Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Лазић

Члан
  • Број садржаја

    1
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Милан Лазић

  • Ранг
    Тек дошaо/ла

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Omoljica (Pančevo)

Contact Methods

  • Facebook
    Милан Лазић
  • Instagram
    milanlazic44444@gmail.com

Скорашњи посетиоци профила

298 посетилаца
  1. У календару пре Божића имамо недеље посвећене оцима, мајкама и детињцима. И зашто баш пре Божића?

    Данас се стварање породице некако одлаже, или се у том стварању породице калкулише. На пример, венчања се углавном одлажу због финансијске ситуације, калкулише се око броја деце, калкулише се са Богом. Када "ми" пожелимо децу, тада покуцамо Богу на врата, замолимо га за пород, па када нам Бог и услиши молитву (не зато што смо заслужили, него због Његове милости), онда га остављамо на "stand by" док се не реши финансијско стање, или да би јединцу све било пружено.

    И ето прилике да се догађај Божића опет појави у нашим животима. Жалећи због тога што нема више мајки, односно због тога што мајке калкулишу у животу, не могу а да се не сетим мајке над мајкама. Богородице Марије. Пресвете. Жене над женама. Оне која је отишла као невина у храм и предала свој живот Богу, заветовавши се на безбрачност. Јавља јој се анђео и каже родићеш. Као девојка родићеш, као она која ћеш остати невина читавог живота.

    Који је одговор могла да пружи? Причекај Боже мало, није сад време? Шта ће људи мислити о мени? Гледаће ме сви попреко јер сам се заветовала на безбрачност? Нико ми неће пружити дом где бих се породила, немој мене има толико жена?

    Она је одговорила "Да Господе, прихватам све невоље и страдања, прихватам се мајчинства", и тада је изрекла чувену хвалу " Велича душа моја Господа". Са њим је понела сав крст, као његова мајка гледала како га несрећни Јевреји шибају, пљују, разапињу. И све то проживела, и постала мајка над мајкама.

    Због тога Црква даје простор од три недеље. Празнујемо детињце, мајке, оце. И то баш пред Божић. Да се опоменемо, и почнемо служити породици, јер је то хришћански пут. Не знамо за хришћанство без породице. Без мајке која дарује живот. Без оца, који страда да бисмо имали живот. Без деце, која ће, када нас буде Господ питао, "где ти је остао живот?" бити одговор на Његово питање, без да ишта кажемо.

    1. JESSY

      JESSY

      Milane dobrodosao...samo jedna napomena...ne bi trebalo da na statusu postavljas cele tekstove...za to mozes da otvoris temu...:)

  2. Читам разговор Христов са Самарјанком (Јн 4, 3-27). И поента "воде живе" је више него јасна, и хиљаду пута препричана. Али сада читајући разговор, упаде ми у очи метод којим Христос приступа жени, начин на који разговара са њом. 

    Мудро је апостол Јован забележио овај разговор. Вероватно крај тог студенца пролази мноштво људи, он му у сред Самарије дође као неки трг. А Он чека да дође нека жена и њој се обраћа. Пробија све могуће баријере: Он Јудејац - разговара са Самарјанком (данас би то био разговор Србин вс Хрват); Он мушкарац - разговара са женом (У то време би овај потез завредео све могуће награде за мир).

    Како ми приступамо данас човеку? Уважавамо ли га? Можемо ли да превазиђемо себе? Можемо ли да пробијемо баријере и зидове који нас заклањају? Док се све то питам, на јутјубу налећем на оца Јоила који каже: "Свети хлеб - при том мисли на нафору која се дели након литургије, без обзира на то да ли се неко причестио - не могу узети пушачи. Кад престану да служе сатани нека се врате". Да је отац Јоил једини, ни по јада, али није...

    Време је да у нама, ако уопште и мислимо да сведочимо ту "Воду Живу", застане овај разговор Христов са Самарјанком, у облику једног огромног знака питања. Добар део народа, који почне да тражи Бога, обавезно налети на некога ко ће ставити преграду, "наметнути му терет који ни он не носи", и на крају испаштамо сви, без икаквог покретања на стваралачку делатност. А Христов позив да пијемо "Воду Живу" увек важи. 

     

  3. Била је позна јесен у својој чедности и златно - жутој лепоти. Негде са другог краја пропланка долазио је опојан звук драге ми песме. То је био он, човек. Биће Богом дано да господари овом планетом, па и овим нашим пропланком.

    Сутон. Дошао је и засадио ме, тамо на крају луга, близу маленог потока што својим брзацима жубори и кривуда све док се у зеленој долини не улије у велику реку. А ја тек посађена, баш ту, на најлепшем месту нашег луга. Била сам пресрећна, и своју захвалност показивала сваке године својим брзим напретком, и то не само човеку од чије сам руке засађена, већ и другима, целој долини. Моји тамно - зелени, крупни и здрави листови давали су много свежег ваздуха заједно са осталим дрвећем нашег врбака. И тако се свеж и опојан мирис кад напупеле наше гране процветају сваким новим пролећем, ширио, не само нашим пропланком, већ и даље, све до кањона у коме је сунце ретко залазило, до литица којима никад није крочила људска нога, па чак и до у равници утканих великих градова који би нестали у своме сивилу да није било нас.

    Девојчица сам, и врба. Растем и цветам сваким новим пролећем у својој силини и лепоти. Растем и цветам захвална, јер сам његовом руком, баш ту, у најлепшем врбаку, у смирају дана, с љубављу засађена. У врелим летњим данима пружала сам му хлад, док је под мојом крошњом одмарао уз цвркут птица, који је доспевао са мојих грана. Била сам му заштита док је при изненадном пљуску под мојом густом крошњом проналазио спас. Делила сам са њим радост његове деце док су се лети праћакали у потоку подну мог врбака, и љуљали о моје гране.

    Девојчица сам, и врба. Растем и цветам сваким новим пролећем, срећна. Била су то сећања, сви лепи тренуци урезани за сва времена у мојој кори, мислила сам. А онда је дошао он, човек, који ми је својом руком даривао живот засадивши ме овде крај потока. Али овога пута, не да би се одморио у мојој хладовини, нити да би пронашао спас од кише испод моје густе крошње. Дошао је да посече дрвеће врбака и читавог луга. 

    Девојчица сам била, и врба. Секао је моје стабло немилице, без сећања на лепе тренутке, на све заједничко што смо имали, ваздух, воду, и живот, и на узајамну зависност мене од њега, и њега од мене. Секао је моје стабло, моје гране. Исте оне које су га толико пута несебично штитиле од сунца и кише. Исте оне које су му даривале чист ваздух бришући тако сивило његовог града. Ако икада заборавим све то, онда ће то бити као да оно никад није ни постојало, као да никада нисмо имали нешто заједничко.

    Девојчица сам била, и врба. Некако, с пролећа, ђурђевак је волео да расте уз моје стабло, опојним мирисом мамећи лептире. Нема их више, да као некад лете нашим врбаком. Више ни ђурђевак не расте туда. Сада лугом одјекује бука фабрике која је саграђена на месту на коме је почињао живот. Сада нашим лугом гази нека туђа нога.

    То што је живот био, па отишао и оставио само траг прошлости и што су сви већ заборавили да је наш шумарак ту некад и постојао, што је печат суморног времена урезан у наша стабла и у наше чело, и што смо живели па нестали, све то праштамо господару овога времена, али не и веру коју смо у њега имали, и не наду са којом смо живели.

    Александра Миличић, студент теологије у Фочи

  4. Омофор је твој, када ме прекрије, као загрљај мајке која ме је родила, о ти, која си Бога покривала. 

  5. Version 1.0.0

    27 downloads

    Сажета историја, уџбеничка, што би се рекло.
  6. Смрт

    У нама су помешани туга и страх. Туга, јер нас напушта неко близак, неко са киме смо делили место под сунцем, неко са киме смо трчали у боље сутра. Још већи је страх од тога. Шта ће бити са нама, размишљамо сви, па и ја. Куда то идемо? Ако је тамо теже него овде, не желимо тамо.

    Тај страх нас нагони да покушамо да сазнамо шта је са оне стране. Куда то сви ми идемо? Цивилизације уназад је мучило то питање. Неки су, видевши колика је патња на овом свету, замишљали онај други као рај, у којем ће душа бити бесмртна. На први поглед, можемо се утешити оваквом претпоставком. Али шта ћемо са овим светом? Зашто би Онај, који је почетак свега, дао овај свет пун патње и бола, ако нас чека тамо неки бољи? Да ли је заиста као што каже грчки филозоф Платон „читав живот вечно умирање“? Има ли цели живот смисла? У суровом животу, у којем је смисао брзина живљења, тешко је разазнати шта је то смрт, па некако слепо прихватамо страх од смрти, миримо се са тим да ћемо једног дана умрети, па често можемо да чујемо од наших старих „СВИ ЋЕМО ДОЛЕ ЈЕДНОГ ДАНА“, онако олако, као да се ништа не дешава. Ако је живот само круг, око којег се непрестано врте нови људи, а стари одлазе, спрем сам да потпишем да је такав бесмислен. Из овог безизлазног рата, чак и ми хришћани излазимо као поражени, не можемо да се изборимо. Нама природно, жалост нас обузима у смрти свакога од нас, али надајући се у Онога који васкрснувши себе, васкрсава све нас, тај страх побеђујемо. Апостол Павле каже да ће се последњи непријатељ укинути. Физички је смрт немогуће укинути, али нам то сведочанство васкрсења оставља наду да ћемо се, након свеопштег васкрсења, гледајући једни друге, сусрести и онога кога испраћамо, да бисмо, сведочећи такву веру у васкрслог Господа добили позитиван одговор који гласи: „Слуго добри и верни, у маломе си ми био веран над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“.

    1. Dragi

      Dragi

      Kako da se pomirimo? Plačemo za svojima i kad krenemo u druge krajeve iz kojih možemo uvek da se javimo i da se vratimo, a kamoli da ne plačemo kada napuste ovaj svet, tamo odakle niti mogu da se jave niti da se vrate.

      I onda dolazi ta neka blesava 40-a, kada shvatiš da je prošla mladost, da više ne rasteš, ne razvijaš se, ne cvetaš više, nego odsad ide samo na dole.

    2. Биљана, два

      Биљана, два

      Не можемо се помирити, али можемо прихватити све те којих са нама више нема...Грешимо сваки дан помало, док се чујемо и видимо..кад тога више нема, смири се човек и замисли  где је погрешио Не умем да објасним, али још сам у стању да чујем глас покојног оца, смирена сасвим. Мислим да сам научила нешто врло важно.

      Лепе су приче које постављате. Једноставност им је лепа.

×
×
  • Create New...