Jump to content


  • Број садржаја

  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)


Репутација активности

  1. Љут
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Ма да, него покушавам на штету очигледног да будем политички коректан, ,многи који иду уз +Амфилохија ће се наћи у ситуацији ко овај поп, обратите пажњу на човјека.
  2. Љут
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Zoran Đurović у Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Нажалост, нема везе са сечењем. Слушао сам цео снимак. 
  3. Љут
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на The Godfather у Raskol se zahuktava   
    US INVOLVEMENT SOC US MONTENEGRO REPEATS ITSELF Editors Note.. The following commentary, is the first summarization, of the status quo, of present and existing issues confronting the SPC, Serbian Orthodox Church in the United States. A Quit Claim Deed (2017) is attached with reference to Saint Sava Monastery Libertyville Illinois. Articles of Incorporation are in the possession of the Holy Synod. This is not Montenegro. This is Cleveland, Joliet, St Louis, San Marcos, Chicago, Lake Forest, Merrillville, Detroit, New York, Boston, Philly, Clearwater, Scottsdale, Las Vegas, Texas, Milwaukee, and so on and so on. This is the annihilation of an entire culture, ethnic and religious identity. By Whom?? Many are involved, from governments, conspirators, co-conspirators, traitors, Religious Heretics etc. Originally published in borbazaveru.info January 23, 2020 Stefan Karganović Dr. Viseslav Simic Mica Radenkovic Milos Milenkovic Your Holiness, Blessed members of the Holy Synod! It is clear to anyone who is able to interpret the signs of the times objectively that there is a new schism in the American dispersal on the horizon. Preparations have already been extensively done, initial attempts have been made, it remains to be seen whether effective countermeasures will be taken in a timely manner to prevent the coup in the scattering of the Serbian Orthodox Church. All Orthodox Serbs in the United States have a vivid memory of the painful experience of division in our Church caused by Udba in 1963 through its agents. At the time of Blessed Patriarch Paul, we reconciled and united. We vowed that a similarly terrible division, which tore not only parishes but also homes, and which turned gods and friends of yesterday into enemies, would never happen again in our midst. That is why we were shocked when a document disclosed recently in the office of the Secretary of State of Illinois, Jesse White, about the formation of one of the recently discreetly existing non-profit church corporations in 2017 was disclosed . The emergence of this new legal entity, under the official nameSerbian Orthodox Dioceses in the United States of America, to us as believers of the Serbian Orthodox Church in the United States have never been officiallyannounced or explained. Its purpose and composition, in parallel with the existing three SPC dioceses in the United States, are enigmatic, unexplained and unknown to us. But in light of the initiatives launched at this year's Assembly of Three Serbian Dioceses in the United States at the New Gracanica Monastery, this mysterious legal move, pulled two years ahead, seems neither naive nor innocuous. In parallel with our address to you, as the archbishop responsible for the management of our Church, a petition is being prepared for you, the Holy Synod of Bishops in Belgrade, for which angry believers from the Serbian Orthodox Church from all over the United States are collecting signatures. This petition is very seriously argued and please read it carefully. At the heart of our deep concern is that a series of steps taken and undertaken by Bishops Longin, Maxim and Irinej indisputably suggest that systematic preparations are being made for the separation of the three dioceses of the Serbian Orthodox Church in the United States from the Mother Church based in Belgrade and their annexation another jurisdiction - apparently the Ecumenical Patriarchate in Istanbul - which is not only obviously not Serbian, or Svetosavska, but, worst of all, we suspect that it is probably not Orthodox anymore. To the best of our knowledge, at the epicenter of these changes, which are introduced without counseling and behind the back of the people, which they will say without complicity, is the newly formed legal entity Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America , translated "Serbian Orthodox Diocese in the United States of America" . As believers of the Serbian Orthodox Church and members of various Serbian Orthodox parishes throughout the United States, we seek answers to a number of key questions. First of all, who are the signatories, on whose behalf and finally, with whose blessing it was formed and misledthis act registering a new ecclesiastical entity, apparently in front of the Serbian Orthodox Church? According to the name given to that legal entity, it would be concluded that it should represent a body that would be above individual dioceses of our Church in the USA. Consequently, what are the goals and scope of this newly formed corporation? (For clarification, in the US, "corporations" are not exclusively business entities ; this is a generic term for various types of legal entities, which may also be non-profit, humanitarian, religious, etc.) As is well known, the Serbian Church, composed of three dioceses, has existed in the usa sincebefore 2017, when this new legal entity was registered, with a name like this one that claims to be a superior. In our understanding of how our Church is governed, the superior ecclesiastical organs of our dioceses in the United States are the Holy Council of Bishops and the Synod. Is that still the case? What is the reason for suddenly, without consultation and knowledge of the general public, to form a new ecclesiastical legal entity above the already existing dioceses and with a vague position between them and the legitimate governing bodies of our Church in the Fatherland? Why and for what purpose? Are all three existing dioceses (already individually incorporated already) merging into this new legal entity? Who is listed as the governing body of the new corporation? These are all questions that we need answers to, which we do not receive from our bishops here. Attached to this letter, we bring to your attention two documents that we have obtained from the office of the Secretary of State of Illinois. The 2019 Annual Report submitted to the said office shows that they are the "directors" of the religious corporation " Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America""Said bishops Maximus, Longinus and Irenaeus. In the US system, the list of directors corresponds to the composition of the “board of directors” in Serbian. The document makes no mention of the Serbian Orthodox Church and its organs in Belgrade, nor does it state that a religious entity registered by three bishops and whose directors is an integral part of the Serbian Patriarchate and is canonically subordinate to that Patriarchate. Further, in the “Statement of Decision to Adopt a General Law on Nonprofit Corporations,” or “ Statement of Election to Accept the General Not For Profit Corporation Act, ”Filed June 6, 2017, also lists the names of the same three bishops as directors. In addition, it is significant to point out that the religious entity of the "Serbian Orthodox Diocese in the United States of America" is a closed-end corporation and has no voting rights (paragraphs 8 and 10). In the American legal system, this means that directors, or the Board of Directors, reserve the absolute and unlimited right to dispose of all tangible and intangible assets of the legal person they manage. In particular, the bishops-directors would thus potentially gain absolute control over the assets of their current dioceses, which they would be able to transfer to the name of a religious corporation they formed in 2017, all without paying the highest ecclesiastical authority. Using the above legal instruments, Bishops Maxim, Longin and Irinej could place their religious corporation formed in 2017 under the jurisdiction of any other church without the permission of the Serbian Patriarchate and without the obligation to obtain its consent in advance. From a material point of view, the key point is that under such a scenario, all parishes and property of three existing SPC dioceses in the United States, which, along with their private religious entity, are now in the lead, could be legally withdrawn, hand to translate under the authority of their new religious organization. One thing that comes to your attention is the fact that the act of establishing a new ecclesiastical legal entity was formalized inaudibly in 2017, and it will be said for a full two years before an attempt to introduce a series of new ones was made in 2019 in Nova Gračanica. and unusual, delegates of previously unannounced solutions in the same spirit. It is important for you to know that, from that moment, an internal church crisis of serious proportions erupted in a Serbian church in the United States . The confusion and discontent among the congregation grows every day, and few who turn up for vain phrasing from the occasional announcements of our bishops here. Sequence of events in the period 2017 - 2019, taken as a whole, convincingly indicates long-term planning and forethought on their part. The ties of some of the bishops in the United States, specifically East American Irinej Dobrijevic, with the distinctly non-Church factors - as revealed in the WikiLeaks documents - reinforce this suspicion and raise additional concern that this is a calculated blow to the unity and spiritual integrity of our holy Church. It seems that some other institutions have now come to the place of what used to be an evil religious commission, while everything else remains essentially the same. Particularly worrying is the slow and hesitant response of church authorities from the Fatherland to the open challenges that bishops of America are throwing at their faces. We are forced to note that these same church instances over the past few years have, over a relatively rapid process, overthrown and replaced several bishops, not only in Serbia. This happened for the canonical and other wrongs attributed to them, but which , even if they were well founded, are of a much easier nature than the situation before us now. In this case, we are faced with a potentially extremely serious misdemeanor Church: preparing m ground for secession, or ecclesiastical language - schism. The broad strata of the American Serbs, believers of the Serbian Orthodox Church, do not at all realize the marked difference between the arshins used in these cases. Teached by the experience of the church division that began in the 1960s, we must ask you - with all due respect - the question: Why have not the bishops of America been called to account and disciplined as canonically prescribed?the way? Because it is crystal clear that they have been behind the back of their congregation for at least two years, and we want to believe also behind your back, they are taking action that could only be interpreted as preparing the legal basis for causing a split in our Church, with the potential intent of disowning canonical hierarchy and annexation to another, why are they not already deprived of the illusion of a formal right to speak on behalf of the SOC in America? (It is recalled that the Holy Council of Bishops already has extensive experience in replacing bishops, both in the country and in dispersal, often motivated by non-transparent and extremely unconvincing reasons, for which the case of Bishop of Rasko-Prizren, Mr. Artemi, serves as an exemplary example.) Thus, we fear that without the lightning and appropriate reaction of the higher ecclesiastical authorities, and this will tell you, these three bishops may still appear under US law under the cloak of legitimacy and, most importantly, the hypothetical epilogue before the US court, of legality. Since we are on this issue consulted legal experts, we can transfer it, b hether the late cancellation of a highly dubious constitutional solutions of three bishops in the United States, as long as they recognize the right of the lawful exercise of their episcopal duties they can not continue to pull newharmful moves. Considering the principles of the Anglo-Saxon legal system, as time goes on, without the adequate and natural reaction of the Patriarchate whose canonical powers and authority in the United States are already seriously threatened, in the event of a church dispute (reruns of the 1960s and 1970s), the moves of the local bishops are getting all greater legal weight. In such a dispute, the Serbian Patriarchate would still have strong legal arguments. But the question still arises, since the vital interests of our holy Church in the United States are already being jeopardized, why should she hesitate to withdraw natural and effective moves that would minimize the legal potential of the opposite party? A timely failure to keep pests out of the way of carrying out our plans will cost our holy Church expensive, both materially and morally. An eventual litigation, similar to that of the 1960s and 1970s, which could have arisen from this, like the earlier one, would be time consuming and expensive. Let us leave aside the important question right now, whether the American Serbs are ready to bear such great material sacrifices again. And to take into account just what inappropriate facts would come to light on such an occasion would seriously hurt the Church in America. To better explain our concerns, here are some specific reasons why we may feel it. The new "constitution" and some of its main features At the New Gracanica assembly, a new constitution for three dioceses in the United States was presented . The indiscriminate manner in which the proponents of this document sought to obtain its adoption by the delegates present has already been commented on and substantially confirmed by the testimonies of the many participants present. It is symptomatic that Mr. Dobrijevic tried to present the new constitution to the participants in Parliament as a slightly modified version of the old one. However, without delving into the matter and no comparative analysis of texts, vision and are at first glance that this can not be true, because the new constitution almost twice longer than the old one. Even with a cursory review of the new constitution, several things fall into sight. Article 7 states that a church in the United States is defined as "hierarchical." In the US legal context, this claim is potentially very significant because it openly contradicts the current practice of registering as a separate legal entity, in a federal state where it is located, a distinct legal entity, with clearly defined collective decision-making rights and inviolable ownership of local community property. So, to change the status of the parish, in terms of affiliation with a higher church body or change of jurisdiction, members in each of the parishes individually, across the United States, in the same way as shareholders of every other U.S. corporation, wouldthey should adopt and vote. The status of a church school (parish) cannot be changed by a decree from above, if the majority of the members of the municipality would oppose such a decree. This will be a problem for the initiators of confusion in the dioceses of the Serbian Orthodox Church in the United States. At the same time, it is still legally and practically an opportunity for the ecclesiastical authority in Belgrade to suspend and eventually dismiss three bishops in the United States effectively to break the SPC and separate the dioceses in the United States before the process becomes irreversible. But it is also important to note that the definition of the Serbian Church in the US, in the new version of the constitution, is predominantly "hierarchical" at odds with the facts (and this was one of the major contentious issues in the church dispute of the 1960s and 1970s). The Serbian Church in the US was actually constituted as "hierarchy jsco-congregational, "i.e. vertical-horizontal. All these fundamental issues have been thoroughly considered by the US courts in judgments delivered during an earlier church dispute. Bypassing or otherwise neutralizing this legal condition is an essential prerequisite for imposing any organizational or jurisdictional solution. which would be contrary to the consciousness of the faithful Serbian people in the USA that they belong to the indivisible Serbian Orthodox Church, based in Belgrade. We reasonably doubt that the attempt to circumvent the legal obstacles is the secret of an otherwise inexplicable and, in fact, the unexplained incorporation of the said new legal entity in 2017. We reasonably doubt that the three bishops will at some point attempt to translate all, or the vast majority, of church congregations in the US with some trickunder the jurisdiction of that new legal entity they created and control. The newly created entity "Serbian Orthodox Diocese in the United States" ( Serbian Orthodox Dioceses in the United States of Americ a) in this operation has undoubtedly given a key role. Exactly what strategic idea behind it lies, we can only grasp with a careful observation of the further development of the situation. For a better understanding of the emerging legal situation, please, gentlemen of the Bishops, take a look at the schematic of the newly registered legal entities at all levels and their relationship. This will undoubtedly help you to realistically assess the legal situation that was silently established in the first half of 2017: Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America (The umbrella church organization formed in the USA) Date of registration: 6/6/2017 SERBIAN ORTHODOX SERBIAN ORTHODOX DIOCESE OF WESTERN DIOCESE OF EASTERN AMERICA AMERICA, INC Date of registration: Date of registration: 12/4/2017 18/7/2017 SERBIAN ORTHODOX DIOCESE OF NEW GRACANICA -MIDWESTERN AMERICA Registration date: 24/2/2017 SERBIAN ORTHODOX MONASTERY OF SAINT SAVA MONASTERY OF THE Join Date: PROTECTION OF THE MOTHER 21/4/2017 OF GOD-NEW LIMIT Registration date: 11/4/2017 Evidence of the re-registration of these legal entities during the first six months of 2017, for which there was no apparent necessity, and notwithstanding the fact that all three dioceses and both monasteries existed and were before the authorities of their respective federal states as before registered, we deliver to you specifically within this address. The only exception is ex nihiloregistration of the so-called "Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America," or "Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America," whose purpose is unknown to us. Considering this scheme as a whole and linking it to the insistence of the three Bishops to adopt a new system without too much consideration of the details in our church in the USA, we can only interpret this as establishing the legal infrastructure for the implementation of an unspoken plan for some of us believers. Whether such a plan exists and what nature it is, we invite you as competent bishops to examine and determine. Dilemmas about the new constitution With regard to the concerns we have raised, we draw your attention, gentlemen, bishops, and to the mysterious formulation in Article 7, paragraph 4 of the proposed new constitution. There, the supreme ecclesiastical organs are referred to as "the holy bishops' council," and immediately after it "the holy synod." However, it does not specify which church jurisdictions. It does not explicitly state that these are the governing bodies of the SPC, based in Belgrade. So, in light of the concerns raised above, we reasonably doubt that it is a matter of incorporating a mechanism that would allow US bishops at any given time to be governed by another bishops' council and another synod. Do you accept such an ambiguous formulation and do you not see the danger to the unity of our Church that lies in it? We also need to look at Article 11 of the new constitution, which defines the status of church-based municipalities, or parishes. This, as we have already stated, does not begin with the actual status of such municipalities in certain US states as virtually independent legal entities, which exist and function as such in accordance with secular US law. Instead, ecclesiastical municipalities are treated as informal associations of believers, without any special powers other than being allowed to dissolve themselves by a two-thirds vote. Under the new organization, they would have roughly the same powers as the "community of Serbian municipalities" in Kosovo and Metohija. But it is important to know, regardless of the status of analogue bodies in Serbia, that in legal terms in America, the real state of affairs issubstantially different. Although not a true reflection of the factual situation on the ground, this view from the new constitution is nevertheless of great importance in that it is an indication of the true goals and aspirations of the creators and proponents of the document. If the ultimate goal is to separate the Serbian Orthodox Church institutions from the canonical composition in the United States, then the attempt to downplay the status of the parishioners and the attempt to circumvent them as a key legal obstacle to planned manipulations in the field are understandable.. However, the fact remains - and this is something you need to know without making any unfounded analogies to the situation you know in the Fatherland - that every Serbian church-going municipality in the US, as a secular entity, is equal to the diocese before US law as a secular entity. Under secular US law, members of each parish, or church congregation, have the right to decide where they will belong, what they will do and whom they will listen to. This is at this point the way Serbian Orthodox Church-based municipalities are constituted in the United States. Believers of the Serbian Orthodox Church in the US respect the canonical order and obey the traditional hierarchical structure of the Church, butvoluntarily. So, not because under US law, which the canons do not care about at all, except to the extent that they are embedded in a secular registration act, they must, but because as believers they choose to do so freely, and only as long as it is theirs the choice. We would like to remind you that all these issues were analyzed long before the American courts during the ecclesiastical dispute that broke out in the 1960s ( here and here ), and since the basic principle prevails in the local legal system, everything that was resolved then still stands, at least while it would not be abolished or modified in any upcoming litigation . Bishops, we advise you, since the action of the three bishops in the United States has already emerged from the ecclesiastical canon and has largely moved into secular legal terrain, to consult with US legal experts and to reconcile your responses to the challenges you are facing with the principles of US legal regulations are in force. Your Holiness, gentlemen of the Bishops! The situation in the Serbian Orthodox Church in the United States of America is extremely serious and difficult. If the raiding operation in this country succeeds, and if there is no adequate response from the higher ecclesiastical authorities, there is a real possibility that this will happen, the way the successful secession of parts of the SOC in the USA was carried out will be used as a model for separating its parts in other countries, regions and countries. the continents. Along with the already extensive political fragmentation of Serbia, spiritual fragmentation will be achieved, which will result in the disintegration of our Church and the complete religious and national alienation of numerous Serbian scattered throughout the world. The responsibility that rests on your shoulders does not come down to relatively simple matters of an administrative or material nature. It is much broader and deeper, and it relates, to the highest degree, to the moral responsibility that you bear to guard one of the most important fronts in the fight for the survival of the Serbian people, and that front is spiritual. Safeguarding that front has been entrusted to you and you will all be held accountable in the Last Judgment for its successful defense. That is why we urge you to begin without delay the effective resolution of this serious issue, whose spontaneous development would undoubtedly have incomprehensible and in every respect bad consequences to the congregation entrusted to you. In the meantime, as believers of the Serbian Orthodox Church in the United States of America, we will keep you informed during the development of the church situation in the country we live in, first of all, to have an objective source of information, and, more importantly, not to have any doubts about it. , that you were informed in a timely manner. Remaining faithful and loyal sons and daughters of our Church of the Sava River, we warmly welcome you and ask for the archipastral blessing. Stefan Karganović Dr. Viseslav Simic Mica Radenkovic Milos Milenkovic Last Updated (Thursday, 23 January 2020 content://media/external/file/10749 .
  4. Љут
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Raskol se zahuktava   
    +Атанасије се вратио са хиротоније у Атини, мислим да је рукополаган његов пријатељ академик Манос за Измир, да ли је помињан Думенко не знам, ако узмем благослов да ми не пређе ко коронавирус?
  5. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Не бих искључио да је посреди: У фазону не смемо ми да се противимо Барту да не нашкоди нама у ЦГ... 
    Зато се не бих примао на ову причу. Барт једно каже данас а друго сутра, а тако исто и Ђедо. 
  6. Збуњен
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Raskol se zahuktava   
    Изгледа као  да су Вартоломеју дојавили да се у Црквеним круговома  у више центара шушка да би Архиепископ Амфилохије, могао бити сугуби.
    Можда је и Ђедо схватио да нигдје није љепше него у СПЦ у којој се разапињо свих ових година, а ако би негдје и  пошао народ би то довршио да му сачува образ по старе дане.
  7. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Трагикомедија се наставља. Амфилохије је мене тужио био Барту, а сада Барт њега прогласио јеретиком! 
    Fejsbuk stranica Vaseljenskoga Patrijarha: „Amfilohija ne kažnjava zakonita Vlada Crne Gore, nego Bog!”
  8. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Талични Том у Raskol se zahuktava   
    Бре, Боки, имаш око соколово. Али, за твоју информацију нисам текст преузео са тог сајта. Својевремено је објављен на једном другом сајту, где сам га прочитао и запамтио. А, новинари.де су га само прекопирали, као што су радили са гомилом сличних текстова. 
    А, што се тиче преправки, у праву си, мало сам га дорадио. Но, то већ спада у домен уметничке слободе. Када неки епископи могу да доведу у сумњу исправност аутокефалности наше СПЦ, могу ваљда и ја да преправим текст тамо неког непознатог аутора?! Ми уметници, поготово ми уметници-наивци, смо такви. Не замери на томе... 
  9. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Талични Том у Raskol se zahuktava   
    Што смо ближи крају, све смо даље од почетка!
    (Тако говори Чико, Фелипе Кајетано Лопез Мартинез и Гонзалез)
  10. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Vaistinu mudar ovaj Ava!
  11. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Талични Том у Raskol se zahuktava   
    Дубоко у планини, у једној пећини у коју се повукао након свог дугогодишњег активног манастирског живота, пошто је много тога сазнао и много тога видео, живео је потпуно сам стогодишњи Авва... 
    ...Имена му се није сећао готово нико, а због своје надалеко чувене прозорљивости и проницљивости, смиреноумља и кротости, они који су га знали називали су га Мудри Авва! Док је боравио у испосници која се налазила надомак једног надалеко чувеног манастира, поклоници који би му притицали са свих страна, а који га претходно никада нису видели, само би надомак манастира питали неког од пролазника где се налази келија чувеног Мудрог Авве и сви су показивали у правцу његове испоснице. Није било дилеме на кога су мислили они који су питали, као што такође није било дилеме ни код оних који су на питања одговарали. 
    Годинама је Мудри Авва примао људе, који су под тремом испред његове скромне колибе-испоснице пред њим износили све оно што им је притискало душу. Речи су текле као река. Мудри Авва би ћутке слушао своје госте, не правећи притом ниједан покрет, замишљен и погнут на климавој дрвеној столици. Једино је бројаница у његовој левој руци говорила људима да човек пред њима није кип. Када би гост завршио своју причу и смерно чекао да из уста Мудрог Авве потеку речи живе воде, тишина би и даље трајала. Многима је његово ћутање изгледало као вечност. Нестрпљиви да чују савете који ће им олакшати муку нервозно су гледали у Аввином правцу. Након краћег ћутања, настављајући да окреће бројаницу и не дижући поглед, Мудри Авва би почео полако да прича: 
    „Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.“ 
    И док су низ лица присутних текле сузе, Мудри Авва би поново заћутао, чиме би гостима смирено стављао до знања да је време да се повуку, и наставио би да у себи понавља речи Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног...“. Уронећи у један други свет, у једну другу реалност, Мудри Авва би скупљао снагу за нове напоре који су га очекивали. 
    У манастир су често знали да дођу и понеки благочестиви свештеници. Било је међу њима и његових исписника. И њима су били потребни савети Мудрог Авве. Неретко се дешавало да у неким новим теолошким књигама, које су писали неки нови теолошки зналци, старовремски свештеници нису могли да нађу одговоре на своја питања. Замршени говор, нејасне мисли, нови термини... и најједноставније богословље претварали су у компликовану филозофију. Ти старовремски свештеници су знали да код Мудрог Авве дођу са најсвежијим издањима књига од новопрокламованих „православних пророка“. Често су му доносили и књиге надалеко чувеног теолога Змијуласа.
    Својим избораним рукама прелиставао је Мудри Авва те књиге. Дубоко замишљен, прелазећи овлаш очима преко исписаних редова, Мудри Авва би након извесног времена одлагао књигу на страну и започињао разговор са придошлицама. Старовремски свештеници који би, дајући Авви неку од књига, постављали унапред припремљена питања, често би се чудили зашто је Авва одлажући књигу на страну почео причу о нечему што са постављеним питањима није имало никакву везу? Упињали би се да пронађу ону нит која спаја питање и тек започети одговор, и неретко у првом тренутку нису могли да је нађу. Али, после само неколико минута, када је Аввин одговор добијао обрисе, његове речи бивале су им јасније. Крај је, као и увек, био круна свега до малочас испричаног... 
    ...Прошло је много година од како је Мудри Авва своју колибу-испосницу заменио боравком у својој скровитој пећини, дубоко у планини. У манастир је силазио ретко, на велике Празнике, да присуствује празничним службама и причести се, преузме скромно следовање хране и чује по неку нову вест. Није се пуно задржавао у манастиру. Журио је да се врати у планину, у пећину. 
    Једнога дана, чувши од неког благочестивог хришћанина за Мудрога Авву, испред његове пећине обрео се један надалеко познати Патријарх, који је из пуке радозналости, хтео да упозна Авву. Мислио је да ће му селфи са Аввом побољшати пољуљану популарност у васколиком православном свету. Највећи проблем тог Патријарха била је његова умишљеност да му нема равног у православљу, и да је он, а не Христос, центар Цркве. Мудри Авва се – не показавши било какво узбуђење изненадном и ненајављеном посетом уваженог госта – смерно поклонио до земље и од Патријарха је затражио благослов. Гост и његов домаћин сели су потом испред пећине. Авва је пред Патријарха изнео скромно монашко послужење и са пажњом је слушао самохвалисаво излагање свог неочекиваног госта. Као и увек у левој Аввиној руци била је бројаница. Када је Патријарх после свог излагања – у коме су питања била проткана и неким новим теолошким открићима и закључцима – заћутавши чекао одговор, Мудри Авва је нетипично за њега одмах кренуо са причом. 
    – Истинско пастирство није администрација, него нарочита целовита, унутарња настројеност облагодаћеног људског духа, која не зависи од личних, чисто спољних способности, него од нарочитог благодатног дара који је он (свештеник) добио у Светој Тајни свештенства. 
    Какав је то дар? 
    То је дар благодатне састрадалне љубави према пастви, који условљава способност да се у себи преживљавају како невоље које доноси борба, тако и радост због духовних постигнућа своје пастве, способност да се осећају порођајни болови ради њих, као што је био случај са апостолима Павлом или Јованом. 
    Пастир, па и патријарх, као архипастир, то је човек који се сав, целим својим бићем, посветио самопожртвованом и љубављу прожетом старању за спасење душа људи који су му поверени, човек који стреми да их духовно препороди и да их заиста и неодступно води на путу достизања духовног савршенства. 
    Ако код пастира нема те састрадалне љубави према својој пастви, ако је он угасио у себи тај велики дар, уместо да га, по заповести Апостоловој, развија и разгорева, ако сав не гори оном светом ревношћу за спасење душа поверене му пастве, онда он остаје само чиновник-формалиста, и не помаже му ни лепо намештена канцеларија, ни сјајно устројена администрација: он ће изгубити своје овце, које ће се, не препознајући у њему оца који их љуби, разбежати од њега на све стране... 
    Након последњих речи Мудри Авва је за тренутак заћутао. Подигао је поглед и загледао се у свог госта. Мудри Авва је нетремице посматрао Патријарха. Као да је желео да провери да ли га гост пажљиво слуша. Не престајући да окреће бројаницу у својој руци, Мудри Авва је наставио: 
    – Сада преживљавамо тешка времена, времена каквих, чини се, још никада није било у историји хришћанства, јер је сада отворено наступило време „апостасије“ са свим својим карактеристичним обележјима. То од савременог пастира захтева нарочиту будност, пре свега над самим собом, да не би губио своје овце уместо да их спасава. 
    Сада је време превредновања вредности – рафиниране и изоштрене критике свих и свега. Ауторитети готово да се не признају. Спољни ауторитет – положаја, чина – у главама многих, можда и већине, нема више никаквог значаја. Зато греши онај пастир који воли да се у свакој прилици позива само на ауторитет свога знања и првенства, мислећи да ће тиме принудити своју паству да га слуша и да му се повинује. Данас се више него икада пре гледа не на звање, не на чин, већ на самог човека, на то какав је он, шта представља и колико одговара звању или чину који носи, може ли му се веровати или не. 
    Савремена паства данас мотри на свога пастира, не дајући му никада мира, тражећи чак и оне грехе, о којима код њега ни помена нема, или представљајући у мрачном светлу и уз преувеличавање и најмање његове стварне слабости и душевне немоћи! 
    Савремени пастир на све то мора веома да пази и о свему томе мора да води рачуна, да бди над самим собом, над својим владањем, да не би чиме саблазнио своју паству. 
    Сад је време нарочитог процвата ђаволског недуга – гордости – мајке свих греховних страсти и порока који од ње потичу: самољубља, самоуверености, увредљивости, злопамћења, осветољубивости, сујете, славољубља, хвалисавости. 
    Против тих страсти код своје пастве, пастир може успешно да се бори само онда, ако их паства не примећује код њега самог. Буде ли пастир своју сопствену гордост супротстављао гордости своје пастве, онда ће сва његова пастирска делатност да се своди на „не“. 
    Истински пастир мора да буде узор кротости и смирења за своју паству. Његовим ушима треба стално да одзвања Господња поука: научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем. Због тога он не треба да стави знак једнакости између себе и Цркве. Пастир – то није Црква, већ само служитељ Цркве, више или мање достојан, а у сопственим очима увек недостојан. Кроз историју Цркве познати пастири су нам показивали мноштво примера дивног Христовог смирења. 
    Да би стекао такво, и за себе и за своју паству спасоносно смирење, пастир треба да памти како по учењу Речи Божје пастирско служење не представља управљање у светском смислу, него управо служење. Пастир никад не сме да заборави речи Христове, изречене Његовим најближим ученицима Јакову и Јовану, синовима Заведејевим, када су они за себе молили прва места у Царству Његовом: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. 
    И црквени канони одлучно код пастира осуђују „надмено властољубље под изговором свештеног посла“. Пронађи каноне Трећег Васељенског Сабора па ћеш тамо наћи много више о томе.
    Пастир треба да позива на послушност Цркви, а не на послушност себи. Само Црква је непогрешива, а сви ми људи можемо да погрешимо и да паднемо у заблуду. Стога ваља умети часно признати своје грешке и исправљати их, што само може да допринесе јачању нашег ауторитета, уместо да себи приписујемо непогрешивост, која припада само Цркви у целини. Саблазан папизма – „Греши како и колико хоћеш, само мене признај и слушај!“ – веома је опасна за пастира и штетна за његово служење. Нарочито је опасно ако неко ко је постављен на чело Цркве почне да издаје којекаве Томосе о аутокефалности, и то не било коме, већ расколницима и самосвјатима. То је грех који чак ни мученичка крв не спира са душе таквог првојерарха.
    Запамти добро, нема ничег погубнијег за пастирску службу, него кад је пастир бескрајно снисходљив према свима, па чак и најтежим гресима своје пастве, док је истовремено безгранично строг само када је у питању један грех – непослушност према њему самом. 
    Пастир мора да буде безусловно строг и неумољив у свему ономе што се тиче вековних начела Цркве, њеног верског и моралног учења, њених свештених канона, установа и обичаја, и та строгост треба да произилази искључиво из истинске ревности за славу Божју и спасење душа своје пастве, а никако не из каквих другачијих побуда, и тим пре – не из личних интереса, или славољубља и рањене гордости. Потпуно је недопустиво позивати се на црквене каноне само тамо где наш лични ауторитет почиње да страда и где то нама лично одговара, а иначе их пренебрегавати. Нарочито је погубно за пастира, за првојерарха, да буде нечији пион у геополитичким играма, где је зарад људске славе и новца врло лако продати душу ђаволу.
    Високо мишљење пастира о себи, главна је препрека на путу његовог пастирског служења. Ако је паства чак и у ранија времена своме пастиру праштала све осим гордости, онда за савремену паству можемо да кажемо да је на појаве гордости код свога пастира нарочито осетљива, и да му не опрашта ако он жели да јој буде „управитељ“ и „заповедник“, уместо да буде отац. Управо на тој се основи појављује већина проблема у Цркви, на свим нивома, почев од најмањих парохија, до највећих и најзначајнијих Православних Цркава. 
    Друга крајње неопходна особина која се захтева од пастира да би његово служење било плодотворно – особина која се у савременом свету све ређе и ређе среће, те стога има нарочит значај – јесте смирење. 
    Нема ништа горе него кад паства код свог пастира примети раскорак између речи и дела – кад он учи једно, а сам чини друго. Сад они са нарочитом пажњом прате живот свога пастира и на основу тога изводе закључке. Још је горе када код пастира примете неискреност, лицемерје, дволичност: кад он нешто говори не зато што сам верује у то, него зато што налази да је у датом тренутку за њега корисно да говори управо тако, а не другачије, сходно некаквим чисто личним, егоистичким погледима, подилазећи онима који га слушају, или, када једнима говори једно, а другима нешто сасвим друго, чак супротно. 
    Пастир нарочито нарушава свој углед у очима пастве, и то често бесповратно и безнадежно, када жели да угоди онима који су силни и славни и богати у овом свету, када им ласка у нади да ће нешто да добију од њих, или када има од њих неку корист. Ако се код пастве појави само и сенка таквог подозрења, које је чак можда и недовољно основано, она то никада не заборавља. Ето због чега и пастир у том погледу мора да буде нарочито предострожан и да се чува да за такво подозрење не даје повода. 
    Наше време, када се углавном никоме не верује, од пастира захтеве нарочиту искреност, честитост, отвореност, без сенке било каквог лукавства, лицемерја или ласкања и човекоугађања. 
    „Пастирско прилагођавање“ о коме говори св. ап. Павле у својој Првој посланици Коринћанима: свима сам био све, да како год неке спасем, не треба да иде тако далеко да снижава саме принципе наше вере. Пастир не сме да се прилагођава ниском моралним захтевима савременог живота, него напротив – треба да се труди да тај живот подигне на ону висину коју проповеда Евађеље и коју захтева Црква. Безгранично снисхођење према гресима и безакоњима своје пастве – из човекоугађања, или из бојазни за губитак своје популарности, или из било ког другог разлога – није допустиво: истинском пастиру не доликује данас толико хваљена „еластичност“. Пастир није дипломата, него служитељ Истине. За здраву хришћанску свест потпуно је неприхватљива језуитска лукавост, њој у Православљу нама места. 
    Нарочито је погубан данас иначе чест снисходљив однос према отвореним гресима против морала: назаконитом заједничком животу, разводима који се сада нажалост дају врло лако, што све води разарању породичног живота. Не мање погубна је равнодушност пастира према женској моди која је данас постала сасвим непристојна, према забавама које су недостојне имена хришћанина, па то још често и недељом, о празницима и у дане постова. 
    Но ако је за пастира недопустиво човекоугађање у било ком облику, и гажење црквених правила у име угађања људима, он треба да се клони и супротне крајности – занемаривања оних „малих“, оних које Господ назива најмањом браћом својом, оних од којих не очекујемо ништа за себе лично, не рачунамо да ћемо ишта да добијемо. Презир и одношење „са висине“ према својој пастви, каква год да је она, није допустиво. Такво занемаривање, презир и однос са висине није својствено православљу, а тако се примило у западној цркви, у којој духовништво представља један виши, привилеговани слој у поређењу са „нижим“ слојем – паством. 
    Таква латинска концепција противна је духу истинског Православља. Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, то јест сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери својих Отаца. Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправна и безгласна гомила, народски речено „раја“, него су врло често подизали свој глас против јеретика, онда када је за то било потребе... 
    Начинивши малу паузу, не гледајући у Патријарха који га је нетремице слушао, Мудри Авва је наставио: 
    – Доћи ће време када ће се у Цркви појавити нова учења. Као некада давно, када је у Рају змија дошапнула Еви да куша плодове са дрвета Познања добра и зла, тако ће се у Цркви појавити нови змијоносци. Ново учење од стране једног дела Цркве и биће прозвано змијологијом. Појавиће се пастири који ће заговарати да им нико није раван, да су они Богом дани да управљају Црквом Христовом на земљи, да им се сви морају повиновати. Од таквих пастира, таквих првојерарха, бежи главом без обзира. Ако они кажу да је нешто ”црно”, знај да је то нешто у ствари ”бело”. Ако кажу ће бити неутрални по неком питању, знај да једва чекају да учине неко зло. Ако кажу да се противе расколу, буди сигуран да ће га први правити. 
    Мудри Авва је у том тренутку престао да прича. Тишина се увукла у празан простор и невидљиво га прекрила. Патријарх је нетремице гледао у Мудрог Авву, чији је, пак, поглед био уперен у земљу испред његових ногу. Поглед му се задржао на бројаници коју је Мудри Авва и даље окретао. Ћутали су тако неколико минута. 
    – Чиме пастир на најбољи начин може да се припреми за времена која долазе, да би био на висини задатка? – било је питање које је Пастир тихо поставио Мудром Авви. 
    – Молитвом, постојаном молитвом! – узвратио је Авва. 
    – Има ли још нешто што би ми користило...? – наставио је Патријарх. 
    И даље гледајући у земљу испред својих ногу Мудри Авва је смирено продужио: 
    – Ово што ћу ти рећи потруди се да не заборавиш! Никако, али баш никако, не дозволи да те поједини светски моћници обрлате дајући ти којекакве грантове. Нарочито се чувај финансијске помоћи која долази од америчких политичара. Код њих ништа нема џабе. Скупо ће те коштати ако уђеш у њихово коло. 
    Пази се добро да ти новац не понуде ни поједини политичари из Украјине. Ти би и рођену мајку продали за власт и моћ. А ако те, којим случајем, посете политичари из једне земље која ће се на крају звати Северна Македонија, и ако те буду залуђивли неком причом о аутокефалности, љубазно их прими и још љубазније их испрати. Не обећавај им ништа, још мање им веруј да те поштују и да ти се диве. Ако се питаш, зашто, одговорићу ти просто. Они су као мађионичари. У један џеп ти стављају новац, из другог ти новац ваде. Њих као да је правио Тута-Бугарин.
    Немој да те народ запамти по градњи дворова, још мање да останеш у сећању као неко ко је градио расколе. Биће боље ако те памте по врлиноградњи. То је памћење које никада не престаје. 
    Не цени оне свештенике и епископе који ће ти ласкати. Према њиховом ласкању увек буди обазрив. Оне свештенике и епископе који ће ти, вођени Духом Светим, указивати на грешке и слабости гледај са смирењем. 
    – То је све?
    – Да, немам више шта да додам – биле су последње Аввине речи пре него што је утонуо у тишину. 
    Патријарх, задивљен оним што је чуо, захвали се Мудром Авви, не чекајући притом да Авва од њега још једном узме благослов, и сав срећан врати се у свој двор. 
    После десет година, тачно на Аввин имендан, снужден и оронуо, Епископ је поново био код њега. 
    – Премудри Авво – обрати му се дрхтавим гласом – изгледа да сам негде погрешио јер ми се десило све обрнуто од онога што је требало. Казуј шта сад да радим! – готово завапи Патријарх и паде пред његова колена. 
    Мудри Авва се опет замисли и након краћег времена, овог пута гледајући негде у даљину, мирно му саопшти: 
    – Изгледа да је за тебе најбоље када би се повукао у неку планину, у затворништво. Не би био ни први ни последњи патријарх који је то учинио...
    – И то ти је сва мудрост? – запањи се Патријарх. 
    – То – признаде старац и узе да нешто поспрема по пећини. 
    Када је коначно дошао себи, Патријарх се од њега растану без поздрава. Потпуно се, међутим, смирио тек када се поново вратио у свој патријаршијски двор. Сећајући се још једном Аввиних речи, тада се зарече: „Никада више за савет нећу питати оне којима се не допада мој најдражи теолог - Змијулас!“.
    Непознати аутор
  12. Оплаках :))
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Vladan :::. у Raskol se zahuktava   
    Кхм... ехм... ја....ехм...
  13. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Просечан србенда у Raskol se zahuktava   
    Одма ми био банован
  14. Волим
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Trifke у Raskol se zahuktava   
    ‚Ma ima još crnjih stvari. Pogledaj ovo: Gal 1:8 Ali ako i mi, ili andjeo s neba javi vam jevandjelje drugačije nego što vam javismo, proklet da bude!
    Gal 1:9 Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevandjelje drugačije nego što primiste, proklet da bude!
    I zašto ovo apostol Pavle kaže? Zato što su ustvrdili da je pored oslanjanja na milost Božju potrebno i držati zakon da bi se spasili. Pa 90% ljudi bi danas rekli da je to sasvimu redu reći i praktikovati. A ono, gle, apostol Pavle proklinje zbog toga. 
    Zamisli da nekome padne na pamet da proklinje Barta zbog onoga što radi? 
  15. Оплаках :))
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Vladan :::. у Raskol se zahuktava   
    Ето... цариници и фарисеји да пишу а ми теолошка сиротиња ништа... 
  16. Оплаках :))
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Milan Nikolic у Raskol se zahuktava   
    Схватио сам решење овог форума. Поруке треба да се наплаћују по један динар.
  17. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Вилер Текс у Raskol se zahuktava   
    Проблем је само у томе што ове "параноја у Лас Вегасу" приче добијају на снази када иза њих стане усташко и свеопште србомрзачка медијска машина. И то озбиљан проблем.
  18. Оплаках :))
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Vladan :::. у Raskol se zahuktava   
    А па онда мораш да кажеш чаробну реч: јазбина!
  19. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Вукашин у Raskol se zahuktava   
    Ja to vise da bi neko od nadleznih malo usmerio tok teme : ) 
  20. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Ромејац у Raskol se zahuktava   
    @RYLAH то је та прича...
    Срби су у ствари хрвати који су продали веру за вечеру... 
  21. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Vladan :::. у Raskol se zahuktava   
    Не само то брате Трифке неко и сам Син Божији разбојничком пећином (=јазбином) назива, ни мање ни више, него Дом Оца свога и то због ондашњих ситних продаваца и дилера.
    А за обичну канцеларију ових њихових савременика (расколника, неопаписта, дилера симонијом на велико, продаваца аутокефалија, дијецеза, парохија, томоса и термоса) не би требало да кажемо да је (разбојничка) јазбина.
    А зашто? Да би тренирали финоћу све певајући Св. Сави док ови поткопавају СПЦ коју је он направио.
  22. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Vladan :::. у Raskol se zahuktava   
    Па не мислиш ваљда да се ова тема случајно затрпава?
  23. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Андреј је дао отпуст Слађану за Арсенија. Нема у СПЦ апстрактних отпуста. Не скачи човеку више по кичми!   
  24. Хахаха
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Justin Waters у Raskol se zahuktava   
    Možda ovo? 
    Nemanjići su potomci hrvatske kraljevske dinastije Trpimirovića, a Ana Nemanjić žena Stefana Nemanje je kćer hrvatskoga velikaša iz Bosne bana Borića | HOP
    WWW.HOP.COM.HR Nemanjići su potomci hrvatske kraljevske dinastije Trpimirovića iz...  
  25. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Било би добро да кад наведеш неко дело и да га прочиташ. Михајло је имао краљевско достојанство, а Ивана, чији сам доктора читао, а и цитирао понегде пише: "Неспорно је да је Михаило носио краљевку титулу која је била призната на Западу и која је допринела стварању појма Дукљанско краљевтво чију су традицију истицали како животописци првих Немањића, тако и појединци који су желели да тиме истакну свој положај и самосталност.454 Ипак, у византијским изворима је Михаило забележен само као архиг са дворским достојанством протоспатара, које је добио од византијског цара Константина IX Мономаха око 1052. год.455 Добијање краљевске круне из Рима, сигурно пре 1078. г. уследило је вероватно након неуспешног устанка Ђорђа Војтеха против Византије 1072. г. где је неславно учешће узео и Михаилов син Конастантин Бодин".
    - Помињање 2 српске области не значи да су постојале само 2, него сам их навео због антагонизма, а у нади да нећу имати ограничене читаоце као што си ти. Добро ти одговори Лог, а сулудо би било да наводим све живо и границе сваке од тих области. 
  • Креирај ново...