Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

milos50

Члан
  • Број садржаја

    34
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О milos50

  • Ранг
    Напише по коју

Скорашњи посетиоци профила

214 посетилаца
  1. Наравно да си остао без текста јер немаш шта да кажеш. Немам. Јер свако види шта је написано. Цар није живио у Охриду, нити на територији аутономне Охридске архиепископије, тј није био њен члан, у најужем смислу ријечи. Ово је заиста невероватни доказ да ОА није била аутокефална! Тиме што је цар живио у Цариград значи да је ОА била аутономна и зависна од Константинопољске патријаршије. Осим тога, у цитатима и наводима мога писања, пренебрегао си чињеницу да је Охридска Архиепископија била по бази доминантно словенска, а да су господа Архиепископи редом били Грци, сем пар изузетака, и при томе екстремно агресивни према словенској култури и писмености, тачније затирали су је. То нико не спори. Злоупотреба Цркве за политичке циљеве траје до данас (и данас). То је највећи доказ да помјесна Охридска црква није имала право да сама бира свога поглавара, него јој је неко наметао са стране, и са одређеним (политичким) циљем. Уједно нам је и најбољи показатељ како би изгледала наша Црква да немамо аутокефалију, или да нам је епископат попустљив према фанарској визији Православља. За ово мислим на најбољи одговор даје ваш Охридски Архиепископ. Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Кратка историја на Охридската Архиепископија Бројот од 32 Епископии, колку што вкупно броела Архиепископијата по трите хрисовули на царот Василиј II, често се менувал во зависност од менувањето на политичката власт во регионот. Седиштето на Архиепископијата, како и повеќето од епархиите, се наоѓале на територијата на географска Македонија. За начинот на избор на Архиепископ во повелбите не е кажано ништо, но според некои историчари, се смета дека охридскиот Архиепископ бил биран од Синодот на Охридската Архиепископија, а потоа потврдуван од византискиот цар. https://www.poa-info.org/istorija/oharhiep/0001.html Ако немаш неке доказе који оповргавају горе написано, расправа је завршена. Доказ би био неки на пример неки црквенонародни сабор који је у Охриду изабрао Архиепископа. У Жичи и Пећи ми смо имали такве саборе, јер смо били Аутокефални. У Охриду нису имали јер нису били аутокефални. Не, доказ би био неки на пример неки црквенонародни сабор Цариградске патријаршије који је за Охрид изабрао Архиепископа. А сад мало колутај очима и снебивај се. То са очима не умем, али расправа је завршена. Христос васкресе!
  2. Народ каже: ко лаже, тај и... Значи, папа не долази у Скопље на позив Православне цркве, него на позив државе. А држава је пуно пута и у више наврата позивала, и патријарха Павла, и патријарха Иринеја, али они никад нису прихватили позив. И како то за архиепископа Јована ништа и вези са доласком папе Фрање у Скопљу није спорно, када долази на канонску територију Српске православне цркве и то без њене сугласности?
  3. Како да неко зна да ли је Илија или Иродијада? Шта уопште значи бити новозаветни Илија? Који је прави интерес Цркве? Чак и Јевреји, када су разапели Исуса, они су мислили да то раде за добро свог народа, своје заједнице и свог Бога. Обично када у нашој љубави међусобној нема љубави Божије онда та наша љубав често зна да пређе у оно друго. А то тако зна да овлада човеком да човеку измени и његов разум, и да човек и када чини зло, мисли да чини добро. Баш као што рече и Јеванђеље: "доћи ће време када ће вас убијати мислећи да Богу службу приносе" (Јн 16,2).
  4. А онда Дејан каже: Не знам шта ти није јасно у наведеној реченици. Једно је право избора, а друго је начин избора. Једна црква може бити аутокефална, а да јој се поглавар бира на изборима, у Парламенту, или директним гласањем вјерника, или као што је код нас на Сабору на коме учествују само епископи, или га поставља краљ итд. Аутокефална црква сама одлучује начин избора свога поглавара., и тај њен начин избора, који је сама одредила нема везе са њеним статусом. Аутономна црква свог поглавара добија однекуд са стране, или у најбољем случају потврђује га неко други, ко није припадник те помјесне Цркве. Охридска је била аутономна, тачка и крај. Значи: кад цар бира цариградског патријарха „то нема никакве везе са аутокефалијом Цариграда“, али кад исти цар бира охридског архиепископа онда важи правило да „аутономна црква свог поглавара добија однекуд са стране (?!), или у најбољем случају потврђује га неко други (?!), ко није припадник те помјесне Цркве. Охридска је била аутономна, тачка и крај.“ Остао сам без текста...
  5. Нема ништа лоше у иронији. Али има, ако ноншалантно се односимо према истини и према Истини. Када истина треба или мора да буде онако како нама одговара. И Јевреји су распели Христа убеђени да раде праву ствар, у име своје истине, за добро свог народа. Разлика је у томе што Свето писмо не прикрива недостатке и грешке Изабраног народа, а ми покушавамо дјела наших народа, наше поступке у прошлости и данас, уз провидне изговоре да их (без потребе) учинимо безгрешним и светим. На тај начин исмевамо истину и Истину. Критеријум истине и правде је у нама, тако да, шта год радили и урадили, остајемо безгрешни и свети. Толико од мене. Бог с вама.
  6. Али Дејан исто тако рече: „Ако је првих неколико Охридских архиепископа, скоро све до тог Хоматијана, бирао и постављао византијски цар и то једног од попова из цариградске Свете Софије, о каквој аутокефалији се може причати?“ А ја сам злобан, непоштен, а сада и болестан. Хвала ти.
  7. То и ја кажем. Хоматијан је онај прави узурпатор. И свети Сава се исто тако служи добрим политичким условима, али он ништа не узурпира, зато што ради свету ствар.
  8. Извини. Ја сам злобан и непоштен и мој проблем је што немам појма о томе шта пишем. Изгледа да и Цариградска патријаршија није била аутокефална... Постоји стотинак ваквих и сличних примера, кад цар лично поставља патријарха. Ово свакако није поменуто у катихизису... А. „Дванаестог индикта умро је Сергије, епископ Византиона. Након тога, Ираклије који је Пиру био наклоњен, називао га је братом, јер га је у време просветљења, из божанске купељи у своје руке примила царева сестра, а уједно, познавао га је и као Сергијевог блиског сарадника, са којим је делио одаје, овога је и за архијереја Византиона поставио.“ Nicephori, 26, 1 – 6: Κατὰ δὲ τὴν δωδεκάτην ἰνδικτιόνα ἐτελεύτα Σέργιος ὁ τοῦ Βυζαντίου πρόεδρος. Καὶ ἐπειδήπερ προσέκειτο Ἡράκλειος Πύρρῳ, ἀδελφόν τε ἐκάλει, ὡς ἡνίκα τῳ θείῳ λουτρῳ ἐφωτίζετο ἡ τοῦ Βασιλέως ἀδελφὴ χερσὶν ἐδέξατο, καὶ ἅμα ῳκειωμένον Σεργίῳ καὶ συνδιαιτώμενον ἐγίνωσκε, τοῦτον ἀρχιερέα τοῦ Βυζαντίου ἀνηγόρευσεν. Б. Theophanis, 381. 31 – 32 наводи да је цар Филипик Вардан свргао патријарха Кира и поставио за патријарха Ἰωάννην τὸν ἀυτοῦ συμμύστην καὶ συναιρετικὸν. В. Првог патријарха након освајања Константинопоља, Генадија Схоластика, поставио је сам султан, Мехмед II, и од тада па на даље, одобрење султана било је неопходно како би било ко добио то место. Међутим, претенденти на место духовног вође православаца веома често су султанову милост постизали митом и обавезивањем плаћања годишњег данка турским аркама. Године 1465. на место патријарха дошао је Марко Ксилокарабес, међутим, његов супарник, Симеон Трапезунтски, сакупио је 2000 златника и понудио их Мехмеду у замену за место. Мехмед је онда уклонио Марка и поставио Симеона за патријарха, међутим, Мара је онда лично однела Мехмеду нових 2000 златника и убедила га да одбаци и Марка и Симеона и да на место патријарха постави њеног штићеника, монаха Дионисија Морејског, епископа Филипоља. Мехмед је удовољио жељи своје помајке, међутим, Дионисија су врло брзо уклонили његови непријатељи оптућивши га да је био обрезан док је био хришћански роб, и само захваљујући Мариној интервенцији, било му је дозвољено да се повуче у манастир Костиницу недалеко од Јежева.
  9. Извини. Али ја сам баш злобан и непоштен. „Василије II је озаконио ново стање: одредио је обим Охридске архиепископије, утврдио њен однос према Царству и према суседним митрополијама. Иако аутокефална, она је непосредно зависила од цара. Јованка Калић, „Ниш у Средњем веку“, Историјски часопис 31 (1984) 6. „Охридска аутокефалност требало je да сачува бугарску цркву од патријарховог уплитања. Њен je архиепископ био на високом месту y хијерархији византијске цркве и током неколико векова задржао je водеће место на средњем и северном Балкану.“ Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Београд 1996. „Средином XII века титула је поново оживела у грчком облику код аутокефалних oхридских архиепископа“. Р. Љубинковић, Традиција Приме Јустинијане у титулатури охридских архиепископа, Старинар, Н. с. 17 (1966) 61. „Дакле, Охридска архиепископија је била аутокефална у односу на Цариградску патријаршију, патријаршија се није мешала у унутрашња питања архиепископије, те тиме њена аутокефалност није била нарушена. Умешаност цара у црквене послове не значи и нарушавање аутокефалности одређене црквене области, пошто аутокефалност представља само независност једне црквене области од друге“. Ивана П. Равић, Црква и држава у српским земљама од xi до xiii века, Београд 2013, 70.
  10. Са наводницима, без наводницама, свети Сава је поступио како је поступио. То што није уопште питао Охридског архиепископа (а српске територије су тада биле део Охридске архиепископије) је сасвим канонски, зато што то не сме да буде неканонски. Тада је цариградски патријарх из Никеје све канонски поступио, данас кад исто то ради у Украјини, то опет не сме да буде канонски. Закључак: „канонски“ је само онда кад то мени иде у прилог.
  11. То значи да је раскол „такозвани“, али да ипак није раскол? Или је „такозвано македонски“ зато што је „македонски“ измишљотина и не постоји, али је ипак шовинизам, макар у суштини непостојећег (ид)ентитета? И како то да постоји само „украјински“, „бугарски“, „македонски“ патолошки псеудоцрквени шовинизам, а да су велике свете и једине богоизбране православне нације успеле да остану имуни на то велико зло и да у пуноћи живе свету наднационалност православља?
  12. Очигледно да је архиепископ охридски Хоматијан био канонски незналица или био у бунилу када пише да је свети Сава све урадио противно канонима... http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/vladavina-nemanjica/pismo-ohridskog-arhiepiskopa-dimitrija-homatijana-iz-maja-1220-godine/
  13. "...а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена". Ово је баш јако. Мислим да је то записано негде у Библији. У Нови или можда Стари Завјет?
  14. Три питања за великог експерта: 1. „...Расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања...“ Ко су сада „расколници“ и ко је сад изван Тијела Христовог? Цариград или Москва? 2. „Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ)“. Има неко ко је и ОК... То би требало да значи да је већина олош и багра? 3. „Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији ... итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи.“ То значи да је народ доле „помућеног ума“, све су то будале који су заборавили своју српску самосвјест и да је сада света дужност српске цркве да их преко своје канонске јурисдикције освести и освети. Зато је Христос дошао, претрпео крст, основао Цркву, да се преко ње спроводе ваква света дела само за свете изабране народе који имају свету историју. Остало је Бог створио да буде робље, поготово ако се ради о народима „помућеног ума“. Чему би иначе служила Црква?
×
×
  • Create New...