Jump to content

Aleksandra_A

Члан
  • Content Count

    169
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Презвитер Арсеније Арсенијевић: Победа над пандемијом страха!   
    Зашто се 40 дана после празника Васкрсења Христовог поздрављамо са „Христос воскресе“ и у току Литургије певамо васкршњи тропар, шта се дешавало од Вазнесења до Тројичиндана, нека су од питања која смо данас поставили јереју Арсенију Арсенијевићу старешини храма Вазнесења Господњег у центру Београда.   Звучни запис емисије      Како можемо повући паралелу између збуњених и уплашених апостола (после Васкрсења и Вазнесења Господњег) и нас данас? „Христос је рекао да ће сви они који живе по Богу бити гоњени“ подсећа о. Арсеније и напомиње да „то гоњење никад у ствари није ни престало, само је у неким историјским периодима имало већи или мањи интензитет“.    „Због недавних турбуленција смо имали прилику да поразмислимо о свом односу према Богу“ каже о. Арсеније који додаје да је изгледа тренутно светски тренд да се сузбија „религиозност и потреба људи да се окупљају на молитви“, што се може односити и на „увезени термин социјална дистанца“.    Отац Арсеније појашњава да је нама благодат Духа Светога понуђена свакога тренутка и ако је имамо - она изгони страх. „Ми смо нашу религиозност спојили са неким комформистичким начином живота данашњице, али тај комформизам нам је дат привремено - ми ћемо се ипак од њега растати, није наша одлука када“ каже о. Арсеније и подвлачи да „наш фокус и бављење у животу треба да буде Христ, а не антихрист“.     Извор: Радио Слово љубве
  2. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Свети aпостол Симон Зилот   
    Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. 
      Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ, јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.   Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Викарни Епископ ремезијански Стефан на молебану: Христос васкрсе Црна Горо!   
    Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 14. маја 2020. године у крипти Спомен-храма Светога Саве на Врачару, молебан Молебан Пресветој Богородици за подршку нашим епископима, свештенству и нашем верном народу у Црној Гори, служио је Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан.      Владици је саслуживало братство Светосавског Храма на Врачару, као и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду. Како је пренела агенција "Спутњик", на молебану се сабрало око стотинак верника, а директан пренос службе се могао пратити благодарећи ТВ "Храм" АЕМ и на страници "Спутњик"-а.
  4. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Руска Црква позвала власт у Црној Гори да под хитно ослободи Владику Јоаникија   
    Руска Православна Црква потпуно подржава позив Српске Православне Цркве и Епископског савета СПЦ у Црној Гори да се под хитно ослободе Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и седморица свештеника Саборне цркве у Никшићу које је ухапсила црногорска полиција, пренела је 14. маја 2020. године Агенција "Спутњик".      РПЦ је саопштила да је забринута због информације о понижавајућем опхођењу према свештенству, изјавио је портпарол Московске патријаршије, митрополит волоколамски Иларион. Митрополит Иларион је навео да су патријарх српски Иринеј, Синод СПЦ и Епископски савет Црне Горе позвали да се што пре ослободе ухапшени.   „Потпуно подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са свештеницима православне цркве у тој земљи“, нагласио је митрополит Иларион.   Према његовим речима, само такав дијалог може помоћи да се у друштву обнове мир и слога, који су нарушени „читавим низом испољавања непријатељских односа“ према Српској цркви.   Представник РПЦ је подсетио, пре свега, на то да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила Закон о слободи вероисповести и уверења и о правном положају религиозних заједница који је, како је навео, „несумњиво дискриминишући“.   Он је подсетио да је Руска православна црква одмах дала своју оцену тог закона и ситуације у Црној Гори.     Извор: Спутњик
  5. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Епископ Стефан богослужио у храму Свети Атанасија Великог   
    Поводом храмовне славе и дана Преноса моштију св. Атанасија Великог Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), служио овога јутра,15. маја 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом великом Оцу Цркве Христове у насељу Плави хоризонти.   Звучни запис беседе   Поздрављајући сабране, Владика Стефан је у беседи подсетио да Свето Јеванђеље прочитано на Литургији између осталог каже да се град не може сакрити када на гори стоји. Такође, у том Јеванђељу се каже да смо ми светлост свету и, "да се светиљка не ставља под сто, него на свећњак да све обасјава". "А највећа светиња и највећа светиљка је храм Божији и ми у њему као Божији људи. Сваки човек који прима Тело и Крв Господњу, који се причешћује, потенцијално је та највећа светиљка која светли људима", један од таквих светила је и св. Атанасије Велики рекао је Епископ Стефан.   "Можда многи не знају, али св. Атанасије Велики је живео скоро исто као и ми, као да је био српскога рода. И он је био прогоњен и страдао за своју веру целог свог живота", подсетио је Владика и додао да је св. Атанасије био непоколебљив у својој вери. И ми баш такви треба да будемо непоколебљиви, као што су и наши претци били непоколебљиви.   "Ми не можемо светлети уколико не живимо по Светињи Божијој" истакао је Епископ ремезијански Стефан.   Његовом Преосвештенству Епископу Стефану саслуживали су протојереј Драшко Тепавац, гости из Епархије бачке протојереји Миодраг Шипка и Милош Стојановић, јереј Мирослав Чолаковић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић.     Извор: Радио Слово љубве
  6. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Постављена нова игуманија манастира Ваведења - мати Теодора (Васић)   
    Његова Светост патријарх српски Иринеј је дана 19 марта 2020.г. поставио монахињу Теодору, досадашњу намесницу, за пету по реду игуманију манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду.     Игуманија Теодора, крштено име Јелена, рођена је у Београду 1967. године, на дан светих Божјих угодника Теодора Освећеног,  великомученика Теодора Вршачког и мученика Вукашина Јасеновачког. Родитељи су родом из Бањалуке, престонице садашње Републике Српске. Прадеда по оцу Милан био је солунац. Деда по оцу Петар  био је затворен  неколико година у Аушвицу. Деда по мајци Јелисије убијен је зверски од усташа управо на празник Ваведења 1941. године.   Због службе оца породица игуманије Теодоре преселила се у Београд. Расла је у верујућој породици. Учила је Дванаесту гимназију у Београду и намеравала да упише драмску или ликовну академију. Али је Господ све уредио другачије.     У својој 23. години, сазнавши да девојке могу да студирају на Православном богословском факултету, са одушевљењем уписује богословске студије.  На том факултету тада су професори били епископи: Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, Данило Крстић и Игњатије Мидић, и академик проф. Владета Јеротић. Мати Теодора је дипломирала на Богословском факултету. Као студент теологије певала је три  и по године у хору професора црквеног појања Предрага Миодрага у цркви Светог Марка.       У сестринство манастира Ваведења примила ју је игуманија Агнија Дмитровић, монахиња ретке духовности и културе. Одличан педагог и појац, била је и изванредан сопран.   Блаженопочивши патријарх Павле је 2000. г., на празник Рођења Светог Јована Претече, у чин расе замонашио послушницу Јелену давши јој име Теодора по жељи њене старице-игуманије Агније. Патријарх српски Иринеј је на бденију уочи Преподобне Мати Ангелине Српске 2018. године, у време схиигуманије Анастасије, у чин мале схиме замонашио монахињу Теодору и монахињу Нектарију (мајку игуманије Теодоре) са именом Нина  у част Светог равноапостолне Нине Грузијске.   Дуго година је обављала послове у вези са администрацијом, изградњом, као гостопримац, послове кореспонденције, бавила се свим техничким питањима која се тичу манастира, држала часове црквенословенског језика, црквеног појања,  припремала књиге за штампу и дискове с духовном музиком. Први диск са појањем мати Теодоре издао је манастир Свете Јелисавете у Минску 2007. године, на другом диску су песме јеромонаха Романа Матјушина које пева на српском језику.   Игуманија Теодора је велики љубитељ акварела, калиграфије, цртежа, сликања. Пише прозу, воли поезију. Изучава историју, језике, ретке занате и технике разних предмета ручне израде.   Једно од њених послушања годинама је и у Резиденцији Српског патријарха.   Црквено појање учила је на Богословском факултету и у хору храма Светог апостола Марка код проф. Предрага Миодрага, као и касније у певници уз игуманију Агнију и игуманију Анастасију.    По благослову митрополита Амфилохија, још као послушница, Јелена написала је два рада. Један је о „Првој српској игуманији Меланији Кривокућин“,  а други „Педагошки допринос у Цркви игуманије враћевшничке Ане Аџић“.   Била је келејница игуманији Агнији Дмитровић и схиигуманији Анастасији Савковић.   Духовно руководство игуманија Теодора нашла је у личностима својих игуманија, као и у српским и руским духовницима и подвижницима.   Монахиње манастира Ваведења су у монаштву по 60-70 година. Богато духовно искуство и богослужење, боравак руских монахиња од оснивања манастира дало је посебан акценат на  живот манастира Ваведења.   Мати Теодора је постављена за намесницу манастира Ваведења 30. марта 2012. године.   У децембру 2012. године на трибини коју организује црква Светог Трифуна са Топчидерског гробља у сали Општине Вождовац, мати Теодора била је позвана да говори о „Препороду српског женског монаштва“. Затим, у априлу 2013. године узима учешће на трибини „Хришћанка у свету“.    Године 2013. на празник Богојављења у Санкт-Петербургу у Русији добија Сверуску православну књижевну награду Светог благоверног кнеза Александра Невског за „допринос у развоју руско-српске културне размене“, која јој је уручена у Свето-Тројичној Александро-Невској лаври.   Патриотска организација „Српски код“, у сарадњи са Руским институтом за стратешка истраживања под руководством администрације председника Руске Федерације Владимира Путина и Фондом „Наслеђе“ из Москве, реализовала је у Сремским Карловцима од 26. до 30. маја 2016. године пројекат под називом „Белогардејци у Србији - Руски дани у Војводини“. Пројекат је посвећен очувању успомене на руску емиграцију у Србији. Пројекат је подразумевао обнову руског гробља у Кикинди и постављање споменика који је израђен у Русији, постављање спомен-плоче и крста игуманији Јекатарини (Јефимовској) у манастиру Ново Хопово, као и одржавање конференције у Сремским Карловцима под називом „Руска бела емиграција у Србији и меморијал у Кикинди“. У оквиру шире руске делегације, учесници овог догађаја били су генерал-потпуковник др Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања;  митрополит тјуменски и тобољски Високопреосвећени Дмитриј, депутати Државне думе и потомци белогардејаца из Русије и света. На позив представништва Руског института за стратешка истраживања (РИСИ, Москва) монахиња Теодора је 29. маја 2016. године учествовала са својим рефератом  «О вкладе русского монашества в возобновление женского монашества на Фрушской Горе и в Сербии»  («Допринос руског монаштва у обнови женског монаштва на Фрушкој гори  и у Србији»).   У крипти храма Светог Саве у децембру 2016. године, по храмовној слави Ваведења Пресвете Богородице, мати Теодора је, по благослову игуманије Анастасије, организовала духовно вече - академију посвећену  80-годишњици  постојања и мисије манастира Ваведења.   На позив уредника радија Слово љубве и ТВ Храм, мати Теодора је гостовала у неколико емисија. У парохијском дому Светог Саве током Великог поста 2016. године одржала је предавање на тему „О смислу живота“.    На позив поглавара Пољске Православне Цркве митрополита Саве, монахиња Теодора је учествовала од 4. до 5. септембра 2017. године на Међународном симпосиону о монаштву са рефератом и темом по благослову и жељи митрополита Саве «Српско монаштво». Симпосион је одржан у мушком манастиру Јаблочино.   По благослову Епископа врањског Пахомија, Свеправославно друштво „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ Епархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера „Монаштво у Српској Православној Цркви данас“. Том приликом позвана је и монахиња Теодора, намесница манастира Ваведење да прими учешће са рефератом на тему „Обнова српског женског монаштва – кувеждинско сестринство“.   По благослову Патријарха српског Иринеја, мати Теодора је 2017. године радила на издавању књиге јеромонаха Романа Матјушина „Тамо је моја Србија“ на српском језику. Ова књига  је настала 1999. године приликом очеве посете бомбардованој Србији као његове забелешке са тог пута. А 2018. године приредила је издање „Псалтира“ са упоредним текстом на црквенословенском језику и српским преводом еп. Атанасија Јевтића.   Сестринство манастира Ваведење се бавило и бави се шивењем, златовезом, плетењем, издавањем књига и музичких дискова духовне садржине. По благослову патријарха Иринеја, у манастиру је отворена школа црквенословенског језика „Чувари светог језика“ у част Светих равноапостолних Кирила и Методија. Затим, школа црквеног појања и литургике за све оне који желе да уче црквено појање са правилом, како би могли да учествују у богослужењима где год да се налазе или у својим парохијским храмовима. Посебну бригу и време мати Теодора посвећује својим старијим и болесним монахињама, као и многим вернима којима је потребна реч утехе, подршке, поуке. Деца и млади су посебна тема и област којa je мати Теодори изузетно важна и којој је посвећена.   Манастир Ваведење је света обитељ, повезана је са многим православним светим обитељима, манастирима, монаштвом, свештенством Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније, Грчке, Пољске и осталих земаља на свим континентима. Многи верници из других помесних Цркава долазе овде, као што и сестре Ваведења узврате посете када су у могућности. Духовне и пријатељске везе су градиле претходне четири угледне и врлинске игуманије манастира Ваведења. Ту традицију чува и негује и игуманија Теодора са сестрама и верним народом који се окупља у овој великој београдској светињи.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Волим
    Aleksandra_A reacted to Иван Ц. for a Странице, Акатист светом апостолу и еванђелисти Луки   
    преузмите акатист у пдф формату
    Акатист светом апостолу Луки.pdf
     
     
    Кондак 1
    Премудрим промислом Божјим изабрани, да благовестиш светлост Христовог Еванђеља целом свету, Лука свеблажени, твојом великом смелошћу пред лицем Господа чији си земаљски живот и науку записао, измоли и за нас немоћне и слабе опроштај сагрешења и утврди нам наду на Царство Небеско, да би могли сверадосно да ти кличемо:
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Икос 1
    Свељубавни Господ, у грех потопљеном роду људском, посла Сина Свога, који ће га Својим животом, смрћу и славним Васкрсењем извести из таме и повести ка Светлости. А, кроз тебе, еванђелисто свети, записа све тајне Неба и Земље, како би сви људи до краја века имали путоказ ка тој Светлости, и из захвалности због тога могли да ти кличу:
    Радуј се, Духом Светим просвећени у писању Еванђеља !
    Радуј се, јер си Богом изабран да објавиш тајну спасења !
    Радуј се, благовеститељу Благе Вести !
    Радуј се, јер си један од четири листа Еванђелиста !
    Радуј се, у тајне Божије духом узнесени !
    Радуј се, јер речи твоје просветлише васељену !
    Радуј се, јер си мрежом твога Еванђеља многе словесне душе уловио !
    Радуј се, утемељитељу Новога Завета !
    Радуј се, звездо сјајна у Небеској Цркви !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 2
    У младости својој зажелевши се светске мудрости, Лука премудри, ти изучи философију, медицину и сликарство. Прешавши из Антиохије у Јерусалим у време када је Господ Исус Христос сејао Своје Божанско семе по Земљи, једно добро зрно паде и у твоје срце, и ти, испуњен небеском радошћу, запева велегласно Богочовеку Христу: Алилуја !
    Икос 2
    То зрно Божије љубави донесе у теби стоструки род, јер ти слушајући Његову науку и чудесна дела гледајући, испуни се божанске мудрости и знања, које ти не дадоше јелинске (грчке) и египатске школе. Због тога те Господ изабра међу Седамдесет апостола и посла на проповед Благе Вести оспасењу рода људског. А ми, који кроз твоје Свето Еванђеље и данас пијемо ту Божију премудрост, певамо ти овако:
    Радуј се, Христовом благодаћу у срце рањени !
    Радуј се, јер научену светску мудрост, замени Божјом премудрошћу !
    Радуј се, јер си оставивши све за Христом Господом пошао !
    Радуј се, весниче Господњи !
    Радуј се, темељу и осниватељу вере Христове !
    Радуј се, сведоче Онога Кога су народи чекали !
    Радуј се, неуморни ратниче за Истину Христову !
    Радуј се, изврсни ловче људских душа !
    Радуј се, сејачу доброг семена које стоструко рађа !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 3
    И ти, Свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповедаш Еванђеље и чиниш чудеса, са осталим апостолима иђаше „пред лицем“ Господа Христа, припремајући Му пут и проповедајући народу да је на свет дошао одавно обећани Месија, коме сви треба као Богу, од сада па до века да кличу: Алилуја !
    Икос 3
    У последње дане земаљског живота Господа Исуса Христа, када неправедне судије осудише Праведног Судију, и на Крст Га разапеше, ти, Свети Лука, борављаше у Јерусалиму и са сузама гледаше како се невина крв твога Учитеља излива на грешну Земљу. Плачући заједно с тобом, ми ти тужно говоримо:
    Радуј се, јер си описао страдања Христа Спаситеља !
    Радуј се, верни слуго Свецара Христа !
    Радуј се, јер си славу Божију објавио !
    Радуј се, лучо небеска у тами света овог !
    Радуј се, кладенче са кога се појимо Водом Живом !
    Радуј се, јер си радосно и без страха реч Божју преносио !
    Радуј се, добри грозде винограда Господњег !
    Радуј се, јер си лицем у лице Бога кроз Христа гледао !
    Радуј се, јер Га и сада у Царству Небеском гледаш !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 4
    Али се твоја жалост окрену на радост, а радост Богоубица на жалост, јер шта смрт могаше Извору Живота, и зар гробни камен могаше да задржи Камен од угла. Твој Господ устаде из мртвих, и свету дарова Живот Вечни. А ти и твоји другови, Њему Васкрсломе, од свесилне радости ускликнусте, да се до Неба чуло: Алилуја !
    Икос 4
    Јер када са Клеопом у недељу Васкрсења иђаше у оближњи Емаус, приђе вам Господ и пође са вама. И мада вам је срце горело и душа трептала док вам је Он причао о Себи тумачећи Пророке и Писмо, ви Га нисте познали, него тек када увече за трпезом Он преломи хлеб и благослови, вама се отворише очи, и ви схватисте да то беше Он, Васкрсли Господ. Читајући те речи у твоме Еванђељу, и нама данас затрепери нешто у души, па ти радосно због тога појемо:
    Радуј се, сведоче Васкрсења Христовог !
    Радуј се, јер ти је Христос отворио разум да разумеш Писма !
    Радуј се, јер ти је срце горело, када си Га слушао на путу за Емаус !
    Радуј се, јер те је тада Христос Својим рукама причестио !
    Радуј се, јер си испивши чашу премудрости, многе напојио познањем Христа Спаса !
    Радуј се, јер си свима проповедао Еванђеље Васкрслог Христа !
    Радуј се, јер си нам открио Извор спасења !
    Радуј се, светлости Разумнога Сунца !
    Радуј се, јер си нас научио вери у Свету Тројицу !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 5
    Када Васкрсли Господ ради нашег спасења осниваше Цркву Своју и по обећању, посла у Педесети дан по Васкрсењу Духа Светог на Апостоле, чиме их запечати да буду непоколебљиви сведоци вере хришћанске, и ти, Свети Лука, борављаше у Јерусалиму. Заједно са осталим апостолима верно сведочаше Богочовека Христа и певаше Му као Истинитом Богу: Алилуја !
    Икос 5
    Затим се упути у свој завичај у Антиохију, где је већ било доста Хришћана, али се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. Ту почиваше нетљене мошти Светог Јована Претече. Полазећи одатле, ти зажеле да их понесеш, али тамошњи Хришћани не хтедоше да остану без тако драгоцене светиње. Ипак ти дадоше десну руку Јованову, под коју је и Сам Господ приклонио Божанску главу на Крштењу. Ти је радосно понесе са собом, а ми дивећи се твојој љубави према Светима, кличемо ти овако:
    Радуј се, сведоче силаска Духа Светога !
    Радуј се, јер си нам описао рађање Цркве !
    Радуј се, јер си се као роса небеска јавио и свет просветио !
    Радуј се, јер је Дух Свети прстом писао Нови Закон на срцу твоме !
    Радуј се, јер си Духом Светим свету пројаснио Божанску истину !
    Радуј се, Господара свих светова благовеститељу !
    Радуј се, од Бога изабрани тајнопишче !
    Радуј се, јер си срце своје очистио светлошћу Духа Светога !
    Радуј се, јер многи тебе као заступника пред Богом имају !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 6
    Са том руком Јовановом као скупоценим, бесцен благом, стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских Хришћана, које ти и даље утврђиваше у Речи Божијој и радости Христовог Еванђеља. Говораше им као онај који је својим очима гледао чудесна дела и ушима слушао науку Сина Божијег, Спаситеља света. Слушајући твоје премудре речи, они су радосно певали Богу: Алилуја !
    Икос 6
    И ти би у Антиохији док те не позва апостол Павле да му будеш сарадник и сапутник на путу Божијем. Тада ви отпутовасте на проповед Еванђеља у Грчку. Свети Павле те остави у македонском граду Филиби, да утврдиш и уредиш Цркву. Ту остаде неколико година проповедајући и ширећи хришћанство. Дивећи се твоме труду, ми ти узвикујемо:
    Радуј се, неуморни сапутниче апостола Павла !
    Радуј се, са Павлом мудрим изабрани за учитеља многобожаца !
    Радуј се, јер неизречено просвећујеш сву Васељену !
    Радуј се, свих уцвељених утешитељу !
    Радуј се, лекару који силом Врховног Лекара лечиш !
    Радуј се, јер си нас твојим Еванђељем избавио из смртоносне дубине !
    Радуј се, јер нам тугу из срца изгониш !
    Радуј се, молитвениче наш пред Богом !
    Радуј се, јер си многе ка светлости Живота узвео !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 7
    Када Свети Павле при крају свог трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он те посла, Свети Лука, у Коринт да сакупљаш милостињу за сиромашне Хришћане у Палестини. Од тада се ти више не одвајаше од великог апостола, непрестано певајући заједно са њим Свемогућем Богу: Алилуја !
    Икос 7
    Обилазећи у радости све Цркве у Малој Азији и Јудеји, ви дођосте у Палестину у град Кесарију. Тада побеснели Јевреји оптужише Светог Павла код римских власти, али он затражи да иде на суд ћесару у Рим. Ти уз њега неодступно стајаше на том опасном путу, подвргавајући се многим опасностима и на мору и на копну. Захвални на томе понизно ти кличемо:
    Радуј се, Павлов помоћниче у сужањству !
    Радуј се, јер си описао његова проповедања !
    Радуј се, јер си горку со безбожја Божанском сољу осладио !
    Радуј се, стрело благочестија Христова !
    Радуј се, јер нас појиш Еванђељем Христовим !
    Радуј се, трубо Божије благодати !
    Радуј се, тајни неизречених проповедниче !
    Радуј се, свих немоћних укрепитељу !
    Радуј се, од демона избавитељу !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 8
    Дошавши у Рим ти си заједно са апостолом Павлом, Марком, Аристархом и другима проповедао Христа, прво Јеврејима, али кад они створише расправу међу собом, не верујући вашим речима, ви се окренусте незнабошцима, који кад чуше реч спасења, просвећени Духом Светим, радосно ускликнуше Оваплоћеном Христу Господу: Алилуја !
    Икос 8
    И тада у Риму, ти Свети Лука, учини оно за шта те Бог изабра од вечности: написа Свето Еванђеље у коме описа живот и рад Господа Исуса Христа, не само на основу онога што си сам видео и чуо, него и оно што ти предаше „очевици и слуге Речи“. У овом светом послу те руковођаше апостол Павле, који затим и одобри твоје Свето Еванђеље. У Риму ти написа и Дела апостолска, по налогу апостола Павла. Не знајући како да ти другачије захвалимо, ми ти узвикујемо:
    Радуј се, јер си безбожни свет напојио Божјом благодати !
    Радуј се, Духом Светим запечаћени !
    Радуј се, верни учениче неизречених тајни Христових !
    Радуј се, догмата црквених утемељитељу !
    Радуј се, јер си се знањем Вишњим обогатио руком Владичином !
    Радуј се, јер си од апостола Павла многе тајне Христове чуо и записао !
    Радуј се, јер твоје благовјешчаније иде по свој Земљи !
    Радуј се, јер си нам вином Божије премудрости срца увеселио !
    Радуј се, јер си једини покајање благоразумног разбојника у Еванђељу описао !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 9
    Када после двогодишње тамнице апостол Павле би пуштен на слободу, и пође из Рима да обиђе раније основане Цркве, ти га, Свети Лука, као верни сапутник на том путу пратише. Али кад Нерон у Риму подиже жестоко гоњење Хришћана, ви се вратисте да ободрите и подржите гоњену Цркву, која је и у сузама и крви радосно певала Богу: Алилуја !
    Икос 9
    Али побеснели незнабошци тада ухватише апостола Павла и бацише га у окове. Ти и даље, Свети Лука, уз њега верно и неодступно пребиваше. И када твој учитељ мученички предаваше своју чисту душу Господу, ти си са сузама био уз њега. Саосећајући се са твојим болом, ми ти тихо појемо:
    Радуј се, јер си мученичку кончину великог Павла видео !
    Радуј се, Дела Апостолских изложитељу !
    Радуј се, светилниче Цркве !
    Радуј се, јер блистањем свога духа просвећујеш срца верних !
    Радуј се, јер си обману демонску топлотом вере одагнао !
    Радуј се, јер Господ кроз тебе многе добродетељи учини !
    Радуј се, богата ризницо дарова Небеских !
    Радуј се, благочешћа непоколебљиви стубе !
    Радуј се, јер твоје свето име сви народи помињу !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 10
    После мученичке смрти апостола Павла, ти, Свети Лука, проповедаше Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији и Ахаји. Свуда си мрак незнабоштва разгонио, учећи народ да само Богу Живом и Истинитом кличе: Алилуја !
    Икос 10
    У старости својој, ти отпутова у Египат да проповедаш Благу Вест о спасењу Господа Исуса Христа. Проповедајући, претрпе многе муке и изврши многе подвиге. Вративши се у Грчку, ти устроји Цркве, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Зато ти радосно кличемо:
    Радуј се, зоро Новога Дана !
    Радуј се, узводниче наш на Небо !
    Радуј се, дрво добро које је многи род донело !
    Радуј се, разобличитељу незнабоштва !
    Радуј се, проповедниче Божијих преславних чудеса !
    Радуј се, јер си нови Закон Божји написао !
    Радуј се, јер боготочне воде из твојих уста теку !
    Радуј се, јер си као сунце проповедањем твојим засијао !
    Радуј се, јер твоја икона краси цркве хришћанске !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 11
    Када ти би осамдесет четири године ухватише те злобни идолопоклоници, ударише те на муке Христа Господа ради, и обесише о једну маслину у Тиви Беотијској, где и бише сахрањене твоје свете мошти. Предајући Анђелима своју свету душу, који је однесоше Господу, коме си тако верно служио цео свој живот, ти си и у оном свету певао Господу: Алилуја !
    Икос 11
    Твоје свете и чудотворне мошти исцељиваше многе, нарочито болесне од очију. Чувши за то цар Констанције свечано их донесе у Цариград. Један тешко болесни евнух чувши за њихов долазак, би у постељи принесен ковчегу са твојим моштима, поклонивши им се и са дубоком вером се дотакавши ковчега, истога часа постаде потпуно здрав. Од радости он их са осталима понесе, и оне бише положене под светим олтаром крај моштију Светих апостола Андреја и Тимотеја. Због тога ти кличемо:
    Радуј се, јер је и на твојој мученичкој крви Црква Христова зидана !
    Радуј се, венцем мученичким овенчани !
    Радуј се, јер си поругу многу због Христа понео !
    Радуј се, јер си мучеништвом посведочио веру у Христа !
    Радуј се, јер те муке, иако стар беше, не уплашише !
    Радуј се, јер си своје добро течење страдањем запечатио !
    Радуј се, јер ниси био залудни слуга Господа Христа, као многи од нас !
    Радуј се, јер те и земаљска и небеска Црква слави !
    Радуј се, јер се радујеш заједно са Светима у Царству Небеском !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 12
    Поред Еванђеља у речи, ти нам, Свети Лука, остави и Еванђеље у слици. По жељи ондашњих Хришћана, ти живописа три иконе преблагог лика Мајке Божије, које Она и благослови. Безмерно захвални што и нас удостоји да се побожно дивимо Њеној и Њеног Сина лепоти, ми радосно Премудром Господу кличемо: Алилуја !
    Икос 12
    Исто тако, ти си, Свети Лука, живописао на даскама и иконе Светих апостола Петра и Павла. И тако постави почетак и темељ дивном и богоугодном делу – живописању светих икона у славу Божију, Пресвете Богородице и свих светих, које данас благољепно украшавају цркве Божије и на спасење призивају све оне који их побожно поштују. Благодарни и због тога од тебе нам дарованог блага, ми ти узвикујемо:
    Радуј се, Мајке Божије на икони изобразитељу !
    Радуј се, јер је Она благословила то твоје свето дело !
    Радуј се, јер си Њену икону овековечио !
    Радуј се, јер си нам неизмерну радост у срца због тога донео !
    Радуј се, јер благи лик Мајке Божије тобом насликан тугу нам отклања !
    Радуј се, јер ти је Мајка Божија о Своме Сину открила тајне које је у срцу носила !
    Радуј се, јер величање Мајке Божије из твога Еванђеља певамо у Њену част !
    Радуј се, јер ти је Мајка Божија Архангелски поздрав открила !
    Радуј се, Мајком Божијом благословени !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 13
    О, Свети еванђелисто и апостоле Лука, трубо небеска, прими ове наше немуште речи, као молитву, и измоли нам у Бога, Господа Исуса Христа, кога си тако неуморно служио, и велику милост стекао код Њега, опроштај свих сагрешења наших, миран и тих крај живота, и безопасан прелазак у свет духова, у коме сви радосно певају песму Неба: Алилуја ! (3 пута)
    Икос 1
    Свељубавни Господ, у грех потопљеном роду људском, посла Сина Свога, који ће га Својим животом, смрћу и славним Васкрсењем извести из таме и повести ка Светлости. А, кроз тебе, еванђелисто свети, записа све тајне Неба и Земље, како би сви људи до краја века имали путоказ ка тој Светлости, и из захвалности због тога могли да ти кличу:
    Радуј се, Духом Светим просвећени у писању Еванђеља !
    Радуј се, јер си Богом изабран да објавиш тајну спасења !
    Радуј се, благовеститељу Благе Вести !
    Радуј се, јер си један од четири листа Еванђелиста !
    Радуј се, у тајне Божије духом узнесени !
    Радуј се, јер речи твоје просветлише васељену !
    Радуј се, јер си мрежом твога Еванђеља многе словесне душе уловио !
    Радуј се, утемељитељу Новога Завета !
    Радуј се, звездо сјајна у Небеској Цркви !
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
    Кондак 1
    Премудрим промислом Божјим изабрани, да благовестиш светлост Христовог Еванђеља целом свету, Лука свеблажени, твојом великом смелошћу пред лицем Господа чији си земаљски живот и науку записао, измоли и за нас немоћне и слабе опроштај сагрешења и утврди нам наду на Царство Небеско, да би могли сверадосно да ти кличемо:
    Радуј се, Свети Лука, еванђелисто Христов и апостоле !
     
    Молитва Светом Апостолу и Еванђелисти Луки

    О, Свети Лука, Богом изабрани и Мајком Божијом благословени, проповедниче по свој васељени Еванђеља Христовог, мучениче и апостоле, помоћниче свима који те молитвено призивају, помози и нама, непотребним слугама Господњим. Јер ми се због наших многих прегрешења налазимо у тами и сени смртној и удаљени смо од Бога безмерно далеко. А због стида који осећамо због тога, и немајући смелости да Га сами замолимо за опроштај, призивамо тебе, велики светитељу Божји, као онога који у Његовој неизмерној светлости пребиваш, да Га уместо нас молиш да се смилује на нас. Умоли Га, Свети Лука, да се поново у нама роди страх Господњи, страх који рађа љубав, а грех одгони. Јер ми смо толико навикли да грешимо свакога дана и часа, па и у сну, као да смо заборавили речи Господње: „Стражите, јер не знате часа када ћу Ја доћи“. Као да нас сваког трена не може позвати из овог привременог живота у вечни. Тај страх, тај осећај, ту премудрост, како каже Псалмопевац Давид, пробуди у нама, Свети Лука. И нека се онда, твојим молитвама, у нама роде сузе покајања. Сузе које ће све закутке наше душе да очисте од греха који се наталожио на њој. Јер ми, по свом безосећају и духовној обневиделости, не можемо ни да плачемо над својим мртвацем, над самима собом, а тако много суза, потоке суза, требали би да пролијемо за безбројне грехе које учинисмо. Помози нам, неукима и неразумнима да „разумемо Писмо“ које си и ти писао, јер онај ко га истински разуме, ко истински схвати речи његове, тај бежи од греха као од огња, и свим силама тежи да се приближи Богу. Јер тај схвата да је грех смрт, а Бог живот. Помози нам зато, Свети Лука, да се, то схвативши, очистимо од греха, и пређемо из смрти у живот. Да нам Бог буде све у свему. Да од сада увек будемо у Његовој близини. Нека нам, као теби и Клеопи када сте ишли за Емаус срце и душа стално трепере од Његовог присуства. Тада ће мир владати у нама, небески мир, који ће нам утврдити наду на Царство Небеско, и том радошћу ћемо добити снагу да стреле лукавога које свакога часа лете ка нама, лако одагнамо од себе. А са том надом ће љубав Божија која је у нама да нас припреми за пут ка Вечној Отачбини, где су све Силе Небеске, сви Свети, и Мајка Божија пред њима, чији си ти благи лик у икони, тобој насликаној, овековечио. Нека нам очи срца нашег непрестано гледају ту лепоту, и њоме се наслађују, како би се већ овде зацарило у нама Царство Небеско, у које нека се твојим молитвама, Свети Лука, и преселимо када нас Господ једном позове, па да онда вечно славимо Бога у Светој Тројици: Беспочетног Оца, Јединородног Сина и Свесветог Духа, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.
  8. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Болест – жалац у тијелу – на добро наше и спасење душе   
    Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест?     Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9)   Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније.   Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо.   Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам.   Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16)   Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора.   Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик)   Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може.   Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“   „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7)   Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“.   А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик)   „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5)   Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник)   Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник).   Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  9. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Митрополит Месогејски и Лавреотијски Николај: Записи са Свете Горе - Благоуханије моштију   
    Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу.   Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс...   Извор: Православие.ру
  10. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира?   
    Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве.  
     
           Свештеник Дмитриј Шишкин:   Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе   – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом.          Свештеник Павле Коњков:   Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година   – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира.          Протојереј Олег Стењајев:   – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд.   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота.   Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима.          Свештеник Валериј Духанин:   Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве   –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир.   Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе   Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне.   Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу.   Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу   Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца.   Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије.     Извор: Православие.ру
  11. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Свети Григорије Богослов: О достојанству човека   
    Ако будеш ниско мислио о себи, напомињем ти, да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти - створени бог, незаборавни створ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави...   Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима, тако да свагда имаш Бога унутар себе. Свети Григорије Богослов, ПГ 37, 1327   Извор: Епархија жичка 
  12. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Пандемија изазвала велику потражњу Библије   
    Нови подаци о продаји показују да је Библија доживела драматичну потражњу док читаоци траже наду усред тренутне пандемије вируса корона.     Према човеку задуженом за промет Библије у свету, Nielsen BookScan, библијски и литургијски текстови брзо се пењу уз лествицу последњих седмица, напомињући да је то „велики пораст у поређењу с истим периодом последњих година".    Нелсен је додао да је затварање цркава вероватно тај чинилац који је томе допринео, пре него што је додао да се „можда људи у ово ненормално и меланхолично време окрећу Светом писму ... или су радознали да ли ће се у овој Књизи над књигама наћи неко предсказање  о вирусу корона“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Презвитер др Живко Илић: Подривање државне стабилности није у природи Цркве   
    Поводом нападâ и испадâ Ненада Чанка     У овом реаговању намјера ми није да се бавим нити клеветама као таквим нити њиховим аутором него ауторовим мотивима. Откад постоји свијета и вијека, феномен клевета је присутан, али, истом мјером, и разложан одговор на њу сматрам легитимним средством.   Свети Владика Николај (Велимировић) својевремено је написао да човјек о три ствари не би требало да говори: о Богу док не постигне вјеру у Њега, о туђем гријеху док претходно не сагледа свој и о сутрашњем дану док, прије тога, не види крај данашњем. Већ дуже вријеме г. Ненад Чанак, посланик у Народној скупштини Републике Србије, својим безобзирним оптужбама, како написаним на друштвеним мрежама тако и изговореним путем јавних гласила, Српску Православну Цркву (у даљем тексту СПЦ) оптужује квалификативом „клерофашизам“, а у посљење вријеме приписује јој „чињење акта биолошког тероризма“, као и „подривање државне стабилности“. Оптужбе су крупне, а онај ко их је осмислио и нема намјеру да их доказује. Онај, опет, ко сматра да оптужбама не би требало придавати значај или да би их требало игнорисати, грдно се вара, а ево и зашто.   Аутор сваке клевете, упућене против било кога, најприје има за циљ постизање двоструког ефекта: а) код противникâ, па и непријатељâ оног на кога се клевета односи, довести до још већег утврђења непријатељст(а)ва; б) код пријатељâ – створити колебање или губитак повјерења у оног против кога је клевета написана, односно изречена, што касније неизоставно генерише превођење у противнике чак и свих бивших пријатеља. Дакле, намјера креатора клевете је нечија дисквалификација. Међутим, непријатељствима аутора клеветâ, овдје конкретно према свештеним лицима свих достојанстава, није крај. Вјешти познаваоци креирања јавног мњења и манипулисања масом знају да је коначни циљ таквих бескрупулозних оптужби стварање реалних претпоставки за линч свих оних на које се клевета односи, у овом случају свештених лица. Јасно је да те оптужбе нису „анемичне“ већ да њихов творац има много перфиднији циљ. У таквој атмосфери некој навијачкој души може пасти на памет да физички нападне свештеника (што је неријетка појава у „демократским“ друштвима), а све у „племенитој“ намјери да сузбије „безакоње“ оног ко „чини акт биолошког тероризма“ и „подрива стабилност његове земље“ и да, што је још горе, због свега тога прође некажњено. То себи не смијемо да дозволимо!        Готово половину радног вијека сам православни свештеник. Од усташких фашиста – злогласне „Ханџар-дивизије“ – мој дјед по оцу +Илија Илић је у Калесији поткован, а из Тузле у сточном вагону одвезен у Јасеновац, гдје му се губи сваки траг. Још у породичној кући научен сам путу Божијем, а научени овом путу воли Бога, затим своју мајку Цркву, ближњег и, најпослије, Отаџбину. Кроз све нивое свог теолошког образовања учен сам и научен да будем заклети противних фашизма и њему сродних „изама“ – националсоцијализма, шовинизма, расизма – јер су сви, без изузетка, тоталитарни. Приписивање клерофашистичких тенденција самој Цркви долази (пристојност ми не дозвољава да кажем од оног ко је злочине чинио) са адресе потомка оних који су, зарад очувања тобожњег „братства и јединства“, забрањивали сваку причу о злочинима усташких фашиста над српском нејачи. Ако не бих одговорио на олаке квалификације да је Црква клерофашистичка организација, светог мученика Вукашина Мандрапу из Клепаца, као и својих деветоро предака, изложио бих мучеништву и послије смрти. То, такође, не смијемо да дозволимо.   Господин народни посланик ових дана јавно оптужује СПЦ сљедећим ријечима: „Ко позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања, чини акт биолошког тероризма и подрива стабилност моје земље“. У исто вријеме затражио је да полиција „растури“ забрањено окупљање и „похапси“ организаторе. Према његовом мишљењу, „растурањем“ окупљања и „хапшењем“ ораганизаторâ (свештеникâ) држава би показала да функционише. Значи ли то да је држава тренутно дисфункционална уколико дозвољава да људи упражњавају своје вјерске потребе? Рећи да је држава нефункционална јесте примјер подривања њене стабилности. Важно је посебно истаћи да Црква не позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Нико од нас не би требало да се хвали ни својим вјеровањем нити невјерјем. То је лична ствар сваког понаособ. Господин народни посланик је декларисани „атеиста“ (његов правопис). Притом, ваљало би му скренути пажњу да „атеиста“ не постоји. Кад би постојао, термин би се односио на човјека који није ни чуо за Бога, а таквог једноставно нема. Оног, пак, човјека, који у свом дискурсу негира Божије постојање називамо антитеистом (= безбожником). Веома је интересантно да овдје имамо на сцени два парадокса: антитеисту који је „заинтересован“ за дјеловање Цркве и сецесионисту „забринутог“ за стабилност своје земље! Шта није истина у замјеркама г. народног посланика? Није истина да Црква, позивањем својих вјерујућих на службе, тобоже позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Истина је да се, прије почетка сваке службе, оглашавају црквена звона, чија функција је тројака: вјерне позивају на службу, упокојене оплакују и муње ломе. Такође, истина је да Црква не може вјерујућима забранити да долазе у храм на свету Литургију и да се причешћују, будући да је свака душа хришћанка по својој природи и сама се осјећа позваном чим чује глас звонâ.   У име испуњења вјечног јеванђелског принципа: „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 17 и Лк 20, 25), важно је знати да подривање било које државе једноставно није у бићу хришћанске Цркве, самим тим ни Православне Цркве, па ни СПЦ. Дакле, чак ни у констелацији радикалне одвојености сакралног и профаног – Цркве и државе – као, на пример, у бољшевичком СССР-у, Црква није позивала на рушење државног поретка (о радикалној и конструктивној одвојености Цркве и државе видјети мој текст „Српска Православна Црква у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије већ баштини завјет Небеској Србији“, Гласник, службени лист СПЦ, бр. 9, Београд, септембар 2019, стр. 312). Још у Источноримском (Ромејском) Царству важило је начело: Добро стање Цркве је снага Империје. И при обрнутом редослиједу, суштина остаје неизмијењена. Дакле, кад би Црква имала претензије на дестабилизовање било које државе, па макар та држава према Цркви била и непријатељски расположена, Црква би урушила саму себе, то јест престала би бити Црквом. Приписивати Цркви наводно подривање државе јесте показатељ непознавања организације и мисије Цркве, еклисиологије.   Закључујући ово реаговање, хоћу да истакнем сљедеће: овдје више није важно мишљење г. народног посланика. Неко би, с разлогом, могао да пита: „Шта је онда важно?“ Важно је мишљење оних људи на чије је мишљење г. народни посланик, помоћу свог мишљења, извршио пресудан утицај. Имам намјеру рећи да је на Цркву, кроз њену историју, било нападâ и биће их. Наше право је не да нападамо већ да, спроводећи у дјело јеванђелски програм, бранимо и себе, а ко се брани од нападачâ на Јеванђеље има и Васкрслога Господа за свог Савезника. Уосталом, ако ми, због људских слабости – нећемо, усљед немара – не знамо, или због страха, не дај Боже, – не смијемо да станемо у одбрану Цркве, ко ће онда? Не само право већ и дужност свих вјерујућих, како из ниже и више јерархије тако и из лаоса (народа Божијег), јесте да стану на браник свега светог и честитог и Васкрслом Господу приступачног.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Приповетка "Тихи кутак Христов"   
    У крсној цркви архијерејског дома града Кишињева, познатијој као Митрополитска црква, петог септембра хиљаду деветсто девете године, послије свечаног акатиста, први пут сам се попео на високу црквену катедру, са које сам се гласом који је дрхтао од треме обратио својом пастирском бесједом кишињевској пастви. Тога дана Архијереј није због болести бесједио, а народ је научен на бесједе у таквим данима и не би схватио зашто се на катедри не појављује бесједник. Братија Митрополије је мене наговорила да ”нешто кажем” и ја, потпуно неспреман, без концепта сам изашао да бесједим. Пространи храм је био препун, преовладавали су интелектуалци. У мене је било уперено стотине очију, био сам нов, никоме познат човјек и сви су, сасвим природно, са нестрпљењем чекали да чују новог проповједника.     У прекрасном блиставом храму се зацарила гробна тишина. Учинило ми се чак да се зауставило и трепетно свjетлуцање кандила. Свечана ситуација и образовани слушаоци, и њихова напета пажња су учинили то да је моје лице покрио хладни зној, постао сам као беживотан. Пожелио сам да се што прије окренем, покријем лице рукама и са стидом сиђем са катедре и сакријем се иза високог иконостаса, aли то нијесам урадио.   Подигао сам ниско спуштени поглед, суочио се са оним што слиједи и ријешио: овај народ овдје није дошао из пуке радозналости и не би због тога сатима ту стајао - он тражи истину, а истина је увијек сама по себи проста и природна. И ја ћу,иако неуким језиком, њима говорити истину и они ће истину схватити. Брзо сам се надахнуо, у души ми је неки глас понављао: „Говори! Говори!“. Тај унутрашњи глас је ободрио моје снаге и повратио ми дах који је био заустављен. Најзад осјенивши се крсним знамењем, почео сам своју прву проповјед...   ”Саосјећање, осјећај сажаљења, елементарно осјећање љубави према ближњему, заповијест Христова: ”жеднога напој, гладнога нахрани”, не дају ми право да ћутим, и ја ћутати не могу. Та осјећања ме нагоне да вас благочестиви слушаоци, гласно и упорно молим да пружите руку помоћи онима који су осуђени на страдања, који обијају прагове туђих кућа, трпећи гоњења и ругања гомиле, који су погођени својом судбином, за које живот није њежна мајка, него зла маћеха, који на путу карте живота немају ниједну свијетлу тачку, нити ишта радосно нити ишта пријатно. Пружите, понављам, руку помоћи онима који су судбином кажњени, које је заборавио свијет и људи, који ћутке са хришћанским трпљењем носе свој крст, пијући свакодневно, свакога часа, свакога минута своју горку чашу страдања.   Завршивши своју бесједу, сишао сам са високе катедре и кренуо у олтар. На солеји ми је пут преградио официр средње класе, којем је могло бити око четрдесет година. Сложивши своје руке за благослов, он је изустио: ”Хвала вам, баћушка, за дивну бесједу и љубав према сиромасима.  Бесједите чешће и тјешите несрећнике”.   Касније сам сазнао да је овај официр мој земљак - поријеклом са Балканског полуострва - само са обала Црног мора, а ја са обала Јадранског. Рекли су ми да је он основао прихватилиште за сиромахе.   После три дана, осмог септембра, добио сам од њега следеће писмо: ”Ваше високопреподобије, многоуважени баћушка! Нека је слава и хвала Богу за све. Прекјуче и јуче сам добио пуно поклона у намирницима и у новцу. Захваљујем Вам се за Вашу подршку. Раније ми нијесу посебно радо поклањали. Потребно је свакоме појединачно напомињати. Молим Вас да ме благословите кад да дођем код Вас у Митрополију. Од све душе Вам желим свако добро и најглавније здравље, душевни мир и спасење. Молим Вас да се помолите за мене. Спасавајте се, спасите и мене. Искрено Вас поштујем И.Г.К....   Ова личност ме је заинтересовала. Одмах сам му одговорио, замоливши његовог курира да сачека док ја напишем писмо. Мој одговор је био кратак. Написао сам му: ”Ваша високоплеменитости! Са осјећањем живе радости журим да одговорим на Ваше драго писмо. Са нестрпљењем Вас чекам код себе, сво вријеме ћу бити кући. Са искреним према Вама расположењем и уважавањем, Ваш јеромонах Мардарије”.   Деветог септембра, послије часова, цијели дан нијесам излазио из келије, са нестрпљењем сам чекао официра који ће бити мој први познаник у Кишињеву. Дуго се није јављао. Најзад, око седам сати увече, кад је већ наступио први сумрак, а испред моје келије се зачули кораци и звук мамуза, знао сам да је он и изашао сам му у сусрет.   Ушавши у келију пошао је према келијском иконостасу пред којим је учинио три земна поклона и прекрстио се. Ми смо се као стари другари цјеливали, сјели и започели разговор.   Самом себи нијесам вјеровао да је ово војник. Знао сам да већина војних лица чита Толстоја, Ренана, Ничеа, или савремене антирелигијске писце. Познавао сам, истина, и такве који су долазили у цркву једном недјељно, али нијесу показивали неки религијски занос као мој сабесједник. Центар нашег разговора било је доброчинство. Он је мени говорио, између осталог о дому за немоћне старице и старце града Кишињева. На крају разговора он ме упита хоћу ли моћи доћи у дом, што сам радо прихватио. Договорили смо се да другога дана у два сата заједно посјетимо прихватилиште. Десетог  септембра, тачно у десет минута до два, чекао сам га на вратима Митрополије, гдје је кроз пет минута стигао. Падала је ситна јесења киша, са црквеног крова кроз олуке су се сливали мали потоци, заливајући суву земљу. Са напором се попевши на невелику кочију, он је нешто наредио полицајцу који је ту стајао. Са звоника градске саборне цркве је одзвонило два сата. Кренули смо на десно Александровом улицом, скренули лијево улицом Пушкина и спустили се у доњи дио града. Тротоари старих улица су били пусти. На вратима многобројних трговина стајале су групе Јевреја. Била је тишина, само су жубори поточића и звонца вагонета нарушавали ћутање и тишину. Наша кочија је јурила кривудавим улицама. Недалеко од Вазнесењске цркве, на углу Ивановског сокака, на улазу у невелику бијелу кућу смо се зауставили. Са врата се огласило кућно звоно. Врата су се затресла, отворила се и старица распуштене сиједе косе, опирући се на штап, нас је пропустила. Ушли смо у предсобље. До мене је допирало пјевање симпатичних старачких гласова, пјевање пуно поезије и умиљења. То су пјевале старице. Ја сам разумио ријечи: гдје нема болести, ни туге, ни уздисања, него гдје је живот бесконачни (вјечни)”. Тога часа сам схватио да оне некоме поју панихиду завршавајући: Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих...   Ми смо, кроз уски ходник, кренули према њима. Први сам ја ушао и стао иза свих да својом појавом не бих пореметио духовно стање старица. Једна од њих, стојећи испред свих је читала: Једини си Ти бесмртан који си створио и саздао човјека, а ми смо земни и од земље створени, и у исту ћемо земљу отићи, као што си Ти, Створитељу наш заповиједио и рекао ми: земља јеси и у земљу ћеш отићи, куда сви ми људи одлазимо.   Све оне су, клекнувши на кољена, продужиле да пјевају: умјесто надгробног ридања пјевајмо пјесму алилуја, алилуја, алилуја. У лијевом углу прилично простране собе висило је десетак икона, пред којима је треперило неколико кандила и свијећа. У средини се издвајала икона Христа Спаситеља. Испред икона је био налоњ на коме су биле положене двије невелике књиге. У једној су записана имена свих умрлих добротвора. Непосредно по завршетку панихиде почео је молебан Сладчајшем Исусу Христу и Мајци Божијој. У другој књизи су имена свих живих добротвора и за њихово здравље се служи молебан.   Док је трајала панихида и молебан старице су често плакале, често су се крстиле и благосиљале добре дародавце. Тако оне свакодневно свршавају молитве за своје добротворе.   И ја сам пожелио да се заједно са њима молим и молио сам се са сузама. Кад се све завршило И. Г. се њима обратио ријечима: ”Здраво старице". "Здраво, наш храниоче” чуло се у један глас. Затим је мене представио старицама које су редом, држећи у рукама црне монашке бројанице, прилазиле за благослов.   Њих је било око двадесет, друге болесне и немоћне, лежале су приковане за постељу. Изнад одра сваке од њих је висила икона Христова. Све смо их обишли са ријечима утјехе. На крају куће у одвојеној соби је лежала слијепа католкиња - Пољакиња. Чувши да сам православни свештеник затражила је благослов. Одбио сам је, рекавши да ја нијесам католички свештеник. ”Пред Христом сте ви једнаки, ви имате једнаку власт коју вам је дао Христос - да благосиљате и забраните, отпуштите и свежете”. Тада сам и ја схватио да у хришћанском милосрђу нема ни Јудеја, ни Јелина, ни православног, ни католика.   Тада сам се први пут срео са ужасима болести и немоћима људским.   Све оне плачу и крсте се. Међу њима има племкиња, малограђана, учитељица, војних лица и разних других занимања, али све оне једнако јецају и у тихом кутку завршавају своје земаљско путовање. Овдје сам видио велика дјела хришћанског милосрђа. Тамо сам нашао тихи кутак Христов. Он, кога одсвуда прогоне тамо је нашао кутак гдје би склонио Своју главу. Сви који су натоварени и који страдају, по Његовој ријечи, су Његова браћа, Његова дјеца и ко прихвати оне који су натоварени и који страдају, прихватио је Самог Христа. Одлазећи од њих обећао сам да ћу долазити код њих, посјећивати овај тихи кутак Христов, и да ћу им бити блиски човјек.   У шест сати увече И. Г. ме повео у Митрополију јер није било времена да идемо код њега. Затим смо се сваке суботе сретали у благочестивом и гостољубивом дому породице војника М.... у Кијевској улици. Ишао сам код њега довољно често. Између нас се родила братска љубав и оданост. При сваком нашем сусрету смо говорили о тихом кутку Христовом.   Разматрали смо шта би могли предузети да би се поправило сиромаштво прихватилишта које траје већ дуже вријеме. Не једном смо се оглашавали у бесједама и у штампи. Поклони су долазили периодично, како кад. Бивало је да мјесецима нема прилога, поготово је то учестало последње године кад је пола Кишињева напуштено.   На позив: ”Не заборављајте старице”, који је штампан бесплатно и љубазношћу штампарске редакције ”Друга”, нико није обраћао пажњу.   У болници Гербоветске Општине, деветнаестог марта 1912. године, пет дана пред Пасху, добио сам  следеће писмо: ”Драги оче Мардарије! Приближава се Христово Васкрсење, празник љубави и свепраштања, а рад прихватилишта је у критичком положају. Претходних година пред Светом Пасхом свакодневно су ми се јављало и у прихватилиште стизало стотине прилога разних производа и новца. А сада у ове свете дане, несрећне старице су готово сасвим заборављене. За њих радосни празних Свете Пасхе неће бити радостан. Добро би било да ти у новинама напишеш чланак у коме би се обратио друштву за помоћ прихватилишту које је у нужди. Ако ти дозволи здравље, напиши што прије да би до четвртка изашло у новинама... итд.”   Ово писмо ме је потпуно ражалостило. Хтио сам много да урадим али нијесам могао ништа, јер сам лежао у болничкој соби Гербоветске Општине.   ”Драги Вања, одговорио сам му двадесет првог марта, како сам прикован за болесничку постељу немогуће ми је да пишем за новине. Ово писмо пише твој бивши колега П., а ја диктирам. Тешко ми је што чујем да наше драге старице неће обрадовати благочестиви приложници за предстојеће празнике Свете Пасхе. Сам предузми нешто да би оне осјетиле радост будућег празника. Ја шаљем молитвене жеље да би Господ скренуо погледе имућних на сиромашно стање милих наших старица; да рука која даје не оскудијева; да би они који траже Христа путевима богато обасутим ружама, у весељу, радости и вјечном задовољству нашли Њега у океану немаштине и јаука, врелих суза и ужаса живота, нашли и добили Њега тамо на крају Кишињева у Његовом тихом кутку...”   Драги читаоче! За мене неће бити веће радости од те ако се ти, прочитавши ово неколико страница, сјетиш немоћних старица и свих таквих са којима се судбина сурово поиграла, који се умјесто топлог кутка стискају у хладним полуразрушеним кућама, који су кочећи се од студени и трпећи мученичку глад спремни проклети богате и имућне и сво окружење и саме себе. Сјети се њихове тешке судбине. Глад,хладноћа, голотиња, унутрашња страдања - то је њихова судбина, то су руже којима је посут њихов животни пут, то су цвјетови са којима се сусрећу свако јутро и вече.   Огледни се, драги читаоче, на њихова блиједа испијена лица, на њихове главе и руке које се тресу као сјенке некога другог нама невидљивог свијета. Зар је то људски живот? Није и није! Несрећници! Живот њихов пун је страдања, одрицања, моралних мучења, жалости, болести.   Они немају друга коме би повјерили своје јаде, своја страдања. На животном путу они не сусрећу саосјећајног човјека који би им се љубазно осмијехнуо и својим топлим сажаљењем загријао њихову душу. Ко ће утолити њихову физичку глад? Ко ће топлим саучешћем отјерати њихове мрачне мисли? Ко ће њежношћу и љубазношћу загријати њихова хладна срца и душе? Ко? Ко? Ко, ако не ти, љубазни читаоче? Кад осјетиш потребу за блискошћу, Христа не тражи на радосним и веселим мјестима и гозбама. Не, тамо га нећеш наћи. Не иди тамо гдје људи усхићени варљивом срећом препуњавају тргове, баште и позоришта. Не иди тамо! Тамо Га нећеш наћи! Иди тамо на крај Кишињева, Он тамо има тихи кутак. Иди тамо, тамо ћеш се са Њим срести, тамо ћеш Га наћи кад унесеш зрак свјетлости у тамни безнадежни живот бивших жена и мајки.   А кад видиш човјека - ближњега свога, који је у мучном тражењу истине и Бога сишао са правога пута, и у сумраку опасних лутања без компаса и свијетла тражи лик Христов, спасавај га од погибије и пропасти, поведи га тамо гдје Христос у јауцима обитава, покажи му тихи кутак Христов.   Поведи тамо и све пале који су оптерећени бременима гријеха и оне који лутају под притиском лажи и зла и све који се кају због учињених љутих грехова - поведи их у тихи кутак Христов и нека се тамо искупљују дјелима милосрђа.   Ти, богати и имућни, одазови се на зов и тугу оних који страдају, пружи им руку помоћи, не пролази равнодушно поред њих, јер у том случају, ни тебе на Страшном Суду неће препознати Господ Христос, нити ће те примити у вјечне обитељи.   Ти који тражиш Господа Христа у прашуми сујетног живота иди код несрећних и оних који страдају, од њих ћеш научити вјеру и трпљење. Иди и спусти се у доњи дио града и тамо ћеш наћи тихи кутак Христов.   Ући ћеш у скромну, али чисту и пријатну просторију гдје ћеш видјети дивна дјела милосрђа учињена у име завјета Христовога. То је тај тихи кутак Христов којега сам ја прије три године нашао. То је тај тихи кутак Христов у Кишињеву.   Брошура „Тихи Кутак Христов“, штампана је 1912. године у Кишињеву, и сав приход од књиге био је намијењен да се преда на корист дома за немоћне старице.   ЈЕРОМОНАХ МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ   Са руског језика превео Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре   Манастир Острог Свети Доситеј Загребачки и Оданије Рождества Христовог, 13. јануара 2019. год.     (Преузето из часописа Светигора,  број 277, васкршњи број, април 2019.)     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  15. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Промена душе, а не неба   
    На питање Светог апостола Томе: „Господе, не знамо куда идеш. Како бисмо знали пут?“, Христос је одговорио: „Ја сам пут и истина и живот“. Само онај ко целим својим бићем прихвати Његово учење и настоји да живи попут Њега, може бити тамо где је Он, у кући Његовог Оца (Јн. 14, 1–6).      Какво значење данас имају ове речи за нас? Да ли се дотичу наших живота и какво значење имају у нашем личном односу према Богу? Да ли је наша вера живи однос са Богом, или се сетимо ње само онда када нам је потребна помоћ и милост Божја. Живимо у друштву које веомa агресивно инсистира на томе да постоји многи путеви који су истина. Такви позиви збуњују човека и стварају пометњу у мислима и души. Како да, пре свега, ми усвојимо чињеницу да је Христос једини пут, истина и живот, а затим и да је приближимо људима око себе?   „Бог је истина, а не ствар“, написао је Свети Владика Николај, додајући: „Свет је одступио од истине, а кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. Због тога је вечна Истина морала допустити страшне потресе, буре и ужасе, да растресу свест људску и очисти је од лажи, као пшеницу од плеве. Ако питате шта ћемо ми радити да се спасемо, одговорићу вам: познајте истину и истина ће вас ослободити од свих зала. Христос је Истина и сведок вечне небесне истине. Познајте Христа. Покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасти од свих зала и свих злотвора, видљивих и невидљивих.“   Први аксиом секуларне религије савременог обезбоженог друштва гласи: не постоји једна аутентична истина. Из њега проистиче да не постоји једна историја догађаја, што безизлазно води у релативистичку позицију, у којој је „моја истина добра за мене, а твоја за тебе“. Г. К. Честертон је приметио да тамо где људи престану да верују у истину, они не преста- ју да верују, већ почињу да верују у било шта! Те ме-тастазиране истине, које су постале идеологијом наше цивилизације, као вишеглава хидра свакодневно заробљавају човека и закључавају га у храм његовог разума, намећући себе за његовог врховног идола.   Посматрам људе у парку како безбрижно шетају са својим кућним љубимцима. Размишљам о недавно прочитаном тексту из једног научног часописа у којем се тврди и доказују да су поједине животиње у стању да предосете долазак опасности. Наводи се као пример неколико великих светских земљотреса и реакција животиња на њих. За разлику од животиња, човек нема тај инстинкт. Ми немамо способност ајкуле, на пример, која може да осети кап крви у океану, или интуицију сове, која може да чује кораке миша на раздаљини од више километра.   Ипак, то не значи да смо потпуно лишени инстинката који нас упозоравају на опасности у појединим ситуацијама. Пре свега, човеку је дата савест кроз коју Бог са њим комуницира, са једне стране, и молитва, са друге, кроз коју он разговара с Богом. У Књизи о Јову стоји записано: „Једанпут говори Бог и два пута, али човек не пази” (Јов. 33, 14). За разлику од животиња које инстинктивно реагују на осећај опасности, човек опасност не осећа и стога, често, не реагује на упозорења. Нарочито су важна изоштрена духовна чула јер се она односе на наш духовни опстанак и вечни живот. Сетимо се приче о богаташу и Лазару. Богаташ моли Авраама да врати Лазара у живот како би упозорио своју браћу на опасност од патњи у Аду.    Знао је да браћа неће обратити пажњу на упозорење пророка и да га неће послушати: „Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих“ (Лк. 16, 19–31).   Измишљени проблеми и непостојеће дилеме оптерећују људску душу стварајући у њој смутњу и немир: економија ће се распати у парампарчад; болести ће разорити наше здравље; храна је отрована; остаћемо без пијаће воде; почеће ратови... Стално се преиспитујемо и престројавамо, а у ствари смо заробљени и вегетирамо у мишоловци свог ума.   Не заборавимо да само из наше људске перспективе свет и време у коме живимо личе на хаос.    Па чак и тада, у њима клија леп и уређен космос у настајању. Дакле, хаос је потенцијални космос, извор великих могућности. Кључ је у нашем преумљењу.   Царство Божје је унутра, у нама.   Хаос нашег времена даје нам прилику да продубимо своју веру и као хришћани будемо јаснији у њеном исповедању. Пре свега у свом срцу, а затим у срцу ближњег. То би био почетак проналажења истинског живота у Христу, у чијој светлости можемо спознати себе онаквима какви јесмо: грешници који живе у сенци смрти. Ово је први корак спознаје величине Божје. Након овога, неопходна је унутрашња промена.   Промена духа. Она није само напуштањe лоших навика које смо кроз живот стекли. Истински се мењамо онда када у срцу зазвони спознаја о греху која неминовно води у покајање. Срце се тада мора обратити и духовно просветити. Никада нећемо осетити радост ако се придржавамо заповести из осећања одговорности, зато што се то од нас очекује или зато што тако треба. Докле год Божје заповести сматрамо теретом, јер су супротстављене нашим људским слабостима, дотле ми уопште не водимо живот достојан хришћанина.Христос је дошао да нас ослободи смрти и ослободи окова и ланаца греха, дајући нам могућност да отворимо своје духовне очи и спознамо истину која ће нас ослободити од свих зала.   Период Свете четрдесетнице, је посебна прилика да кроз пост и искрену молитву допустимо Христу да уђе у наше животе и изоштри наша духовна чула. Не смемо пропустити ту могућност. Добитник Нобелове награде за физиологију и медицину, др Алексис Карел забележио је своје искуство о благотворном утицају молитве на људску душу: „Као лекар, имао сам прилику да посматрам пацијенте којима није помагала никаква терапија.   Они су успевали да се излече од болести и од потиштености само захваљујући умирујућем дејству молитве. Када се молимо, ми се повезујемо са неисцрпном животном силом која покреће целу васељену. Молимо се да нас барем део те силе додирне.   Када се обраћамо Богу искреном молитвом ми усавршавамо и лечимо своју душу и своје тело. Немогуће је да макар један тренутак искрене молитве не донесе позитиван резултат било коме од нас“.   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Објављено у 1249. Броју "Православља",  од 1. Априла 2019. Лета Господњег     Извор: Православље
  16. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Електромагнетна зрачења – шта је „5г“ технологија?   
    Будући да је у протеклих годину дана веома актуелно питање „5г“ стандарда, доносимо текст нашег брата у Христу Александра Арсенина, сталног стручног сарадника Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.      Зрачења у природи као и зрачења изазвана технолошком иницијативом јесу свакодневно окружење човека који живи у систему савремене градске инфраструктуре. Могло би се, можда, рећи да смо (изузимајући природна зрачења), урбанизовањем природе према потребама човека донели додатну и константну енергију атмосфери која никада у историји човечанства није постојала изузев у случајевима екстремних природних непогода. Треба напоменути да природна зрачења потичу из само два извора: сунца и атмосферских пражњења. Електрификацијом урбаног простора и дистрибуцијом електричне енергије, па и самом употребом електричних уређаја у домаћинству, подложни смо утицају вештачки изазваних електромагнетних таласа. Практично сви електрични уређаји врше емисију електромагнетног зрачења до те мере да би нпр. дужи сусрет са обичним феном за косу био смртоносан или бар допринео развоју поремећаја у организму. Дакле, електромагнетно зрачење је таква неизбежна цивилизацијска „привилегија“ да већ и само удаљавање на краћи период из урбаних средина има позитиван утицај на расположење и менталну хигијену човека.    Емисију радио таласа у (рекло би се) здравствено неутралном опсегу вршимо намерно ради комуникацијских и других потреба (радарских система, антена различитих намена, базних станица и других система који спадају у групу преноса података), а у дозвољени спектар електромагнетних таласа спадају нејонизујућа зрачења – која не могу утицати на биолошко тело. Нејонизујуће зрачење је општи израз за део електромагнетног спектра у коме је енергија фотона толико мала да сама не може разбити везе између делова атома озраченог материјала, али може изазвати јаке последице као што је загревање (систем микроталасне рерне). Насупрот томе, јонизујућа зрачења врше утицаје на атомском нивоу и тиме мењају градивни материјал озраченог дела, што у живим организмима изазива брзе дегенаративне поремећаје и извесну смрт у случајевима јаког или дугорочног периода озрачења. Како не бисмо упадали у замку квазитеорија, веома је битно за даљу расправу да препознамо групу и спектар зрачења као и физику деловања на окружење.   Зрачења настала намерном емисијом зарад потреба човечанства називамо „техничким зрачењем“ или „електромагнетним смогом“ и прорачуни потврђују да су та зрачења чак до 70.000 пута већа од природних! При том сабирамо емисије далековода, електромреже, трафостаница, базних станица, ТВ и интернет предајника и сл. Према физици деловања у нормалним околностима повећаног степена зрачења она немају утицај на човека. Међутим, сама бројка од 70.000 делује забрињавајуће, тако да и у овом случају као и у другим ситуацијама прекомерног конзументског приступа, разум упозорава да се не може проћи без последица по живе организме у окружењу урбаних средина.   Вратимо се науци и осврнимо се на истраживања која посматрају дугорочне утицаје електромагнетног зрачења. Она потврђују забринутост да дуготрајнија изложеност утицају вештачког електромагнетног поља ниског нивоа доводи до дегенеративних промена и могући је узрок разним болестима. При томе најјачи утицај и, свакако, најопаснији јесте на све организме у развоју, нарочито на нерођене бебе и малу децу. С друге стране, сви без изузетка смо приметили осећаје неразјашњене тескобе у урбаним окружењима, немање концетрације, осећај менталне „тежине“, нервозе и сл. који нестају одласком у природна и чиста окружења. Исти утицаји су примећени и на промене у понашању животиња, које су такве да оно драстично одступа од природног. Поменимо да је Светска здравствена организација електромагнетно зрачење прогласила највећим загађивачем човекове околине, а за овај синдром званично је уведен медицински термин „Осетљивост на електромагнетно зрачење“.   Да бисмо допунили причу о ефектима техничког зрачења на човека навешћемо то да је сваки биолошки организам у сталном међудејству са окружењем, а тело, па и органи засебно, поседују свој електромагнетни систем (најпознатија су изучавања на можданим импулсима). Из овог податка логичким закључивањем долазимо до тога да сваки спољни утицај мења биолошку резонанцу, што сигурно не може бити од користи по здравље. На физичком нивоу рада ћелија, објашњени су и утицаји овог зрачења током сна и одатле потичу савети о гашењу свих емитера у дому током ноћи и у периоду одмора. Како се не би удаљили од основне теме, нећу подробније објашњавати све детаље научних истраживања на које се ослањамо, али можемо извести закључак да се у сваком случају морамо штитити од електромагнетних зрачења колико год је то у нашој моћи.    На интернету у овом тренутку можете пронаћи на стотине „стручних“ објашњења, ставова и података који на један неадекватан начин говоре о проблему зрачења и „5г“ мреже. Морам да упозорим да ови писани или снимани материјали нису адекватни за доношење ваљаних закључака, те да су углавном лишени стручне утемељености, засновани на острашћеним параноичним изјавама и зато је савет читаоцима да се клоне таквих садржаја.    Република Србија је поставила „Закон о заштити животне средине“ који одређује употребу свих врста зрачења, а нека објашњења се могу прочитати на сајту Министарства заштите животне средине, на страници https://www.ekologija.gov.rs/informacije/najcesca-pitanja-i-odgovori-inspekcГija/?lang=cir   „5г“ технологија   Када говоримо о „5г“ мрежи са једног свесног нивоа, суочавамо се са питањем елементарних физичких особина фреквентног опсега, али и са етичким питањем. Нажалост, етика и овде губи битку ношена низводним цивилизацијским током који диктира робусни корпоративни капитал, који нема слух за социолошке последице оваквог приступа, нити емпатију према другом људском или живом бићу.   „5г“ мрежа јесте пета генерација система преноса података који обезбеђује и до 100 пута већи проток података од данашњег. То је уједно и последњи корак у овој врсти стандарда јер је достигнута технолошка граница унутар спектралног дела електромагнетног зрачења. Са употребне стране, овакве брзине нам омогућавају пренос података скоро у реалном времену, тј. са минималним кашњењем (унутар толеранција за употребу у реалном времену), те нам омогућавају напредак у медицини, вештачкој интелигенцији, омогућавају немерљиву помоћ особама са инвалидитетом и сметњама у развоју, аутоматизацији управљања и сл. Међутим, не смемо заборавити да постоји и „тамна страна месеца“ и да је избор искључиво на људској савести да ли ће технологију користити у добре сврхе.   Са гледишта физике, „5г“ мрежа за разлику од досадашњих користи високи распон фреквенција са краћим таласним дужинама. Основни проблем је што су ове фреквенције веома осетљиве на препреке, те је потребан већи број базних станица – што јесте разлог за забринутост. С друге стране „5г“ базне станице раде са мањом снагом него досадашње па се заиста поставља реално питање шта је штетније: да ли мањи број емисионих антена веће снаге или већи број емитера мање снаге!? Нажалост, одговор тренутно не постоји осим у теоријским прорачунима и испитивањима који немају довољну временску инстанцу да би нам дали поуздан одговор. Поставља се и питање саме врсте радио таласа. На основу досадашњих истраживања та забринутост је неоснована.   Колико треба да нас брине „5г“ технологија   На почетку текста објаснио сам спектре зрачења. Фреквентни опсег „5г“ мреже свакако спада у нејонизујући део спектра и самим тим по правилима физике због мале снаге нема могућност да раскида везе унутар атома озраченог тела и не врши апсолутно никакву промену материје. Основна бојазан јесте дугорочни утицај овог опсега на околину. Немамо довољан узорак ни за фреквенције које употребљавамо током последњих деценија. Досадашњи резултати истраживања проистичу из малих лабораторијских узорака (малих за ову врсту проблема и изучавања) и једино што можемо знати јесте да електромагнетно зрачење неоспорно врши утицај на биологију човека, па тиме и на ментално здравље. На личном искуственом нивоу се можемо уверити колико је растерећење одлазак у окружења која нису под утицајима техничког зрачења. Ослањајући се на научне изворе, верујем да „5г“ спектар неће утицати на промену окружења ни мање ни више него досадашњи фреквентни опсези, али да морамо да утичемо на глобално смањење емисије било каквих врста фреквенција – што би довело до растерећења од електромагнетног смога. Подсећам да је бројка од 70.000 (колико пута су техничка зрачења већа од природних) заиста забрињавајућа, чак и без употребе нових фреквентних опсега!    ЦЕПИС – Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ је јасно изнео званичан став о „5г“ технологијама, који овде у целости износим као званичан документ:    С обзиром да је у протеклих годину дана „5г“ стандард довео до великог броја контроверзи у светској и српској јавности, као и због питања и недоумица која верни народ поставља својим пастирима, у складу са својим назначењем, Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ даје следећу концизну анализу у десет тачака:   1. „5г“ стандарду претходиле су „г“ мреже које су користиле фреквенцијски опсег између 700 MHz и 6 GHz. Оно што нову генерацију („5г“) суштински разликује од претходних је фреквенцијски опсег таласа који иде од 700 MHz па до чак 100 GHz. У пракси, брзина „5г“ мрежа би требало да буде и до 1000 пута већа него код тренутно актуелног „4г“ стандарда.   2. „5г“ подразумева бржи и већи пренос података, али истовремено захтева и сложенију инфраструктуру, која подразумева велики број додатних антена у урбаним срединама. Уз већ присутно електромагнетно зрачење које потиче од „2г“, „3г“, „4г“ и „вај-фај“ уређаја, „5г“ стандард представља значајан додатак у свеукупном електромагнетном загађењу које нас окружује.   3. Иако према свом фреквенцијском опсегу (милиметарски спектар) „5г“ спада у категорију која је далеко од изразито по здравље штетних јонизујућих зрачења, не може се са сигурношћу тврдити да изложеност великој количини нејонизујућег зрачења дугорочно нема утицаја на човека и природну средину, поготово јер су неки ефекти тзв. „електромагнетног смога“ већ јасно дијагностификовани у претходној деценији. Овде се посебна пажња даје вишем опсегу фреквенцијског спектра који ће бити у употреби. Када је реч о „5г“, проблем представља кратак временски период испитивања да би се са сигурношћу утврдиле могуће медицинске импликације на човеково здравље, поготово у близини извора где је снага емитованих таласа велика.    4. Већа фреквенција подразумева мању „пробојну моћ“ те је из тог разлога потребно, да би „5г“ мрежа функционисала у урбаним срединама (у којима има много препрека), да буде инсталиран велики број примопредајника. У пракси, растојање међу примопредајницима би било не веће од 200 м, што практично значи да је немогуће да човек у граду у коме је инсталирана „5г“ мрежа буде ван његовог спектра зрачења.    5. Веома је важно узети у обзир и утицај који свака нова технологија, па тако и „5г“, има на биљни и животињски свет, а који у случају „5г“ мреже још увек није довољно испитан. С тим у вези посебну пажњу је потребно обратити на анализе организација које се баве заштитом животне средине и узети у обзир резултате њихових истраживања.    6. „5г“ технологија не омогућава само напредак у брзини преноса. Њена парадигма „технолошког скока“ је сличнија преласку са машине за куцање на рачунарску обраду текста јер отвара могућност примене у „Internet оf Things“ (интернет ствари), што је донедавно била област виђана само у научнофантастичним филмовима – пример су паметни градови са апсолутним надзором грађана, интелигентно предвиђање потреба људи и сл. Овакав нагли развој отвара одређена етичка питања, поготово она која се тичу заштите приватности грађана и слободе људског избора у потпуно аутоматизованом окружењу.    7. Посебан проблем „5г“ су биоетичка питања која се тичу технологије са којом је посредно у вези. Један од примера је употреба биочипова (микрочипова у телу) који се већ најављују као пратећа технолошка инфраструктура у оквиру једног од аспеката употребе „5г“. Потребно је стога већ сада радити на законском оквиру који би омогућио да се биочип решења повезана са употребом „5г“ не смеју наметати становништву у будућем периоду, и да они делови становништва који из било ког разлога не желе да их приме не буду изоловани или дискриминисани по било ком основу.    8. Политичке импликације које „5г“ мрежа носи са собом су тренутно највећи проблем и генератор забринутости јер однос између великих глобалних сила (особито САД и Кине), које свака за себе развијају овај стандард, уноси једну јасну политичку конотацију која одавно није виђена у свету технолошких новина.    9. Због свега наведеног важно је да се у Србији отвори јавни дискурс на тему „5г“ који би окупио све релевантне саговорнике из области електротехнике, информатике, права, економије, медицине, екологије, политикологије, социологије и осталих релевантних научних области. Свака једнострана анализа и имплементација „5г“ биће проблематична.   10. Центар за проучавање и употребу савремених технологија је, следећи своју деценијску праксу, отворен за развијање јавног дискурса у вези са овом темом и биће активан чинилац на стручном разматрању ове проблематике у нашем друштву.      *Текст објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1266, од 15. Децембра 2019)
  17. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Ина Пламенац: А Бог као Бог   
    Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости:     Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо.   Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије.   Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом.   Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности.   Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“. Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи. Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља.   С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек. Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину.   У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота. Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим. И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима?   Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила.     Христос Васкрсе!     Ина Пламенац   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
  19. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Протопрезвитер Владан Симић: Црква поштује све мере, али се не поштују права верника!   
    Одговор повереници за равноправност Бранкици Јанковић     Нешто више од једног часа по објављивању јучерашњег саопштења Светог Синода да је државном врху упућен предлог и молба да се изврши ранојутарња петочасовна суспензија забране кретања да би православни верници могли да узму учешћа на васкршњем јутрењу и Литургији, на интернет-порталу Blic-а се огласила повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић са насловном поруком: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”. Наравно да се ниједним делом своје изјаве није осврнула на чињеницу да је Српска Православна Црква до сада показала највећи могући степен одговорности и да се придржавала свих мера и препорука и да се у храмовима и сада стриктно поштују упутства надлежних органа за сузбијање епидемије, али зато није пропустила прилику да управо Цркву оптужи за наводно непоштовање истих (читај: за ширење заразе).   Поред тога, повереница је отишла корак даље у намери да едукује ,,црквене великодостојнике” на који начин треба да брину о својим верницима и да верске обреде, каноне и догмате ускладе са датим мерама, нарочито у погледу присуства верника на Литургији. Ово питање, међутим, Свети Синод је разрешио у складу са државним и црквеним прописима већ на самом почетку епидемије у Србији, о чему су обавештени и верници и целокупна јавност, али, по свему судећи, госпођа повереница не прати обавештења која Црква упућује верницима јер је се то не тиче. Било како било, надам се да ће барем сада погледати ранија саопштења Синода и коначно схватити да Црква не тражи ништа више од онога што је већ примењивала у претходном периоду, поштујући притом све мере заштите и дистанцу међу верницима у храму и на отвореном простору.   Проблем је настао – и још увек постоји – јер су због уведеног полицијског часа за дане викенда православни верници онемогућени да узму учешћа у богослужењу, а, како ствари стоје, тако ће бити и на сâм дан Васкрса. Зато је Црква предложила и замолила државни врх да се учини оно што је до сада више пута учињено и што се свакодневно чини из разноразних разлога, осим верских: да се забрана кретања једнократно укине само на Васкрс, и то у трајању од само пет сати (од 5,00 до 10,00 часова).   Притом не треба изгубити из вида чињеницу да се свакога дана забрана кретања укида за псе и њихове власнике, а једном недељно и за пензионере. Дакле, Црква и њени верници не само да нису привилегована каста, како ствар поставља повереница за равноправност (!) него су дискриминисани у односу на поменуте друштвене категорије и кућне љубимце. Разуме се да Црква нема ништа против права датих нашим суграђанима јер, треба и то рећи, многи власници паса су управо ових дана искористили своје право за излазак из кућа и посетили своје парохијске храмове, остављајући кућне љубимце да се поиграју ван порте, док они упале свећу и помоле се Богу за своје здравље и здравље својих ближњих.   Питам се: како је могуће да се повереница за заштиту равноправности оглашава тек сада, а ћути све време док су права верникâ угрожена до те мере да они нису равноправни чак ни са кућним љубимцима, о којима она изгледа више брине? Да ли се врхунац равноправности за коју се залаже повереница одражава у чињеници да кућни љубимци имају више права од верникâ? Један од најтоталитарнијих режима у савременој историји човечанства запамћен је у нашем народу, а и шире, по пароли ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, а заступница Јанковић изгледа да жели да из ове пароле и реалности данашњице избави само псе, а да Србе и даље остави као неравноправне чланове друштва.   Бранкица Јанковић даље тврди да су пред законом сви једнаки, али заборавља да је апел Цркве уследио, између осталог, и као последица неједнакости свих грађана у току трајања мера изречених у ванредном стању. Kада би госпођа Јанковић свој посао обављала у складу са законом, основним људским правима и елементарним осећањем за једнакост, правичност и правду, верујем да Црква не би имала потребу да се посебно оглашава и указује на угрожавање права верникâ јер би то у њихово име учинила повереница за заштиту равноправности која је дужна да брани право свих грађана на једнак третман пред законом. Нажалост, она својим поступањем злоупотребљава своју дужност и наноси штету не само Цркви и верницима као јединственом организму, него и целокупном друштву. Уместо да брани права свих грађана, а у том броју и права верникâ, она својом изјавом обмањује јавност и устаје против верникâ и њихових права, лажно приказујући да су Црква и верници привилеговани у односу на друге припаднике друштва и да чак представљају друштвену опасност уколико им се дозволи одлазак у цркву.   Сваком грађанину Србије је потпуно јасно да у датим околностима, како због неодговорности појединаца тако и због разумљивих проблема у функционисању система заштите и борбе против епидемије вируса корона, већи ризик представља одлазак у куповину, нарочито после апсолутне забране кретања викендом, или у банку, пошту и друге институције, па чак и одлазак на посао организованим аутобуским превозом, где се ретко поштују мере обавезног растојања и дезинфекције, него одлазак у свете храмове у којима се поштују све прописане мере, па и оне о ограниченом броју људи. Уосталом, држава ниједним својим актом није забранила одлазак у храмове него је дала одређене препоруке Црквама и верским заједницама, али због општеважећег полицијског часа верници су, за разлику од неких других категорија друштва, онемогућени да испуне своје потребе. Госпођа Јанковић се, наравно, није осврнула ни на друштвену одговорност коју Црква заједно са својим верницима показује кроз добротворни рад и помоћ нашим болницама и другим институцијама, укључујући и пензионере и оне који су слабијег материјалног стања, као и оне о којима нема ко да брине. Не! За њу је Црква само реметилачки фактор равноправности (која, иначе, цвета у Србији) јер се усудила да затражи једнакост за православне вернике, и то само за оне који нису у изолацији и самоизолацији тако да не представљају потенцијал за ширење епидемије.   На крају, треба рећи јасно и гласно: држава је донела забрану кретања и то је њено право, али исто тако има и одговорност према свим својим грађанима, у овом случају грађанима православне вере. Зато би било поштено да држава јасно стане иза своје одлуке и прихвати чињеницу да у овој ствари не може очекивати подршку Цркве којој су права ускраћена. Сасвим је јасно да је и иначе у току агресивна медијска антицрквена кампања кроз коју се Црква напада са разних страна како држава не би морала да прихвати своју одговорност. Једном речју, ако се Црква и њени епископи и свештеници у јавности прикажу као неодговорни, сви остали биће слика и прилика највишег степена друштвене одговорности. Исто тако, само на другом колосеку, једни ће Цркву тобоже подржавати зарад нечасних политичких поена, а други ће искористити прилику да се са њом коначно обрачунају као са својим исконским непријатељем.   Црква се унапред оградила и од једних и од других и, чврсто стојећи уз свој народ, гласно поручује да ће упркос антицрквеној кампањи храмови бити отворени и да ће се у њима служити Богу и на празник Васкрсења Христовог, као и свих претходних дана. Све остало је ствар личног избора: неко више воли да шета кућне љубимце, а неко да своју љубав, наду и све своје страхове преда у руке Свемогућег Бога, Победитеља смрти.   У Новом Саду, 14. априла 2020.     Протопрезвитер Владан Симић   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Васкршња Литургија без непосредног присуства вјерног народа   
    У Великим данима спомена на Христово страдање и ишчекивање најсвјетлијег дана Христовог Васкрсења, обраћамо се православним хришћанима и свим грађанима Црне Горе са пастирском бригом и одговорношћу. Ни током цијеле календарске године, а ни у животу човјека и свијета, нема значајнијих дана од ових који су пред нама. Побједа живота над смрћу  јесте суштинска, прва и посљедња, еванђелска порука. И ми у њу вјерујемо. То је вјера наших предака. У том духу и са таквом вјером и надом стојимо и усред овог искушења са смртоносним заразним вирусом. Све што доноси смрт и раздвајање је привремено, живот је вјечан, а човјек бесмртно биће.     Знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о тијелу, позивамо вјернике наше Цркве да празник Васкрсења Христовог прославимо уз поштовање и црквених и здравствених правила. Уз поштовање поретка Цркве, али и стручних препорука здравствених служби. На поштовање љекарских препорука у јеку епидемије смо позивали у свим нашим саопштењима ( почев од 13. марта до данас ) и владали смо се по њима. Од 13. марта не организујемо црквене скупове (литије, предавања, часове хорова или вјеронауке…), а од 22. марта богослужења у храмовима обављамо без непосредног присуства вјерног народа. У току Васкршњег поста смо позивали вјернике да молитве обављају у својим домовима, а да сваку дилему разрјешавају са својим свештеником. Наша је пастирска препорука била да се сви заједно стрпимо до Васкрса.   Међутим, ових дана су представници Митрополије црногорско-приморске имали састанак са најмјеродавнијим љекарским адресама у Црној Гори. На том састанку смо непосредно увјерени да опасност смртоносне заразе није прошла и да су пред нама не само дани прослављања Васкрса него и дани обавезне и појачане пажње у вези опште здравствене заштите. С тим у вези, молимо и позивамо све православне вјернике да – као и током поста – и на сам дан Васкрса испоштују препоруке и упутства медицинске струке. Васкршње службе, које ће служити митрополит и сами свештеници, ће се, ради духовне утјехе и учешћа, уживо преносити путем црквених медија (будући да нисмо добили простор на Јавном сервису, једине државне телевизије у региону која неће директно преносити васкршња богослужења), а Свету тајну причешћа, храњење Хљебом Живота, обавићемо, уз Божију помоћ, по Васкрсу – чим се за то укаже прилика. Вјерујемо и надамо се да неће проћи пуно времена и до тога дана. Исто тако, све вас молимо да сва питања везана за духовни живот рјешавате искључиво са својим свештеником и духовником. Ми и овом приликом приносимо молитве за све болеснике и здравствене раднике који својим служењем ближњима и болнима свједоче Христа Бога Љубави, распетог за живот и вјечно здравље свијета. Литургија се иначе служи ”за све и сва”, за присутне и из оправданих разлога одсутне.   Нажалост, не можемо да прећутимо и болну чињеницу да, током трајања епидемије, одређене структуре власти у Црној Гори злоупотребљавају општу невољу, па и рестриктивне здравствене мјере како би се, по сваком могућем питању, обрачунавале са Црквом. Гомила непримјерених текстова, објављених ових дана у режимским медијима, били су само припрема за скандалозни поступак подгоричке полиције на Цвијети када је, без јасног образложења и конкретног повода, на саслушање приведен црногорски митрополит г. Амфилохије са десет свештеника. Савјет за грађанску контролу рада полиције Црне Горе је утврдио да је у том случају полиција направила читав низ пропуста, међу којима је и неадекватна заштита, себе и других, од могуће заразе вирусом! Бројни су позиви страних амбасада и вјерног народа на адресу Митрополије у којима је исказано интересовање за овај случај и протести због злоупотребе полицијских овлашћења.   Не могу се оправдати, а ни разумјети политичари који и овакве околности злоупотребљавају у борби са неистомишљеницима. Умјесто да се ради на свенародном јединству и да се кроз дијалог дође до најбољег договора – полиција и тужилаштво се обраћају вјерном народу и свештенству језиком пријетњи, а свештеници се приводе! Схватамо да нема никакве сумње да би саборно литургијско окупљање на Васкрс са вјерним народом било злоупотребљено како би се Црква по ко зна који пут лажно оптужила за ”антидржавну дјелатност” и сличне лажи. Све вас позивамо да не не дајемо повода да они који Цркви не желе добро остварују своје намјере и тако нам загорчају велики празник. Поред свега горе реченог, јасно је да ћемо након овог позива на поштовање прописаних мјера скинути тешко бреме оним часним и честитим државним службеницима који су, због коре хљеба и опстанка своје породице, невољно принуђени да извршавају наређења против Цркве. На тај начин ћемо, поред осталог, испунити и ријеч апостолску: ”Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2).   Исто тако молимо да престане ширење још једног тешког гријеха према ближњему којем служимо ових дана – осуђивање и лажно свједочење на ближње своје. Чувајмо га се и нека нам заповијест Христова буде водиља у томе: ”Који је међу вама без гријеха нека први баци камен” (Јн. 8, 7). Клеветање, шпијунирање и брутални прогон неистомишљеника, осим што су гријеси пред Богом којим се угрожава вјечно људско достојанство, такође су и нечојски поступци који срамоте и међу људима онога који их чини.   Драга браћо и сестре! Ово су разлози због којих ће се – све ако је неко то и заборавио – Црква ангажовати, у првим данима редовног стања, да се обнове протестне литије против оних који би да озаконе безакоње и да продубљују подјеле и мржњу међу људима. Непријатности које су се десиле на Златици на Цвијети нека буду разлог за нашу повећану духовну будност и да ничим не нарушимо радост и светост васкршњег јутра, да никоме не дамо повода за свађу и сукобе, а посебно не онима који их, очигледно, жељно ишчекују и подстичу. Довољно је да знамо да је митрополит са подгоричким свештенством поднио посљедњу непријатност учествујући у Христовом распећу и Његовој васкршњој побједи над неправдом и смрћу.   Све вас поздрављамо поздравом вјере, наде и вјечне Љубави: Христос васкрсе!   Из Митрополије црногорско-приморске
  21. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Aкатист Господу Богу за мир и узајамну љубав међу људима   
    Aкатист Господу Богу за мир и узајамну љубав међу људима.pdf     Кондак 1 Изабрани Војводо и Саздатељу света, услиши нас грешне који се молимо Теби, Творцу и Промислитељу нашем, погледај са висине светога стана Твога на усахла од мржње срца наша, и обнови их благодаћу Пресветога Твога Духа, да би и ми клицали Добротвору и Владару живота нашега: Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Икос 1 Творче Анђела, велики и Свемогући Боже наш, Ти си покорио под ноге Твоје све стихије, Ти си једном речју Својом запретио бури и заповедио да буде тишина на Генисаретском језеру. Дивећи се таквоме Твоме свемогућству, Теби Владару кличемо: Изворе мира и љубави, угаси мржњу и завист међу људима Твојим! Изворе мира и љубави, ороси капима благодати Светога Духа Твога немилосрдно охладнела срца наше! Изворе мира и љубави, учини да узрасте у срцима људи Твојих врлине кротости и смирења! Изворе мира и љубави, искорени у нама разнолико лукавство и лицемерје! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 2 Сведржитељу и Спаситељу наш, не остави нас сироте, но чуј молитву нашу коју Ти са вером певамо: Алилуја!   Икос 2 Рече Господ својим ученицима: “Заповест нову вам дајем: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих,да и и ви љубите једни друге“ (Јн.13,34). И ми са умиљењем Ти кличемо: Изворе мира и љубави, пошаљи људима Твојим анђела мирна верног наставника! Изворе мира и љубави, загреј огњем благодатне љубави и мира душе и срца наша! Боже, Изворе мира и љубави усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 3 Свети ученици и апостоли Твоји обучени силом свише, ишавши по свету и проповедаше свето Јеванђеље Твоје о љубави и миру, радосно Ти певаху: Алилуја!   Икос 3 Имајући богатство љубави и неисказаног милосрђа, Господе Боже наш, одврати од нас који призивамо свето име Твоје раздоре и подај брзо помирење људима Твојим. Испуни срца наша топлотом љубави твоје, да и ми због славе Светог имена Твога, Теби Спаситељу и Богу нашему приносимо ово: Изворе мира и љубави, покрени нас ка братољубљу и смирењу! Изворе мира и љубави, избави нас од зависти, гнева и мржње према ближњима! Изворе мира и љубави, благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца да буде са свима нама! Изворе мира и љубави, умири живот наш, пошаљи мир Твој, и помилуј нас! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 4 Буру гнева и негодовања отерај од нас, и научи нас да једним устима и једним срцем певамо Теби: Алилуја!   Икос 4 Чувши свети ученици Твоји, Господе, речи из пречистих уста Твојих: “Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој“ (Јн. 14,21), дивљаху се неисказаној љубави Твoјој, смело Ти певамо овако: Изворе мира и љубави, очисти од грехова наших, нас усахле искреном љубављу! Изворе мира и љубави, који си воду из камена у пустињи источио, источи из срдаца наших покајање за своје грехе, човекољубље и милосрђе! Изворе мира и љубави, сачувај нас неповређенима од свих душепропадљивих страсти! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 5 Ти си Бог мира и љубави, мир Твој оставио си људима Твојим, посети и нас, наслеђе Твоје миром, да Ти свим срцем благодарано певамо: Алилуја!   Икос 5 Владару неба и земље, Свемогући Боже, Творче неба и земље, Оче милосрђа и милости, неисцрпни Изворе човекољубља, који си све премудро саздао, у Твојој руци је дух свих живих. Тебе слушају звезде; Ти, дакле Боже, Сунце света и љубави, погледај на људе Твоје који Ти из дубине душе кличу: Изворе мира и љубави, подај нам да волимо један другог речју, делом и истином! Изворе мира и љубави, умири наша непокорна срца! Изворе мира и љубави, подај нам да Те заволимо свим срцем својим и свом душом својом! Изворе мира и љубави, дај нам да у љубави и побожности поживимо у свим даним живота нашега! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 6 Помилуј нас, Господе, помилуј нас, који се молимо Теби за мир свега света и кличемо Ти: Алилуја!   Икос 6 Свемогући Боже мој, Ти си тако заволео свет, да си и Сина Свога Јединороднога дао да свако ко верује у Њега и творi вољу Његову не погине, него да има живот вечни. Звог тога и ми недостојни, уздајуће се милосрђе и у бесконачну љубав Твоју, певамо Ти овако: Извор мира и љубави, одузми од нас завист, гордост и помисли о злу! Изворе мира и љубави, искорени у намa угњежњену погибао самољубља, корен многих зала и овенчај нас тихим познањем човекољубља! Изворе мира и љубави, дај нам да свагда видимо наша сагрешења пред Тобом и ближњима, смирујући тако себе, и да никада не осуђујемо брата него да га волимо као самога себе! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 7 Хвалите име Господње,хвалите слуге Господа!Прими,Господе,молитве оних који Те величају и кличу Ти:Алилуја!   Икос 7 Господе Исусе Христе, Сине Божији, величамо Твоју неисказану љубав према нама и певамо Ти овако: Изворе мира и љубави, који си свезао апостоле Твоје свезом мира и љубави, сједини и нас савезом нелицемерне љубави једних са другима! Изворе мира и љубави, загреј топлотом према Теби срда наше, Христе Боже наш, да чистим срцем и добром мишљу и свом снагом нашом заволимо Тебе и ближњега свога као самога себе! Изворе мира и љубави, према врлинском животу упути нас у љубави Твојој! Изворе мира и љубави, Боже наш, учини да у сагласном једномислију славимо Тебе, Човекољупче! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубаву срцима нашим!   Кондак 8 Учини са нама, Господе, знак на корист и да виде они који нас мрзе, и нека се постиде, јер си Ти Господе, помагао нам и утешио нас. Теби, Промислитељу нашем и Даваоцу вечних добара, кличемо: Алилуја!   Икос 8 Волим Те, Господе, снаго моја, Господ је утврђење моје и прибежиште моје, Теби Богу моме истинитој Светлости певам овако: Изворе мира и љубави, ороси нас росом милосрђа Твога и развесели срца наша! Изворе мира и љубави, пробуди савест која спава у нама и укрепи глас њен! Изворе мира и љубави, дај нам да познамо силу љубави Твоје према паломе човечанству! Изворе мира и љубави, умудри нас да будемо проповедници љубави Твоје према ближњима Твојим! Изворе мира и љубави, украси нас плодовима добрих опажања! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашима!   Кондак 9 Заволимо један другога да би Ти једном мишљу клицали: Алилуја!   Икос 9 Многоречити говорници су као безгласне рибе, јер не могу казати речи Твоје, Боже: “Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца Мог и остајем у љубави Његовој (Јн.15,10). Ми пак, певамо песму љубави Твојој: Извор мира и љубави, подари нам свима мир Твој, Милосрдни! Изворе мира и љубави, не трпиш непријатељство, помири нас да у свету будемо у радости Твојој! Изворе мира и љубави, Ти си наситио у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова, насити и нас жељеним миром и светом љубављу! Изворе мира и љубави, Ти си претворио воду у вино на свадби у Кани Галилејској, претвори у свету мржњу у љубав која је у очима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 10 Спаси Боже људе Твоје и благослови наслеђе Твоје које Тебо пева: Алилуја!   Икос 10 Царе сила, чистоте и целомудрености, Исусе Христе, росом са висине угаси пламен страсти наших, да би чистим срцем и чистим устима певали Теби ову похвалну песму: Изворе мира и љубави, руком нашег анђела чувар одстрани од нас духа гордости и зависти! Изворе мира и љубави, очисти у срцима нашим зле похоте и лукаве помисли! Изворе мира и љубави, огради нас светим анђелима Твојим и крепком заштитом њиховом! Изворе мира и љубави, одузми од нас камено и лукаво срце које је у нашем телу, и подај нам ново срце, добро које гори љубављу према Теби и ближњима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 11 Приклони, Господе, уво Твоје и чуј нас који Ти из дубине срдаца наших певамо: Алилуја!   Икос 11 Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља, певали су анђели Теби, који си се родио у Витлејемској пећини, Царе мира и љубави; спаси душе наше да Ти певамо: Изворе мира и љубави, Човекољупче Господе, који си росу из пламена источио, источи росу љубави из срдаца наших! Изворе мира и љубави, подари нам мир и тишину живота нашега! Изворе мира и љубави, Ти си рекао ученицима својим: Мир вам (Јн. 20,19), пошаљи и нама Твој спаситељни и жељени мир! Изворе мира и љубави, пошаљи нам вечно текуће струје љубави Твоје у срцима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 12 Благослови, Боже, људе Твоје који Ти у миру певају: Алилуја!   Икос 12 Прву и најбољу заповест дао си нам, Боже, да волимо Тебе, Бога и Творца нашег, из све душе и свом мишљу и снагом нашом. И другу сличну њој: да волимо ближње као саме себе. И на ове две заповести стоји сав акон и пророци. И ми чувши срцем велику благодат речи Твојих, овако кличемо: Изворе мира и љубави, који си нас удостојио да познамо највећу заповест о љубави, дај нам да познамо да је мржња највећи и најтежи грех! Изворе мира и љубави, угаси пламен мржње и свађа наших! Изворе мира и љубави, опери губу узајамног непријатељства и очисти срца наша! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим!   Кондак 13 О, Свемогући Боже, Промислитељу наш, Изворе мира и љубави, даваоче живота и добара, прими из свег срца ове молбе, које Ти приносимо, услиши Боже, молитву нашу и умири раздоре, непријатељство, мржњу и завист према ближњима у срцима нашим и подари нам мир, тишину, љубав, помирење, да радосно Теби нашем Извору свега кличемо: Алилуја!   Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1   Молитва Владару неба и земље, Оче милости и милострђа, неисцрпна пучино љубави, Ти својим промислом држиш сву твар, приклони милосрђе Своје према молби нашој, обнови срца наша љубављу Твојом и удружи мир и радост и весеље у животу нашем. О, истинити Боже, просвети ум наш и исцели од лукавих и греховних поммисли, од свих безакоња наших. Упути нас на пут истинског смирења, кротости и љубави да изливамо мир, љубави милосрђе према ближњима. Сачувај у врлини Боже, душе наше, даруј мир свету Твоме, Господе, и умири живот наш, Господе, помилуј нас и спаси душе наше, као благ и милосрдан и човекољубив. Амин!   Превео: протонамесник Животије Милојевић
    Извор: pouke.org Издање: Акафист-Издатељство миссионарског отдела Лавовске епархије Украјинске Православне Цркве, Лавов, 2002.  Оригинал: http://akafist.narod.ru/B/Gospodu_Bogu.htm
  22. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Прота Гојко Перовић: Тражимо моментално и неодложно пуштање Митрополита Амфилохија на слободу!   
    “Привођење Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија на информатовни разговор је за сваку осуду“, казао је за Радио ,,Светигору“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије.     Отац Гојко каже да нам није јасно по то којим аршинима поступа црногорска полиција, и да ли их уопсте има?   “Док се на другим јавним мјестима ових дана, испред пекара, на пијацама и градилиштима окупља много већи број народа него испред православних храмова ( јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ ) – полиција приводи Митрополита црногорско-приморског због службе на Златици која је служена само са свештеницима и појцима. Не желимо да дижемо тензије. Данас је лијепи празник пун Божије благодати – али ово је нечувено!“- казао је отац Гојко Перовић.   Отац Гојко додаје да умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, сада имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством.   “Тражимо моментално и неодложно пустање Митрополита Амфилохија на слободу“- каже отац Гојко Перовић.     Извор: Радио Светигора
  23. Волим
    Aleksandra_A reacted to Иван Недић for a Странице, о. Јован Крестјанкин: Кривце не тражите!   
    Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо.
    Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера.
    Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати.



    Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас:
    „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“.
    Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра.
    Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти.
    Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то.
    „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена.


    Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом.
    Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован.
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извори:
    https://pravoslavie.ru/130197.html
    https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
     
  24. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг - инфо for a Странице, Митрополит Амфилохије: Кроз ову данашњу болест Бог ће се прославити, а људи преобразити!   
    Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да болести и вируси нијесу за пропаст, уништење и смрт.   Звучни запис беседе
      “Него су за славу Божју, да се Бог прослави и покаже своју силу. Тако и ове несреће које су данас спопале свијет, и нас овдје, такође нијесу за уништење човјека.  и за његову пропаст, него су припрема за његово духовно буђење и морални препород и преображај, да би онда кроз тај духовни и морални преображај дошло и до његовог васкрсавања у вјечности”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да ће се кроз ову данашњу болест Бог прославити, а људи се преобразити.   “Повратиће се људи живоме Богу без кога нема живота. , без кога тријумфује смрт… И све што се догађа, и болести и страдања безн Њ3ега, она су заиста пропаст и уништење човјеково. Али, кроз Њега и и Њему све добија вјечни и непролазни смисао, чак и таква страдања као што је ово данашње страдање”, рекао је он.   Владика је насгласио да Бог овакве пошасти попушта због подстицај човјека на његово буђење духовно, његов препород морални.   “Попушта их не да уништава, не да смрт буде коначна ријеч о човјекуи о свијету, него да би се човјек крот то отријезнио, пробудио и да би, као Лазар Четвородневни васкрсао из мртвих, да би сила Христовог васкрсења обнављала људе и земаљске народе. Зато је Бог попустио ову невољу”, закључио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Волим
    Aleksandra_A reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Акатист Васкрсењу Лазаревом   
    Акатист Лазаревом васкрсењу чита се у знак сећања на дан када је Господ Исус Христос васкрсао четвородневног Лазара. Празник Лазарево васкрсење у народу је познатији као Лазарева субота - Врбица, јер увек пада у суботу шесте недеље Великог поста.
    Акатист Васкрсењу Лазаревом.pdf
     
    АКАТИСТ ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ
    МОЛИТВЕ ПРЕ ЧИТАЊА АКАТИСТА - кликните и прочитајте
    Кондак 1.
    Изабрани Војводо и Победитељу пакла, победивши смрт, Ти си четвородневног Лазара из мртвих подигао и свима радост, светлост и васкрсење јавио. Приносећи благодарење Твоме снисхођењу нас ради, ми недостојни Ти од душе кличемо:
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Икос 1.
    Ангелске силе радосно устрепташе гледајући, Исусе, Твој долазак у Витанију. Овде си, не имајући где главу склонити и злобом јудејском стално гоњен, увек после труда на проповеди налазио покој, душевни мир, љубав и тишину код Твог пријатеља Лазара, кога си и сам до краја заволео заједно са његовим сестрама Мартом и Маријом. Јер, они Ти стално са вером и љубављу служаху, слушајући код ногу Твојих Реч Твоју. Сећајући се Твог човекољубивог снисхођења, са срдачним умилењем Ти кличемо:
    Исусе, Љубави Превечна, који си се због љубави према људима до краја понизио!
    Исусе, Милости неизмерна, који си Лазара и његове сестре љубављу Својом прихватио!
    Исусе, Ти си благословени дом Лазарев у дане свог пребивања у телу са љубављу посећивао!
    Исусе, тамо си Својом божанственом Речју душе које Те љубе много пута сладошћу наситио!
    Исусе, Ти си Витанију, отечество Лазарево, за место Свог покоја изабрао!
    Исусе, тамо си велика и силна дела љубави пре Крста Свога показао!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 2.
    Када Лазареве сестре Марта и Марија видеше да њихов брат од опаке болести много страда, не предадоше се малодушности, не падоше у очајање, него по Тебе, Господе, Исцелитељу болести, са уздањем послаше, са вером говорећи: ,,Господе, ево болује онај којег љубиш.” Њихов пример следећи, ни ми се у искушењима и тузи не предајмо, него са уздањем Господу завапимо: Алилуја!
    Икос 2.
    Чист разум имађаху ученици Твоји, Господе, али ипак не разумеше зашто Ти, примивши вест о љутој болести пријатеља Лазара, не крену одмах у Витанију да га исцелиш, него рече посланима од Марте и Марије: ,,Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу”. Знајући сада да си хтео да им скривену дубину вере и љубави покажеш и још веће чудо пре Својих страдања учиниш, ми Ти са љубављу кличемо:
    Исусе, љубављу испуњени, Ти испита срца светих сестара Лазаревих које Те љубљаше!
    Исусе, Свеблаги, Ти си их братовљевом болешћу на чекање велике Славе Божије обратио!
    Исусе, велики у чудесима Својим, који си желео да на Лазару Своју славу читавом свету објавиш!
    Исусе, дивни у саветима Својим, Ти си одредио Витанију да у њој велика дела Своја извршиш!
    Исусе, који смрт ниси створио, Ти жалосним сестрама Лазаревим заповеди да се смрти братовљеве не боје!
    Исусе, Ти у смрт вољно пође, желећи да колебљивим ученицима победу над смрћу покажеш!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 3.
    Свеблаги Господе, Ти си силом божанства знао да Ти пре Крста предстоји да на Лазару силу Своју покажеш, да се ученици Твоји не уплаше страдања Твојих и да Твоје Васкрсење из мртвих разумеју. Тога ради, чувши да Лазар, пријатељ Твој, болује, ниси журио да га исцелиш, оставши на месту на којем си био још два дана, да би богољубиве сестре његове и пред лицем смрти брата свога гореле вером и љубављу, појући: Алилуја!
    Икос 3.
    Имајући божанско предзнање, Ти си, свеблаги Господе, рекао Својим ученицима: ,,Хајдемо опет у Јудеју” и затим: ,,Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.” А када ученици не разумеше, мислећи да говориш о починку сна, Ти им рече отворено: ,,Лазар умре. И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него, хајдемо њему.” Онда Тома, видевши да се ученици плаше да иду у Јудеју, јер Јудејци већ искаху како би Те камењем погубили, смело рече: ,,Хајдемо и ми да помремо са њим” учећи и нас да без страха идемо за Тобом и овако кличемо:
    Исусе, пријатељу Лазарев, Ти идеш да Свог пријатеља из мртвих подигнеш!
    Исусе, похвало Витаније, који Лазару радост и васкрсење носиш!
    Исусе, Љубави неизрецива, Ти си плач и ридање Лазаревих сестара услишио!
    Исусе, Бескрајна милости, изволео си да Своју беживотну овцу оживиш!
    Исусе, погреби са Лазарем у Витанији и моја љута сагрешења!
    Исусе, прими са Мартиним и Маријиним сузама и моје тешке уздахе због греха!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 4.
    Имајући у себи буру сумњичавих помисли, Марта и Марија горко проливаху сузе над Лазаревим гробом, сећајући се са тугом обећања Твога, да болест Лазарева није не смрт, него на славу Божију. Оне већ изгубише пређашњу наду, гледајући свога брата у гробу и како се његово тело распада и заудара. А Ти си, Исусе, ходећи са друге стране Јордана, рекао Својим ученицима: ,,Радујем се, пријатељи моји, вас ради, јер нисам био онде, да верујете да све могу, као Бог. Јер, идем да га оживим, да смрт јавно осети да је побеђена и уништена, да са свима вернима кличете: Алилуја!”
    Икос 4.
    Света и праведна Марта, чувши да, Господе, у Витанију долазиш, пошто је Лазар већ четири дана био у гробу, изиђе пред Тебе, док је Марија кући остала, и говораше, тражећи утеху: ,,Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог.” Видевши овакву веру Лазареве ожалошћене сестре у великој тузи, са умилењем у души кличемо:
    Исусе, који си Своје кораке ка четвородневном мртвацу управио, посети и мене у гробу очајања!
    Исусе, Ти си у Витанију дошао да Својом љубављу ожалошћене сестре прихватиш, прими и мене заблуделог!
    Исусе, Ти си Марту својом претешком беседом утешио, утеши и мене који сам због грехова жалостан!
    Исусе, Ти ниси заборавио Марију која је код куће седела и са надом Те очекивала, не заборави ни мене у малодушност палог!
    Исусе, који си смрт, која поче да дрхти, Својим доласком у Витанију устрашио, не предај ме смрти вечној!
    Исусе, од звука Твојих корака којим си се Витанији приближавао горки ад се страхом испуни, избави ме паклених мука!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 5.
    Богом посланој звезди која ноћни мрак разгони беше слично предсказање Твоје, Господе, које си, као Владика живота и смрти, изрекао Марти, говорећи: ,, Васкрснуће брат твој.” А она, будући још слаба у вери, колебаше се да поверује да њен брат може одмах Твојом речју из мртвих устати и рече: ,,Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан”. Ми, пак, недостијни Теби, Победитељу смрти, са вером кличемо: Алилуја!
    Икос 5.
    Видео си, Господе, да срце свете Марте, погођено тугом због Лазареве смрти, још увек не може поверовати да и сада имаш моћ да га из мртвих васкрснеш. Стога, желећи да је пренеш из жалости, Ти јој рече као онај који власт има и који животом и смрћу управља: ,,Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће.” Пазећи на ово божанствено обећање и желећи да вечни живот примимо, са надом Ти кличемо:
    Исусе, који си у Витанију дошао да Васкрсење проповедаш, васкрсни мене, свог у страстима иструлелог!
    Исусе, ти си Марти Лазарево васкрсење предсказао, дозови мене који због многих грехова заударам!
    Исусе, који си Мартину веру у Васкрсење обновио, обнови и моју душу умртвљену гресима!
    Исусе, који си нас све призвао да се надамо за мртве, просветли наш живот страстима помрачен!
    Исусе, који живима и мртвима владаш, не дозволи горкој смрти да нада мном у паклу вечно овлада!
    Исусе, који си нам вечни живот даровао, дај ми да добро наслеђе на небесима примим!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 6.
    Као проповедница Твог божанства показа се, Христе, света Марта, равна по свом исповедању Петру, врховном апостолу Твоме; јер, када си је упитао да ли верује да ће свако ко верује у Тебе, ако и умре, живети, она рече: ,,Да, Господе! Ја верујем да си Ти Христос Син Божији, који долази у свет.” Сећајући се са страхопоштовањем овог исповедања, са вером и љубављу Ти кличемо: Алилуја!
    Икос 6.
    Нова светлост вере и наде засија у светој праведној Марији, која је кући у жалости седела, када к њој дође њена сестра Марта и тајно је од Јудејаца који су дошли да је утеше, извести о Твоме доласку, Господе Свети, говорећи: ,,Учитељ је дошао и зове те.” А она, чувши ово, устаде и брзо дошавши паде пред Тебе, поклони се, целива Твоје пречисте ноге и тражећи утеху, говораше са сузама: ,,Исусе, Началниче живота, да си Ти био овде, не би умро брат мој.”
    Исусе, Уништитељу смрти, да си само дошао, не би четвородневни Лазар у гробу лежао!
    Исусе, Утешитељу добри, утеши у жалости душу моју!
    Исусе, Учитељу благи, научи ме творити вољу Твоју!
    Исусе, Наставниче безнадежних, научи ме да са трпљењем носим крст свој!
    Исусе, Прибежиште сиротих, дај ми да код Твојих ногу у својој несрећи пронађем покој Твој!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 7.
    Марија хтеде да у подножију ногу Твојих излије сва осећања због губитка Лазара и љубав према Теби. А Ти, Господе, када је виде где плаче и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, показујући људскост Своју. И сам си заплакао, да бисмо Ти и ми немоћни у жалости са смелошћу припадали, у слабости из дубине душе сузе изливали, и са умилењем Теби, који си због наше несреће заплакао, клицали: Алилуја!
    Икос 7.
    Ново и неисказиво снисхођење и крајње човекољубље показао си, Преслатки Исусе, када си, гледајући Маријине сузе, и сам заплакао. Видевши како за Лазарем плачеш, неки Јудејци говораху: ,,Гле, како га љубљаше!” А други, у окамењености душе и срца, не желећи да разумеју Твоје божанствено састрадавање слабостима нашим, мислише да си Ти сам немоћан и говораху, подсмевајући се: ,,Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре.” Прослављајући човекољубље Твоје, из душе ти кличемо:
    Исусе, који си због Лазара и његове сестре сузе источио, потоцима суза очисти грехе моје!
    Исусе, Који си Мартине и Маријине сузе зауставио, утоли Својим плачем тугу моју!
    Исусе, који повијене трске ниси поломио, немој срушити од Бога саздани храм душе моје!
    Исусе, који лан који се димио ниси угасио, немој угасити ни светилник вере и љубави који у мени гори!
    Исусе дуготрпељиви, Ти си са нашом слабошћу до краја састрадавао, укрепи ме у немоћи мојој!
    Исусе човекољубиви, који си се чак до ожалошћења и суза због нас спустио, избави ме од вечног плача!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 8.
    Чудно беше питање Твоје, Христе Спасе, када си оне који плакаху упитао за Лазара: ,,Где сте га метнули?”. Јер будући да си, као свезнајући Бог, његову смрт прорекао, како да сада Ти, бездан знања, не знаш где је погребен пријатељ Твој? Али, тада ниси питао из незнања, желећи да сазнаш, него као човек, људски говорећи, желећи да ожалошћене сестре Лазареве утешиш и тога ради гроб његов посетиш. Славећи такво Твоје човекољубиво снисхођење, певамо Ти: Алилуја!
    Икос 8.
    Сав си љубав, сав си жеља наша, Господе Исусе! Дошавши на Лазарев гроб, узгнушавши се у себи због окамењености срца оних који су тамо били, заповедио си да се склони камен са гроба, да се заударањем смрти затворе уста неверних. А Марта, показујући опет слабост људске природе, говораше: ,,Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.” Но, опет си је укрепио у малодушности њеној, рекавши: ,,Не рекох ли ти да, ако верујеш, видећеш славу Божију?” А Марија, видевши камен одваљен од гроба, испуњена трепетом ишчекиваше, чувајући веру ћутањем, а само у срцу говораше:
    Исусе, који си на гроб пријатеља Лазара дошао, очисти ум мој од неверних сумњи!
    Исусе, који си желео да славу Божију јавиш, сачувај моје срце од похота нечистих!
    Исусе, који си заповедио да се камен са гроба Лазаревог склони, одвали камен неосетљивости са гроба душе моје!
    Исусе, који си речима из уста Својих све силе адске устрашио, немој ме уплашити јављањем обећане славе Твоје!
    Исусе Најкроткији, који си кротко пред гроб Лазарев стао, удостој ме да кротком душом долазак Твој осетим!
    Исусе, Преслатки, који си угледао мртваца који је из гроба заударао, дај ми да смиреним срцем Твоју благодат лице у лице гледам!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 9.
    Сва природа ангелска смете се када Ти, Чудотворче Господе, јављајући Своју славу као Јединородног од Оца, пред многим народом узнесе хвалу Оцу Небескоме, говорећи: ,,Оче, благодарим Ти што си ме услишио!”. И рекавши ово, викну громким гласом: ,,Лазаре, изађи напоље!” И тада мртвац, послушавши Твоју заповест, поново оживљен устаде и изађе увијен по рукама и ногама погребним повојима, да, видевши ово чудо, сва колена на небу, на земљи и у аду пред Тобом, Победитељу смрти, на колена падну, кличући: Алилуја!
    Икос 9.
    Богоглагољиви проповедници, иако много говоре, не могу достојно да прославе велико и страшно чудо Твоје, Господе, када си Четвородневног Лазара подигао, да би Марту и Марију и са њима и све нас у вери и нади у Васкрсење и бесмртност душе утврдио. Тога ради, многи од Јудејаца који бејаху дошли Марији, видевши шта си учинио у Витанији, повероваше да си Ти Син Божији и радосно Ти принесоше овакве похвале:
    Исусе, који си Четвородневног мртвог Лазара васкрсао, васкрсни и мене умртвљеног страстима!
    Исусе, који си Свог пријатеља, увијеног у погребне повоје, разрешио, раздреши и мене свезаног узама греховним!
    Исусе, који си мртваца који је заударао из гроба ослободио, изведи и мене из гроба очајања!
    Исусе, који си љубљено јагње из пропасти адске избавио, и мене од вечне и крајње таме сачувај!
    Исусе, који си заповешћу живоносног гласа Свога подигао оног који је заударао, и мене од страсти иструлелог Својом Речју оживи!
    Исусе, који си свемоћном снагом Својом Четвородневног Лазара подигао, покажи и мене учесником Твог тридневног Васкрсења!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 10.
    Пожелео си да све спасеш, Христе Спасе, али ипак синови таме, видевши да си умрлог Лазара из трулежи подигао, не хтедоше да поверују у Тебе, због окамењености срца свога. Неки, пак, од њих отидоше првосвештеницима и фарисејима и казаше им шта Ти учини у Витанији. Не предајући се безумљу њиховом, него у свеопште Васкрсење, од Тебе обећано верујући, ми Теби, Животодавцу и Спаситељу нашем, велегласно кличемо: Алилуја!
    Икос 10.
    Царе Превечни, Исусе! Као непомични камени зидови бејаху првосвештеници јудејски, јер, чувши какво си страшно чудо учинио у Витанији, они се сабраше против Тебе, говорећи: ,,Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења”. А један од њих, Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече да је боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. И од тога, дакле, дана договорише се да убију Тебе, Христа свога и Владику, заједно са Лазарем, јер многи од Јудејаца због њега долажаху и вероваху у Тебе. Тога ради, овако Ти кличемо:
    Исусе, Бесмртни сине Божији, који си због Лазара као кротко јагње на заклање припремљен!
    Исусе, Спасе наш, од људи осуђен, за Тебе Кајафа предсказа да ћеш за људе умрети!
    Исусе, који си на безаконом сабору заједно са Лазарем на смрт осуђен, не осуди нас на суду Твоме!
    Исусе, који си у верној Витанији, дому Лазаревом тугу у радост обратио, помени нас у Царству Своме!
    Исусе, Ти си почетак Крста у Витанији учинио, сачувај нас силом Крста Свога!
    Исусе, Ти си лукаве фарисеје Својим чудесима уплашио, обрадуј нас Васкрсењем Лазаревим!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 11.
    Свеумилно појање нека Ти принесе, Христе Спасе наш, верна и од Тебе вољена Витанија, јер си њену жалост у радост претворио, подигавши из гроба њено чедо Лазара, и нека не тугује што си за кратко време отишао у град звани Јефрем близу пустиње, где борављаше са ученицима Својим, јер првосвештеници бејаху издали заповест да Те ухвате. Дивећи се Твоме старању о ученицима пре страдања, певамо Ти: Алилуја!
    Икос 11.
    Велика и неописива светлост обасја Витанију када Ти, Преслатки Исусе, на шест дана пре Пасхе опет дође у њу, где ти љубљени Твоји зготовише преславну вечеру, сећајући се са радошћу и благодарењем Лазаревог васкрсења. Лазар беше један од оних који сеђаху за трпезом са Тобом, Марта Те са великом љубављу служаше, а Марија, преиспуњена радошћу и захвалношћу, узе литру правога нардова скупоценог мириса, помаза пречисте ноге твоје и косом их својом обриса, а кућа се испуни мириса од мира. А ми недостојни, желећи да осетимо радост оних који са Тобом сеђаху, са великим умилењем овако кличемо:
    Исусе, који са васкрслим мртвацем делиш трпезу, дај ми да се увек наслађујем Твојом вечном вечером на небесима!
    Исусе, који си Лазара после његовог васкрсења небеском радошћу испунио, удостој ме да небески мислим на земљи!
    Исусе, који си трудољубиву Марту удостојио да Те на вечери ваћ други пут служи, прими ме као слугу Свога!
    Исусе, који си Марију, која Божијом љубављу гораше, удостојио да Твоје ноге миром помаже, дај ми дух пламене љубави!
    Исусе, који си гостопримством на вечери Витанију много обрадовао, обрадуј ме предахом у мукама!
    Исусе, који си Мартине сузе и Маријин плач подизањем Лазара брзо утешио, утеши ме Твојом посетом у невољи!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 12.
    Велику благодат си, Христе, васкрсењем Лазаревим даровао Витанији, која Те је примила. Наредног дана ујутро срешће Те у Јерусалиму Крст, клевета, ругање злобних фарисеја, који завишћу дишу, а овде Те пре Крста дочека љубав, радост и мир у Духу Светоме. Стога, нека ти је вечна хвала, Витанијо, јер си се удостојила да Животодавца угостиш: припреми се, украси своје божанствене улазе, рашири капије своје, да и ми са тобом кличемо Господу који те прослави: Алилуја!
    Икос 12.
    Опевајући Твоје васкрсење Лазара из мртвих, клањамо се величанству дела Твојих, Христе, прослављамо сведржитељство Твоје и крајње снисхођење са неисказивим човекољубљем и верујемо са Мартом да си Ти ваистину Христос, Син Божији, који у свет долазиш, а са Маријом се спуштамо до ногу Твојих, служећи једино Божанственој Речи Твојој. Удостој нас молитвама праведног Лазара, пријатеља Твога, да Твоју светлу победу над смрћу и живоносно Васкрсење видимо, кличући ти овако:
    Исусе, Победитељу пакла, изведи ме са Лазарем Четвородневним из најдубље таме греха!
    Исусе, Уништитељу смрти, позови ме поново у живот и васкрсење са умрлим пријатељем Твојим!
    Исусе, који си Лазара на острву Криту од злобе фарисејске спасао, како сам знаш спаси ме!
    Исусе, који си га тамо преко апостола за епископа поставио, не одели ме од Цркве Своје!
    Исусе, Ти си му омофор, рукама Богомајке изаткан, уручио, сачувај ме под покровом Њеним!
    Исусе, Ти си Лазара удостојио да га Пречиста посети за време Њеног живота, не лиши ме Њеног заступништва!
    Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!
    Кондак 13.
    О, Преслатки исусе, Радости свих, Светлости тиха, Животе света и Васкрсење наше! Прими од нас, као од Марте и Марије овај мали захвални принос због васкрсења Лазаревог и удостој нас да будемо учесници његовог устајања из гроба. Свесилном Речју Својом подигни и нас из сваког пада греховног и вечне смрти, удостојивши нас да примимо непропадљиво наслеђе на небесима и тамо Ти са свима светима кличемо: Алилуја!
    (Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
    МОЛИТВА ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ
    Господе Исусе Христе, Боже, Спаситељу наш, Непресушни бездане милости, милосрђа и љубави! Ти смрт и грех ниси створио, него си још у рају нашим прародитељима одредио да учесници вечног, светог и блаженог живота буду. А када, под дејством ђавола, древног човекоубице, кроз једног човека у свет са грехом смрт уђе, тада си по неизрецивом човекољубљу Своме одлучио да Крстом и Васкрсењем Својим грешне људе ослободиш од пропасти адске и вечне смрти. И када дође пуноћа времена, Ти сиђе у дане оне у телу да, као Пастир Добри, потражиш заблуделе овце Своје. Дошавши пре Крста Свога и вољног страдања у Витанију, Ти си једном речју Лазара, пријатеља Свога, умрлог и погребеног, из ада позвао и из мртвих васкрсао. Тако си овим великим и страшним чудом пре живоносне смрти Своје државу смрти потресао, објављујући унапред подизањем четвородневног Лазара Своје предстојеће тридневно васкрсење из мртвих, уверивши све нас да ћеш Својом силом тамно царство ада уништити и опште Васкрсење свих објавити, показујући Лазара као спасоносан почетак новог живота за нас. Радујмо се у сјају стога и ми недостојни са Мартом и Маријом и славимо са Витанијом, празнујући Твоје неизмерно снисхођење, јер Твојим плачем над Лазарем радосно поче утољење свих суза и умртвљење смрти. Удостој и све нас да чисте душе и неоскврњеног ума, кротког срца и смирене природе у Витанији Тебе, Кротког Владику, примимо и гордост нечастивог победимо. Отворивши врата срдаца наших, нека Ти са вером као Марија послужимо, окусивши Само Пречисто Тело и Саму Часну Крв Твоју на тајној вечери Твојој, на којој се обуци са нама и источи нам скупоцено миро молитве, суза покајања и миомирис целомудрености и чистоте, да тако дивно украшени и просвећени, чујемо Твој позив: ,,Ево, стојим пред вратима и чекам.” и да по Твоме гласу отворимо врата срца и начинимо Ти дом, увек Ти служећи и прослављајући Те са Беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
    МОЛИТВА СВЕТОМ И ПРАВЕДНОМ ЛАЗАРУ
    О, предивни и изврсни пријатељу Христов, Свети Праведни Лазаре, похвало Витаније и велико дивљење целога света! Благословен је дом Твој, који Господ наш Исус Христос у дане Свог пребивања у телу са љубављу посећиваше, видевши веру и доброту душе Твоје и богољубивих сестара твојих Марте и Марије, јер си Га заволео свим срцем, свом душом својом, свом мишљу и Он тебе до краја љубљаше. Дивне су тајне које је на теби божански Пријатељ твој и Господ наш показао, јер он изволе да пре Крста и Васкрсења Свога на теби целом свету славу Своју покаже и учини те весником Свог пресветлог тридневног Васкрсења из мртвих. Стога, као Владика живота и смрти, Он допусти да ти смртним сном заспиш и погребен будеш, и чак до адских дубина сиђеш, где виде безбројно мноштво мртвих од века који бејаху адским узама свезани у страшним ужасима. И тамо, када се твоје тело поче распадати, ти после четири дана чу божанствени глас Пријатеља свога, који на гроб твој дође: ,,Лазаре, изађи напоље!” И по речи Његовој ти опет из гроба устаде и тако Витанију обрадова и Мартине и Маријине сузе заустави, а окамењена срца фарисеја и књижевника страхом испуни. Заустави, стога, свети пријатељу Христов, и наше сузе, које због својих греха проливамо, оживи наше душе и тела, која од страсти и нечистота греховних заударају, подигни нас из гроба очајања и опасног унинија, све нас од вечне смрти избави, као што је и тебе Господ наш из смртног сна подигао. И умоли милостивог Бога да нас удостоји да учесници вечног живота будемо, којим се и ти због светитељских мука на острву Криту сада у рајским обитељима наслађујеш, прослављајући Свесвето име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
     
     
    Објаву припремила
    Анђелка Кузмановић
    Извор: Црква Уб

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...