Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Content Count

    169
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Акатист Васкрсењу Лазаревом   
    Акатист Лазаревом васкрсењу чита се у знак сећања на дан када је Господ Исус Христос васкрсао четвородневног Лазара. Празник Лазарево васкрсење у народу је познатији као Лазарева субота - Врбица, јер увек пада у суботу шесте недеље Великог поста.
    Акатист Васкрсењу Лазаревом.pdf
     
    АКАТИСТ ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ
    МОЛИТВЕ ПРЕ ЧИТАЊА АКАТИСТА - кликните и прочитајте
    Кондак 1.
    Изабрани Војводо и Победитељу пакла, победивши смрт, Ти си четвородневног Лазара из мртвих подигао и свима радост, светлост и васкрсење јавио. Приносећи благодарење Твоме снисхођењу нас ради, ми недостојни Ти од душе кличемо:
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Икос 1.
    Ангелске силе радосно устрепташе гледајући, Исусе, Твој долазак у Витанију. Овде си, не имајући где главу склонити и злобом јудејском стално гоњен, увек после труда на проповеди налазио покој, душевни мир, љубав и тишину код Твог пријатеља Лазара, кога си и сам до краја заволео заједно са његовим сестрама Мартом и Маријом. Јер, они Ти стално са вером и љубављу служаху, слушајући код ногу Твојих Реч Твоју. Сећајући се Твог човекољубивог снисхођења, са срдачним умилењем Ти кличемо:
    Исусе, Љубави Превечна, који си се због љубави према људима до краја понизио!
    Исусе, Милости неизмерна, који си Лазара и његове сестре љубављу Својом прихватио!
    Исусе, Ти си благословени дом Лазарев у дане свог пребивања у телу са љубављу посећивао!
    Исусе, тамо си Својом божанственом Речју душе које Те љубе много пута сладошћу наситио!
    Исусе, Ти си Витанију, отечество Лазарево, за место Свог покоја изабрао!
    Исусе, тамо си велика и силна дела љубави пре Крста Свога показао!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 2.
    Када Лазареве сестре Марта и Марија видеше да њихов брат од опаке болести много страда, не предадоше се малодушности, не падоше у очајање, него по Тебе, Господе, Исцелитељу болести, са уздањем послаше, са вером говорећи: ,,Господе, ево болује онај којег љубиш.” Њихов пример следећи, ни ми се у искушењима и тузи не предајмо, него са уздањем Господу завапимо: Алилуја!
    Икос 2.
    Чист разум имађаху ученици Твоји, Господе, али ипак не разумеше зашто Ти, примивши вест о љутој болести пријатеља Лазара, не крену одмах у Витанију да га исцелиш, него рече посланима од Марте и Марије: ,,Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу”. Знајући сада да си хтео да им скривену дубину вере и љубави покажеш и још веће чудо пре Својих страдања учиниш, ми Ти са љубављу кличемо:
    Исусе, љубављу испуњени, Ти испита срца светих сестара Лазаревих које Те љубљаше!
    Исусе, Свеблаги, Ти си их братовљевом болешћу на чекање велике Славе Божије обратио!
    Исусе, велики у чудесима Својим, који си желео да на Лазару Своју славу читавом свету објавиш!
    Исусе, дивни у саветима Својим, Ти си одредио Витанију да у њој велика дела Своја извршиш!
    Исусе, који смрт ниси створио, Ти жалосним сестрама Лазаревим заповеди да се смрти братовљеве не боје!
    Исусе, Ти у смрт вољно пође, желећи да колебљивим ученицима победу над смрћу покажеш!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 3.
    Свеблаги Господе, Ти си силом божанства знао да Ти пре Крста предстоји да на Лазару силу Своју покажеш, да се ученици Твоји не уплаше страдања Твојих и да Твоје Васкрсење из мртвих разумеју. Тога ради, чувши да Лазар, пријатељ Твој, болује, ниси журио да га исцелиш, оставши на месту на којем си био још два дана, да би богољубиве сестре његове и пред лицем смрти брата свога гореле вером и љубављу, појући: Алилуја!
    Икос 3.
    Имајући божанско предзнање, Ти си, свеблаги Господе, рекао Својим ученицима: ,,Хајдемо опет у Јудеју” и затим: ,,Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.” А када ученици не разумеше, мислећи да говориш о починку сна, Ти им рече отворено: ,,Лазар умре. И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него, хајдемо њему.” Онда Тома, видевши да се ученици плаше да иду у Јудеју, јер Јудејци већ искаху како би Те камењем погубили, смело рече: ,,Хајдемо и ми да помремо са њим” учећи и нас да без страха идемо за Тобом и овако кличемо:
    Исусе, пријатељу Лазарев, Ти идеш да Свог пријатеља из мртвих подигнеш!
    Исусе, похвало Витаније, који Лазару радост и васкрсење носиш!
    Исусе, Љубави неизрецива, Ти си плач и ридање Лазаревих сестара услишио!
    Исусе, Бескрајна милости, изволео си да Своју беживотну овцу оживиш!
    Исусе, погреби са Лазарем у Витанији и моја љута сагрешења!
    Исусе, прими са Мартиним и Маријиним сузама и моје тешке уздахе због греха!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 4.
    Имајући у себи буру сумњичавих помисли, Марта и Марија горко проливаху сузе над Лазаревим гробом, сећајући се са тугом обећања Твога, да болест Лазарева није не смрт, него на славу Божију. Оне већ изгубише пређашњу наду, гледајући свога брата у гробу и како се његово тело распада и заудара. А Ти си, Исусе, ходећи са друге стране Јордана, рекао Својим ученицима: ,,Радујем се, пријатељи моји, вас ради, јер нисам био онде, да верујете да све могу, као Бог. Јер, идем да га оживим, да смрт јавно осети да је побеђена и уништена, да са свима вернима кличете: Алилуја!”
    Икос 4.
    Света и праведна Марта, чувши да, Господе, у Витанију долазиш, пошто је Лазар већ четири дана био у гробу, изиђе пред Тебе, док је Марија кући остала, и говораше, тражећи утеху: ,,Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог.” Видевши овакву веру Лазареве ожалошћене сестре у великој тузи, са умилењем у души кличемо:
    Исусе, који си Своје кораке ка четвородневном мртвацу управио, посети и мене у гробу очајања!
    Исусе, Ти си у Витанију дошао да Својом љубављу ожалошћене сестре прихватиш, прими и мене заблуделог!
    Исусе, Ти си Марту својом претешком беседом утешио, утеши и мене који сам због грехова жалостан!
    Исусе, Ти ниси заборавио Марију која је код куће седела и са надом Те очекивала, не заборави ни мене у малодушност палог!
    Исусе, који си смрт, која поче да дрхти, Својим доласком у Витанију устрашио, не предај ме смрти вечној!
    Исусе, од звука Твојих корака којим си се Витанији приближавао горки ад се страхом испуни, избави ме паклених мука!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 5.
    Богом посланој звезди која ноћни мрак разгони беше слично предсказање Твоје, Господе, које си, као Владика живота и смрти, изрекао Марти, говорећи: ,, Васкрснуће брат твој.” А она, будући још слаба у вери, колебаше се да поверује да њен брат може одмах Твојом речју из мртвих устати и рече: ,,Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан”. Ми, пак, недостијни Теби, Победитељу смрти, са вером кличемо: Алилуја!
    Икос 5.
    Видео си, Господе, да срце свете Марте, погођено тугом због Лазареве смрти, још увек не може поверовати да и сада имаш моћ да га из мртвих васкрснеш. Стога, желећи да је пренеш из жалости, Ти јој рече као онај који власт има и који животом и смрћу управља: ,,Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће.” Пазећи на ово божанствено обећање и желећи да вечни живот примимо, са надом Ти кличемо:
    Исусе, који си у Витанију дошао да Васкрсење проповедаш, васкрсни мене, свог у страстима иструлелог!
    Исусе, ти си Марти Лазарево васкрсење предсказао, дозови мене који због многих грехова заударам!
    Исусе, који си Мартину веру у Васкрсење обновио, обнови и моју душу умртвљену гресима!
    Исусе, који си нас све призвао да се надамо за мртве, просветли наш живот страстима помрачен!
    Исусе, који живима и мртвима владаш, не дозволи горкој смрти да нада мном у паклу вечно овлада!
    Исусе, који си нам вечни живот даровао, дај ми да добро наслеђе на небесима примим!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 6.
    Као проповедница Твог божанства показа се, Христе, света Марта, равна по свом исповедању Петру, врховном апостолу Твоме; јер, када си је упитао да ли верује да ће свако ко верује у Тебе, ако и умре, живети, она рече: ,,Да, Господе! Ја верујем да си Ти Христос Син Божији, који долази у свет.” Сећајући се са страхопоштовањем овог исповедања, са вером и љубављу Ти кличемо: Алилуја!
    Икос 6.
    Нова светлост вере и наде засија у светој праведној Марији, која је кући у жалости седела, када к њој дође њена сестра Марта и тајно је од Јудејаца који су дошли да је утеше, извести о Твоме доласку, Господе Свети, говорећи: ,,Учитељ је дошао и зове те.” А она, чувши ово, устаде и брзо дошавши паде пред Тебе, поклони се, целива Твоје пречисте ноге и тражећи утеху, говораше са сузама: ,,Исусе, Началниче живота, да си Ти био овде, не би умро брат мој.”
    Исусе, Уништитељу смрти, да си само дошао, не би четвородневни Лазар у гробу лежао!
    Исусе, Утешитељу добри, утеши у жалости душу моју!
    Исусе, Учитељу благи, научи ме творити вољу Твоју!
    Исусе, Наставниче безнадежних, научи ме да са трпљењем носим крст свој!
    Исусе, Прибежиште сиротих, дај ми да код Твојих ногу у својој несрећи пронађем покој Твој!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 7.
    Марија хтеде да у подножију ногу Твојих излије сва осећања због губитка Лазара и љубав према Теби. А Ти, Господе, када је виде где плаче и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, показујући људскост Своју. И сам си заплакао, да бисмо Ти и ми немоћни у жалости са смелошћу припадали, у слабости из дубине душе сузе изливали, и са умилењем Теби, који си због наше несреће заплакао, клицали: Алилуја!
    Икос 7.
    Ново и неисказиво снисхођење и крајње човекољубље показао си, Преслатки Исусе, када си, гледајући Маријине сузе, и сам заплакао. Видевши како за Лазарем плачеш, неки Јудејци говораху: ,,Гле, како га љубљаше!” А други, у окамењености душе и срца, не желећи да разумеју Твоје божанствено састрадавање слабостима нашим, мислише да си Ти сам немоћан и говораху, подсмевајући се: ,,Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре.” Прослављајући човекољубље Твоје, из душе ти кличемо:
    Исусе, који си због Лазара и његове сестре сузе источио, потоцима суза очисти грехе моје!
    Исусе, Који си Мартине и Маријине сузе зауставио, утоли Својим плачем тугу моју!
    Исусе, који повијене трске ниси поломио, немој срушити од Бога саздани храм душе моје!
    Исусе, који лан који се димио ниси угасио, немој угасити ни светилник вере и љубави који у мени гори!
    Исусе дуготрпељиви, Ти си са нашом слабошћу до краја састрадавао, укрепи ме у немоћи мојој!
    Исусе човекољубиви, који си се чак до ожалошћења и суза због нас спустио, избави ме од вечног плача!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 8.
    Чудно беше питање Твоје, Христе Спасе, када си оне који плакаху упитао за Лазара: ,,Где сте га метнули?”. Јер будући да си, као свезнајући Бог, његову смрт прорекао, како да сада Ти, бездан знања, не знаш где је погребен пријатељ Твој? Али, тада ниси питао из незнања, желећи да сазнаш, него као човек, људски говорећи, желећи да ожалошћене сестре Лазареве утешиш и тога ради гроб његов посетиш. Славећи такво Твоје човекољубиво снисхођење, певамо Ти: Алилуја!
    Икос 8.
    Сав си љубав, сав си жеља наша, Господе Исусе! Дошавши на Лазарев гроб, узгнушавши се у себи због окамењености срца оних који су тамо били, заповедио си да се склони камен са гроба, да се заударањем смрти затворе уста неверних. А Марта, показујући опет слабост људске природе, говораше: ,,Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.” Но, опет си је укрепио у малодушности њеној, рекавши: ,,Не рекох ли ти да, ако верујеш, видећеш славу Божију?” А Марија, видевши камен одваљен од гроба, испуњена трепетом ишчекиваше, чувајући веру ћутањем, а само у срцу говораше:
    Исусе, који си на гроб пријатеља Лазара дошао, очисти ум мој од неверних сумњи!
    Исусе, који си желео да славу Божију јавиш, сачувај моје срце од похота нечистих!
    Исусе, који си заповедио да се камен са гроба Лазаревог склони, одвали камен неосетљивости са гроба душе моје!
    Исусе, који си речима из уста Својих све силе адске устрашио, немој ме уплашити јављањем обећане славе Твоје!
    Исусе Најкроткији, који си кротко пред гроб Лазарев стао, удостој ме да кротком душом долазак Твој осетим!
    Исусе, Преслатки, који си угледао мртваца који је из гроба заударао, дај ми да смиреним срцем Твоју благодат лице у лице гледам!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 9.
    Сва природа ангелска смете се када Ти, Чудотворче Господе, јављајући Своју славу као Јединородног од Оца, пред многим народом узнесе хвалу Оцу Небескоме, говорећи: ,,Оче, благодарим Ти што си ме услишио!”. И рекавши ово, викну громким гласом: ,,Лазаре, изађи напоље!” И тада мртвац, послушавши Твоју заповест, поново оживљен устаде и изађе увијен по рукама и ногама погребним повојима, да, видевши ово чудо, сва колена на небу, на земљи и у аду пред Тобом, Победитељу смрти, на колена падну, кличући: Алилуја!
    Икос 9.
    Богоглагољиви проповедници, иако много говоре, не могу достојно да прославе велико и страшно чудо Твоје, Господе, када си Четвородневног Лазара подигао, да би Марту и Марију и са њима и све нас у вери и нади у Васкрсење и бесмртност душе утврдио. Тога ради, многи од Јудејаца који бејаху дошли Марији, видевши шта си учинио у Витанији, повероваше да си Ти Син Божији и радосно Ти принесоше овакве похвале:
    Исусе, који си Четвородневног мртвог Лазара васкрсао, васкрсни и мене умртвљеног страстима!
    Исусе, који си Свог пријатеља, увијеног у погребне повоје, разрешио, раздреши и мене свезаног узама греховним!
    Исусе, који си мртваца који је заударао из гроба ослободио, изведи и мене из гроба очајања!
    Исусе, који си љубљено јагње из пропасти адске избавио, и мене од вечне и крајње таме сачувај!
    Исусе, који си заповешћу живоносног гласа Свога подигао оног који је заударао, и мене од страсти иструлелог Својом Речју оживи!
    Исусе, који си свемоћном снагом Својом Четвородневног Лазара подигао, покажи и мене учесником Твог тридневног Васкрсења!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 10.
    Пожелео си да све спасеш, Христе Спасе, али ипак синови таме, видевши да си умрлог Лазара из трулежи подигао, не хтедоше да поверују у Тебе, због окамењености срца свога. Неки, пак, од њих отидоше првосвештеницима и фарисејима и казаше им шта Ти учини у Витанији. Не предајући се безумљу њиховом, него у свеопште Васкрсење, од Тебе обећано верујући, ми Теби, Животодавцу и Спаситељу нашем, велегласно кличемо: Алилуја!
    Икос 10.
    Царе Превечни, Исусе! Као непомични камени зидови бејаху првосвештеници јудејски, јер, чувши какво си страшно чудо учинио у Витанији, они се сабраше против Тебе, говорећи: ,,Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења”. А један од њих, Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече да је боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. И од тога, дакле, дана договорише се да убију Тебе, Христа свога и Владику, заједно са Лазарем, јер многи од Јудејаца због њега долажаху и вероваху у Тебе. Тога ради, овако Ти кличемо:
    Исусе, Бесмртни сине Божији, који си због Лазара као кротко јагње на заклање припремљен!
    Исусе, Спасе наш, од људи осуђен, за Тебе Кајафа предсказа да ћеш за људе умрети!
    Исусе, који си на безаконом сабору заједно са Лазарем на смрт осуђен, не осуди нас на суду Твоме!
    Исусе, који си у верној Витанији, дому Лазаревом тугу у радост обратио, помени нас у Царству Своме!
    Исусе, Ти си почетак Крста у Витанији учинио, сачувај нас силом Крста Свога!
    Исусе, Ти си лукаве фарисеје Својим чудесима уплашио, обрадуј нас Васкрсењем Лазаревим!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 11.
    Свеумилно појање нека Ти принесе, Христе Спасе наш, верна и од Тебе вољена Витанија, јер си њену жалост у радост претворио, подигавши из гроба њено чедо Лазара, и нека не тугује што си за кратко време отишао у град звани Јефрем близу пустиње, где борављаше са ученицима Својим, јер првосвештеници бејаху издали заповест да Те ухвате. Дивећи се Твоме старању о ученицима пре страдања, певамо Ти: Алилуја!
    Икос 11.
    Велика и неописива светлост обасја Витанију када Ти, Преслатки Исусе, на шест дана пре Пасхе опет дође у њу, где ти љубљени Твоји зготовише преславну вечеру, сећајући се са радошћу и благодарењем Лазаревог васкрсења. Лазар беше један од оних који сеђаху за трпезом са Тобом, Марта Те са великом љубављу служаше, а Марија, преиспуњена радошћу и захвалношћу, узе литру правога нардова скупоценог мириса, помаза пречисте ноге твоје и косом их својом обриса, а кућа се испуни мириса од мира. А ми недостојни, желећи да осетимо радост оних који са Тобом сеђаху, са великим умилењем овако кличемо:
    Исусе, који са васкрслим мртвацем делиш трпезу, дај ми да се увек наслађујем Твојом вечном вечером на небесима!
    Исусе, који си Лазара после његовог васкрсења небеском радошћу испунио, удостој ме да небески мислим на земљи!
    Исусе, који си трудољубиву Марту удостојио да Те на вечери ваћ други пут служи, прими ме као слугу Свога!
    Исусе, који си Марију, која Божијом љубављу гораше, удостојио да Твоје ноге миром помаже, дај ми дух пламене љубави!
    Исусе, који си гостопримством на вечери Витанију много обрадовао, обрадуј ме предахом у мукама!
    Исусе, који си Мартине сузе и Маријин плач подизањем Лазара брзо утешио, утеши ме Твојом посетом у невољи!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 12.
    Велику благодат си, Христе, васкрсењем Лазаревим даровао Витанији, која Те је примила. Наредног дана ујутро срешће Те у Јерусалиму Крст, клевета, ругање злобних фарисеја, који завишћу дишу, а овде Те пре Крста дочека љубав, радост и мир у Духу Светоме. Стога, нека ти је вечна хвала, Витанијо, јер си се удостојила да Животодавца угостиш: припреми се, украси своје божанствене улазе, рашири капије своје, да и ми са тобом кличемо Господу који те прослави: Алилуја!
    Икос 12.
    Опевајући Твоје васкрсење Лазара из мртвих, клањамо се величанству дела Твојих, Христе, прослављамо сведржитељство Твоје и крајње снисхођење са неисказивим човекољубљем и верујемо са Мартом да си Ти ваистину Христос, Син Божији, који у свет долазиш, а са Маријом се спуштамо до ногу Твојих, служећи једино Божанственој Речи Твојој. Удостој нас молитвама праведног Лазара, пријатеља Твога, да Твоју светлу победу над смрћу и живоносно Васкрсење видимо, кличући ти овако:
    Исусе, Победитељу пакла, изведи ме са Лазарем Четвородневним из најдубље таме греха!
    Исусе, Уништитељу смрти, позови ме поново у живот и васкрсење са умрлим пријатељем Твојим!
    Исусе, који си Лазара на острву Криту од злобе фарисејске спасао, како сам знаш спаси ме!
    Исусе, који си га тамо преко апостола за епископа поставио, не одели ме од Цркве Своје!
    Исусе, Ти си му омофор, рукама Богомајке изаткан, уручио, сачувај ме под покровом Њеним!
    Исусе, Ти си Лазара удостојио да га Пречиста посети за време Њеног живота, не лиши ме Њеног заступништва!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 13.
    О, Преслатки исусе, Радости свих, Светлости тиха, Животе света и Васкрсење наше! Прими од нас, као од Марте и Марије овај мали захвални принос због васкрсења Лазаревог и удостој нас да будемо учесници његовог устајања из гроба. Свесилном Речју Својом подигни и нас из сваког пада греховног и вечне смрти, удостојивши нас да примимо непропадљиво наслеђе на небесима и тамо Ти са свима светима кличемо: Алилуја!
    (Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
    МОЛИТВА ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ
    Господе Исусе Христе, Боже, Спаситељу наш, Непресушни бездане милости, милосрђа и љубави! Ти смрт и грех ниси створио, него си још у рају нашим прародитељима одредио да учесници вечног, светог и блаженог живота буду. А када, под дејством ђавола, древног човекоубице, кроз једног човека у свет са грехом смрт уђе, тада си по неизрецивом човекољубљу Своме одлучио да Крстом и Васкрсењем Својим грешне људе ослободиш од пропасти адске и вечне смрти. И када дође пуноћа времена, Ти сиђе у дане оне у телу да, као Пастир Добри, потражиш заблуделе овце Своје. Дошавши пре Крста Свога и вољног страдања у Витанију, Ти си једном речју Лазара, пријатеља Свога, умрлог и погребеног, из ада позвао и из мртвих васкрсао. Тако си овим великим и страшним чудом пре живоносне смрти Своје државу смрти потресао, објављујући унапред подизањем четвородневног Лазара Своје предстојеће тридневно васкрсење из мртвих, уверивши све нас да ћеш Својом силом тамно царство ада уништити и опште Васкрсење свих објавити, показујући Лазара као спасоносан почетак новог живота за нас. Радујмо се у сјају стога и ми недостојни са Мартом и Маријом и славимо са Витанијом, празнујући Твоје неизмерно снисхођење, јер Твојим плачем над Лазарем радосно поче утољење свих суза и умртвљење смрти. Удостој и све нас да чисте душе и неоскврњеног ума, кротког срца и смирене природе у Витанији Тебе, Кротког Владику, примимо и гордост нечастивог победимо. Отворивши врата срдаца наших, нека Ти са вером као Марија послужимо, окусивши Само Пречисто Тело и Саму Часну Крв Твоју на тајној вечери Твојој, на којој се обуци са нама и источи нам скупоцено миро молитве, суза покајања и миомирис целомудрености и чистоте, да тако дивно украшени и просвећени, чујемо Твој позив: ,,Ево, стојим пред вратима и чекам.” и да по Твоме гласу отворимо врата срца и начинимо Ти дом, увек Ти служећи и прослављајући Те са Беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
    МОЛИТВА СВЕТОМ И ПРАВЕДНОМ ЛАЗАРУ
    О, предивни и изврсни пријатељу Христов, Свети Праведни Лазаре, похвало Витаније и велико дивљење целога света! Благословен је дом Твој, који Господ наш Исус Христос у дане Свог пребивања у телу са љубављу посећиваше, видевши веру и доброту душе Твоје и богољубивих сестара твојих Марте и Марије, јер си Га заволео свим срцем, свом душом својом, свом мишљу и Он тебе до краја љубљаше. Дивне су тајне које је на теби божански Пријатељ твој и Господ наш показао, јер он изволе да пре Крста и Васкрсења Свога на теби целом свету славу Своју покаже и учини те весником Свог пресветлог тридневног Васкрсења из мртвих. Стога, као Владика живота и смрти, Он допусти да ти смртним сном заспиш и погребен будеш, и чак до адских дубина сиђеш, где виде безбројно мноштво мртвих од века који бејаху адским узама свезани у страшним ужасима. И тамо, када се твоје тело поче распадати, ти после четири дана чу божанствени глас Пријатеља свога, који на гроб твој дође: ,,Лазаре, изађи напоље!” И по речи Његовој ти опет из гроба устаде и тако Витанију обрадова и Мартине и Маријине сузе заустави, а окамењена срца фарисеја и књижевника страхом испуни. Заустави, стога, свети пријатељу Христов, и наше сузе, које због својих греха проливамо, оживи наше душе и тела, која од страсти и нечистота греховних заударају, подигни нас из гроба очајања и опасног унинија, све нас од вечне смрти избави, као што је и тебе Господ наш из смртног сна подигао. И умоли милостивог Бога да нас удостоји да учесници вечног живота будемо, којим се и ти због светитељских мука на острву Криту сада у рајским обитељима наслађујеш, прослављајући Свесвето име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
     
     
    Објаву припремила
    Анђелка Кузмановић
    Извор: Црква Уб
  2. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, МНОГА И БЛАГА ЛЕТА, СВЈАТЈЕЈШЕМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ИРИНЕЈУ!   
    Празник Васкрсења Светог и Праведног четвородневног Лазара - Лазарева субота, Крсна је слава Првојерарха наше помесне Цркве - Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА.

    Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја

    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.
    У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску.
    По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.
    Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
    На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.
    Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.
     МНОГА И БЛАГА ЛЕТА, СВЈАТЈЕЈШЕМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ИРИНЕЈУ!
     
    Уредништво портала Поуке.орг
  3. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Старац Силуан Атонски: Дешава се да народ падне у невољу   
    Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја.     Можда ће се неко упитати: „Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?“ Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их.   Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
  4. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Акатист Светом Архангелу Гаврилу   
    Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила.       Кондак 1.   Тебе, изабраног благовесника спасења нашег,великог слугу Божијега и радосног посланика Пречистој Дјеви Марији, прослављамо песмама и похвалама овим. Ти пак, стојећи пред Престолом Цара Славе, од свих нас невоља и жалости ослобађај, да ти с вером и љубављу похвално кличемо:   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Икос1.   Заступника Ангела, дивног весника Тајни Божијих, чудеснога Гаврила, Архистратига Сила бестелесних, похвалимо сада, у дубоком умиљењу припадајући и вапијући:   Радуј се, чудесни благовесниче спасења нашег!   Радуј се, Тајни Божијих славни објавитељу!   Радуј се, Божијих заповести испунитељу!   Радуј се, спасења људског рода усрдни служитељу!   Радуј се, јер вернима радост од Престола Сведржитеља доносиш!   Радуј се, јер неверне на стазу правде и истине приводиш!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 2.   Видећи те, велики слуго Божанске Премудрости, као усрдног заступника и брзог помоћника свима невољнима и ојађенима, радосно због тебе појемо Богу: Алилуја!   Икос 2.   Дароватељ Божанског разума ти си, Гаврило Богомудри, јер ти се благодат даде од Предвечне Премудрости Божије. Стога и нама грешнима, огрезлима у таштини овога света, подај од Божанске Премудрости у ум и срце наше светлост истинскога разума Божијег, да ти кличемо овако:   Радуј се, разума Божанског несебични даваоче!   Радуј се, први учитељу у писању књига о роду људском!   Радуј се, јер си пророку Мојсију премудрост Божанску открио!   Радуј се, јер си му почетак постања света казао!   Радуј се, јер си стварање првог човека, Адама, и житије његово и његових потомака објавио!   Радуј се, јер си и о свим будућим поколењима и родовима, о потопу и подели језика, племена и народа вест донео!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 3.   Силом Вишњега опасан и њоме дивно укрепљен, стојиш пред Господом Твојим даноноћно, неућутно појући: Алилуја!   Икос 3.   Сав род хришћански има те, Архангеле Гавриле, као великог помоћника и доброг саветодавца, и дивнога учитеља у недоумицама, хвалећи те овако:   Радуј се, јер си пророку Данилу протумачио дивна виђења о царевима и царствима која треба да дођу, што се кроз разне звери приказаше!   Радуј се, јер си му ослобођење људи Божијих из вавилонског ропства објавио!   Радуј се, јер си му време првога Христовог доласка у свет открио!   Радуј се, јер си му оваплоћење Сина Божијега од Дјеве Марије благовестио!   Радуј се, пророка премудри весниче!   Радуј се, свих Хришћана у добру учитељу!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 4.   Бура сумње, жалости и очајања обузе свету праведну Ану када туговаше због неплодности и са сузама се мољаше у врту своме. Ти јој се, пак, по заповести Божијој јави и донесе вест говорећи: ”Ана, Ана! Услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке и сузе твоје пред Бога изиђоше, и зачећеш, и родићеш Кћер Преблагословену, и благословиће се кроз Њу сва колена земаљска, и спа-сење свету кроз Њу ће доћи, и наденућеш Јој име Марија.” Она пак, у великој радости, зачувши ово, завапи: Алилуја!   Икос 4.   Зачу свети и праведни Јоаким, који у то време у пустињи пошћаше, од тебе, Архангеле Божији, да ће са Аном праведном родити Кћер пре свих векова изабрану за Мајку Месије, Који ће доћи да избави род људски, те у дубоком умиљењу и радости завапи:   Радуј се, јер си бригу моју уклонио!   Радуј се, јер си срамоту моју пред људима одагнао!   Радуј се, јер си ме очајања ослободио!   Радуј се, јер си вољу Божију о мени објавио!   Радуј се, јер си свему свету неизрециво весеље тиме донео!   Радуј се, праведних Богоотаца Јоакима и Ане сладосни утешитељу!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 5.   Богом вођеној звезди ти си налик, Гаврило чудесни, јер сијањем својим мрак и таму овога света просветљаваш, и на пут спасења управљаш све што ти с вером усрдно притичу, и Христу, вечном Сунцу Правде, смело поју: Алилуја!   Икос 5.   Видећи тебе, Архангеле Божији, весника судбина Божијих и испунитеља Свете воље Његове, рођена од неплодних Богодјева Марија пажљиво и усрдно послуша свете наредбе твоје и с великом радошћу завапи:   Радуј се, јер си сузе, плачи непрестану тугу због бездетности родитељима Мојим својим неисказаним јављањем утолио!   Радуј се, Ангеле мирни и добри чувару од Бога Ми дани!   Радуј се, од првога дана Рождества Mora на чување Ми послани!   Радуј се, чувару Богодјеве у дане детињства и младости Њене!   Радуј се, праве вере и Богопоштовања утемељитељу!   Радуј се, свима који те хвале верни заштитниче!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 6.   Рођење Јована, проповедника покајања и преславног Претече Господњег, ти си, свемудри Гаврило, благовестио родитељу његовом Захарији свештенику. А како он твоме истинитом пророчанству не вероваше, ти га учини немим док се не испуне речи твоје, и када својим очима виде натприродни догађај овај, завапи Богу, Који кроз тебе чуда чини: Алилуја!   Икос 6.   Засјао си чудесно славом, Архангеле Гаврило, када си у град Назарет послан од Бога да Богодјеви Марији благовестиш зачеће Сина Божијега осењењем и деловањем Духа Светога, вапијући Јој: ”Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, Благословена си Ти међу женама”, а ми грешни, зачувширадост ову велику коју Јој благовести, кличемо ти oвако:   Радуј се, јер си Адама и Еву, прародитеље наше, овом благовести неизрециво обрадовао!   Радуј се, јер си свим праоцима и прародитељима рода људског овом благовести објавио догађај жуђеног времена, коме се они чврсто надаху!   Радуј се, јер си вешћу о јављању свету дугоочекиванога Искупитеља људског рода све патријархе, пророке, старозаветне праведнике и подвижнике увеселио!   Радуј се, јер си оваплоћење Сина Божијег свету проповедао!   Радуј сe, јер си почетак нашег спасења благовестио!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 7.   Желећи да разуме речи благовести Архангела Гаврила и видећи Себе у чистоти,   Пресвета Дјева Марија рече му смело: "Преславни глас твој звучи чудно души   Мојој, јер бесемено зачеће Рождества објављујеш, кличући: Алилуја!"   Икос 7.   Нову и преславну вест о оваплоћењу Сина Божијег благовестећи Преблагословеној и Пречистој Дјеви Марији, Која са страхом и трепетом слушаше, завапио си, Архангеле: ”He бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога; и зачећеш у утроби, и роди-ћеш Сина, и наденућеш My име Исус. Он ће бити велики и назваће се Сином Вишњега, и даће My Господ Бог Престо Давида, оца Његова, и завладаће у дому Јаковљевом у све векове, и Царству Његовом неће бити краја.” Пазећи на обећање ово и тре-птећи пред величином и висином његовом, и ми грешни кличемо ти овако:   Радуј се, јер си у град Назарет послан да проповедаш почетак и темељ спасења нашег!   Радуј се, јер си радост свету кроз Благовести објавио!   Радуј се, Небески житељу светозарни!   Радуј се, ангелских ликова сијање и светлости чудесна!   Радуј се, јер изблиза гледаш рај Божије неисказане лепоте и доброте!   Радуј се, јер са умиљењем стојиш пред Престолом Пресвете Тројице!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 8.   Чудну и дивну вест о рођењу Искупитеља људског рода од тебе, Архангеле Гаврило зачувши, Пресвета Дјева рече: ”Како ће то бити кад Ја не знам за мужа?”, а ти, одговарајући, рече Јој: ”Дух Свети доћи ће на Тебе, и Сила Вишњега осениће Те; и оно што ћеш родити биће Свето и назваће се Син Божији.” Речи Твоје најзад утврдише Пресвету Дјеву, Која ти рече: "Ево Слушкиње Господње, нека Ми буде по речи Твојој", вапијући: Алилуја!   Икос 8.   Сав си међу вишњима, Гаврило, стојећи пред Престолом Цара Славе, али ниси далек ни од доњих, памтећи и слушајући све који ти кличу:   Радуј се, предвечних судбина Божијих благовеститељу!   Радуј се, посланиче Божији и чудеса Његових предобри служитељу!   Радуј се, за људски род усрдни заступниче!   Радуј се, православних Хришћана заштитниче!   Радуј се, јер те сви верни хвале!   Радуј се. јер ти се сви православни радују!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 9.   Сви витлејемски пастири зачудише се веома зачувши благовест твоју, предивни Архангеле Гаврило, о рођењу Христа Спаситеља; и слушајући чудесно појање твоје и осталих ратника Небеских што сладосно појаху: ”Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља”, завапише Богу: Алилуја!   Икос 9.   Речити говорници много се труђаху у хваљењу тебе, Гаврило Божанствени, и доброчинстава твојих, која увек твориш у овом свету; ми пак, ако и знамо немоћ нашу, усуђујемо се да те хвалимо по достојности твојој, вапијући овако:   Радуј се, јер си витлејемске пастире обрадовао!   Радуј се, јер си их вешћу о рођеном Спаситељу света неисказано развеселио!   Радуј се, јер си те ноћи са мноштвом Ангела рођеног Сина Божијег опевао!   Радуј се, јер си кротким и смиреним пастирима првима од свих људи рођење Христово објавио!   Радуј се, јер смирене, кротке слуге Божије, што не мудрују о високоме, љубиш!   Радуј се, јер си увек спреман да их услишиш!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 10.   Хотећи да свет спасе и искупи од греха, про-клетства и смрти, Господ наш Исус Христос у ноћи у Којој се предаде пребиваше у молитви у врту Гетсиманском и мољаше се до крвавог зноја, и ти Гааврило, у подвигу крепљаше, јер си уистину крепост Божија, што укрепљује у подвизима хришћанским све који вапију: Алилуја!   Икос 10.   Стена си, Гаврило чудесни, светим женама мироносицама, када оне у једно суботње свитање дођоше на гроб, носећи миро и све што приуготовише али не обретоше тело Господа Исуса, и ужас их обузе и велика брига због Љубљенога Учитеља њихова. А ти рече женама: ”He бојте се, јер знам да тражите Исуса Распетога. Није овде, него устаде”, и још им каза: ”Дођите да видите место где лежаше Господ”. А оне, обрадоване речима твојим, Архангеле, завапише ти овако:   Радуј се, светле и радосне вести о Васкрсењу Христовом први благовеститељу!   Радуј се, победе Христове над смрћу и адом слаткогласни објавитељу!   Радуј се, јер си с Неба, у потресу великом, на Живоносни Гроб сишао!   Радуј се, јер си запечаћени камен са гроба одвалио!   Радуј се, јер си зраком Твојом попут муње стражаре уплашио!   Радуј се, јер си Саздатељу Твоме и Владици Господу, добровољно и чудесно Васкрсломе, послужио!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 11.   Појање похвално приносимо ти, Архангеле Божији Гаврило, а Ти, као брзи заштитник наш и у свакоме добру учитељ, покриј нас покровом крила твојих, одагнај од нас грешних духове злобе поднебесне и сачувај од напасти и клевета злих људи све који вапију Богу: Алилуја!   Икос 11.   Светлоносни служитељу и благодатни весниче воље Божанске, Гаврило премудри, ти си опет био послан Пречистој Дјеви Марији да Јој најавиш мирно узношење -славно Успење Њено које се приближи, носећи Јој награду рајску. Она пак, примивши радосну вест о пресељењу у Царство Горње, вапијаше ти овако:   Радуј се, јер си Ми с Неба целивање донео!   Радуј се, јер си Ми при Тајни Богоочовечења послужио!   Радуј се, јер си Ми опет послан да се припремим за исход из овог живота!   Радуј се, Сина Mora и Бога Божанске воље о Мени објавитељу!   Радуј се, часнога и славног Успења Богомајке служитељу!   Радуј се, јер си Јој с Неба донео радосног раја награду!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 12.   Благодат Божију с Неба измоли нама који појемо у славу свечасног имена твога, Архангеле Гаврило, да осењивани твојим заступништвом, у свакој побожности и чистоти поживимо све док се, смрћу одрешени од плотских уза, не удостојимо да станемо пред огњевити Престо Цара Славе и са Ангелским чиновима завапимо: Алилуја!   Икос 12.   Опевајући твој свечасни сабор, хвалимо те, премудри Архангеле Божији Гаврило, и молимо Господа и Владику свих да твојим заступништвом подари мир свету, да свету Цркву Своју утврди и сачува непоколебиву до скончања овог века и у вери укрепи православне Хришћане, што ти овако поју:   Радуј се, јер си у Старом Завету много пута спасењу људи послужио!   Радуј се, јер си се и у Новом Завету много пута за спасење људи потрудио!   Радуј се, добри наш путеводитељу у Царство Горње!   Радуј се, спасења нашег усрдни заступниче!   Радуј се, рода хришћанског велики добротворе!   Радуј се, православне земље наше покровитељу!   Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!   Кондак 13.   О, предивни и преславни Архангеле Божији Гаврило, предвечних судбина Божијих објавитељу и усрдни помоћниче наш! Услиши нас који ти приносимо мале молитве ове, и као милостив, умоли Цара Славе да се избавимо од свих невоља, напасти и јада у привременом животу овом; a у будућем, вечном животу измоли да се стајања с леве стране и вечних мука избавимо, и да се удостојимо да у Царству Небескоме са Ангелским чиновима непр-стано појемо: Алилуја!   (Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)   Молитва СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ   О, предивни Архангеле Божији Гаврило, усрдни молитвениче за душе наше, смирено те молимо као заступника нашег: измоли нам твојим светим свемоћним молитвама које пред Престолом Божијим свагда узносиш, (да се свети храм овај до краја овога света одржи), да се вера Христова учврсти, укрепи и рашири, да православни Хришћани светоотачку Православну веру до краја наших дана непорочно сачувају, да у свим заповестима Божијим непоколебиво ходе, да истинско покајање за грехе увек Богу приносе, и да се удостоје мирне кончине хришћанске и доброга одговора на Страшном Суду Божијем. Умоли да Царство Небеско наследимо и да скупа с тобом прославимо Пречасно и Величанствено Име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек, и у све векове. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Блажењејши Митрополит охридски г. Јован за Радио "Светигору": У Светој Четрдесетници се вежбамо како да одговоримо на искушења!   
    Благослов, поздраве и очиске савјете, слушаоцима Радио Светигоре упутио је данас Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован.   Звучни запис разговора   Владика је између осталог казао да је искушење пандемије корона вируса, као уосталом и друга искушења кроз која пролазимо, нарочито у периоду Свете Четрдесетнице испит у нашем хришћанском животу. Ово су дани у којима требамо умножити молитве, рекао је блажењејши.     Извор: Радио Светигора
  6. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Акатист Пресветој Владичици нашој Богородици „Брзопомоћници“   
    Акатист Пресветој Владичици нашој Богородици.pdf
      Кондак 1
    Теби, од свих покољења изабраној Мајци Божјој и Царици, која брзо помажеш, молитве смирених слушаш и потоке исцељења са иконе Своје свете на верне изливаш, захвално појање узносимо; Ти, пак, свемилосрдна Заступнице, приклони се милостиво ка нашим похвалама и од свих недаћа ослободи нас, који Ти кличемо:
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер мољења наша која су за наше добро испуњаваш!
    Икос 1
    Ангели Те са страхопоштовањем служе, а све силе небеске неућутно Те величају, Богородице Дјево, јер си Цара Ангелског, Христа Бога родила; Ми, пак, грешни, усуђујући се да их подражавамо, мада Те достојно хвалити не умемо, понизно Ти овако кличемо:
    Радуј се, станиште вечног Бога!
    Радуј се, непрестано дивљење ангела!
    Радуј се, света трпезо која нас хлебом живота храниш!
    Радуј се, маслино благог плода која срца наша јелејем милости помазујеш!
    Радуј се, непресушна реко чуда!
    Радуј се, увређених заштитнице!
    Радуј се, жалосних утешитељко!
    Радуј се, невољних помоћнице!
    Радуј се, болесних исцелитељко!
    Радуј се, укрепитељко слабих!
    Радуј се, заробљених ослободитељко!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер мољења наша која су за наше добро испуњаваш.
    Кондак 2
    Видевши, Владичице, Твоје неисцрпно милосрђе, и многа чуда која показа и која увек показујеш кроз свете иконе Твоје, јер си њима, као звездама светлошћу Божанском озареним, читав свет хришћански украсила, ми Те величамо, јер си род људски Својом добром вољом узвеличала, и са љубављу се клањамо изображењу Твог светог лика, кличући Сину Твоме, Христу Богу: Алилуја!
    Икос 2
    Ум небески показавши Богородице, благоволела си да у земаљском наслеђу Своме, Светој гори Атонској, многим чудима прославиш икону Твоју, коју си Сама, гласом Божанственим који је из ње потекао Брзопомоћницом назвала, тако да су сви, знајући за такву наклоност Твоју према њој у песмама клицали:
    Радуј се, у Христу свих нас милосрдна Мати!
    Радуј се, Духа Светог обитавалиште!
    Радуј се, пројављивање љубави Божије према човеку!
    Радуј се, људског рода уздизање!
    Радуј се, света палато Бога Логоса!
    Радуј се, већа од Светиње над светињама!
    Радуј се, јер си божанственог Агнеца родила!
    Радуј се, јер нам је од Тебе клас живота израстао!
    Радуј се, свезлатни сасуде хране нетрулежне!
    Радуј се, хранитељко Хранитеља васељене!
    Радуј се, јер се твојим окриљем надамо спасењу!
    Радуј се, јер се уздамо да молитвама Твојим наслеђе небеско добијемо!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер мољења наша која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 3
    Силом Божијом делујући, трпезара дохијарсе обитељи, Нила, који не показа поштовање пред Твојом светом иконом, казнила си слепилом и слабошћу телесном, Богородице Дјево, како се други не би усудили да Те жалосте кроз пречисту икону Твоју, коју си као залог наклоности Своје читавој Атонској гори милостиво даровала, да би сви становници њени гласовима ускликнули од Тебе рођеном Богу Логосу: Алилуја.
    Икос 3
    Имајући велику љубав према људима искупљеним крвљу Сина Твог и Бога, свеблага Владичице, покајање трпезара Нила милостиво си примила и исцељење од слепила и слабости му даровала, да би Ти непрестано служио и неућутно молитве приносио пред исцелитељском иконом Твојом, овако Ти кличући:
    Радуј се, свети изданче Јоакима и Ане!
    Радуј се, јер си родила Онога Који је главу древне змије згазио!
    Радуј се, преблагословена међу женама!
    Радуј се, јер си непорочног Спаситеља душа наших родила!
    Радуј се, јер си девственост и рађање чудесно спојила!
    Радуј се, јер си и у једном и у другом непорочна остала!
    Радуј се, велико чудо читаве васељене!
    Радуј се, грешника покајање!
    Радуј се, јер покајнике у врлини утврђујеш!
    Радуј се, јер без злопамћења кажњаваш!
    Радуј се, милосрдна уразумитељко!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер мољења наша која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 4
    Они који од буре житејске побегоше и у тихо пристаниште на гору Атонску притекоше добијају овде благодатну утеху и помоћ божанствену од свете иконе Твоје, Богородице, са које лучама чуда зрачиш и потоке милости неоскудно изливаш. Зато сви који желе да у пустињама Атона пожању спасење, величајући мајчинско Твоје сажаљење, захвално певају Богу: Алилуја!
    Икос 4
    Чувши глас Твој од свете иконе Твоје, Владичице, трпезар Нил разумеде да ћеш Брзопомоћница бити свима који с вером и љубављу приступају чудотворној икони Твојој, и примивши од ње уразумљење у незнању своме и просветљење својих ослепљених очију, од срца Ти искрено ускликну:
    Радуј се, јер привременим казнама неразумне умудрујеш!
    Радуј се, јер покајање грешника милостиво прихваташ!
    Радуј се, јер на пут покајања заблуделе управљаш!
    Радуј се, јер ране греховне милосрдно исцељујеш!
    Радуј се, јер у нераду огрезле са пуно љубави опомињеш!
    Радуј се, јер недаћама због телесних страдања од вечних мука избављаш!
    Радуј се, јер узбурканост страсти умирујеш!
    Радуј се, јер руку помоћи Своје посрнулима пружаш!
    Радуј се, надо безнадежних!
    Радуј се, утехо ожалошћених!
    Радуј се, одећо нагима!
    Радуј се, јер на сироте мотриш!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 5
    Када богогласне речи Твоје разабраше, иноци дохијарски Теби, божанственој Брзопомоћници, код трпезарије храм сазидаше у коме се налази чудотворна икона Твоја, Пречиста Дјево, а сви верни теше се знамењем Твоје милости; Немој те милости лишити ни нас који Ти са дужним поштовањем певамо и кличемо чудотворцу Богу: Алилуја!
    Икос 5
    Видевши потоке чудеса који се изливају од свете Твоје иконе Брзопомоћнице, сви монаси Горе Атонске притекоше да јој се поклоне. А Ти си, Мајко Божија, коме год је било потребно дарове милости Своје изобилно даровала од Своје чудотворне иконе, постичући нас да Ти благодарно кличемо:
    Радуј се, Мати милосрђа и милости!
    Радуј се, продуховљени престоле Сведржитеља!
    Радуј се, јер си тело дала Сину Божијем!
    Радуј се, ковчеже бесеменог зачећа!
    Радуј се, јер си бесплотно оваплотила!
    Радуј се, јер си Бога са човеком сјединила!
    Радуј се, преподобних најжељеније сазерцање!
    Радуј се, божанствено радовање испосника!
    Радуј се, тихо весеље пустиножитеља!
    Радуј се, јер си пукове демонске победила!
    Радуј се, јер си непријатеље спасења људског постидела!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 6
    Проповеда гора Атонска о милости и чудима Твојим, преблагословена Мати Господа нашег, и блиставо се украшава многим чудотворним иконама Твојим, међу којима икона Твоја коју си Сама Брзопомоћницом назвала, као пун месец лучама чуда неугасиво блиста, озарујући душе наше светлошћу Божије благодати и подстичући нас да похвално кличемо Троједином Богу Који Те прослави: Алилуја!
    Икос 6
    У пречистој икони Својој заблистала си, Богогородице Марија, светлошћу спасења свима онима који лутају по мраку грехова и страсти, и назвала си је Брзопомоћницом онима који се пред њом искрено, с вером и побожношћу моле, дајући брзу помоћ онима који Ти овако кличу:
    Радуј се, муњо која душу обасјаваш!
    Радуј се, громе кога се саблазнитељи плаше!
    Радуј се, мирно уточиште преморених узбурканошћу мора житејског!
    Радуј се, тихо пристаниште таласима страсти преплављеним!
    Радуј се, целомудрености учитељице младима!
    Радуј се, заштито и оградо девствености!
    Радуј се, јер скамењеност срца умекшаваш!
    Радуј се, јер хладноћу душевну благодатно загреваш!
    Радуј се, јер на стазу спасења верне упућујеш!
    Радуј се, јер од путева погибељних оне који Ти притичу удаљујеш!
    Радуј се, Посреднице наша код Сина Твог и Бога!
    Радуј се, јер Га стално молиш да помилује нас грешне!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 7
    Желећи да свима покажеш љубав Своју велику према роду хришћанскоме, Ти си, преблага Богородице, као изабрано место Своје Гору Атонску одабрала и у њој обитељи монашке умножила, како би сви, нападнути мирјанском испразношћу овде могли стећи мирно и сигурно пристаниште ка спасењу и уз Твоју помоћ удостојити се наслеђа небеског да са светима Пресветој Тројици певају: Алилуја!
    Икос 7
    Ново знамење милосрђа Свога показала си, Владичице, чудесним прослављањем свете иконе Твоје Брзопомоћнице, не само монасима Горе Атонске, већ и свим православним хришћанима, међу којима се поштује изображење ове иконе Твоје, да би Ти сви клицали:
    Радуј се, Мати Бога нашега!
    Радуј се, у рађању и по рађању Дјево!
    Радуј се, јер Те величају сва поколења!
    Радуј се, јер Ти Силни учини величину!
    Радуј се, јер погледа Господ на смирење Твоје!
    Радуј се, јер Цар над царевима пожеле доброту Твоју!
    Радуј се, благословена Кћери Оца небеског!
    Радуј се, безбрачна Родитељко Превечног Сина!
    Радуј се, непорочно пристаниште Духа Светога!
    Радуј се, поверенице Божанствене благодати!
    Радуј се, вишњег света украсе!
    Радуј се, земаљског света помоћи!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 8
    Странци смо и придошлице на земљи, по речи апостолској. Нема овде града у који ћемо се склонити, и коме ћемо, ако не Теби, Свеблага, притећи у жалостима страствовања нашег? Не одбаци нас, Мајко Божија, не реци нам: „Не познајем вас, грехова ваших ради“, већ помилуј нас, сироте и беспомоћне, и прими нас у вечно окриље, Покровитељко наша, да у слави небеској радосно Христу, Цару Славе кличемо: Алилуја!
    Икос 8
    Свима је верним утеха да гледају у свету икону Твоју, Владичице. На њој видимо да на руци Својој држиш превечног Младенца, Господа Нашег Исуса Христа, и Њему се достојно клањамо као Творцу и Богу нашем, а Теби ваистиној Богородици са умилењем говоримо:
    Радуј се, приснодјево, архангелском благовешћу обрадована!
    Радуј се, невесто неневесна!
    Радуј се, Мати Светла духовнога, које све душе обасјаваш!
    Радуј се, продуховљени Престоле Творца неба и земље!
    Радуј се, кротка голубице!
    Радуј се, непорочна агнице!
    Радуј се, чашо из које радост истиче!
    Радуј се, неисцрпни сасуде воде живе!
    Радуј се, мироположнице миомириса Христовог!
    Радуј се, јер се њоме злосмрадије страсти наших протерује!
    Радуј се, јер њоме познасмо Сина Божјег!
    Радуј се, јер се њоме поучисмо да се Пресветој Тројици клањамо!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 9
    Сва поколења дужна су да Те величају, благословена Богородице Марија, сви од истока па до запада да хвале име Твоје, монаси да Те Заштитницом својом називају, и то највише они који се на Тобом изабраној Гори Атонској подвизавају. Јер, њу си нарочитом наклоношћу Својом осенила, многа чудеса на њој сатворивши и преобилну милост Своју житељима њеним показавши, да би због Тебе захвално певали Богу: Алилуја!
    Икос 9
    Лажна мудрост древних мудраца не може познати тајну Твог приснодејства, Богородице, нити може објаснити силу Твоју чудотворну, која из икона Твојих истиче за исцељење болесних и на сваку телесну и душевну корист људима. Ми се правоверно и без сваке сумње поклањамо икони Твојој светој и овако Ти кличемо:
    Радуј се, јер неверни о Теби са сумњом слушају!
    Радуј се, поуздана похвало верних!
    Радуј се, јер си из утробе чисте Христа непорочно родила!
    Радуј се, јер у рађању Своме закључану утробу девствености ниси повредила!
    Радуј се, преблагословена Мати и Дјево!
    Радуј се, свепрослављена Богородице!
    Радуј се, Дјево похвало!
    Радуј се, непрестано радовање мајки!
    Радуј се, једина непорочна и блага међу женама!
    Радуј се, јер си обећаног Уништитеља главе змијине родила!
    Радуј се, јер од древне олује пале прародитеље избављаш!
    Радуј се, јер си раћањем Својим за људе закључани Едем отворила!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 10
    Припремивши спасење хришћанима, благоизволела си, Богородице, да земаљско наслеђе Своје, Гору Атонску, за насеље монасима одредиш и у виђењу си рекла првом пустиножитељу Атонском, преподобном Петру, да ова гора увек буде обитавалиште монасима, утешивши га благим обећањем да ћеш бити Помоћница и Заштитница свима који се на њој богоугодно подвизавају, даровима је потребним снабдевајући и од свих невоља спасавајући, да непрестано поју Богу: Алилуја!
    Икос 10
    Стена си заштите, Дјево, монасима православним и свим подвижницима девствености и чистоте. Зато си наслеђе Своје земаљско, Гору Атонску недоступном женама учинила, да би без греховне саблазни монаси у њој обитавали, у Тебе једину по Богу наду у спасење узносећи и овако Ти кличући:
    Радуј се, неувели цвете девствености!
    Радуј се, пољски љиљане чистоте!
    Радуј се, светлосна сенице небеска, која подвижнике чистоте закријуљеш!
    Радуј се, свиче Божије премудрости, јер љубитеље целомудрености уразумљујеш!
    Радуј се, јер си монасима који се ревносно подвизавају Заступница спасења!
    Радуј се, оградо и покрове пустиножитељима Горе Атонске!
    Радуј се, јер у срца богољубива благодатну радост изливаш!
    Радуј се, јер душама ожалошћеним духовну утеху дарујеш!
    Радуј се, одгајитељко дјева и сирочади без мајки!
    Радуј се, јер се љубављу Женика бесмртног девствено наслађујеш!
    Радуј се, у тешкој борби са нападима плотских страсти снажна Помоћнице!
    Радуј се, увек будна Чуварко монашких обитељи!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 11
    Не презри, Чиста, појање наше смирено, које Ти од пуноће љубави и усрдности приносимо, и не одврати се од нас, многим гресима упрљаних, већ нам помози, Свеблага, да се покајањем очистимо од греховне нечистоте и узрастемо у чистом и богоугодном житију, имајући Тебе као Подвигоположницу и Помоћницу, да бисмо могли достојно и праведно клицати Господу: Алилуја!
    Икос 11
    Светлим лучама чуда икона Твоја света непрестано блиста, Богородице Дјево, и читав свет благодатно озарује, одгонећи свако деловање ђаволско силом Божијом, која из ње истиче; Зато се ми грешни радујемо и, имајући такав залог Твоје наклоности према нама, Теби, Брзопомоћници мољења наших, благодарно кличемо:
    Радуј се, јутарња звездо сунца незалазног!
    Радуј се, зоро дана који нема вечери!
    Радуј се, јер си нам јутром спасења заблистала!
    Радуј се, јер си бесмртног Женика људских душа родила!
    Радуј се, јер наше богоугодне жеље испуњаваш!
    Радуј се, јер нам у патњама и невољама брзо у помоћ пристижеш!
    Радуј се, рају духовни, сваком духовном утехом преиспуњени!
    Радуј се, јер из преобиља свога и на нас капље утехе изливаш!
    Радуј се, јер врелину наших страсти расхлађујеш!
    Радуј се, јер онима који благодатно бестрашће траже њега усрдно дарујеш!
    Радуј се, јер уистину волиш све који у чистоти целомудрености живе!
    Радуј се, јер у сновима и визијама изабранике Божије посећујеш!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 12
    Благодат Божија у светој икони Твојој, коју си Сама, Богомати Владичице, Брзопомоћницом назвала, привлачи к себи све ожалошћене и натоварене, и они утешени одлазе са овог извора милости и милосрђа Твога, у жалостима утеху, у искушењима заштиту, у болестима исцељење, изобилно добијајући од чудотворне иконе Твоје, Свеблага, захвално кличу Дароватељу добара Богу: Алилуја!
    Икос 12
    Појући о чудима Твојим, Владичице, и милости великој према роду хришћанском, знамо да је то недовољно да прослави Тебе, часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима, али надајући се неизрецивом милосрђу Твоме, Свеблага, смиреног духа Ти ове песме приносимо:
    Радуј се, мирно пристаниште подвижницима побожности!
    Радуј се, слатка следбенице безмолника!
    Радуј се, одшелника у горама и пустињама благодарна утехо!
    Радуј се, јер тајне у свету слуге Божије тајанствено уразумљујеш!
    Радуј се, грешника који се кају с Богом помирење!
    Радуј се, врховна управитељко горе Атонске!
    Радуј се, јер си пустинољубивог Петра посетом Својом овде озарила!
    Радуј се, јер си богомудрог Атанасија овде облагодатила!
    Радуј се, јер си многе преподобне са Атоса славом небеском прославила!
    Радуј се, јер становницима горе ове нарочиту љубав показујеш!
    Радуј се, јер без плате тела наша исцељуљеш!
    Радуј се, путеводитељко душа наших у вишње Царство!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер нам мољења која су за наше добро испуњаваш!
    Кондак 13
    О, свеопевана Мати, Брзопомоћнице по својој светој икони названа Богородице Марија! Милостиво прими ово мало мољење наше, јер Ти га усрдно приносимо са вером и љубављу и умоли Тројицу Којој се стално клањамо да нас избави од огња пакленога, таме непрозирне, и вечног мучења, да би смо предстојањем Твојим наследили Царство небеско и удостојили се да са светима певамо Богу: Алилуја!
    (чита се 3 пута)
    Икос 1
    Ангели Те са страхопоштовањем служе, а све силе небеске неућутно Те величају, Богородице Дјево, јер си Цара Ангелског, Христа Бога родила; Ми, пак, грешни, усуђујући се да их подражавамо, мада Те достојно хвалити не умемо, понизно Ти овако кличемо:
    Радуј се, станиште вечног Бога!
    Радуј се, непрестано дивљење ангела!
    Радуј се, света трпезо која нас хлебом живота храниш!
    Радуј се, маслино благог плода која срца наша јелејем милости помазујеш!
    Радуј се, непресушна реко чуда!
    Радуј се, увређених заштитнице!
    Радуј се, жалосних утешитељко!
    Радуј се, невољних помоћнице!
    Радуј се, болесних исцелитељко!
    Радуј се, укрепитељко слабих!
    Радуј се, заробљених ослободитељко!
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер мољења наша која су за наше добро испуњаваш.
    Кондак 1
    Теби, од свих покољења изабраној Мајци Божјој и Царици, која брзо помажеш, молитве смирених слушаш и потоке исцељења са иконе Своје свете на верне изливаш, захвално појање узносимо; Ти, пак, свемилосрдна Заступнице, приклони се милостиво ка нашим похвалама и од свих недаћа ослободи нас, који Ти кличемо:
    Радуј се, свеблага Брзопомоћнице, јер мољења наша која су за наше добро испуњаваш!
    Молитва Пресветој Богородици Брзопомоћници
    Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
    Акатист Пресветој Владичици нашој Богородици.pdf
  7. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Мати Харитина игуманија Пећка за Радио "Светигору": Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спаси нас!   
    Мати Харитина Пећка: Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави.    Звучни запис разговора   Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет – коронавируса.   Мати Харитина каже за Радио Светигору да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на  коронавирус који се муњевито шири.   “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и Свети угодници Божији могу спасити, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“, каже мати Харитина.   Пећка игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира.   “Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави.“   Осврћући се на актуелну забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било.   “Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“, поручује мати игуманија Харитина Пећка.   На четврту недјељу Великог и Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској ставропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија.   Након Литургије кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије.   Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка, и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом.   По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од коронавируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих.   Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима.   Разговарала: Слободанка Грдинић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Волим
    Aleksandra_A reacted to Архимандрит Сава Јањић for a Странице, Шта значи недостојно се причешћивати? - отац Сава Јањић   
    Подсетимо се најпре речи Апостола Павла Коринћанима: "„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече:Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе осуђивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом“ (1. Кор. 11, 23-32).
    Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља икоја тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском.
    Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опетактуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат)сonsistentes тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити).
    Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква.Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“, причешће Телом и Крвљу Христовом јесте на суд и осуду.
    Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.
  9. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Милан Николић (1952-2020)   
    Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви.     Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић.   Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега.   Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао.   Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама.   Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста.   Ивица Живковић     Извор: Епархија нишка
  10. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Дубинска психологија и храброст Свете Марије Египћанке   
    Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра.      Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.   Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу.   Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала?   Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто  продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако.   Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света.  То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела.   То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости.   Др Пиа Софија Чаудари     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, После 40 година Икона Пећке Краснице опходила зидине Пећке патријаршије за избављење од корона вируса   
    На Четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша Света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној, српској, сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је недјељна, празнична Света литургија.     После одслужене Свете службе Божије, око 14 часова, кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске Светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Свете лавре Пећаршије. Ову велику Светињу рода српскогправославног на рукама су носиле мати Харитина Игуманија Пећка и сестре монахиње ове Свете обитељи.   За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом.   По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих.     Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, Икона Мајке Божује Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјерним слугама својим.     Извор: Радио Светигора
  12. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Тајна Светог причешћа у Православној цркви   
    Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом.     Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала!   Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи.   Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре.   Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”.   Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека.   Бар два разлога за поштовање здравствених прописа   Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”!   Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја!   Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза.   Зашто једна кашика?   А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом?   Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају.   За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива.   Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком.   ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере.   При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа.   Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Страдање и (кратковида) људска логика: сумњиве дефиниције среће   
    Свакодневно нашу пажњу ремете разноразне вести и информације. Некада смо чешће листали штампана издања новина. У последње време више времена проводимо на “паметним” телефонима, где брзим покретима кажипрста листамо вести и гасимо нападе рекламних порука. Где год и како год, електронски или у штампи, сусрећемо се са страховитим насловима. Пре неколико дана један наслов ускомешао је моја осећања...     За нас у одебљалим кожним хаљинама душе одавно није вест бесмислено насиље над одраслим људима, на пример. Али, шта је са децом? Где је црвена линија нашег повлачења кадa треба неодступно да бранимо оно што и животиње, нагонски, по цену свог живота бране  та мала и незаштићена бића?   Отац девојчице са Дауновим синдромом, брутално је претучен испред своје зграде у Београду, словио је наслов у новинама. Напао га је и злостављао младић (Раскољников?) из разлога толико сурово баналног да га не желим поменути. Није се обазирао на молбе и љубазно објашњење несрећног оца. Фотографије у новинама су више него потресне: човек је хитно оперисан због прелома костију главе, а због оштећеног нерва више не осећа половину лица.    Питам се како објаснити и ублажити бол ове породице? Шта им рећи када питају: а где је био Бог? Да ли смем да цитирам хиландарског монаха који је на слично пи- тање једноставно одговорио: „Бог је на Крсту”? Како им објаснити тајну хришћанског (на правди Бога) страдања? И шта је, на крају крајева, правда?   У списима Светог Исака Сирина проналазим занимљиве мисли: Пази да не кажеш за Бога да је праведан, јер није! По људској правди, Бог је неправедан!   Та правда по човеку објашњава да то што неко страда је казна за његов грех, и да је сразмерна његовом преступу. Бог не мери нашом мером, него има своју логику и праведност. Затим, Свети Исак даље саветује: „Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божје не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан.   Дозвољава му само толико да нас искушава колико допусти Он који је вођа душе наше.“ Митрополит лимасолски Атанасије, поредећи људску и божанску правду, каже: „Ако Христа нема у нама, ми смо заглибљени у неправди. Наше биће је онеправдовано! Нашем ја које је створено да буде слика Божја, да буде тако лепо, тако хармонично створење Божје, када је Бог одсутан из Њега – њему се наноси неправда! То је као да једног орла онеспособите да лети. У том случају наносите му неправду. Ако не може да полети, сигурно ће завршити са нелетачима.    То се догађа са човеком без Бога. Он је као орао у кавезу, не може да полети, да ужива у уздизању у небеске сфере и да изнедри из своје природе оно за шта је створен. Тиме је онеправдован.   Праведност је Христос.“   Кад помињем орла, сетих се речи Светог Авве Јустина који је грмео о томе да је срце орао у човеку, а разум гмизавац. То би била два различита чула: за две различите среће, и две различите правде, и две различите истине: нашу (умртвљујућу и обмањујући) и божанску (оживотворавајућу и укрепљујућу).   То не смемо да сметнемо с ума када видимо да страда дете, или мученик за Христа.   Можда би родитељима требало да кажем да је некада давно живео један богати праведник, са десеторо деце, који се звао Јов. Ђаво је рекао Богу да га Јов воли зато што му је све дао – одузми му богатство, пада видимо да ли ће Те волети! Ето, Јову се све руши, гину му деца. Учини хулу на Бога – добацује жена.   Јов јој одговара: „Бог дао, Бог и узео: да буде благословено име Господње“ Потом се тешко разболео.   Жена му саветује да похули на Бога и да умре, али кротки и трпељиви Јов смирено одговара „Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога“ (Јов. 2, 7–10). Стигла те је казна због грехова, покај се! – тумаче његову муку пријатељи. Али, Јов није страдао због грехова, јер знамо да сам Бог о њему сведочи: „Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла.“   Због неодступне, непоколебиве верности Богу, и у добру и у злу, Јов је до данас остао символ херојства у кротости и трпељивом страдању из љубави према Богу. На проклето питање: зашто, које је као црв изједало Јова, Бог узвраћа питањем: „Где си ти био кад ја оснивах земљу? Kажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? На чему су подножја њезина углављена? Или ко јој је метнуо камен угаони? ... Кад певаху заједно звезде јутарње и сви синови Божји клицаху?“ У тумачењу Јовове несреће као казне за грех од стране његових „праведних“ пријатеља суштина је кратковиде људске логике. Можда је у њиховом душебрижништву била и нота несвесне злурадости.   Бранислав Нушић је приметио: „Има људи који се више радују туђој несрећи него својој срећи.“   Само срце утврђено на крајеугаоном камену Христу је непогрешив путоказ и сведок, и њиме се јасније види. Јов одатле није одступао, све отровне стреле разумних приговора су се сломиле у судару са том стеном. Он је веровао Богу! „Вера Те моја види, Господе .... Она је светлост и даљновид очију мојих.   Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу. Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму“, својим видовитом срцем певао је Свети Владика Николај.   Одувек је циљ људског живота било достизање среће, само су се њене одреднице мењале кроз векове. Дух овог времена сугерише нашој људској природи препуштање срећи сумњиве дефиниције, силом унутарње духовне ентропије и линијом никаквог отпо-ра. Топлина те овоземаљске среће, а то сви одлично знамо, не траје дуго.   Насупрот томе, Господ позива на срећу која је активно делање и пружање ка Богу јер „Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11, 12). Том срећом је блистало лице Светог првомученика и архиђакона Стефана када је видео „небеса отворена и Сина Човечјег где стоји с десне стране Богу“.   „Анђео клицаше Благодатној: Чиста Дјево, paдуј се, и опет велим: Радуј се: Tвoj Син васкрсе трећег дана из гроба, и подиже мртве; народи, веселите се. Блистај се, блистај се, нови Јерусалиме, јер слава Господња Тебе обасја. Ликуј сада и весели се, Сионе, а ти се радуј, Богородице чиста, због васкрсења Сина твога!“   У једној од својих приповетки Антон Павлович Чехов пише да на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко са чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Од трагичног повода због кога је претучен отац болесне девојчице до суштинске запитаности над смислом живота, среће и емпатије, само је један корак: „Ниједан човек није острво, само по себи целина;” написао је Џон Дон, „сваки човек је део Континента, део Земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт сваког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И, стога, никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.”   Протођакон др Дамјан С. Божић   Објављено у 1250. Броју "Православља",  од 15. Априла 2019. Лета Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 
  14. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Епископ Хризостом (Војиновић): О близини Божијој   
    Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.     Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом.   И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.   И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.   Епископ браничевски Хризостом, Тихи глас   Извор: Епархија жичка
  15. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Хиландарски игуман Методије: Сачувајмо веру, али и савест ближњег!   
    На целој Светој Гори, у свим манастирима, скитовима и келијама, у петак, 27. марта увече, служена су свеноћна бдења Светом Свештеномученику Харалампију. Иако се бдења служе сваке године на његов спомен 23. фебруара и он се спомиње на отпусту свих свакодневних служби на Светој Гори, Свештена општина је донела одлуку да се сада посебно узнесу молитве Светом Харалампију, да избави свет од искушења и пошасти епидемије вируса са којом се сви суочавамо.      Да нас заштити, као у време заразне болести која је харала Светом Гором пре неколико стотина година, када се указао једном светогорском старцу, са речима да га је Пресвета Богородица послала да заустави смрт. Тада је смртоносна зараза напустила Врт Пресвете Богородице, а Свети Харалампије је био одабран да посведочи љубав Игуманије и Заштитнице Атоса и поштеди монашку државу од страдања.   По светогорском типику и у Хиландару је служено свеноћно бдење које је почело у 19.00 часова а завршено око поноћи (по српском времену). Након тога је служена Света Литургија у 5.30. На јутрењу је игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије произнео посебну молитву која се чита у случајевима велике несреће и заразних болести.   За трпезом након Свете Литургије, игуман Методије је одржао беседу у којој је рекао да је Свештена општина Света Гора донела мудру и побожну одлуку да се служи свеноћно бдење Светом Харалампију. Али пре свега, треба бити благодаран Пресветој Богородици која је омогућила светогорским монасима да одрже богослужења, нарочито у ово време када је многима оно ускраћено. Тиме је одговорност свих Светогораца још већа, да се што усрдније и ревносније моле и служе за целу васељену, и за оне који за то немају могућности, нарочито у ове дане Великог поста.   Света Гора није хтела да затвори своје границе за долазак верног народа и поклоника. На захтев грчке државе, на крају је прихватила ту болну меру али није прекинула молитвено заједништво и духовну бригу за верни народ.   По речима игумана Методија, у ова тешка времена када су велика искушења, Црква не треба да буде искључива. Она треба да буде снисходљива до извесне мере, не да укине богослужења, али треба да води бригу и о својим члановима и о онима који то нису – како би чувала њихову савест. Наводећи примере из живота богонадахнутих људи и житија Светих Отаца, којима је Свето Причешће било извор живота и лек, закључио је да су они снисходили ближњима, смиравали се, и зарад њихове савести слушали савете и пристајали на помоћ лекара. Тако се понашају Христови људи. То је испуњење поуке Преподобног Аве Доротеја, који је наводећи речи једног старца, да ако желимо да задобијемо љубав, то ћемо учинити ако сачувамо савест ближњих.   Дакле, у овим искушењима морамо да сачувамо чврсту веру и богослужење али да, у исто време, имамо расуђивање и снисходимо другима, чувајући и њих и њихову савест.     Извор: Хиландар
  16. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Црква без Свете Евхаристије није више Црква!   
    Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас.     Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи.   Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе?   С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи.   Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво.   У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри.   Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија.     Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу.   Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије  на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију.   Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе.   На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике?   Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани.   А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе?   Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи.   Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана?   Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу.   Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин?     Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима.   По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења.   Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере.   Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута.   Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве.   Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију?   Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању.   Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге?   Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни.   Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза?   Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса?   Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије?   Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет.   Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност?   Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност.   У ком смислу?   Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча.   Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије.   Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква?   Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима.   Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор?   Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије.   Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему?   Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи.   Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити?     Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини.   Причешће кашичицом потиче из XI или XII века?   Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!?   Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.   Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво?   Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу.   Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини?   Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји.   Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања.     Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин.     Извор: Саборник
  17. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић: О употреби ријечи   
    ”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желише да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи.     Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност ријечи људске.   И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима.   Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37)   А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну ријеч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту   Ово безпримјерно блаћење нас, као свеколиког народа, сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву праљаву ријеку лажи која нас је запљуснула   Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала.   Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло. (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити   „Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком ријечју а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом.   Јер колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19)   Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стријела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2)     Извор: Православље
  18. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Литургијски скупови са причешћем никада никога нијесу заразили, али како су рекли, тако ће и бити!   
    Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије.    Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало.   Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу  што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних.   Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио.   Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике.   Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима.   Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу.   Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Ненад Божовић: Свето Писмо о болестима и епидемијама   
    У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама.
    Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5).
    Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља.
    Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи.
    Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности.
    На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере.
    Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову.
    Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге.
    У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20).
    Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање.
    Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21).
    На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала.
    Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти.
    Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност.
    Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4).
    Свето Писмо о болестима и епидемијама
    TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне...  
  20. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Влади нудимо интернат Богословије са 50 лежајева!   
    Митрополија црногорско-приморска спремна је да одмах понуди зграду интерната Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу на располагање народу и друштву у борби против епидемије вируса корона уколико за тим има потребе, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је нагласио да би сва друга питања о евентуалној сарадњи морали рјешавати у директној комуникацији Цркве и Владе, уколико се за тим укаже оправдана потреба.     – Оно што сигурно сад имамо на располагању, што нам се чини функционалним и што одмах можемо понудити, уколико за тим има потребе, то је зграда интерната Богословије, која се налази у градском језгру Цетиња и близу је болнице „Данило Први“ – рекао је отац Гојко Перовић за „Дан“.   Објаснио је да зграда интерната има смјештајни капацитет за 50 и више људи, а у њој бораве ученици кад школа ради.   – Што се тиче других тема везаних за сарадњу државе и Цркве по овом питању, Црква није компетентна да процијени на који би све начин могла да помогне држави и друштву, тако да бисмо сва друга питања о евентуалној сарадњи могли и морали да рјешавамо у непосредној, интерној комуникацији Цркве и Владе, кад се, и ако се, за тим укаже оправдана потреба – казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Тужан
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Од последица земљотреса оштећен Светопреображенски храм у Загребу   
    У недељу 22. марта 2020. године у раним јутарњим часовима град Загреб је погодио снажан земљотрес праћен са неколико мањих потреса. Приликом земљотреса оштећен је и Саборни храм Преображења Господњег као и зграда Цркве општине у улици Илица 7. Молимо се свемогућем Богу да не буде жртава и да се не понови.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  22. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Љубав значи одговорност – пазимо на своје родитеље и старије!   
    Апел свим духовним чедима, свима који долазе у Манастир Пиносаву и свим људима добре воље. Рече Господ Исус Христос: “Што не желиш себи, не чини другоме”.
     
    Драга браћо и сестре, удубљујући се у цитиране речи истинске љубави и бриге нашег Спаситеља за нас и наше ближње, приближујемо се истинској одговорности и правој љубави Христовој. Само озбиљношћу и одговорношћу према тајни и светињи живота, што и јесте хришћанска љубав на делу, можемо сачувати, колико до нас стоји, животе наших родитеља, и свих старијих људи и суграђана. Али не само њих већ и оних млађих, који такође могу бити угрожени корона вирусом.
    Манастир Пиносава придружује се одговорним апелима нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја, наших преосвећених епископа и целе наше Српске Православне Цркве као и одговорним апелима председника наше државе г. Александра Вучића у вези борбе са опасностима од корона вируса.
    Посебно молимо свакога ко се исповеда и духовно саветује у нашем Светом Манастиру, да за време ванредног стања у држави сви покажемо велику хришћанску и општељудску солидарност и дисциплину, уз стриктно поштовање савета нашег Патријарха, наших епископа, државних органа и здравствених радника о превентиви борбе против корона вируса.
    Нарочито молимо све млађе људе да, осим по потреби и уз потпуне мере заштите и превенције, не посећују своје старије рођаке и суграђане јер млађи ће и ако су заражени вирусом скоро сигурно преживети и проћи без озбиљнијих последица. Старији људи, ако ми млађи озбиљно не схватимо опасност која се надвила над свима, могу бити директно угрожени нашом небригом и непажњом. Најновије статистике око вируса Корона говоре да ће преко 20 процената оболелих који имају преко 70 година бити смртно угрожени и у критичном стању.
    Примери из Италије и Шпаније показали су да недисциплина, лакомисленост и немар могу најдиректније угрозити наше старе родитеље и пријатеље. Да трагедија буде већа, анализе из Италије и Шпаније говоре да су управо млађи, па чак и деца, из лакомислености и незнања преносили вирус својим родитељима и најстаријим рођацима, који су потом брзо завршавали у болницама. Многи од њих се нису вратили дома, међу своје највољеније.
    Зато, не допустимо да наша неопрезност, лакомисленост и неодговорност угрози ичији живот а посебно животе здравствених радника и наших старијих рођака и суграђана.
    Управо из те љубави која значи одговорност, свети апостол Павле вапије Коринћанима и свима нама речима хришћанске љубави: “Нико да не гледа шта је његово, него свако да гледа шта је другог”. (I Kop. 10, 24).
     Јеромонах Петар (Драгојловић)
     
    Извор: Видовдан
  23. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Молитва против коронавируса (Високопреосвећеног митрополита едеског Јоила)   
    Господе Исусе Христе, Боже наш, Први Лекару душе и тела, Који си нас ради постао човек, да би исцелио човека од грехопада Адамовог; Који ниси презрео неизлечиво болесних десет губаваца, него си их очистио спаситељном Својом благодаћу; Који си као Богочовек проживео на земљи, чинећи добро и враћајући здравље и исцељујући сваку немоћ и болест у народу; Ти си чинио добро и враћао здравље раслабљеним, слепим, много сагрешившим, гневнима и злонамернима телесно и душевно, и телу и разуму. Прими благонаклоно нашу молитву и помози да се савлада смртоносни вирус, који има облик коронавируса и који сеје страх, или смрт, међу немоћнима и незаслужено страдајућим, да се изагна. И ако зарад многих наших грехова допушташ такво искушење, молимо Те као милостив да га одагнаш од нас и од целе васељене.  А ако си због испитивања наше вере попустио његову силу, прекрати напетост над немоћнима, његове заразе широких размера. Ако нам је он дат од злодејства непријатељског или од немара лакомислених људи, порази његову силу као Свесилан Бог. Сачувај омладину и укрепи немоћне; и оне који су у старости, лечи од проклетог вируса и ослобађај свих тескоба срца; и у замену за то – даруј нам добро здравље, олакшање и великодушност, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих Твојих Светих. Амин!
  24. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Митрополит Амфилохије: Човјек, када се удаљи од образа Божјега, оскрнави и свој образ!   
    У цркви Свете Тројице у Кутима – Зеленика данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Бококоторског и Херцегновског архијерејског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Звучни запис беседе   У бесједи након Литургије Владика је рекао да човјек, када се удаљи од образа Божјега, оскрнави и свој образ.   “Намјесто да се клања јединоме и истинитоме Богу, Њиме да живи и Њему да служи, ослобађајући се од свакога гријеха, он обоготворава себе. То је бивало кроз вјекове, то се догађа и данас. Модерна цивилизација кренула је тим путем обоготворења земље, онога што је пролазно, обоготворења човјека самога за себе, без Бога и против Бога, човјека коме је дах у носу”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да онај који таквога човјека обоготворава уствари обоготворава смрт.   “Онај, дакле, који на Бога пљује и одриче се Бога, он се клања смрти, пролазности и ништавилу. Јер, ако човјек није бесмртно и вјечно биће, онда која му је вајда што се овдје рађа и живи десет, педесет или стотину година… Шта је стотину година у односу на вјечност”, казао је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Патријарх александријски: Чињеница је да улазимо у апокалиптично дoба   
    Патријарх александријски Теодор упутио је поруку поводом ширења вируса корона.  У поруци  изражава позива људе да се моле Богу  и да се Он„ покаже милостив према човеку, као према делу руку Његових, да утиша трубе из књиге Откривења и да поврати радост и мир у свакодневни живот људи”.     Такође наглашава да не треба губити наду у Бога, и позива афричке свештенике да буду близу свога стада и да свој својој браћи и сестрама, парохијанима покажу основне хигијенске око одржавања чистоће, јер већина њих нема ни приступ чистој води.   „А пошто је ситуација озбиљна, придржавајте се наредби и одлука сваке земље у којој служите“, истиче Патријарх александријски.   Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...