Jump to content

farisejski.bukvojed

Члан
  • Content Count

    1062
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Reputation Activity

  1. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed reacted to Zoran Đurović for a Странице, Зоран Ђуровић: Куросава међ' српским владикама   
    Зоран Ђуровић: Куросава међ' српским владикама
     
    Акира Куросава је пре дуплих изештаја са саборâ наше помесне Цркве направио ремек-дело Рашомон,  где сваки од протагониста прича своју причу и свака од њих се разликује. Свако прича причу онако како је сам доживео тај исти догађај, желећи тиме да оног другог увери у истину коју говори. На званични извештај са мајског Сабора СПЦ текуће године, појави се и друго приопћење, које је први потписао митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Сада смо добили и два извештаја са седнице Епископског Савета СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, одржане у Чикагу, 7. децембра 2019. Привешћу оба извештаја. Први је мој превод текста који су писали епископи Лонгин и Максим (за њих је званични језик енглески, па се не труде да нам дају текст на српском; оригинал овде), а други је епископа Митрофана (овде).
     
    1) САОПШТЕЊЕ ЦЕНТРАЛНОГ ЦРКВЕНОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЕВЕРНОЈ, СРЕДЊОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ
     
    Централни Савет Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци, који представља свих пет српских православних епархија на овим територијама, састао се у катедрали Светог Васкрсења у Чикагу 6-7, децембра 2019. Наш састанак је почео Светом Литургијом коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ Кирило Буенос Аирески и Јужне и Централне Америке. Тиме смо поново потврдили наше јединство у Христу и са пуноћом Српске Православне Цркве.
    Савет је размотрио и одлучио о многим питањима важним за живот и функционисање наше Свете Цркве.
    Савет је био извештен од наших епископа да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одредио да се укину одређене одлуке Црквеног Сабора одржаног у јулу, а које се тичу територијалног ограничења садашњег устројства, и да се Црквени Сабор који би укључивао свих пет епархија сазове почетком следеће године. Наши епископи су известили Савет да ће Епископски Савет извршити све директиве Синода. Централни Савет је примио ове информације и чека сазивање Сабора од стране Епископског Савета за 29. фебруар.
    Одлучујући о буџету Централне Цркве за наредну годину, Савет је поновио своју финансијску и моралну подршку раду Теолошке школе Свети Сава, смештене у манастиру Нова Грачаница. Од наших епископа се тражило да именују Веће Поверења које ће сарађивати са нашим епископима, дајући препоруке за побољшање и развој школе.
    Црквени спољни правни савет САД-а одржао је презентацију у вези савета који су дали 2017., који се тиче корпоративне структуре за епархију и преименовања и понудио је низ опција и препорука за осигурање поштовања свих законских захтева. Оне су узете у брижљиво разматрање.
    Централни Савет је са великом забринутошћу констатовао постојање концентрисаних напада на наше епископе, и преко њих на нашу Свету Цркву, који су вођени на интернету и путем друштвених медија. Знамо да су напади, који приписују нечасне мотиве и проблематичне правне методе нашим епископима, у ствари лажни и сасвим неутемељени. Савет даје наново пуну подршку и поверење нашим епископима и целокупном Епископском Савету, и тражи од наших верника да те нападе одбаце као лажи, као што то они и јесу.
    Чикаго, 7. децембра 2019
     
    За време овог светог Божићног Поста молимо се за Његову Светост, нашег Патријарха Иринеја, за јерархију, свештенство, монаштво и све вернике Српске Православне Цркве, као и за снагу и благодат од Новорођеног Спаситеља да наставе светим путем Св. Саве.

     
    2) ЕПИСКОПСКИ САВЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЕВЕРНОЈ, СРЕДЊОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ
     
    6. децембра/23. новембра 2019. године
    У Чикагу
     
    Свој богоданој Црквеној пуноћи Српског православног Народа у Северној, Средњој и Јужној Америци
    По благодати и дару Светога и Животворнога Духа, чувајући благообразност и свештени поредак (1Кор 14,40) Цркве Христове, а на основу одлуке Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године), и у духу налога Епископског савета (Еп.сав. Бр. 11 од 5. децембра 2019. године), Епископи чланови Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку имају част да саопште да усвајају одлуку Светог Архијерејског Синода која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“ (Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године).
    Сложивши се са овом одлуком Светог Архијерејског Синода, Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, саопштава да је нашој Светосавској Цркви јединство важније од свега другог те сазива ванредни Црквени сабор за 29. фебруар 2020. године у Клирвотеру, Флорида, који ће извршити одлуку Светог Архијерејског Синода.
    Тако је оно што је зависило од богољубивих епископа учињено, а преостало се односи на вас да пројавите сложну и сагласну љубав према Господу, чиме ће се пројавити и ваша искрена љубав према нашој Светосавској Цркви.
    Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци
     
    ОСВРТ НА РАЗЛИЧИТЕ ИЗВЕШТАЈЕ
     
    Ваља најпре приметити да је Митрофанов извештај ранији (6. дец.), док је Лонгин-Максим каснији (7. дец.). Испада да Л-М коригују Митрофанов извештај, односно да је Митр. независан. Митр. је лојалан Синоду, док у Л-М имамо муљање. Л-М вели: „Савет је био извештен од наших епископа да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одредио да се укину одређене одлуке (certain decisions) Црквеног Сабора одржаног у јулу“. У Митр. се јасно понавља синодска одлука: „Ставити ван снаге све одлуке“.   
    Сасвим је јасно да је Л-М за америчку публику и да покушава да релативизује речено од Синода. Синод је тражио још 25. септ. да се сазове ванредни Сабор, док је Лонгин то одбио 19 нов. сазивајући само састанак Епископског Савета за Северну, Средњу и Јужну Америку, а за 6. и 7. децембар састанак Централног Црквеног Савета. Синод на то пролонгирање (није игра речи) понавља захтев за Сабором 25. нов. не пристајући на Лонгинове игре без граница.
    Иначе, Лонгин и Максим су сво време дезинформисали црквену јавност да није било никаквих промена, да за све имају покриће и сагласност Сабора и Синода СПЦ, а сада су спиновали преко несвесних борбаша за неверу да су имали ту сагласност, и објављено је несрећно срочено (да се благо изразим, јер смо имали и случај позивног писма Јустина Жичког које је Патријарх – верујући у здраву памет српског епископа – потписао, за позив на прославу рукоположења Светог Саве) писмо еп. Јована шумадијског (овде). Но ни из тог несрећног писма не произилази оно што се десило на терену, а то је да су променили име још пре две године. Зашто? С чијим допуштењем? Из ког разлога? Питао се неко: „Ко је крив што је Устав 'усвојен' без дозволе Сабора и Синода у Бг? Ко је крив што се у Уству не помиње Спц и Патријарх у Београду? Шта тачно значи Максимово саопштење да ће он да саслужује са свима са којима је до сада саслуживао, без обзира на став Сабора у Београду? Да ли то значи ако Спц прекине општење са турским патријархом Вартоломејем да се то не односи на Максима?“.
    Из Л-М не знамо ни да ли је Сабор на крају сазван! „Централни Савет је примио ове информације и чека сазивање Сабора од стране Епископског Савета за 29. фебруар (The Central Council received this information and awaits the calling of the Sabor by the Episcopal Council for February 29)“. Ово је врхунац апсурда, јер исти Савет од себе очекује да се посаветује сам са собом, а онда да донесе одлуку о седници о саветовању и тако у круг. Савет се већ био састао и могли су да донесу одлуку, а не да пишу ове бесмислице. Код Митр. је све јасно: „Епископски савет... саопштава да је нашој Светосавској Цркви јединство важније од свега другог те сазива ванредни Црквени сабор за 29. фебруар 2020. године у Клирвотеру, Флорида, који ће извршити одлуку Светог Архијерејског Синода“. Питање је да ли је то Митрофанова „истина“? Знамо да је било свађе између њега и Лонгина. Подсећам на дуплу игру Лонгина и Иринеја, јер Лонгин у свом акту вели: „На тим састанцима [о којима сада пишем] ће се приступити извршењу одлука Светог Архијерејског Синода“. Иринеј: „Седнице поменутих тела су сазване ради имплеметација одлукâ Светог Архијерејског Синода“.
    Зашто одлуке већ нису донешене, јер ни претходне нису донешене на Сабору? Неко вели, да би се Сабор поставио као ауторитет и да би се обнародовало шта су пучисти урадили. Наиме, и сами пучисти су своје потезе правдали потврдом сабора који су летос држали, али тада није било никаквог гласања о овим одлукама.
    Пучисти су гледали да на сваки начин не дође до Сабора, правдајући то великим трошковима, а у бази прилепљујући те трошкове Синоду и окрећући тако делегате против истог. Сабор су сазвали (ако јесу) за 29. феб., што је последњи дан пред истек рока који им је Синод дао, а то је 1. март. Не постоји никакав позитиван рационалан разлог за тај датум, него показује само како се спрдају са Синодом. Очекују да ће до тада врбовати још неке истомишљенике, а у ствари се надају пропасти Сабора, јер ће људи одбити да дођу. Наиме, тада је Long Weekend и људи ће ићи другде или бити у кругу породице, а почиње и пост. Даље, Сабор је сазван у Клирвотеру, Флорида, што је далеко од Чикага где је концентрација Срба и трошкови које чланови морају да сносе су огромни. Такође се састанак планира у цркви где је била промоција књиге Гејл Волшек, заступнице дарвинизма и геј права, а Максим је био организатор тога. Он јој је и публиковао књигу, а надам се да је Атанасије Јевтић добио потписан примерак.
    Никакву одговорност за датум и место немају Митрофан и Кирило. Они су мањина. Јако ружна епизода је била ругање Максимово на рачун Кирила коме су (његовој епархији) САД епархије дужне да дотирају одређену суму, што је још у Амфилохијево време било установљено. То је мисионарска епархија, али се зна да сит гладноме не верује, мада може да му се и не руга барем. Максиму је пак битно да иде наоколо и да се хвали како је још увек професор на ПБФ...
    Сасвим су гратис жалопојке Л-М, али и Добријевића (овде), како их неки злонамерници гоне по медијима и друштвеним мрежама, јер су они дужни да објасне и зашто их „гони зли“ Синод и зашто им је поништио све одлуке. Г. Давид је рекао владикама да „хоћете да нас завадите са Синодом и са СПЦ“. И то је тачно. Американци су мајстори у замени теза. Већ годинамо бивамо бомбардовани спиновима и лажима који су финансирани из ових кругова, а бачка епархија доби и спор против Блица (овде), мада то може да изгледа као Пирова победа, али је битна као зарез на стаблу дрвета.
    Највећи проблем овде је прегистрација коју је тројац извршио, тако да су власништва црквеношколских парохија и других тела постала епархијска, и регистрована су као The one person corporation, што значи да могу да пређу код кога им драго. Добар текст о томе написа Каргановић (овде).
    Патријарх Вартоломеј у мају долази у САД. Да ли ће српске владике из САД доћи на мајски Сабор у Београд?
     
    Зоран Ђуровић
    Рим, 10.12.2019
  2. Свиђа ми се
    farisejski.bukvojed reacted to Логос for a Странице, Протопрезвитер-ставрофор проф. др Радомир Поповић: Ангажована теологија Цариградске патријаршије   
    У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. 

    – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења.
    Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом.
    Искушења дијаспоре
    Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо.
    На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго).
    Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе.
    У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље).
    Одговори и недоумице
    У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет.
    Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још.
    Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. 
    Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка.
    Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла.
    Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано.
    Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179).
    Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије).
    Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији.
    Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве.
    Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће.
     
    Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Не свиђа ми се
    farisejski.bukvojed reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Игуман Петар (Драгојловић): Не судимо неопрезно Патријарху Цариградском   
    Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима.

    отац Петар (Драгојловић)
    Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој.
    Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави.
    Игуман Петар (Драгојловић)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...