Лубеница

Свакако свака част бре! Лепота торте и јесте у дизјану

Лелооооо? Ти правилаааа?

Битка за Кошаре почела је 30. септембра 1998. Када се догодио први напад на ВЈ, где је погинуло 5 бораца, а двоје рањено.

Догодине у Призрену Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна – где је наших гробова као у пољу божура, немих сведока свих векова силних подвига јунака који радије су страдали на ногама? Зар су плодну земљу нахранили они костима да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима? Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола, да би ме због неправде сама душа заболела? У овој борби не вреде ни авиони, вреде уџбеници школски у којима јасно стоји: ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар, које наслеђе је част вечна а шта је срамота. Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара, докле генерација нова на њему стасава. Изгубљено није никад оно што је свето. У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко. Мој компас је твој корен, у грудима срце моје. Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет. И ко лађе од папира, које броде лажи морем, у суштини само тонем… Стално питате ви мене шта ми значи Косово. Није вам јасно? Објаснићу вам поново: Косово је семе из којег сам ја поник’о, извор и корито из ког је народ потеко. Кажу нам зли језици да Косово је пропало. Неверни и слаби кажу Косово је готово. А ја вам свима кажем само Косово је отето, рушено и спаљено од душманина проклетог. Чудно вам што градско дете нема неке друге теме јер сад је такво време – свако гледа само себе. Живимо без вере, без наде и без жеље. Зидамо куле а заборављамо темељ. Јер народ без порекла то је пресушена река. Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека. Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ. Јер у нама и даље живи предсказање – Косовски завет који трајаће занавек. Зато учимо децу да знају праву истину. И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“ А ја молим се, огњишту свом да вратим се. Душа тебе цјелива, земљо света од Неба купљена. Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена, Орао си мога неба ал’ крила су ти сломљена. Моја горка суза, у мојим грудима празнина, срце отаџбине моје, моје личности суштина… У пољу божури никли, из крви јунака без страха. На месту где се моја земља уздиже до неба, показао нам владар за шта ваља да се страда. За Космет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом. Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао – гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало. Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци. Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући. И још бране ми да не смем да гледам моје фреске јер ће за час да ме сете на поносне нам претке, да не чујем никада песму Дечанских монаха, у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага. Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан, Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби. Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође. Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално, да јунаку би се, сутра, Србин дете звало. Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта ал’ за отаџбину гине. Космет вечно земља наша! А ја молим се, огњишту свом да вратим се. Душа тебе цјелива, земљо света од Неба купљена. Божури да нам васкрсну славу, догодине у Призрену. Београдски синдикат и Етно група „Траг“ – Догодине у Призрену

Покажи ми твоје Косово и Метохију... Могу! О твом Косову и Метохији, можда и више неголи о „мом“… Извини, ал моје није! Никад крочио доле, ништа ме не везује за њега, баш ништа не осећам према њему… Крочио си, јашта да јеси, али не знаш! Пре првог корака- на Косову и Метохији си већ проходао. Пре првог удаха доле си продисао… Пре неголи си отворио очи погледом ти се већ преливала зора над Призреном… Не лупетај, бре! Дај, спусти се на земљу и батали то епско нарицање! Моје није, баш ништа немам тамо! Све ти је тамо, веруј! Све што ти не треба овде ти је, на дохват руке, а једино што ти истински треба на Косову и Метохији је, на дохват душе. Све чега се овде дохватиш крто је и јалово, а све што тамо и не додирнеш твоје је довека! Моје је, друже, оно што сам створио с десет прстију а не оно што и не знам тачно где је?! Видиш, о томе и говорим- за све што си стварао требало ти је десет прстију, а све што одвајкада и занавек имаш сабрано је у три спојена прста! Што си са десет саградио појешће године, пролазност, немар, а кад спојиш та три прста ухватиш се за сам корен, вечност… Нема јачег сидришта од та три благо спојена прста… Види, с три прста могу евентуално да држим балон да не одлети, а и то је питање… Тачно! Али и да одлети куда ће?! На земљу да пукне у ништавности или у небо, у недоглед, међу облаке..? Значи, све што има везе с Косовом и Метохијом је некакав мит, нешто небеско, нешто као узвишено, нигде реалности? Да, јер реалност и јесте саздана од небеског, узвишеног, копренастог ко тамјаниште… Живот је радост уколико се не плашиш краја, а док живиш преплашен од пролазности трајања то је само бекство од живота у нешто што лажно називаш живљењем. И, значи, ако сам залуђен Косовом живећу колко ми се хоће?! Мантрам- то је света српска земља и завршена ствар, живим 1000 година?! Не, ако си залуђен глупошћу живећеш и дуже него што би хтео, јер глупост је проклетство вечног живота, а Косово и Метохија јеста света земља јер живот је трептај у којем се радујеш васкрсењу. Где се смрти не плашиш- смрт не постоји. Не плашим се ја смрти, страх ме је да нећу стићи све за живота што сам… Станеш пред Грачаницу, Дечане, пећку светињу, Будисавце, Богородицу Љевишку, Арангеле, Самодрежу…пред спаљене и затрављене светиње и схватиш- баш све си стигао за живота што си наумио! Све што си желео да оставиш за собом стане у једну воштаницу. Све што си намерио да саздаш већ је саздано- на који год камен да спустиш руку твој је, ти си га ту узидао… И ти заиста може тако да живиш? Деци ћеш оставити наук да је за живот довољно не одрицати се Косова и имаће све што им треба?! Не наук, друже, већ завет да ће у животу имати колико им треба уколико душом буду могле да завате више него рукама. Руке могу да понесу више него што нам треба, душа је ведро које прими таман колико смо жедни. Косово и Метохија је, пријатељу, мера нашег ведра… Добро, све и да је тако- како да се држимо нечега што нам је отето, што је све мање наше?! Можемо ли да дохватимо небо, човече?! Јел због тога мање наше?! Одричемо ли га се кад је облачно или верујем у ведрије дане?! Могу да нам сатиру ливаде у откосе али не могу косама да сатру корење. Могу да га желе али не могу да га имају. Могу да га имају само кад ми престанемо да га желимо, а престанемо ли проклећемо потомке да немају где да проходају, продишу, прогледају… Јаоооо… Превише о „мом“ Косову и Метохији, а?! Ево, реци ми где је твоје па ћемо о њему? Само ми покажи где ти се то на три прста свију векови прошли и будући, где ти се иконе радују, где једна воштаница осветли читаво небо, где видиш пут и кад га реке, папратишта, вртаче, пламенови прогутају..? Покажи ми твоју заветну светињу, али се немој зачудити откуд „моји“ Дечани на њој? Поведи кроз трње, али не питај откуд Самодрежа ту?! Загази реку крај куће и не питај откад то Дрим тече крај ње..? Хммммм… Михаило Меденица извор: https://dvaujedan.wordpress.com/2019/04/05/покажи-ми-твоје-косово-и-метохију/

У политичким манипулацијама и интересним обрачунима са Бошком Обрадовићем, Жељко Митровић је успео да увреди све "небеограђане". Глава боли од разних препуцавања, боли и од ових што владају као да им тата преписао тапију и од "Двери" и Обрадовића и од свих који људе на улицама аутоматски повезују са било којом килавом политичком опцијом. "Још од времена Џоа Багеристе,ови и други чачански дјилкоши стално би да газе Београдјане!Више не праве питање да ли је у питању багер,булдожер или камион.Марш бре сељачине из нашег града!СРБИЈА ФАШИСТИМА НИКАДА УЛТИМАТУМЕ НИЈЕ ПРИХВАТАЛА!П.С.Ми Београд почистисмо,Чачани а ви?", пише Митровић на Тwиттеру. Врло брзо је добио одговор какав заслужује. "Урбаном БеограЏанину, Жељку Митровићу, У нади да ћете разумети језик нас, сељака, који не само да смо погазили већ и преорали Ваш Београд, шаљем дубоко извињење. За све сте у праву. Ако се осврнем у прошлост, мајор Драгутин Гавриловић, чувеним говором нахушкао је војнике да изгину при одбрани Вашег Београда, а у тој лудости да удари на далеко јаче Аустријске јединице и сам је тешко рањен. Не разумем зашто је узурпирао Ваш град чак из тог маленог, сељачког Чачка. Фашисти са Западне Мораве су, да Вас подсетим и Ратко Митровић, Филип Филиповић, Драгиша Мишовић, Раденко Мандић, а Милош Минић се дрзнуо да стане и на чело престонице, као градоначелник. Не знам колико волите поезију, али обавезно сакријте од деце дела Бранка В.Радичевића и Владислава Петковића Диса. Овај потоњи је такве попут Вас, опевао у поеми "Наши дани". Не, немојте се срамити указаном чашћу, то је ипак невешто писало једно неуко сељаче пре готово 100 година. Извините и за сав примитивизам којима су Пуриша Ђорђевић и Радмила Бакочевић бојили ваш бели град, а Вама је ипак највише бео, ако ме разумете… Жао ми је што глумци попут Соње Савић, Миодрага Радовановића – Мргуда и Димитрија Илића нису оставили трага у кинематографији колико Ваше Курсаџије. Не знам да ли у сијасету Вашег медијског царства постоји и н-ти канал Пинк спорт, али се кладим да сте чули о пореклу и неуспелим каријерама Драгана Кићановића, Радмила Мишовића, Уроша Трипковића, Жељка Обрадовића, Владе Јовановића… Као рокер, шта сте и могли научити од ђилкоша са Мораве, Боре Чорбе. Свакако није ни дорастао дубокоумним сингловима чији сте Ви власник - "Причај ми гадости" и "Мајмуне" . Као врсног бас гитаристу зашто би Вас занимао начин на који неки тамо провинцијски, Јими Хендриx, музиком виртузно преноси емоције. Ипак, ваљало би се поклонити његовом величанству, Радомиру Михајловићу Точку. Браћи Теофиловић такође. Знате, једном сте нас баш уплашили. Говорили сте да су Вас тровали свастика и зет, мада више сумњам на Амиџића због оних гадости којима кажњава скоро скроз голе госте, али никад довољно огољене за нацију гладну туђег веша. Чистог или прљавог, свеједно. Надам се да Ваша фамилија није прибегла најсуровијој методи – излагању реалитy садржају дуже од 15 минута или пак музици коју форсирате. Ми смо већ контаминирани ружичастим смећем, јер могуће да као сељаци и не разумемо квалитет којим нас обасипате и сав тај ушмркани гламур. Или нас, пак доживљавате као фамилију, где се љубав изражава тровањем. Како видим, Ваша ружичаста деца, високофреквентних тонова и тих тако модерних ђанизованих имена су стасала за Арену, да лавовски бране нови талас урбанизације Београда који су Вам сељани попут Мирослава Илића, Добривоја Топаловића, Милана Бабића годинама урушавали. Заиста сам згранута чињеницом да се чак и ђилкошкиња, Вера Матовић, осмелила да купи вишемилионску вилу у Вашем комшилуку, а са собом усели и дела Саве Шумановића, Уроша Предића и Паје Јовановића. С правом се љутите што дишете исти ваздух, Дедињски! Бити Београђанин је стање ума, а тад ми се некако увек прикаже Ваша слика како величанствено, заувек масне косе, диригујете Дверима испред здања Пинк империје. Покојни Триван се и помало љубоморно, реторички питао: "Зашто неко мисли да је бољи од других само зато што је имао "срећу" да његовој мајци пукне водењак на координатама неке од београдских општина?” ПОГЛЕДАЈТЕ И (НЕ)РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИ: Сви смо ми дођоши, само су неки и будале Не знам за водењак Ваше мајке, али верујем, да се већина Ваших суграђана поноси скупином академика, интелектуалаца и експерата које сте окупили у идиличном санаторијуму локалитета Шимановци. Ту сте прибавили, њима за љубав, много уметничких дела из читавог света. Надам се да нисте ентеријер оскрнавили и сликама Надежде Петровић, јер та провинцијалка је живот изгубила као добровољна болничарка на фронту, уместо да се држала четкице и штафелаја…Ни сама не знам зашто јој је Иван Мештровић, у знак велике части и пријатељства, излио бисту која данас краси плато испред Гимназије. Можда се чудите, али ђилкоши имају и школе, а ова је баш толико стара, да је чак основана и две године пре Прве Београдске. Питате нас да ли смо очистили наше село, па смо збуњени да ли да избришемо и историјске чињенице. Рођени брат Стефана Немање, Страцимир, још у 12-ом веку, подигао је краљевски манастир, данашњу цркву Св. Вазнесења Господњег. Четврта у рангу српских Богомоља, подигнута као владарска задужбина још пре Хиландара, Жиче и Студенице, три пута је кроз историју претварана у џамију, али су је мештани враћали православним коренима. О том пркосу Вам причам, сазданом чак и у највећем фикусу на Балкану, незваничном симболу Чачка који већ 48 година неустрашиво и храбро одолева зубу времена. Ако сте неким случајем религиозни, молите Бога да Патријарх српски Иринеј не помисли да је и он дошао да гази Ваш град. И један пријатељски савет, немојте се замерати Шумадији, јер као што је Синиша Ковачевић негде написао "Вода којом се гаси Милановац, Крагујевац и Чачак, неким чудом се претвара у бензин. Питајте Турке, Аустријанце, Немце.." ПОГЛЕДАЈТЕ И Смрт Београда у неколико слика и уз помоћ булдожера Мада, да вам за крај нешто објасним. Те несретне 2000-е, Џо, није багером газио Београђане, већ систем у коме сте Ви били кандидат за посланика на листи СПС-ЈУЛ. Један момак, коме сте Ви отац, није правио разлику међу светлима на семафору, нити се питао да ли да заустави свој пребрзи џип, али јесте прегазио 17-огодишњу Андреу Бојанић, и замислите чуда, није био у затвору. Нека деца ових дана јесу, јер су одбила да газе свој образ и достојанство. Деветнаест година касније, опет један Чачанин, предводи Београђане против Ваше БеограЏОВАНије. Градови метрополе или они који претендују да то постану су уникатни по енергији људи који њима циркулишу и хендикепу да своје становнике пребрајају по географској ширини пуцања водењака њихових мајки. Београд је далеко од перфектног града, али га у тој несавршености савршено обожавам. Али, ако сте Београд Ви, Ваш систем вредности и Ваша телевизија, још поносније ћу истицати да сам сељанка из Чачка, тврдог акцента и још поносније удата за Београђанина, који оно што није могао да бира, не износи као свој људски квалитет. Уосталом, ни Ваш син није могао да бира тату, нити начин одгоја. Бирао је можда само модел БМW-а." Извор: https://noizz.rs/kontra/pismo-urbanom-beogradzaninu-zeljku-mitrovicu/h5ce40x?fbclid=IwAR2p0BHVlL0UlldwFd2aJDZfGpRA51gwUE2fniKlJWKK3I2INm2cZE7Fch8

Са Овчара и Каблара песма стара Дакле са Овчара

D68801A0-9EEC-4205-BB80-A00D6B57D5AE.mov

И није баш, тужно/прелепо Ваљевска Гачаница