Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Талични Том

Члан
  • Број садржаја

    32
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Талични Том

  • Ранг
    Напише по коју
  • Рођендан 02/15/1978

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Брате Ведране, после овог ”Шта рећи?” заборавио си да додаш - а не заплакати! Додуше, после силних глупости што их Фанар чини не зна човек да л’ да се смеје или да плаче!
  2. Залуд небо распарате - Господ дечје коло води Повело се дечје коло, коло мртво, босо, голо. Мртве кике - преплетанке, мртви ветар уз пропланке… Мртва деца - „разиграна“, распорена и преклана. Мртва граја анђелића, мртав над њим’ цвркут птића. Мртво небо разапето, повило се мртво лето. Мртва матер к мртвој граји, мртва шума коло таји. Мртво село, мртви пламен, мртва река, мртав камен. Мртве звери мртво зборе крвљу да се разговоре. Проклете им мртве душе, мртвилом се мртвим гуше. Мирисно се зори трава гдено коло васкрсава. Збори шумо манастирска литургијска и псалтирска. Збори реко благовести, живог кола ти причести. Залуду вам црне звери крвно семе мртвој њиви, ви животом умирете, Србин смрћу довек живи. Где се вију мртва кола бескрајни су ту тропари, где сте огњем праг стрвили свкуд ничу Хиландари. Крвљу деце занавек вам свака стопа паклу ходи, залуд небо распарате Господ дечје коло води… Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/2019/04/22/залуд-небо-распарате-господ-дечје-кол/
  3. Драги брате Ведране, што би рек’о о. Зоран (Ђуровић) - све написано потписујем! Што се мене тиче, већ сада можеш да будеш ипођакон (илити: ђакон и по ). Онако како се Фанар (читај п. Вароломеј и ини у ВП понашају) пре би им пристајало да се назову маћехом, никако ”мајком Црквом”. Мада, искрен да будем, има неких маћеха које знају да буду боље и од мајки (биолошких), што у случају Фанара не важи. Ако су већ мајка (или маћеха, како вам драже) онда су - зла мајка (маћеха). Толико зла, да би их се постидела и чувена зла маћеха из приче о Пепељуги.
  4. Добри отац Евсевије. Имао сам прилику да га упознам и попричам са њим још док је био јерођакон у манастиру Сопоћани. Увек насмејан, позитиван и спреман да притекне у помоћ. Увек је имао топлу реч за све успутне манастирске госте, било да су свратили туристички на сат-два, или би се задржали у Сопоћанима мало дуже. Бог му је дао пуно талената. Искрено се надам да ће се након докторских студија у Атини поново вратити у Србију.
  5. Ничија није горела до зоре!... Кад-тад ће народу да падне мрак на очи. Оним нормалним, породичним људима, који су ’99-те и иних година бранили државу, а нису се крили по болницама, белосветским метрополама, и изговарали се штамбиљима којима су доказивали да су неспособни за војску, да би данас од двонедељне добровољне војне обуке направили још један риалити шоу. Када тим породичним људима, од којих су многи преживели Кошаре и остала стратишта, заиста падне мрак на очи, ови ситни кримоси (који су умислили да им нико ништа не може) показаће своје право кукавичје лице. Само да Господ уреди да након ових на власт дођу нормални, породични људи, који ће умети да од Србије поново направе место нормално за живот за све људе добре воље, без обзира на веру, нацију, политичка и ина опредељења...
  6. Заборавио је да дода да су Београџани и они надувани навијачи-кримоси, што држе јужну (црно-белу) и северну (црвено-белу) трибину, што на стадионима, што по халама... Што лупају шамаре фудбалерима и терају их да носе мајице са ликовима својих свеже убијених пајтоса...
  7. КОШАРЕ (3): Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци, сећа се Душко Шљиванчанин Аутор: Милан Галовићчетвртак, 11.04.2019. у 19:45 Припадници Војске Југославије на положају На 53. граничном батаљону било је да издржи док не стигну друге јединице ВЈ, пре свега 125. моторизована бригада, која се пробијала ка граници, истовремено водећи борбу против ОВК, избегавајући ударе авијације НАТО-а и прихватајући резервисте. Команда Приштинског корпуса на прву линију борбених дејстава шаље старешине, вишецевне бацаче ракета и чету војне полиције. Војници у близине карауле „Морина” 8. априла 1999, дан уочи напада (Фото ЕПА/Anja Niedringhaus) Али, требало је издржати до њиховог доласка. Мајор Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона, наређује свом заменику мајору Драгутину Димчевском да на Кошарама преузме команду над граничарима, што он чини и својим пожртвовањем консолидује линије одбране. Командант 53. граничног батаљона са возачем, војником Мирославом Стојановићем, креће „пинцгауером” према селу Батуша. Упадају у заседу и том приликом војник, погођен снајперским хицем, гине, док Шљиванчанин успева да изађе из возила. Окреће се према нападачима који су изашли из заклона, мислећи да нема преживелих. Положај ОВК - на вишим тачкама Проклетија и у априлу 1999. је било снега (Фото ЕПА/Anja Niedringhaus) – У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци. У том тренутку уз пут се појављују војни полицајци, нападачи беже – каже Шљиванчанин, који је тада задобио једну прострелну рану и три окрзнућа. Пребачен је у болницу у Ђаковици, али се самоиницијативно вратио у јединицу у болничкој пиџами, будући да су му униформу исекли приликом збрињавања рана. И француски минобацачи су били уз границу СРЈ (Фото ЕПА/Георги Лицовски) – Када сам дошао на командно место, вероватно су помислили да са мном нешто није у реду. Лекар је хтео да ми да инјекцију за смирење – сећа се наш саговорник. На истом месту на мину је наишао БОВ и тада су рањени водник Дејан Агочевић, командир карауле „Кошаре” и возач. Тог 9. априла рањени су пуковник Синиша Трајковић и потпуковник Томић из команде Приштинског корпуса. Напад авијације НАТО-а на границу СРЈ (Фото ЕПА/LOUISA GOULIAMAKI) Нападачи су тог првог дана напада заузели вис Раса Кошарес и тешко оштетили зграду карауле, у коју су ушли 10. априла увече. Она је на таквом месту да би било сумануто жртвовати људе да освоје тачку са које се не би могли бранити, што важи за још неке локације уз границу. Припадници ОВК касније су претрпели губитке у караули, у нашу територију нису продрли дубље од неколико стотина метара. Жестоке борбе водиле су се и 10. априла, када је у поподневним сатима стигао Други батаљон 125. моторизоване бригаде. Граничари су тада ушли у састав ове јединице. Војска Албаније је нападала положаје ВЈ уз границу (Фото ЕПА/Армандо Бабани) Наставили су да се боре до краја рата, а немерљив допринос дали су и они који нису пуцали, као што су лекари и везисти. Наш саговорник је првог за одликовање предложио везисту војника Сашу Миловановића, који је у критичним ситуацијама вешто повезивао војнике разбацане по положајима на планинском ратишту. Лансирање немачке беспилотне летелице из Македоније у извиђање над Косметом (Фото ЕПА/Георги Лицовски) По потписивању Кумановског споразума, ВЈ се повлачила са Космета, а 53. гранични батаљон, на путу према централној Србији, формирао је колону код манастира Високи Дечани. – Отишао сам у манастир и запалио 16 свећа за својих 16 војника, припадника јединице којом сам командовао – каже Шљиванчанин. Прекаљена класа војника март 1998. Повлачење ВЈ са Космета у јуну 1999. године (Фото ЕПА/Anja Niedringhaus) Терет борби изнели су младићи на одслужењу војног рока, младићи од 19 или 20 година. Посебно треба истаћи мартовску генерацију, односно класу војника из 1998. године. Многи од њих јавили су се у касарне на Космету у тренутку када се разбуктавао сукоб, учествовали су у борбама средином и крајем те године, а када је требало да заврше једногодишње служење војног рока – почела је НАТО агресија. Уследила су још три месеца рата, повлачење у централну Србију, па су се кућама вратили тек у јулу и августу 1999. године. (КРАЈ) http://www.politika.rs/scc/clanak/427206/KOSARE-3-Smrtonosna-zaseda-oci-u-oci-sa-OVK
  8. Без права на слике, књиге, новине Стално одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба на КиМ у институционални гето Аутор: Живојин Ракочевићчетвртак, 11.04.2019. у 22:55 Монахиња у порти манастира Грачаница (Фото EPA-EFE/Valdrin Xhemaj) Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Газиместан, слика Љубише Танасковића Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. http://www.politika.rs/scc/clanak/427201/Bez-prava-na-slike-knjige-novine
  9. Надам се да ме брат Александар Милојков неће погрешно разумети, али ово изнад је и одговор владике Давида на неке његове изречене недоумице: ”Мислим да Преосвећени треба да да одговор оваквим тумачењима његовог писања: http://borbazaveru.info/content/view/11564/1/ Ја ћу бринути док не чујем одговор.”
  10. http://www.politika.rs/scc/clanak/427116/KOSARE-2-Rat-na-karauli-je-poceo-30-septembra-1998 КОШАРЕ (2): Рат на караули је почео 30. септембра 1998. До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године, објашњава пуковник Душко Шљиванчанин кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици Аутор: Милан Галовићсреда, 10.04.2019. у 19:30 Послуга минобацача Војске Југославије код Јуника у марту 1999. (Фото ЕПА/Мома Дабић) Почетком 1998. године долази до ескалације сукоба у јужној покрајини Србије. Насртаји на границу су све жешћи, сукоби добијају обележја ратних окршаја. Војник Ђула Дорни из 74. граничног батаљона Подгоричког корпуса гине 7. маја 1998. године. Он је први граничар који је настрадао у сукобима 1998/99. године. – Отприлике у то време карауле „Кошаре” и „Морина” (суседна караула) су блокиране и управо тада се ВЈ први пут ангажује унутар Космета, и то због снабдевања ових караула. Сећам се да је на челу колоне ишло борбено оклопно возило које је путем разгласа, на албанском, упозоравало становништво и припаднике ОВК да не нападају војску – каже пуковник Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона. Кријумчарење оружја преко албанско-југословенске границе 1998. године (Фото ЕПА/Loisa Gouliamaki) Он је тада био заменик команданта 57. граничног батаљона из Урошевца. Већ 6. јула 1998. године постављен је за команданта 53. граничног батаљона. Ова јединица, са командом у Ђаковици, била је одговорна за границу од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, преко Ђеравице (2.656 метара надморске висине), Јуничких планина до Паштрика (1.989 метара надморске висине). Укупно 68 километара границе. – Већ крајем јула у рејону села Јуник, легла терориста, погинуо је начелник штаба 63. падобранске бригаде потпуковник Горан Остојић – сећа се Шљиванчанин. За село Јуник чуло се те године широм света када се амерички изасланик Ричард Холбрук срео и сликао са припадницима ОВК, јасно показујући на чијој су страни САД. Петорица војника убијена су у близини албанске границе 30. септембра 1998. (Принтскрин) Шљиванчанин каже да је за њега најтежи дан у каријери био 30. септембар 1998. године, када су, у заседи уз граничну линију, у близини карауле „Кошаре” погинула петорица војника, а у рејону карауле „Морина” један подофицир. Тада су погинули војници Владимир Радојичић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Мирослав Јоцић, као и заставник Драган Бундало. Тог дана је практично почео рат за војнике на караули „Кошаре”, пола године пре НАТО агресије. Током предстојеће зиме војници су били на положајима, у караулу би се враћали само да се окрепе и накратко одморе. – До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године – објашњава Шљиванчанин, кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици. Мајор Душко Шљиванчанин и капетан прве класе Александар Грбовић са оружјем заплењеним на граници у августу 1998. (Фото лична архива) Првих дана по почетку напада алијансе, на граници је било релативно мирно. Очигледно се очекивало да ће ваздушни удари брзо решити рат. Саговорник „Политике” био је 8. априла у рејону карауле „Кошаре”, разговарао са војницима, а затим се пешке упутио на десетак километара удаљену караулу „Морина”. – Осматрајући територију Албаније нисам уочио никакве покрете и није било никаквих индиција да ће већ за десетак сати уследити агресија на рејон карауле „Кошаре”. Негде после поноћи, око један сат, док сам се налазио на командном месту у Ђаковици, известили су ме да артиљерија војске Албаније дејствује по нашим положајима у рејону карауле „Морина”. Одмах смо закључили да је то почетак копнене агресије – каже Шљиванчанин. Војска Албаније у нападу на положаје Војске Југославије (Фото ЕПА/Anja Miedringhaus) Гранатирање је трајало до раних јутарњих часова. Између пет и шест сати почиње артиљеријски и ваздушни напад на караулу „Кошаре”. Нешто касније почиње пешадијски напад, а у првом ешалону, како се процењује, било је између 800 и 1.000 припадника ОВК. – У тренутку напада граничари су се налазили у групама од 15 до 20 војника, примили су први удар, нанели губитке, што је непријатеља поколебало да настави напад, а поред свега су наишли на противпешадијске мине. Данас мислим да смо имали и ратне среће, јер нису знали колико нас у том тренутку заправо мало има – сматра Шљиванчанин. Тежак терен, сурова клима Кад је реч о бици на Кошарама, треба имати на уму крајње неповољну ситуацију у којој су се нашли припадници ВЈ. Нападачи су се налазили на вишим тачкама, били су бројнији, а авијација НАТО-а имала је потпуну превласт у ваздушном простору. Планински рељеф је скоро у потпуности онемогућавао употребу ратне технике са наше стране и отежавао довођење нових снага. Иако је био април, у једном дану су се смењивала годишња доба, падала је киша, било је суснежице, на вишим тачкама и даље је било снега. У ЧЕТВРТАК ЧИТАЈТЕ: Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК Прочитајте и претходни текст из овог серијала: КОШАРЕ (1): Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације
×
×
  • Create New...