мина м

оно о првом милиону, то се сећам како..носећи гајбе у кафићу, ко се сећа још, сетио се а десет динара и десет милиона евра нама исто јер су имагинариума савршенство

ово за на увце..не за сваког, сам најближи (свирци)

имам ја рузмарин у башчи..још од 1999...изгледа сам била прозорљива гледе ових дана

постојаност у Истини

равница Ова прича је о дедином шеширу. Звали смо га и летњи. Направљен од сламе, преплетом трачица, био је онако, као мед жућкаст под Сунцем. Сетим се деде. То је сећање у две слике. Не сећам се његовог гласа, али знам да су му очи биле плаве. Прва слика: њива.Деда окренут мени леђима. Гледам тај сламнати шешир. У једној руци га држи, другом руком брише зној са чела. Даље мало, привезан за дрво Дечко, коњ..рже..хоризонт не могу да видим. (клише литерарни, знам) Друга слика: У зрнима грожђа дно сламнато. И кад опет видим те две слике, сад, у овој приповести..сећам се како је деда био питом и благ..и како ми је једном давно, тада..показао шта је то Љубав Тихи и благи дан неки...кад можеш изустити Праштај

Мир ти

eh sad ova tvoja konstatacija prelazim preko nje, mislim da je dobronamerna (dok ne rešimo svi kolektivno pitanje Jasenovca na primer...ovde na severu još pamte kako je komšija komšiju pljačkao za vreme drugog svetskog rata...još postoje ljudi koji su se rađali u jednom drugom logoru u nama susednoj državi..znaš zlo je zlo. a onih koji su nevini stradali i koji nisu mogli da se brane previše.... mene to što zaboravljaju ljudi zlo...to me plaši...i to što uvek vidimo pre neprijatelja nego prijatelja..to me plaši još više)

Овде код мене у свакој генерацији осмака понеко има жељу да упше Војну гимназију неко успе, неко не. Имам фотку покојног оца из времена док је служио војску, како се то некад звало. И сећам се његових прича, из Марибора. Мој друг из основне имао занимљиве приче из разних градова у којима је његов отац, војно лице службовао.Знао је све о оружју, тако је мени деловало тада. Некако сам била сигурнија поред њега, јер он зна све што је важно и неопходно. Деведесетих сам пеглала један дан и гледала тв а тамо директни пренос формирања Зенги у Загребу.. Знала сам да су смрти многе у данима што следе. Прве мртве уживо смо уствари гледали у директном преносу револуције из Румуније. ..Ово са кампом на Златибору, није ми јасно. Ко је дао свој потпис? Да чи то има везе са нашом војском? Бојим се да нема и зато је неодговорно. У Суботици деведесетих били људи који су викендом одлазили на ратиште, а после продавали фрижидере и остало..видела сам и неке ловачке трофеје. Кад сам после некочико година разговарала са својим ученицима о томе, јер не могу да ћутим..један дечак је устао у рекао:- Не вређајте мог тату..он нас је тако хранио Ето не умем да ћутим Праштајте драги моји

Јесте Мени сад први септембар близу па све нешто планирам и рачунам.... Дуго већ радим у просвети и некад ме тако збуњује тај општи став према просветним радницима и систему школовања у нас..И године дошле а ја их имам 53..и све ми се више чини да деца и њихови родитељи мисле како знам само оно што постоји у уџбенику и да не читам и да сам тако некако остарила, па не знам шта данас треба, шта је важно..Уствари то најише показује како данас људи тешко комуницирају. Предрасуде су линија мањег отпора и показатељ необавештености. Понекад, кад ми баш дође неки дан, растужим се, само тако...ал прође Тако ми је несмотрено и без љубави према ближњем свом све што се мисли о сиромашнима немоћнима и болеснима..о нишчима И ти кампови су несмотрена одлука...Нас су учили да је у раду са младима најважније питање који ти је циљ,,Кампови типа о којима је овде реч су прихваћени, неко је дао потпис на то, али тај неко није био одговоран. Мада кампови за младе постоје већ низ година, углавном су везани за спортове. Код мене у вароши се поред Тисе цело лето организује нешто за децу. Те Прва помоћ, те извиђачи, те народна уметност. Вође и аниматори су студенти Учитељског факултета у Суботици, и неке учитељице. И знам своје колегинице које су им ментори. Такви кампови су ми познати. Овај о коме размењујемо мишљења овде не могу да дефинишем. Немам јасну представу. Данас заиста за мало ствари могу рећи да имају јасан циљ

@gothic88nika ма мене то све мање нервира сад читам нешто друго хоћу рећи насалов ове теме ме асоцира на целокупно размишљање наше о образовању...некако сам то прерасла..пракса ме поклопила... ево лепо видимо да и форумаши оплели по розе мушким кошуљама још само и чарапе да помену оне зимске плетене, све клот па фркет видиш да се прибчижава први септембар..већ смо нервозни..ја направила оперативни за петаке..нема више поделе по броју наставне јединице, него одока...мени сасвим одговара слобода народу а и мушким розле кошуљама а и фирангама на цветиће

од пре две године ми говоре како не познајем савремене писце..ја умирем од смеха...овде у вароши највећи број грађана има завршену неку средњу школу...ја сам мр сама платила сама одрадила..и смешно ми јако све то..та глупост..тешим се да је Господ велики..и да не грешим речју..то је најопасније у нашем послу..те неопрезне речи које каткад кажемо нехотице ове године сам водила децу на тзв екскурзију..њима био доживљај да оставе собе у хаосу и да све поставе на инстаграм...а шопинг у Њујоркеру..мислим то је то много ми све то далеко...и плус то са овим камповима који са педагогијом и дечијом психологијом немају везе....и да... кад будем у пензији постојаћу...некако.. вежбамо стрпљење..а и трпљење

ја у школи радим а новац да платим семинаре немам ихахај одавно за ове још мало па 30 у просвети сећам се пројеката активна настава, па креативна настава, па креативна драма, а сад имамо пројект наставу..ово последње најбоље је јер је најновије кад ме питају још колико имам до пензије ја трепћем ..и родитељима, а и колегама (ово последње нови тренд због начина како се запошљавамо у јавном сектору) мени доста некако генијалаца, сад ми се свиђају тројкаши...они су некако смирени и једноставни а то што се не читају књиге то опште место само ...последњих година деца пишу песме и кратке приче што ме на почетку изненадило, а сад ми је литерарна секција алтернатива свом том лудилу од записника и ИОП-а, али није то прича весела, па ћу да заћутим