Stavra 1989

Хлеб, крув, лебац, погача, колач... Већина нас не може да замисли дан без ове намирнице. Али има оних који се против ње боре. У Србији се појавио нови духовно-гастрономски покрет : АНТИХЛЕБИСТИ, или како себе зову, анапсомисти (по грчкој речи за хлеб – псоми, ψωμί ). Они за себе не тврде да су расколници, већ обновитељи некадашњег духовно-дигестивног учења. Причали смо са њиховим вођом у Србији, Миленком Глишићем, инжењером менаџмента козметичког салона и соларијума „Катица“ у Лапову. „Хлеб има штетне последице по здравље. Он не садржи нутријенте, садржи превише соли и гоји. Али то није најважније у нашем учењу. Најважније је да треба да се избаци из свакодневне употребе јер је демоде. Једемо намирницу која је стара хиљадама година, човечанство би требало да се развило. Ми смо, у ствари, сувише модерни за хлебољубиву Србију.“ Антихлебисти презиру укус и мирис хлеба, његов облик, ма какав био; хрскаву корицу, мљецаву средину; прженице, сендвиче, па чак и презле. Духовни гуру покрета даље наводи да је на психолошкој основи развио алергију на хлеб и да ову намирницу треба сасвим избацити из религиозне употребе, али и из породичних и домаћинских ритуала. „Ко је и када поставио монопол да се гостима сервира хлеб и со чим дођу?“, забезекнут је Миленко, који има звање великог анапсома четвртог реда по антиглутену. „Шта ако гост не воли хлеб, ако попут мене, пада у несвест од хлеба? Постоје далеко здравије намиринце, замене за хлеб. Рецимо, карфиол. Зар би шкодило да се гости дочекују посољеним карфиолом и ракијом?“ У сукоб са православном црквом анапсомисти долазе највише због свог инсистирања да се из Причешћа избаци хлеб, јер гоји и није здрав. Оптужбе за нарушавање богослужбеног поретка су злонамерне, тврди Миленко, иначе ревносан хришћанин. „Ја отпостим цео пост без хлеба, знате. Не једем га никако! А онда свештеник инсистира да ми да хлеб у Причешћу. Каже, мораш обоје, то је Тело Христово. Ја кажем, нека оче, дајте Ви мени само Крв. А он неће. На шта то личи, питам ја вас. Погача за крсну славу, то је само средњевековни и дедовски назив за хлеб! Даље, зашто да се молим: хлеб наш насушни, кад ја не једем хлеб? Ја молим за пиринач, или зелену салату. Пиринач насушни дај нам данас.“ Као највеће непријатеље покрета Миленко види пензионере, најревносније потрошаче хлеба, а за њима студенте, прождираче јефтиних сендвича. Негира умешаност у серију необичних догађаја у новобеоградском насељу Студењак, кад је по локалним сендвичарницама и пекарама неко упорно исписивао графите: „БЕЗ ХЛЕБА ТАКО ТРЕБА“, „ХЛЕБ УБИЈА, ЈЕДИ ТРАВУ“, и тако даље. Такође истиче проблем превелике заступљености хлеба у култури. „Имате, рецимо, безброј изрека или пословица о хлебу. Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Зашто хлебом, питам ја вас, па убићете га? Залажемо се да се то смањи, или бар да се јавност упозори. Некада ни цигарете нису имале натпис о штетности, а данас пише како се од њих умире од рака, итд. Потребно је исто учинити с хлебом: написати како од хлеба можете добити рак.“ Миленко није подробно објаснио како се ова опака болест добија од хлеба, али остаје убеђен у свој став. Интервју нисмо стигли да завршимо, јер је Миленко морао да се посвети послу који, упркос његовом личном опредељењу, у последње време цвета и чак има муштерије из иностранства. „Ми смо на маргинама друштва. Нико нас не узима за озбиљно, и то је највећи проблем. Причаћемо другом приликом, морам да депилирам леђа камионџије из Турске.“ И анапсомисти морају да зараде свој хлеб. Пардон, карфиол.

Можда си милостив, храниш све редом, дајеш леб сиротом и помажеш бедном, ал' кад Путир се засјаји то ти је свеједно, немој да му приђеш – ниси постио средом! Можда проводиш сате у причи са тужним, слушаш туђе јаде, ослобађаш сужње; ал' кад Христос призове, ти си изузетак, све пада у воду, ниси постио у петак. Ниси јео сардине, паприке, ил' гљиве, ждрао си сланине, ракију од шљиве. Враћа ти се подвиг натраг, на почетак, зато што си так'о жену у петак. Молио за болесног, учинио јадном, опростио обесном, даривао крадом, џаба сав твој труд, заборави све редом, Христос није луд – ниси постио средом. Ниси постио средом, то није у реду, доватио жену, па добили бебу; ако кмечи ноћу, не кукај на беду, плаче само јер ниси постио у среду. Кад Судњи дан сване, кад анђели засвире, ја памтим све дане кад јео сам кромпире; знам да је моја пречица до раја, у заповедне дане нисам јео јаја. А ти ћеш с леве стране бројати кобаје, бљувати саламе што ждрао си, јаране; на нос ће ти изаћи прасићи и сарме, гушићеш се месом, крофном твоје нане. На крају све се своди на кромпире ил' ћевапе, да л' живиш за подвиг ил' ситне севапе, да л' постиш на води, да л' читаш препарате на налепници кекса, средом нема секса. Проклет да је комшија Стевко кад ми је у кафу турио и млеко, а среда је била, он ми није рек'о, омрсих се средом, име нек му клето. Проклет да је продужен еспресо, и чварци, мусаке и остало месо. Када умрем нека пише на мермеру белом: «Душу дао Богу, среди дао тело». ЈО!

Још једна жртва саблазни данас је преминула у селу Велики Црљени код Лазаревца, када је на интернету прочитала вест како је бивши хипик и наркоман постао православни свештеник, а при том је и црнац. Вирус саблазни ове године се много раније појавио, будући да Петровски пост пада већ почетком јуна. Због великог труда и потенцираног благочешћа који многи узмају на себе, саблазан је јача него икада. Само на територији Србије, ове сезоне, регистровано је чак 126.371 случај саблажњавања, од којих је осам завршено смртним исходом. Кад су шириоци заразе у питању, то је махом реч о садашњим и некадашњим ученицима богословије, студентима теологије, вероучитељима, попадијама, црквењацима, монасима, епископима, али апсолутни рекордери у изазивању саблазни свакако су свештеници. Само фотографија пијаног свештеника који спава поред мртвачког ковчега у тракторској приколици изазвало је саблазан хиљадама људи, од којих су неке завршиле на интензивној нези. Иронија је била што свештеник уопште није био пијан, већ се није добро осећао, будући да је био астматичар и није понео пумпицу. Опасан вирус саблазни напада људски организам када се он најмање нада. Ево како да препознате симптоме: 1) Осећате узнемиреност након одређених сазнања везаних за цркву, Бога, свештеника који једе сланину на велики петак, итд. 2) Доводите у сумњу Ваше ставове и веру. 3) Шокирате се начисто и сматрате да је повређена Ваша верзија истине. 4) Будући да не можете да помирите стварност и Вашу верзију стварности; или не можете да поднесете истину у сукобу са Вашом идеализованим виђењем свега, паднете у стање нелагоде, стрепње, егзистенцијалне кризе. Лекари наводе да је најбољи начин да се излечи од саблазни прихватање да Ваша вера и ставови не зависе од понашања или ставова свештеника из суседног села. Други, фаталнији исход је да се саблазните скроз наскроз и пљујете све оне који мисле и говоре другачије, говорећи да су новотарци, ватиканци, итд. Напослетку, превелики шок и саблазан могу изазвати висок притисак и срчани удар, те особа умре због фотографије на којој је ауди А8 неког епископа. Шта је потребно учинити да би се избегла саблазан? 1) Прво и основно, уколико у себи имате склоност ка ситничарењу, не постоји начин да се заштитите од саблазни. Могу Вас саблазнити и сукње у цркви које су два прста од стопала. Тако да је саблазан немогуће избећи. 2) Да би се избегла саблазан, не похађајте сајт Поуке, ни профил Животија Утешановића. То је легло саблазни, и извор несланих шала и сатире. Како се лечи саблазан? 1) Прихватите чињеницу да људи нису савршени и никада неће бити (по Вашим стандардима). 2) Помирите се са тим да Бог дела мимо људских правила и очекивања, Он је изнад канона и буквалног тумачења Библије. 3) Схватите да се свет, Црква, људи неће прилагодити Вашим идејама шта би они требало да буду. 4) Признате себи да нисте савршени и да су други ту да бисмо их волели, а не да бисмо их смештали у наше смешне калупе онога што би требао да буде човек достојан љубави. 5) Похађајте што чешће Поуке, јер кад сте дуго у контакту са вирусом, постанете имуни на њега.

Trgovci u hramu nisu bili obični prodavci. Dvorište hrama nije postala tek obična pijaca. To su bili trgovci postavljeni na tu funkciju od strane judejskih sveštenika. Bilo je potrebno da se razmeni standardni grčki i rimski novac za jevrejski, hramovni (čist) novac, da bi se mogle kupiti životinje predviđene za žrtve. Dakle, trgovci, razmena novca, mnoštvo životinja, sve je to bilo, možemo reći, po blagoslovu sveštenikâ i u skladu sa bogoslužbenom svrhom. U Jerusalim je došlo oko 400.000 hodočasnika i bila je velika gužva zbog blizine praznika Pasha. I tada Hristos čini nešto što je sveštenicima delovalo kao krajnja tačka Nјegovog višegodišnjeg prkosa njima i «hramovnoj religiji». Navešćemo samo neke primere kada je to činio. Kontakt sa gubavima bio je zabranjen verujućima, jer su se smatrali nečistima. Isto važi i za mrtve. Hristos nije za to mario (Mt.8, 2-4). On je preminule vraćao u život i bolesne isceljivao. Nekad i subotom, danom strogo zabranjenim za bilo kakav posao. Iscelio je oduzetog, pri tom rekavši da mu se opraštaju grehovi. Ali za Jevreje, samo Bog je mogao oprostiti greh, i to posle žrtve prinete u hramu. Hristos, dakle, zaobilazi autoritet sveštenika i hrama, i poručuje: oprošteno ti je. (Lk.5,17-25) Što se sveštenika i «tvrde» struje tiče, Hristos prkosi i odbijajući da posti u određene dane (Lk.5, 33-39). Time što radi subotom stavlja Sebe iznad svetog dana (Lk.6, 1-5). U mnogim ovim primerima vidimo da je Hristos došao da ruši barijere koje su ljudi postavljali među sobom, i između čoveka i Boga. Sve te barijere i sva ta udaljenost je postavljena zbog (gle ironije!) religijskih propisa (suviše hladno shvaćenih). Hristos poručuje: prihvatite jedni drugi, ne delite se jedni od drugih zbog slepog i licemernog tumačenja Božije reči. O tome govori i priča o milostivom Samarjaninu: dojučerašnji neprijatelj može postati bližnji. O tome govori u Svojim besedama o opraštanju neprijatelju, o ljubavi prema onima koji nas mrze. I Svoje reči će i sam preživeti na Veliki Petak: voleće do samog kraja. Hristos u više navrata drži čitave govore protiv licemerja sveštenika, fariseja i knjižnika (Lk. 11, 37-54). A kad govori kako će hram razoriti i Sam ga sagraditi za tri dana, to je zvučalo kao otvorena hula na hram i sve ono što on predstavlja. Naravno, znamo da je Hristos izuzetno poštovao hram. Kao verujući Jevrejin, u njemu se obrezao, u njemu su prineli i žrtve za Njega, prilikom čega se susreo sa starcem Simeonom. Nalaže nekadašnjem gubavcu da se pokaže u hramu (Lk.5, 12-16). U hramu je još kao dečak ostao nekoliko dana u razgovoru sa sveštenicima i u više navrata ga posećuje u hodočašćima i naziva domom Svog Oca. Niko, dakle, ne spori veliko poštovanje i ljubav koju je Hristos imao prema hramu. On ne istupa protiv hrama kao takvog, Оn istupa protiv toga što dom molitve pretvaraju u dom trgovine. Istupa protiv pretvaranja molitve i bogosluženja u biznis, u sujeverno doživljavanje obreda. Istupa protiv pokušaja «trgovine» Bogom. Cepanje hramovne zavese prilikom Hristove smrti je upravo jasan pokazatelj sklanjanja pregrada između čoveka i Boga. Zavesa više ne deli ljude od Svetinje nad svetinjama, svi su dobrodošli u nju (u Carstvo nebesko). Kad god se Hristos protivio hladnim religijskim propisima, On je to činio smisleno, ne da ukine Stari Zavet – već da ga ispuni, da skloni sve moguće prepreke među ljudima, i sve prepreke između ljudi i Boga. Prenesimo Hristovo delanje na današnje okolnosti. Zavese smo vratili na našu svetinju nad svetinjama, na oltare. Iako pristup hramu nije zabranjen «nečistima», mnogi sveštenici Pričešće zabranjuju ukoliko mu nije prethodio tačno propisan post. A ima ih koji ne dozvoljavaju ni ženama u menstrualnom ciklusu da uđu u hram, jer su – «nečiste». Nemamo menjače novca, iako mnogi kupuju sveće i relikvije jednakim, sujevernom žarom, kao nekad što su kupovane životinje za obrede. Gužva i trgovina naročito su veliki o praznicima. Zamenimo grlice i janjad osvećenom vodom ili badnjakom i dobijamo istu logiku: «trgovina» sa Bogom. Posedovanje Božijeg blagoslova na vidljiv, fizički način. Nešto zbog čega vredi stajati u gužvi, u hramu. Ne zbog molitve, ne zbog susreta sa Bogom, već zbog obreda kao takvog i zbog vidljive projave naše pobožnosti u vidu flaše vode /parčeta drveta (grlice/janjeta). Hristos je doneo rat i mač (Mt.10, 34-38) jer mnogi nisu spremni da pristanu na bliskog Boga, Koji je tu i ka Kojem ne postoje prepreke, pregrade, ni posrednici. Hristos je jedini Posrednik između Boga i ljudi (1.Tim. 2,5). Da ovaj tekst ne bi bio protumačen u pogrešnom kontekstu, ističemo da ustrojstvo Crkve, njeno bogosluženje i delatnost u svetu nisu uopšte upitni, niti predmet sumnje. Ono što je naša dužnost jeste da imamo zdravu samokritičku svest i čitamo Pismo u kontekstu našeg vremena. A naše vreme kao da ponovo želi da izgradi prepreke, zabrane, da nas podeli na čiste i nečiste, ili na narod i sveštenstvo; da nas usmeri ka tome da postavljamo račun sa Bogom («daću ti, daj mi»), a ne da Mu se sasvim predamo, srcem skrušenim i smirenim. Zašto je, dakle, Hristos, ispreturao tezge u hramu? Zato što u hram ne dolazimo da bismo dogovarali posao, ni da bi gomilom rituala zamenili Boga. U hram dolazimo da bismo bili sa Bogom. (Stavro4People)

Hrista su dočekali radosno, uz vesele povike, kao cara, a pet dana kasnije su zahtevali Nјegovu smrt. Vrlo je verovatno da su i mnogi koji su na Cveti pevali „Osana sinu Davidovom“ - na Veliki Petak vikali „Raspni ga, raspni“. Kako je to moguće? Prvo, nisu imali snažnu veru u Hrista, ni jasnu svest šta je Mesija prizvan da učini. Bukvalno su tumačili slovo Pisma, i to u duhu tada žive tradicije koja je priželjkivala političkog oslobodioca i novog cara Davida. Kad drvodelja iz Nazareta nije učinio ono što se od Nјega očekivalo, tj. kad nije podigao vojsku i zagovarao oslobodilački rat, mnogi su odustali od NJega i osetili se izdano. Isus je izneverio verski zanos mnogih svojih sunarodnika, odudarao je od ideje Mesije koji su mnogi stvorili zbog društvenih okolnosti i ličnog nezadovoljstva. I nezadovoljstvo je poraslo. Hristos nije ono što su smatrali da im je potrebno, dakle, On ne može biti njihov Spasitelj. On je lažov i bogohulitelj, nudi spasenje koje njima ne odgovara. Drugo, vidimo da se takvim ljudima lako upravlja i da im se lako nameću tuđe predstave dobra i zla, vere i nevere. „A prvosveštenici i starješine nagovoriše narod da ište Varavu, a Isusa da pogube.“(Mt. 27,20; isto Mk. 15,11) Sveštenici su lako našli lažne svedoke (Mt. 26, 59; Mk. 14, 55 -56) i potrebnog izdajnika. Kako? Zašto? Zato što su bili ubeđeni da služe većem dobru. Oni su bili apsolutno sigurni u ispravnost svojih postupaka. Bilo je bolje da jedan čovek strada, nego ceo narod da strada zbog njega (Jn. 11, 47 – 57). Hristos je za njih bio potencijalni verski raskolnik i politički vođa. Novi neredi, u već nesigurnim vremenima, to im nije bilo potrebno. Sveštenici su smatrali da imaju svetu dužnost da održavaju mir, vode dijalog sa inovernima i rešavaju probleme unutar svoje zajednice. Isus Nazarećanin se izdavao za učitelja vere, imao je mnogo sledbenika, unosio je nov duh u viševekovno, ustaljeno ponavljanje pravila i obreda. Bio je unutrašnji problem i sveštenici su smatrali da su pred Bogom odgovorni da taj problem reše. Treće, kad spojimo labilne vernike, tj. tradicionaliste-nacionaliste, sa čvrstom manipulacijom prvosveštenika obolelih od božijeg kompleksa, dobijamo masu koja više ne razlikuje istinu i laž, žednu krivca za njihovo nezadovoljstvo i nesreću (koje su sami stvorili). Nastojanje da se Hristos lažno optuži, da se ponizi, ismeje, izruži i mučki ubije jasna je slika onoga što i danas prolaze mnogi hrišćani. Dosledni Hristovi sledbenici naviknu da oni koji ih tapšu po ramenu budu oni koji kasnije prouzrokuju njihov pad. A hrišćani nedosledni Hristu postupaju isto kao judejski prvosveštenici, opijeni religijskom formom. I žive kao oni koji nasednu na njihovu priču o Bogom opravdanom preziru i nasilju. Imamo mi i dalje fanatike koji danas viču «Gospodi, pomiluj», a sutra «Anatema!». Danas pevaju «Dostoin» na tvom rukopoloženju, a sutra pišu protiv tebe žalbe episkopu. Danas te pozivaju da dođeš na Liturgiju, a sutra ti nalažu epitimiju jer si jeo sardinu za vreme Vaskršnjeg posta. Danas se nazivaju tvojim prijateljima u Hristu, a sutra ostaneš bez posla jer su te lažno optužili. Hristova tragedija je tragedija svih nas, ali vidimo da NJegova tragedija nije očajna i bezizlazna. Na kraju uvek, u Nјemu, pobeđuje Život i Istina. I to je ono što u ovim praznicima slavimo. Ali ni ljudsku glupost i dvoličnost ne treba da zaboravljamo. Da ne bismo i sami od vernika postali zaluđenici, i od služitelja uvek žive i nove Istine postali nasilni čuvari viševekovnog mrtvog slova. Kad sutra u ruke uzmemo vrbine grane, to nije puko poštovanje etno običaja, već radosno dočekujemo Spasitelja. Kad vrbu stavimo pored ikone, obećavamo sebi da nećemo sutra protiv nikog dizati glas «Raspni ga, raspni», ma koliko bio drugačiji od nas i ma koliko smatrali da vređa naš osećaj vere. Jadna je i prejadna naša vera ako treba da je branimo nasilnom rečju i nasilnim delom. Sa željom da svi prihvatimo odgovornost koja leži u radosti praznika, želim vam mir, ljubav i hrabrost u Hristu.