко катартичког доживљаја, настаје код пацијента тек онда када га терапеут припреми да стане очи у очи са самим собом и својим дубоко личним откривеним проблемима.
    Не треба сметнути с ума да сваки човек има врло интимну потребу за искреним дијалогом са другим човеком; прекривена, да се изразимо Јунговим језиком, бројним наслагама његове Персоне и Сенке, ова његова интимна потреба некада у току целога живота не долази до изражаја. Ову чињеницу је тајна исповедништва у хришћанској цркви добро упознала и повремено знала да употреби на обострану корист. Модерни исповедници, психотерапеути, морали би и сами представљати будног и стрпљивог саговорника човеку који отвара целог себе и при том, користећи модерна психолошка открића о људској души (о којој су у прошлости, интуитивно, само појединци нешто наслућивали), постати исцелитељи душа на вишем ступњу сазнања од некадашњих душебрижника.
    Врло је важно да у односу између неуротичног пацијента код кога је осећање кривице знатно изражено (практично је врло мали број неуроза у којима не постоји дијадни синдром: страх-осећање кривице) и његовог психотерапеута настане такав степен поверења када пацијент више нема препрека ни у себи ни пред терапеутом да дозове у сећање неку стварну прошлу кривицу пред којом се упорно крио, производећи разне алармантне неуротичне симптоме, који су најчешће и њега и његовог терапеута одвлачили са главног попришта одиграног догађаја. Често се, нажалост, дешава да психотерапеут, не контролишући будност контратрансфера, због опортунизма и личног мира, радије прихвата компромисна решења, не истражујући стварни и често дубоко скривени узрок страха и осећања кривице у свога пацијента, задовољавајући се да му покаже илузорност овог осећања, привидно га и краткотрајно од њега ослобађајући. Међутим, свака стварна кривица тражи да буде плаћена.
    Човекова савест није појам до краја идентичан психоаналитичком појму Над-ја. Морамо на овоме месту да се оградимо од схватања тзв. реактивистичке школе у психологији, у коју спадају и психоанализа и бихејвиоризам, а по којој у човеку постоји само интернализована моралност, настала интројективним путем, дејствовањем спољашњих захтева и закона. Ближе нам је схватање организмичара, по којима јединка није пасиван прималац спољашњих утицаја, „празан организам“, већ личност која прерађује спољашње утицаје тиме што и сама „креира“ свет око себе својим бројним чиниоцима који израстају током биолошке еволуције и историје културе.
    Фројдов појам Над-ја највише одговара оној врсти савести коју је Ерих Фром назвао ауторитарном или хетерономном, а која одговара Над-ја родитеља и друштва.
    У оваквој врсти савести Над-ја захтева од Ја угледање на идеал (родитеља и друштва). Персонална или аутононма савест један је дубљи слој у нашем несвесном и ова савест не гони на угледање већ на тражење личне оригиналности која се постиже само кроз преображај. Један од услова овог преображаја јесте препознавање и растерећење од наметнуте, ауторитарне савести, односно доживљено откриће аутономне савести. Ако ова размишљања сада применимо на појам кривице, онда можемо рећи да изнад или испод свих табу-закона у далекој прошлости и увек нових, према тренутним друштвеним нормама успостављених идентификација са родитељима, стоји онтичка и егзистенцијална кривица човекова која тражи своју наплату кроз истинску и доживљену људску патњу.
     
    Извор: Теологија.нет
  22. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Преподобни Пајсије Светогорац: Духовни живот супружника   
    – Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена!   – Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи „дођи и ти у цркву“, него ће му рећи: „Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?“ Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: „Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу.“ И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље.   – Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу?   – Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени. Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више „удара контру“, ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: „Касно је, устани да идемо у цркву“, она му каже: ‘“Ајде, иди сам! Имам данас много посла…“ Или, ако јој муж каже: „Добро, зашто ти сe угасило кандило?“ па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: „Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?“ Може чак да му каже: „Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху.“ Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило. Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: „Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: „Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд.“ Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа.     Извор: Епархија врањска
  23. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Интервју са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, дугогодишњом сарадницом „Православног мисионараˮ   
    У јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, у оквиру тематског дела часописа, објављен је интервју са  дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, дугогодишњом сарадницом „Православног мисионара.ˮ Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.      Милана Ивковић: Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење!     Господ наш Исус Христос подсећа свакога од нас на најважнију заповест о љубави; заповест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свога као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Управо о хришћанској љубави као центру васцелог хришћанског живота, али и о изазовима са којима је суочен савремени човек, разговарамо са теологом Миланом Ивковић.     *Будући да живимо у времену када се много говори о љубави – а, ваистину, делатне и суштинске љубави је све мање – замолио бих Вас да нам у духу Спаситељеве заповести, о којој виси сав Закон и Пророци (Мт. 22, 40), приближите значај хришћанске љубави?   Када се много говори о љубави, углавном, то нема везе само са временом у коме живимо, него са самом чињеницом која је заједничка за свако време, а то је, да је много лакше о нечему говорити, него то исто, о чему говоримо, да искуствено познајемо и живимо. Богословље и љубав Божија није нешто о чему само треба да се говори. Важно је, да се несливено сјединимо са Речју Божијом, да она постане ми, и да волимо. Можемо да читамо о љубави из најразноврснијих књигâ везаних за психологију, педагогију, философију, антропологију, богословље итд. Изучавајући све те књиге некад се деси да постанемо најбољи и најречитији говорници љубави. Све то није довољно. Потребно је да љубав постане дејствена, активна, оживотворена. Односно, да у човеку који говори о љубави, сусретнемо живу истинску љубав. У Еванђељу можемо да да нађемо Христа зато што свака изговорена реч садржи у себи његово целокупно присуство.    Веома је важно, не само да говоримо о љубави, него и да волимо. То је исто као када би неко ко жели да се бави трчањем, прочитао све књиге у вези са истим, изучио најбоље технике дисања и кретања, проучио све стазе коју су набоље за трчање, а да заправо никада није ни потрчао, нити пробао да трчи. Много је лакше читати, и из књига имати неко знање о трчању, него трчати. Трчање захтева одређен напор, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом, бол, истрајност на свим временским условима. Тако је исто и са љубављу. Много је лакше причати и читати о љубави, него волети. Истинска љубав тражи напор, подвиг, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом и истрајност у свим животним околностима и догађајима. Таква љубав је и нежна, милосрдна и свеопраштајућа.      Бог је љубав, а човек је, како кажу Свети оци, човеколико лице Бога. Самим тим, човек је човеколико лице љубави Божије. То је љубав која нас позива да  „љубимо непријатеље своје, добро творимо онима који нас мрзе, благосиљамо оне који нас куну, и молимо се за оне који вас вређају“ (Лк. 6, 27-28). Човеку, на неки начин није природно да воли и љуби оне који су га повредили, који му чине, и који су му чинили пакости и који га мрзе, који су починили и много страшнија „неопростива“ дела. Једном приликом ми један изузетно црквен човек рекао да човека може да гризе савест не само када је неком нешто лоше учинио, него и онда када је њему нешто лоше учињено. Тада може да нас мучи и гризе гнев, љутња, бес, озлојеђеност итд. Тада немамо мир, љубав и радост. Зато је важно да љубимо непријатеље, ради унутрашњег мира и љубави, и ради сопственог духовног здравља. Мржња није ништа друго него отров који сами пијемо, а желимо да другоме нашкоди!     *Дакле, сваки припадник Цркве призван je да живи по овој заповести, примењујући је у хришћанском етосу, је ли тако?   Наравно, ова заповест нам је дата ради нас самих. Бог није неки равнодушни наредбодавац без срца који игром случаја измишља своје заповести. Бог је Отац, Син и Свети Дух, Љубав која о свему и свакоме само добро промишља. Човек, има слободу и да не живи у складу са заповестима о љубави јер како и Свети оци говоре: „Бог може све осим да примора човека да га воли“. То је хлеб који Бог дели са човеком, и љубав која се добровољно одриче своје моћи. Заправо, ова и оваква љубав је „луда љубав Божија према човеку“. Истом овом и оваквом „лудом“ љубављу смо призвани да волимо, живимо и поштујемо слободу сваког човека.     *Савремени хришћани су суочени са таласима бројних искушењâ која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост Васкрсења?   Савремени човек се налази пред највећим изазовом и парадоксом модернизоване слободе где му је „све дозвољено“. Са друге стране, индивидуализам, самодовољност, и изолационизам су пратеће компоненте савременог друштва, оптрећеног технолошким напретком. У такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и Васкрсења. Стога, у контексту савремене ситуације, важније је да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану радост живота и Васкресења да откривају и пренесу модерном човеку.    *Сведоци смо погрешног поимања хришћанског живота као нечег строго јуридичког, шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса?   Најчешће, тамо где нема слободе и истине у Духу, јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћанског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје. Читајући Еванђеље можемо да се уверимо да је Христос водио велику борбу против лицемерја и лицемерâ. Заправо, лицемерни начин живота не представља само дефектно морално понашање и вештачко, одглумљено подражавање врлинског живота, „већ је у својој суштини хула на Духа Светога“ (Мт. 12, 31). Пошто се лицемерје  представља као узвишен морални живот, оно имитира и глуми слободу, љубав, стваралаштво и живот, а са друге стране успоставља конвенционалност (примена безличних и формалних дужности) у којој човек има потешкоће да се развије као слободна, стваралачка, јединствена и непоновљива личност. Заправо, лицемерје се директно супротставља слободи која је и „неограничена искреност“. Лицемер покушава да неутралише Еванђеље. Он не ствара, а спречава и друге да стварају (да буду слободни у вери). Он се чврсто држи својих установљених слепих правила. Лицемерје изопачује личне и друштвене односе јер се темељи на безличности и страху од слободе. Лакше је ухватити се за сукњу безличних правила него бити слободан и храбар у Духу Светоме.     У најразличитијим учењима философије, психологије итд. слобода се најчешће схвата као слобода избора, где сам слободан да изаберем нпр. између добра и зла. Хришћанско схватање слободе се манифестује на другачији начин. Позвани смо да постанемо слободни у вери, и верујући у слободи. Слобода и слободни се рађају и пројављују у Духу Светом, и то кроз неустрашиву борбу и подвиг „дај крв и прими Духа“. Таква слобода је изнад сваког избора, колебања и испитивања, јер истинска неконвенционална слобода ствара сопствене разлоге, уместо да им се подвргава. Ти разлози су увек искрени и аутентични. Колебање, бирање, упоређивање и тражење ауторитета је својствено подвојеној, расцепљеној вољи, која и не зна шта хоће, али може да изабере. Бог је изнад избора. Бог се не колеба, и не изабира да ли воли или не воли свет и човека. Стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у Духу Светом који ослобођа без мере.     *Да ли то значи да је слободна воља велики дар Божји који је дарован сваком човеку као боголиком бићу?     Да, између Бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару слободне воље.     *Како схватате заповест Божију: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“?     Пре свега, желим да се осврнем на саму реч поштовање, и њено значење. Реч поштовање потиче из латинске речи aestimare, што значи вредновати, уважавати, указати достојанство, ценити, рангирати. Значи, имати поштовања према некој особи, једнако је указивању изузетне вредности и части тој особи. У заповести коју сте навели, управо се говори о указивању изузетне вредности и уважавања према родитељима.    Важно је да се нагласи чињеница да се поштовање понекад користи и схвата у негативном смислу, ако се заснива на застрашивању и изнуђеном поштовању. Истинско, непатворено поштовање има најчешће позитиван смисао, и подстиче на љубав и дивљење. Питање поштовања јесте и питање ауторитета, културе и васпитања. Стога, заповест да се поштују родитељи јесте мала породична школа у којој научимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе.      Али у савременом добу се често срећемо са дисфункционалним породицама. Овде не треба да заборавимо да поменемо и децу из домова без родитељског старања. Такође, треба да се присетимо владике Лонгина Черновицког, игумана Бенченског манастира у Украјини који је одгајио више од 400 одбачене деце и сирочића, од чега је четрдесетак заражено ХИВ вирусом, стотињак је рођено са инвалидитетом или сметњама у развоју. Какав је њихов пут и однос према поштовању, и према заповести о поштовању родитеља? Обавеза и задатак Цркве јесте да као на примеру владике Лонгина, својом делатном љубављу прекрива све недостатке. Јер, „жао ми је све деце на свету, и зато плачем за сву невину децу и за сирочиће“, каже и поучава нас старац Силуан.     *Предајући се у службу својој Светој Цркви, Ви сте оставили велики траг и на пољу Православног катихизиса - верске наставе. Да ли бисте поделили са нама неки занимљив детаљ из Ваше катихетске службе?     Искуство рада у школи као професор верске наставе је нешто што је на мене утицало на изузетно афирмативан начин. То искуство ми је помогло да се бавим богословљем на практичан начин, и то из угла савременог света, друштва, и да разумем његове потребе, и начин размишљања. Постоји много лепих тренутака, догађаја и доживљаја којих могу да се сетим из свог вероучитељског искуства. У њих спада и сећање на једног ученика који је са грађанског васпитања прешао да слуша часове верске наставе. То је било у другом разреду гимназије када се опкладио са друговима како ће до краја свог гимназијског школовања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно непотребна. По завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао Православни Богословски Факултет. Таквих и сличних  примера има доста у искуству свих вероучитељâ. Оно што је за Цркву сада најважније јесте чињеница да је верска настава добила своје значајно место у образовно-школском систему. Вероучитељи су наши најснажнији борци и исповедници вере, који свакодневно сведоче Христа.     *Себе сте уградили и на пољу ширења речи Божје писаним путем, објављујући текстове у „Православном мисионаруˮ, званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе. Према Вашем мишљењу, колики је значај мисионарења у Цркви Христовој, данас у 21. веку?     Црква се од самог настанка па све до данас, пројављује и кроз мисионарски аспекат. Заправо, када кажемо мисија Цркве у свету, мисионарски значај Цркве, ми одиста говоримо о човекољубљу Цркве. Ово човекољубље се огледа у бризи, старању и љубави Цркве за сваког човека, и за све угрожене аспекте друштва: сиромашне, старе, гладне, децу која су у сиротиштима, људе по болницама, оне који болују од болести зависности (алкохол, дрога) и неизлечивих болести, итд. Црква има задатак да се непрестано ставља у службу милостивог Самарјанина у бризи за своје ближње. Кроз своју активну и милосрдну мисију, Црква пројављује љубав Божију.      *Пред крај нашег разговора и заједничког промишљања, да ли бисте упутили неку поруку у духу свега реченог?   Војни хирург и православани митрополит, Антоније Блум, често је говорио да Бога не можемо да сретнемо у површним односима са људима, са догађајима, са самима собом, зато што Бог не живи површно. Све док се не сусретнемо лицем у лице са ужасом или лепотом, ми пролазимо поред Бога, и поред дубина вечности. Стога, у складу са овим речима, битно је да се охрабримо, очовекољубимо, и да се не плашимо дубинâ, како сопствених, тако и дубина вечности.     *Драга Милана, користим прилику да Вам искрено заблагодарим на садржајном разговору, упућујући и срдачну молитвену жељу да останете у радости Васкрсења и у љубави Христовој!     Хвала Вама на указаној прилици за разговор. Нека би дао Господ, да љубав Његова укрепљује Вас и све вредне сараднике „Православног мисионараˮ, као и верно читалаштво овог дивног часописа!     Разговор водио: катихета Бранислав Илић,  члан уређивачког одбора "Православног мисионара"         *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Патријарх Иринеј се вратио својим дневним обавезама у Патријаршији   
    Његова Светост Патријарх српски Иринеј изашао је са Војно Медицинске Академије где се протеклих дана налазио на опоравку након тежег облика прехладе.     Патријархово здравствено стање је последњих дана стабилизовано и осећа се неупоредиво боље него у четвртак, када је због исцрпљености услед високе вишедневне температуре примљен на ВМА. Његова светост од данас обавља редовне послове поглавара Српске православне цркве у свом седишту у Патријаршији српској у Београду.     Извор: Телевизија Храм
  25. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Нове књиге патријарха Кирила на Московском сајму књига   
    Издавачка кућа Московске Патријаршије учестваће од 4. до 8. септембра 2019. године на 32. Московском међународном сајму књига. Почасни гост сајма је Република Белорусија. Централно место на штанду Патријаршијске идавачке куће заузимају објављена дела поглавара Руске Православне Цркве, Његове Светости г. Кирила. Издавачка кућа Московске Патријаршије представља неколико Патријархових дела од којих издвајамо књигу Омладина - време трагања из серије Реч Његове Светости Патријарха.     Обраћајући се младима, Његова Светост Патријарх позива на коришћење непроцењивог дара младости за разумевање божанских принципа и чврсто придржавање духовних и моралних идеала које је Створтитељ заповедио, држећи свој ум и осећања у чистоћи и пружајући другима пример непоколебљивости у вери, милости и саосећању.   Друга књига патријарха Кирила је Само живот: дијалог са младима. Уз теме значајне за савременог младог човека које Његова Светост Патријарх г. Кирил даје на страницама своје књиге, публикација садржи одговоре на питања која су постављана поглавару Руске Православне Цркве у разим приликама на различитим местима.   Посетиоци Московског међународног сајма књига ће се упознати са новим књигама из Сабраних дела Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила.   Издавачка кућа Московске патријаршије представља и неколико нових књига које је недавно објавила. Међу њима су Реч о Његовој Светости Патријарху, На путу вере, Сваком човеку, Славна презимена Русије, Популарна библиотека црквених отаца и учитеља, Добри људи, Библиотека династије Романов, Прича о једној породици.   Нова серија књига Наша победа представља две књиге Епископа балашихинског г. Николаја: Песме Великог отаџбијског рата у којој су сабране најпознатије и најомиљеније војне песме, и Женско лице победе, која подсећа на храброст и јунаштво девојака које су биле снајперисти и тенкисти, медицинске сестре и извиђачи, ваздухопловци и војници током Другог светског рата, на њихову духовну лепоту и високе моралне и борбене особине.   По традицији, Издавачка кућа Московске патријаршије представља календар и литургијске публикације за наредну годину, као и велики број духовних и образовних публикација и књига упућених деци, адолесцентима и омладини.     Извор: Инфо служба СПЦ 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...