Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Срндаћ

Члан
  • Број садржаја

    151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Срндаћ

  • Ранг
    Ex-Ćiro
  • Рођендан 09/29/1993

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Београд

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Е сад, то ти је Авокадо већ и рекао, па да не папагајишем превише. Што је већа казна, ефекат казне је мањи. Зашто? Јер разлика између 40 година у затвору или доживотне робије је у пракси минимална, или никаква. То ти иде под руку са начелом "опадајуће граничне вриједности" у економији - што више нечега има, то мање вриједи, јер се може увијек лако замијенити. Што ти више година робије пријети, том логиком, свака додатна година робије која ти је запријећена ти је све мање и мање битна, јер се лако може замијенити и доживотном робијом након одређене границе, а да криминалцу буде свеједно. Оно:"Након педесете требе са којом сам спавао, престао сам бројати". Дакле, ни ефекат на починиоца кривичног дјела није ту загарантован. Дакле са једне стране имаш неки минималну моралну сатисфакцију за пучанство, а са друге стране имаш изостанак стварних ефеката повећане казне и још додатне компликације које доноси овакво пооштравање казнене политике ( начелна неусклађеност кривичноправног система, из које произилази и начелна неправедност у неким ситуацијама - као са геноцидом за који је дозвољен условни отпуст, могуће замерање унутар ЕУ и уопште у европским установама, искориштавање најболнијих осећања људи од стране владајуће клике само зарад пар предизборних поена... ). Али, признајем, ефекти на обије стране, у овом случају за обичног човјека, не носе судбоносан значај па ће се људи и најприје овдје сврставати на основу неког почетног импулса.
  2. Političke lekcije "Igre prestola" foto: printscreen Marija Stojanović | Demostat | Beograd22. May 2019 | U fokusu Zavesa na planetarno popularnu seriju “Igra prestola” spuštena je u nedelju, a polemike oko raspleta, stiče se utisak, potrajaće još izvesno vreme. Što se političkog aspekta ove sage tiče, nesumnjivo je da su preživeli članovi velikaške porodice Stark izašli kao pobednici, ali u ovom slučaju ne važi ona čuvena krilatica da “pobednik uzima sve”. Kao što je već poznato višemilionskoj “armiji” fanova “Igre”, vladar, na koncu, postaje Bren Stark, poetično prozvan “Bren Slomljeni”. Izbor Brena, koji je prešao put od nestašnog dečaka, preko tinejdžera sa fizičkim hendikepom do mudrog “Trookog gavrana” pokazuje da je u politici, kao i u ljubavnim odnosima, sve moguće. Tirion Lanister, po mnogima politički strateg Vesterosa “broj jedan”, kao glavno objašnjenje za nominaciju Brena naveo je činjenicu da on predstavlja “živu memoriju”. Istovremeno, kao argument u njegovu korist istakao je da neće moći da ima “krvnog naslednika” krune. Takav izbor neodoljivo podseća na ideje iz doba prosvetiteljstva, i opominju nas na značaj istorije kao “učiteljice života”. Ipak, ni Tirion nije siguran da li će situacija iznova krenuti po zlu, pa oprezno u kasnijem razgovoru sa Džonom Snežnim daje samom sebi rok od deset godina za procenu (da ne kažemo “evaluaciju”) da li je novokrunisani vladar uistinu dobar izbor. Znakovita lekcija koju možemo izvući iz “većanja” o novom kralju jeste preporuka Semjuela Tarlija, koji smatra da “glas” treba da imaju ne samo predstavnici velikaških kuća, već da treba da se pita i običan narod. Mada takva preporuka nailazi na podsmeh svih ostalih okupljenih, Semjuelov savet je svevremenski, budući da je takozvana neposredna demokratija obično najefikasniji “recept” za izbor šefova država. Nadu da Bren Slomljeni neće vladati apsolutistički budi scena u kojoj novi vladar pristaje da sever Vesterosa dobije samostalnost. Doduše, ima i teorija da on time nije pokazao nikakav osećaj za demokratske principe, već da je vođen nepotizmom, s obzirom da vladarka mirno otcepljenog severa postaje njegova sestra Sansa. foto: printscreen Da Vesteros, verovatno, čekaju bolji dani, naslućuje se iz rasprava o budžetu, naročito iz retorike Tiriona Lanistera, koji je, ako podvlačimo paralelu sa “realnim životom”, premijer. Tirion, nakon što ga Bron, u savremenom rečniku ministar finansija, obaveštava da su vraćene dosadašnje pozajmice, naglašava da je potrebno uzeti nove kredite, kako bi se podmirile potrebe siromašnih, što predstavlja nedvomislenu aluziju na ideju “države blagostanja”. Ali, imajući u vidu bolna iskustva finansijskih kriza iz prethodnih decenija, ostaje pitanje da li će Vesterosu uspeti ono što Evropskoj uniji zasad nije pošlo za rukom, uprkos svim “spasilačkim paketima” i “finansijskim injekcijama” - da uspostavi “zdravu” i održivu ekonomiju. Kako “finansijska rasprava” ne bi postala dosadna ubačene su duhovite opaske o izgradnji bordela, i takvo “komično olakšanje” jeste još jedna od referenci na aktuelnu situaciju u “istinskom svetu”. “Legalizacija prostitucije” tema je koja izaziva kontroverze već par vekova, pa se stiče utisak da su diskusije o tome “beskrajna priča”. Stoga, ne čudi što se i “najmudrije glave” Vesterosa pitaju da li su važnije “javne kuće” ili nabavka novih brodova. Ako bismo zamislili da je isto pitanje postavljeno, recimo, bonvivanu i političaru Silviju Berluskoniju, dobili bismo nedvosmislen odgovor - taj veteran italijanske političke scene prednost bi dao bordelima, dok bi se mejnstrim političari i konzervativci poput nemačke kancelarke Angele Merkel odlučili za ulaganje u odbrambene kapacitete zemlje. Za razliku od naznaka demokratičnosti koje ispoljava Bren i njegov “kabinet”, likovi poput nesuđene kraljice Vesterosa Deneris Targerijan odražavaju apsolutistički tip vladanja. Deneris, koja je u prethodnim sezonama serije pokazivala znake samilosti prema podređenima i tvrdila da želi da ukine nepravdu u svetu, na kraju postaje potpuno zaslepljena vlašću i teži da sedne na “Gvozdeni presto”, a potom da vlada narodom celog sveta “gvozdenom pesnicom”. Pojedini obožavaoci “Igre” idu toliko daleko da tvrde da su autori imali na umu i pošasti nacističkog režima u scenama kada se ona obraća svojoj vojsci u završnoj epizodi. Ostaje pitanje da li je to bila svesna namera scenarista i reditelja, ali u navedenom segmentu Deneris zaista ima “ludački pogled” i tonalitet glasa, uporedive sa govorancijima Adolfa Hitlera u dokumentarcima Leni Rifenštal. Takođe, Denerisin najodaniji vojskovođa, poznat kao “Sivi Crv”, iako bez sumnje hrabar ratnik, može se nazvati tipičnim “vojnikom partije”. Na drugom kraju spektra stoje likovi poput Džona Snežnog koje politička moć nimalo ne zanima. Čak i kada ga uveravaju da mu kruna pripada po rođenju, pravu i pravdi, istinoljubivi Džon nimalo ne oseća žeđ za vlašću. Poslednja scena serije u kojoj on kao politički izgnanik zbog ubistva Deneris, koju usmrćuje iz osećanja dužnosti, luta severom sa grupom odanih mu “slobodnih ljudi”, može se “čitati” i kao ostvarenje političkih utopija u kojima su svi ljudi jednaki, po čemu “Igra” nadilazi istoriju - budući da u “stvarnom svetu” nisu uspeli “eksperimenti” poput Pariske komune i sličnih “poduhvata”. Извор
  3. Ја бих узвратио на ово да удовољавање њиховом болу је само лијечење симптома, а не узрока. Родитељима ће свакако бити мало лакше када знају да је сада таквим злочинцима дата најтежа могућа казна мимо смртне. Али питање је да ли ће имати мир у души, или само анестезију бола ( а моја претпоставка је да ће то бити само анестезирање бола ). Тако да, може бит', ал' не мора да значи што се тиче постизања духовног мира. Ја бих чак рекао да се духовни мир може постићи само са личним суочавањем са највећим страхом и болом који се доживио, док је све остало само анестезија. Још што ово поставља опасан преседан да се озбиљни закони мијењају на основу осјећања велике масе људи. Један човјек је довољно тежак за себе и околину када му се узбуркају осјећања. А тек шта је онда маса људи... И хајде, да кажемо да смо срећни што се то одиграло око нечега око чега и не мора бити толико практичних проблема, осим више неких апстрактнијих и начелних противрјечности које се могу увијек накнадно испеглати. Али шта када ( не "ако", него "када" ) дође нешто са далеко јачим утицајем на много већи круг људи? Хоћемо ли опет јуришати на неке нереалне циљеве и онда кривити друге за оно што смо ми урадили сами?
  4. Јасно је као дан да је човјеку "пао мрак на очи" јер му је дијете убијено и да га више ни за шта није брига него да учини све што може да задави зло које му је неправедно узело ћерку. И јасно је као дан да, иако се многи људи не слажу са њим у погледу појединости његове замисли у измјенама казне, не могу му рећи у лице тек тако да може постојати проблем са пристрасношћу у таквој ситуацији. Човјеку је дијете отето, заувијек. И свима крв прокључа на то и разумјели бисмо да је евентуално осванула вијест како је Јурић нашао и убио тог гада. Не би било по закону, али ћутке бисмо рекли:"Нека, ако је...". Али, они који су довољно срећни да их није задесила таква трагедија и да нису заслијепљени бијесом и болом морају помоћи да се створи јаснија слика о читавом проблему и требали би разумјети чему води подлијегање таквим нагонима. Сви их имамо и они који их могу контролисати треба да буду одређени коректив у читавој причи. Али како то рећи у лице оцу који је изгубио своје дијете да га никад више не види, не загрли... Гледам Утисак недеље и просто ми је нелагодно како судија свако своје обраћање почиње са изражавањем поштовања и разумијевања према Јурићу, јер зна да оно што говори може испасти хладно и нехумано ( иако није ) ако не буде пазио; а и због тога јер и сам разумије гдје се Јурић налази. Санда се ту, благо речено, нашла у небраном грожђу. Срећа њена па је ипак жена за поштовање
  5. Мали офф комент - парадоксално ми је када видим хришћане како заговарају тешке казне на основу осјећања ( тачније бола, туге и бијеса родитеља у овом случају ). Иако се не спомиње отворено, јасно је да се тиме удовољава нагону да се злу узврати злом. Ништа сад ово гледе тебе лично, него генерално ми запада за око.
  6. Да, рекла је у Утиску недеље. Али судија Апелационог суда ( заборавих му име ) јој је објаснио да су морали увести доживотну за најтежа дјела како би била на истој равни и даље ( у супротном, да то нису урадили, испало би да нпр. тероризам није на врху пирамие најгорих кривичних дјела ). Чак је и добро примјетио да, сада, испада да је геноцид лакше кривично дјело од убиства дјетета, јер за геноцид и даље постоји условни отпуст. Противрјечно је, просто. Е сад, Вучић свакако може теоретски бити већа пријетња за опозицију са овим измјенама КЗ-а. Санда то закључује, природно, из антивучићевске визуре, али тешко је да ће ове измјене направити неку стварну опасност по опозицију јер су у питању дјела за која се мораш баш потрудити или да их учиниш или да их некоме подметнеш да их је учинио. А Вучко, колики год мегаломан да је, није будала. Ако би он дошао у ситуацију да може да се понаша као Милошевић, њему не би требали закони уопште да се мијењају. Нема претјеране разлике између 40 година и доживотне казне када ти је читав живот уништен од стране државног апарата. Проблем је што је усвајање овог закона очигледни маркетиншки трик који су спровели управо они људи који највише и шире насиље у држави и друштву. Избори се ближе. На страну сада што је господин Јурић свјестан свега тога и што је јавно и признао у емисији да зна да га је СНС искористио, али да га је баш брига. То је апсолутно разумљиво са његове стране и скоро нико му то не може замјерити. Поготово не родитељи. Оно што је мени фасцинантно је како је ипак Вучић повукао одличан потез овим. Усвајањем Тијаниног закона лупио је шамар опозицији, јер она не може да се противи томе ( ем није политички исплативо, ем и сами су од почетка подржавали усвајање тог закона ), а опет мора некако одреаговати контрашки - што у очима јавности изгледа јадно. Мајстор манипулације... Но, што се тиче закона конкретно - мени је једини проблем одсуство условног отпуста. Да ли је предвиђена доживотна казна или 40 година, мање ми је битно јер је у пракси ефекат максималне казне исти - прође ти живот у затвору. Битно ми је само да нам се кривични и правни систем не воде емоцијама и тврдим моралисањем, него одмјереним промишљањем хладне главе. Неки принципи су овиме, могуће је, нарушени и то на основу чудноватог оправдања ( благо речено ) - броја потписника петиције. Но, што се тиче учинка ових измјена у пракси - неће бити одвећ битних димензија. Проблем је та манипулација најјачим људским емоцијама на које је добар дио народа лако пристао.
  7. Пфффт, крај прве сезоне је пролио више женских суза ( а и мушких... ) него било шта на свијету.
  8. Не. Абортус је уређен посебним кривичним дјелом чл. 120 Кривичног законика на који се ове измјене не односе.
  9. ВРАААТИ СЕ ВОЈВОДО НА ЦРНУ СТРАЖУ ПОНОВО! ВРАААТИ СЕ ВОЈВОДО ЂЕ СИ ЧЕТОВОООО!!!
  10. Признаћу им ово на крају... искупили су Тириона. Једним говором преуредио је Вестерос онако како је Денерис требала. А сад одох натраг у егзистенцијални хорор шта радити сада када се серија, која ми је 6 година живота држала у шаци, завршила? Живио независни Сјевер!
  11. Тишина прије олује У складу са добрим америчким обичајем, кампања за изборе у новембру 2020. одржава се већ добрим дијелом од почетка 2019. Трамп је, као неприкосновени феномен на републикансој страни, сасвим сигуран што се тиче његове поновне кандидатуре. Једино се цврчци јављају да нагласе тишину када се спомене могућност другог Републиканца као кандидата. Са друге стране, избор међу Демократама тек почиње. Већ постоји и фаворит, ако је вјеровати анкетама, а то је Обамин потпредсједник, Џо Бајден ( Joe Biden ). Анкете га већ приказују као човјека који једини може сасвим сигурно побиједити Трампа: Но, поучени искуством из 2016. људи сада пажљивије анализирају анкете јавног мњења па се дешавају и овакви случајеви: Бајден важи за "умјереног Демократу", што значи да је, у српском контексту, нека варијација Бориса Тадића. Подржава хомосексуалне бракове, право на абортус, међународну слободну трговину, већу регулацију тржишта, дефицитарну буџетску политику, а још к томе био је уз Обаму приликом реформи система здравственог осигурања... Позната прича. До сада, највећа контроверза која га је пратила је његова "превелика присност" са којом приступа људима: Трамп је, наравно, морао се дотаћи и тога када је Бајдену пожелио добродошлицу у изборну трку:
×
×
  • Create New...