Jump to content

Бранко Авдагић

Члан
  • Број садржаја

    583
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by Бранко Авдагић

  1. Мени је у храму ок, али на улици није обавезно. Али мало више укуса у одевању би требало и мушкарцима и женама.
  2. Треба ли жене и девојке да носе мараме у цркви? 12. септембар 2013. у 14:14 Горње питање,нема сумње,засновано је на речима светог апостола Павла који,поучавајући коринтске хришћане,пише између осталог: "Свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као да је ошишана.Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива" (I Кор. 11,5-6), да би после дужег разматрања тога питања, апелујући на свест самих хришћана свога доба, додао: "Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава моли Богу?" (I Кор. 11, 13). Из ове задње реченице, више је него очигледно да, по апостолу Павлу, "није лепо да се жена гологлава моли Богу". А зашто? показаће анализа горе наведених стихова. Већ у 3-ем стиху ове 11 главе, апостол Павле говори о божанском реду и поретку у Цркви Христовој, где се јасно види где је чије место. "Хоћу да знате да је сваком мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу". Зато, по тумачењу светог Никодима Агиорита, када свети Апостол каже да "свака жена која се гологлава (тј. непокривене главе) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју", значи да она тиме нарушава богоустановљени поредак и срамоти мужа свога. Јер тиме показује да се њена глава, тј. њен муж, одрекао своје власти над њом, власти која му је поверена од Бога. Откривањем своје главе на молитви и у цркви жена показује да није више под влашћу свога мужа, него да она влада њиме. По професору П. Трембели, поред тога преносног значења, које се односи на њеног мужа, жена која се моли гологлава, и буквално срамоти главу своју, јер према њој показује такву "недоличност". Она практикује нешто што је, по мерилима онога времена, значило да покушава да приграби себи ону улогу која припада њеноме мужу. Међутим, Апостол хоће да свако остане на оном месту и оној улози коју му је Творац наменио и одредио. Поредак у који је божанска Мудрост поставила лица и ствари свакако је најбољи и нај приличнији. Сваки покушај да преступимо и нарушимо тај установљени поредак, раван је покушају стварања нереда и хаоса. Свети Никодим Агиорит говори још да свети Апостол Павле забрањује женама да се појављују гологлаве не само у цркви и на молитви него увек и свуда, у свако време и на сваком месту, поготову на јавним скуповима. То Апостол показује речима: "Јер је једно исто као и ошишана", што је за жене онога времена, нема сумње, била велика срамота. "Код Грка и незнабожацау оно време шишане су робиње, а код Јевреја - жене осуђене за прељубу" (Трембела). И као што је ошишана или обријана жена свагда и свуда изложена руглу и срамоти, исто тако је срамотно и ружно за њу свагда и свуда да се појављује гологлава. Речи пак 6-га стиха: "Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива", никако не значи давање права на избор: или марама, или шишање, како би многи хтели данас да схвате, када је увелико ушла и међу хришћане мода да се жене шишају и секу косу своју. Овим пак речима, свети Павле, нема сумње жели само да још јаче нагласи оно што је рекао у претходном стиху. Овде се више него очигледно пројављује негодовање светог Апостола, као да каже: Ако ви, жене, имате толику бестидност да дозволите себи први корак, тј. да се показујете гологлаве на скуповима као и мужеви, онда учините и други корак – долазите ошишане, као и они. То никако не значи савет и благослов да жене могу да се шишају и секу косу своју, него управо одвраћање од тога, као од нечега што је "веома срамотно". Самим тим, свети Алостол још једном потврђује своје гледиште да се жене "покривене главе" моле Богу и долазе на јавне скупове. Све што је овде речено, нема сумње односи се на "жене" као женски пол, а не само на "оне које имају мужеве", те све ово важи и за девојке, као што је и у вашем питању постављено. На крају бих само још нешто рекао. Питање мараме у храму на молитви не треба схватити формалистички и фарисејски, него суштински. А то значи да целокупно одевање женског света треба да је у складу са хришћанским учењем о скромности и чедности у одевању, о унутрашњем украшавању (врлинама) а не спољашњим накитима. Ни-шта неће вредети марама на глави, ако је остали део одеће неприличан. То може само још више показати женску бестидност, и још већу саблазан изазивати код људи, што управо апостол Павле наведеним својим саветима и речима жели да спречи. Наше време је оптерећено многим изумима моде, па се начином одевања жели постићи потпуно супротно ономе чему је одећа намењена. У место да одело буде "покривало наше срамоте", данашњи начин одевања служи управо истицању онога што би требало да покрива. Као да смо заборавили на опомену дату још у Старом Завету: "Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је ГАД пред Господом Богом твојим ко год тако чини" (У Мојс. 22,5). Нека би овај кратки одговор послужио христољубивим мајкама и сестрама као повод да свој живот у целини, па и начин одевања ускладе са целокупним моралним законом Православне Цркве, који нам је предат од самога Господа Исуса Христа,а посведочен светим Апостолима и вековном праксом живота Цркве.Не треба зазирати од погледа и мишљења "других" како ће и шта о нама мислити ако будемо у животу и одевању следовали учењу Цркве, а не моди савременога света.Не идимо оним путем којим "сви иду", јер много је оних који иду широким путем који води у пропаст.Нека за нас буде најважније шта Бог о нама мисли, и како Он о нашим поступцима суди.
  3. Позив хришћанкама да носе мараме Јекатаринбуршки епископ позвао православне жене да се угледају на муслиманке, које се не устручавају да носе мараму на јавним местима. Јекатаринбург, 7.фебруар. ИНТЕРФАКС. Архиепископ јекатаринбуршки и верхотурски Викентије сматра да одбијање већине православних жена да носе мараме на јавним местима представља «одступање од воље Божје». «Не разумем, зашто се муслиманке не плаше и не устручавају да тако чине, чак и ако су девојке или девојчице. Ето, оне су стале пред Богом, пред Алахом, како они веле, и боје се да их Алах не казни. Зашто се ми не бојимо Бога, зашто се не бојимо да ће нас Господ казнити?», изјавио је владика, одговарајући уживо на питања на телеканалу «Сојуз» и радио станици «Воскресеније», који су објављени на сајту Јекатаринбуршке епархије. Он је подсетио да ношење мараме представља «Божју уредбу», јер је управо «Господ заповедио свим женама да носе мараме». «Ако жена неће да носи мараму или јој је неугодно, говорећи да већина жена не носи мараму, па ће се она издвајати – она силно греши , јер не треба гледати на друге, него на себе» сматра владика Викентије. По његовим речима, «ако се свака испуни страхом Божјим и узажели да испуњава вољу Божју, онда ће мало по мало и све остале почети да носе мараме, у томе нема ничега због чега би се требало осећати неугодно». Недавно је архиепископ такође позвао жене да не користе шминку и да теже да сачувају своју природну лепоту. «Господ нас ствара лепима , а ми тако унакарадимо нашу лепоту, да се не можемо ни препознати. То је просто заблуда и неразумевање лепоте. Једноставно, сад је таква мода. Погледајте на девојчице од осам-девет година. Што бисмо их улепшавали, кад су оне и тако лепе као анђели! Ми козметиком само нагрђујемо људе», изјавио је владика Викентије. Тако да ношење мараме није ништа лоше, напротив, Хришћанство то препоручује женама. То што се то у Исламу највише задржало, не значи да је то нешто лоше или негативно нити значи да је то Ислам измислио. Напротив, хришћанске жене одувек су носиле мараме. Чувањем свога тела, жена чува себе, она је морална а то значи да ће бити добра мајка и добра жена. А таква жена је један од предуслова здравог друштва. http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=22745 07 февраля 2008 года, 12:33 Екатеринбургский епископ призывает православных женщин брать пример с мусульманок, которые не боятся носить платок в публичных местах Екатеринбург. 7 февраля. ИНТЕРФАКС - Архиепископ Екатеринбургский и Верхотурский Викентий считает нежелание большинства православных женщин носить платки в публичных местах "отступлением от воли Божией". "Я не понимаю, почему мусульманки не боятся и не стесняются, даже маленькие и молодые. Вот они стали пред Богом, перед Аллахом, как они выражаются, и боятся, что Аллах их накажет. А почему мы не боимся Бога, чтобы Господь нас не наказал?" - заявил владыка, отвечая на вопросы в прямом эфире телеканала "Союз" и радиостанции "Воскресение", опубликованные на сайте Екатеринбургской епархии. Он напомнил, что ношение платка является "установлением Божиим", поскольку именно "Господь дал повеление всем женщинам ходить в платках". "И если женщина не хочет ходить или стесняется, говорит о том, что большинство не ходит, а она будет выделяться, она очень сильно ошибается, потому что нужно не смотреть на других, а смотреть на себя", - считает владыка Викентий. По его словам, "если каждый проникнется страхом Божиим и желанием выполнять волю Божию, то потихонечку и все начнут ходить (в платках - "ИФ"), в этом ничего зазорного нет". Недавно архиепископ также призвал женщин отказаться от косметики и стремиться сохранить естественную красоту. "Господь делает нас красивыми, а мы так изуродуем нашу красоту, что сделаем из себя не знаю кого. Это просто обман и непонимание красоты. Просто мода такая стала. Посмотрите на девочек восьми-девяти лет. Зачем их красить, когда они и так красивы как ангелы! А мы портим людей косметикой", - заявлял владыка Викентий.
  4. И руске бабушке су биле често једине особе на црквеним службама у време најжешћих бољшевистичких прогона Цркве, али опет природно је да су мушкарци физички јачи и издржљивији и да је овај свет застранио од када је феминизам почео кројити капу целом друштву! И немојте да мислите да сам неки тамо затуцани, нисам - жене поштујем и помажем у свакој прилици, нарочито у послу. Ипак је то слабији, нежнији пол! Нисам нпр. нигде писао да сад требају жене носити ово: Шал или марама - шејла је дугачки правоугаони шал који се слободно омота око главе и пребаци се на леђа. Може бити у разним бојама. Традиционално је заступљена у земљама Персијског залива. Хиџаб - у ширем смислу хиџаб је било која одећа која одговара шеријатским прописима. Међутим у западним земљама хиџаб је ознака за одевни предмет која муслиманкама у потпуности прекрива косу, уши и врат, а у већини случајева пада низ леђа. Лице остаје откривено. Хиџаб амира - састоји се из два дела. Један покрива главу слично капи, а други је шал који често има форму рукава са сврхом да покрије леђа. Реч „амира“ је персијског порекла и значи „принцеза“. Химар - Огртач с прорезом за лице сакрива косу, уши и леђа, сеже до струка. Распрострањен је на Блиском истоку и у Турској. Чадор - гртач који покрива тело од главе до пете. Отворен на предњем делу, без украса, обично га жена придржава руком. Лице није покривено, али крајем огртача жена може покрити лице ако жели. Осим тога, често се носи у комбинацији са никабом. Распрострањен начин покривања у Ирану. Никаб - црна тканина којом се покривају глава, лице и коса. Оставља само прорез за очи. Никаб не би требало помешати са другом традиционалном исламском одећом као што је абаја, дуги огртач али са рукавима. Никаб се носи у земљама Персијског залива, Јемену и Пакистану. Бурка или фереџа - покрива цело тело, главу и лице. Прорез за очи је прекривен мрежом. Традиционални начин покривања у Средњој Азији и Авганистану. Бурки је слична паранџа, огртач комбинован са чачваном, тканином од коњских длака која потпуно покрива лице. Реч потиче из персијског, где је фараџи у 16. веку означавала одећу и за мушкарце и за жене. Узбекистанци су реч преиначили у паранџа, а Турци у – фереџа. Буркини - купаћи костим за муслиманке
  5. Не знам какав посао радиш, али замисли жену која ради физички посао - куварица, чистачица, продавачица, собарица итд. која треба да ради до 65 или 67 године. Грехота је гледати мушкарца од 60 и кусур година где се мучи на послу а камоли жену!
  6. Хвалите Господа Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016) Цареви земаљски и бољари бише, владаше и помреше, а Цар небески остаје увек да влада. Цареви земаљски и кнезови људски понекад владају силом и безакоњем, а Цар небески увек влада љубављу, правдом и добротом. Стога, нека се веселе и радују људи и народи што имају Бога за Цара васељене, јер је пуна правде Десница Његова. Певајте Господу песму нову, песму љубави и радости а не песму страха и очаја! Посматрајте свет и све у свету, отворите очи своје и погледајте мудрост Божију, видите дела Његова и величајте свето име Његово. Све што се јавља јутром и вечером, пролећем и јесени, све што постиже сврху своју долази од Господа. Сунце дању буди, а тама ноћу успављује живот; дан показује лице Божије широм пространог света, а ноћ обасипа миром и милошћу све у свету. Бог венчава време за простор, ствари придружује бићима и све снабдева својим потрепштинама; Он се оденуо светом као бисером са кога се пресијавају обриси бића Његовог; Он је повезао живо и мртво, удружио позитивно и негативно, здружио мушко и женско, све Собом држи у једној јединственој целини и хармонији, свему је дао глас да Га слави и велича. Хвалите Господа сви становници света, хвалите Га господари и слуге, младићи и старци, момци и девојке, све што се миче и дише нека хвали име Господње, гласи свуда чудеса Његова! Једни се хвале иметком а други поретком, а ми именом Божијим. Једни се величају именом а други пореклом, а ми се величамо именом Господњим. Једни се поносе знањем а други звањем, а наш понос лежи у Господу нашем. Ко је силан и моћан? – Господ мој и Бог мој. Ко је премудар и савршен? – Господ мој и Бог мој. Ко љуби пријатеље и непријатеље, даје дажд светима и грешнима, обасјава Сунцем праведне и неправедне? – Господ мој и Бог мој. Несрећна је човек који слави идола уместо Створитеља. Тужан је она који хвали свет и добра његова а куди Створитеља света и осмислитеља. Болан је човек који метанише пред киповима, савија кичму своју пред људима, а пред Богом је горд и усправан. Ко даје свету славу или људима, а не Богу и имену Његовом, умањује своју славу а не увећава је. Бог је наш понос, наша слава и моћ. Бог нам је гаранција истине пред њеним суочењем са лажју, осмислитељ правде када нас неправда снађе, уздах доброте злом притиснуте, сигурно тле на које наш дух може пристићи. Ви који верујете у Господа, који се надате милости Његовој величајте име Његово с краја на крај света: свети Боже! Ви који радите добро, живите у правди, који служите и Богу и ближњима својим, хвалите Господа без страха и стида: свети моћни! Ви који сте болесни надајте се у Бога, који даје здравље и снагу, који дарива свако добро људима, хвалите Господа докле сте год живи и онда када се нађете на самртничкој постељи вапите: свети Бесмртни! јер Господ дарује вечни живот. Ви који сте у храмовима и изван њих, у кућама и на улицама, на њивама и у фабрикама, у школама и на факултетима величајте Господа, јед од Њега долази мудрост и знање, моћ и снага, здравље и спокојство. Хвалите Господа праведни и грешни, добри и зли, хвалите Га сложно и весело, јер Он опрашта грехе и лечи болести, помаже добре и свима даје правду живота. Радујте се у Господу праведници, јер је Он правда ваша! Веселите се у Богу мученици, јер је Он радост ваша! Славите га сви сужњи и потлачени, кличите Му сви притешњени од људи и нељуди, величајте Га сви који сте одбачени и презрени, јер је Он достојанство ваше и право богатство ваше. О, Боже велики! О, Боже свемоћни! Теби ћу певати и само Тебе величати у све дане живота мога: у беди и у слави, у несрећи и у срећи, на развалинама и раскопинама живота мога, управо исто као и у младости мојој. Песмом Теби ја осветљавам пут у ноћи, разведравам небо када се наоблачи, уздижем себе изнад овоземаљског мравињака и кртичњака. Ја знам да Теби нису потребне моје хвале и славопоји. Ти си без њих исто што и са њима: свемоћни Господ Бог Саваот. Али је мени и моме животу потребно да Тебе величам. Та, зар славуј може заносније певати својој славујки него ја Теби певам, Господе! Та, зар везир може усрдније молити свога султана него што ја Тебе молим, Господе! Или, зар цвеће може лепше мирисати Сунцу небеском које га греје, него што ја духовно миришем у Твоме присуству, Господе! Хваљен и слављен буди вавек, Господе и Боже наш, како бисмо и ми учествовали у Твојој слави и величини! Из књиге протојереја др Жарка Гавриловића „Српски псалми“ (Београд, 1980)
  7. Протојереј Жарко Гавриловић: Писмо једном хомосексуалцу Писмо протојереја др Жарка Гавриловића, упућено господину НН, хомосексуалцу, који живи у Швајцарској, по жељи његове мајке, којој је обећао да, ако му неко докаже да је хомосексуалност грех, да ће се покајати и вратити природном начину живота Протојереј др Жарко Гавриловић До мене су, драго Божје чедо, допрли тужни гласови од суседа Твојих родитеља који цвиле даљу и ноћу због Твога греха, за који Ти сматраш да није грех него природан живот. Још си се зажелео да Ти неко докаже да је то грех, па ћеш се одрећи таквог живота. Риба не види воду од воде; птице не виде ваздух од ваздуха, и Ти не видиш грех од греха у коме живиш. Смрад греха смета околини коју окружује. Велики је грех за сваког човека који је обдарен ликом и сликом Божијом, који би требало да је толико чист физички и психички, душевно и духовно, да је достојан да буде храм Духа Светог, да живи као скот и ниже од скота. Апостол Павле нас пита: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.“ (1. Кор 3, 16-17) Ти мени не верујеш, не верујеш у ово што ти пишем. Ти мислиш да је у стварности друкчије и да Бог Твој грех не види. Пред Богом нема ништа тајно што се неће сазнати, нити скривено што се неће открити. Ти можеш од мене да скриваш свој грех као што болесник скрива своју рану пред лекаром. Али, од Бога се не може ништа сакрити, јер је пре Њим наго и откривено, макар завијено у седам поњава и чаршава (ср. Мт. 10, 26-27). Ја се намерно позивам на Свето Писмо које је историја искуства целог рода људског, јер знам да Ти људима много не верујеш, будући да је грех помрачио Твој ум за Божије расуђивање, раслабио Твоју вољу, острвио твоје срце, па се још свога греха и не стидиш, већ га отворено износиш пред људима, чак и пред Твојим ојађеним родитељима. Пре свега, Бог није створио мушкарца за сексуални живот са мушкарцем, него мушкарца за жену, и жену за мушкарца, како то учи Библија на првој страници свога учења (1. Мој. 1,27-28). Па то „прилепљивање“ к жени није у служби голог уживања, јер је свако друго сексуално уживање [оно] које одводи човека од размножавања у таму греха, у сенку где нема Бога, где он жели да се сакрије од Бога, да ужива само за себе, већ за размножавање рода људског. Првог човека и прву жену Бог је благословио да рађају и да се множе, да напуне земљу и да владају њоме (ср. 1. мој. 1,28), да подаре зубљу живота коју је Бог дао своме потомству – кости своје кости и крви своје крви. У том погледу животиње се исправније држе Божијег закона од нас људи, будући да се паре природно (хетеросексуално), и то, једном годишње, ради размножавања своје врсте. Бог је, стварајући жива бића, створио сваки орган њиховог тела за сврсисходну употребу: уста за говор и јело, око за вид и гледање, ухо за слух и слушање, полне органе за размножавање, јер се хетеросексуалном путем указује човеку безброј комбинација спајања гена и хромозома који, било преко укрштања или мутације, по крви несродних бића доприносе све бољем усавршавању људског рода. Само је човеку Бог заповедио да се усавршава до мере раста Бога: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48) који пуноћу свога бића налази у Самом Себи као Троличном Бићу. Ја знам: Ти још увек вртиш главом и не верујеш мојим речима, иако оне извиру из Светог Писма, већ верујеш својој истрошеној вољи и грехом запрљаном срцу, своме партнеру који и себе и Тебе вуче у Содому и пропаст, онако како су пропали Содомљани. Наиме, житељи Содоме „беху неваљали“ (1. Мој. 18,20) и оптерећени грехом хомосексуалности, и вика на Содому и њен грех, у време патријарха Аврама и његовог синовца Лота, била је велика, „и гријех је њихов грдан“ (1. Мој. 18,20), тако да су Содомљани тражили неке Лотове госте – мушкарце да живе са њима. Да би то спречио, Лот је Содомљанима понудио своје кћери, но они то одбију (ср. 1. Мој. 19, 4-9) и Бог је, због тог греха, спалио Содому и Гомору и све становнике њихове. По том њиховом греху они су надалеко чувени по злу, па се од тог дана тај грех по њима и зове содомија. Бог је, на много места у Старом Завету, забранио тај стравични грех који је дошао главе Содоми и Гомори и свима становницима који су били њиме заражени. Заразом која уништава не само појединце него и читаве народе. Тако Бог заповеда: „С мушкарцем не лежи као са женом, гадно је“ (3. Мој 18,22). Бог је, такође, забранио Авраму да се он и његово потомство не скрнаве том болешћу, јер се том перверзијом и другим гресима скрнави народ у обећаној земљи због чега Бог обећава Авраму да ће те становнике одагнати испред њега (1. Мој. 18,24-25); „Јер се оскрнавила земља, и неваљалство ћу њезино походити на њој и изметнуће земља становнике своје“. Још Господ говори Авраму да ће земља изметнути и њега и његово потомство, „ако се оскрнаве“. Данас је та помама угрозила многе појединце у многим народима, јер се као и свако зло и коров множи геометријском прогресијом, чиме поткопава и угрожава многе народе, не више само појединце и, ако овако ствари крену са перверзијом, абортусом, дрогом, сексоманијом, Господ ће многе народе истребити са земље, друге народе довести на њихово место, прво муслимане, па Кинезе и Индусе, како би казнио хришћане. Нажалост та перверзија је све више присутна међу црквеним људима (духовницима) који, из необјашњивих разлога, све више напуштају Христов пут (Јн. 14,6) и иду сатанским стазама живота. То се злог шири и у нашој Цркви, иако чл. 24[1] каже: „Свештено лице које учествује у вршење противприродног блуда (хомосексуалства), казниће се лишавањем свештеничког чина:“ Ако се чинија из које се једе окужи и загади заразом, она се спаљује или разбије, јело у њој се просипа или уништава, зависно од опасности саме заразе. Ако је крв у човековим жилама заражена болешћу, опаком по живот као што је AIDS или „сида“ која је, углавном и дошла као последица хомосексуалности и наркоманије, онда се врши трансфузија нове крви да би се заражена избацила из организма. Због тога је, као казна и опомена, дошла болест на род људски који је заблудео и застранио у страшни понор греха, па још и не увиђа да је то грех, него га правда и повлађује му. Ко год не види змију на свом путу, ујешће га и отроваће га. Ко не признаје постојање греха, грех ће га разорити и уништити, тако да неће изаћи пред лице Божије него пред лице Ђавоље. У срећнијим временима када је хришћанство имало уплив на човеков живот, овај грех се сматрао перверзијом и болешћу, а његови извршиоци или су се лечили или осуђивали. Данас када је ово зло, због разних узрока и разлога, почело да расте као коров по људским душама, не стиде се чак ни министри у појединим владама западних земаља да јавно исповеде свој грех, као да је то нека његова врлина, попут народне: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.“ Па још, у многим земљама Запада дозвољени су хомосексуални бракови (између мушкараца и између жена), што није случај на Истоку, китајском, или индијском, или у добром делу муслиманског света, где људи знају за ред и Божији закон. Отуда, тако статистике неумољиво говоре, на Западу опада оплодна моћ мушкарца за два процента у свакој генерацији. А како и не би: што ће хомосексуалцима и лезбејкама оплодња, чак и продужење људског рода, кад они желе голо уживање – анални коитус или хомосексуално трљање, што води у вечну пропаст, како онога који то ради тако, добрим делом, и народа из кога потиче, како се у њему губи и трује, како за привремени, тако и за вечни живот. Не каза ли свети апостол Павле да хомосексуалци, односно мужеложници, како их Свето Писмо назива, „неће наследити Царства Божијег“ (1. Кор. 6,9), јер се хомосексуалци и лезбејке налазе у сатанској бригади блудника, прељубника, оцеубица, матероубица, лажљиваца и кривоклетника (1. Тим. 1, 9-10). О томе да је грех који Те је спопао страшна болест која те води у пропаст сведоче сви свети оци цркве, канони који су они прописивали за лечење ових болести; сведочи света тајна исповести, сведочи целокупно биће Цркве којој припадаш, из које си поникао, у којој си крштен. То третирају као перверзију све медицинске књиге, које су до скора објављиване, осим ових данашњих које су писали помрачени умови који правдају и апологизирају сваки грех, па и овај грозоморни који од човека прави скота и биће горе од скота. Јер, како рекосмо, ни скот неће да ради то што данас ради модерни човек, углавном на Западу. Знам да ми нећеш одобрити што Ти пишем. Знам да ћеш наћи много изговора да себе браниш и мене нападаш. Знам да ће многе дружине, топла братија и сервилне лезбејке, гракнути на мене, јер су ови кланови данас најјачи и највише повезани у свету, као и кланови наркомафије, педофила, безбожника, да би до темеља срушили хришћански морал и учење. Многи ће гракнути на мене. Многи ће се позвати на људска права. Но, заиста људско право је засновано на Божанском праву из којег извире, у коме се темељи, а не обратно. Људско право није да се перверзно, изопачено живи, ради тако да претварамо земљу у „разбојничку пећину“ (ср. Јн. 2,16), углавном због себичног живота коме је циљ голо уживање и ништа више, боље, боголикије. Драго дете Божије! Није Бог створио човека да се каљужа у блату греха као свиња у стварном блату, већ га је створио да буде литург – Богослужитељ и Боготражитељ, да себе чисти од свега приземног и трошног, да се уподобљује Анђелима и Богу самоме, Васкрслом и Распетом Богочовеку, који греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим (ср. Ис. 53,9) – ово је права слобода. Права слобода је у Богу, у моћи грешити, али не грешити. Слобода је Божији дар који ни Бог неће да наруши човеку. Апостол учи: „Све ми је слободно, али ми све није на корист.“ Слобода се може употребљавати и злоупотребљавати. Ако човекова слобода служи да се чине безбожна дела, то је злоупотреба слободе. Ти и сам знаш да постоји слобода од и слобода за. „Овде је Дух Господњи, овде је слобода“ (2. Кор. 3,17). Да би био слободан за Бога, мораш бити слободан од греха и обратно, да би био слободан за грех, мораш се ослободити од Бога, од Његових заповести, од своје савести која је глас Божији у човеку. Слободан је човек да користи кухињски нож у кухињи, али он може „слободно“ користити кухињски нож и на улици да некога њиме распори, убије. Слободна је жена да води љубав, али није слободна, како данас већина од њих чине, да усмрти плод те своје љубави у својој утроби. Казаћеш ми да је Твоје право да живиш како хоћеш. Јесте, Бог ти је дао слободу да чиниш шта хоћеш, али не докле хоћеш. И мајка може убити плод у утроби својој и казати да је то њено право, али Бог, Свето Писмо и Света Божија Црква и њени закони говоре другачије. Нико нема право да уништава свој, ни туђи живот. Онан је осуђен само зато што је просипао своје семе по земљи (по њему је овај грех и назван онанија). Кад је Онан осуђен за овај грех, шта је остало за Твој грех који штети свима, а теби само „користи“ за чулно уживање. Размисли какву корист од Тебе имају Твоји родитељи, када убијаш своје потомство у себи, твој народ и твоја црква. Сви су у тебе уложили део свога живота, пре свега твоји родитељи. Да су и они живели тако слободно и разуздано као Ти, Тебе не би ни било у животу, па ни Твога греха. Али они су живели за Тебе као што би и ти требало да живиш за своје потомство, да пренесеш своју љубав на своју децу онако како је Бог одредио; да подајеш војнике отаџбини, вернике Цркви, грађане држави, а не да се завучеш само у своју љуштуру, да ријеш и копаш само за себе, да трошиш перверзно свој живот, уместо да храниш своју породицу љубављу. И сваки онај који злоупотребљава коришћење животних органа супротно Божијем плану и одређењу, греши и према себи и према другима – својим суседима. Анус није створен за то што ти мислиш, већ да буде пробавни тракт. Постоји други орган – постељица живота – у коме се чува вечита ватра живота која је дубоко запретена у нама пошто је претходно створена и дарована од стране свевидећег и свемогућег Бога. И уместо да и Ти палиш и зажижеш зубљу живота другог бића које би било Теби и Твојима на радост, Твоме изранављеном и убијеном народу на опоравак, Ти просипаш своје семе по неплодној њиви која служи за фекалије, а не за колевку живота. Уместо да обрадујеш своје родитеље својом жртвеном љубављу и благодатном женидбом, Ти се каљужаш у мочвари живота као прасац у блату. Онако како си радовао своје родитеље својим примером и учењем, постигавши високо образовање, дужност Ти је да их сада усрећиш и обрадујеш „виђењем синова и кћери“, како су свети патријарси обрадовали свој – израиљски народ. Размисли, пре него што ме осудиш за ово писање и пре него што бациш писмо које Ти, у оскудици слободног времена, пишем; откуда ова болест и који је њен узрок, па покушај да се излечиш. Да ли је то наследни, хормонални, психогени, искуствени поремећај у раном детињству, аверзија према једном родитељу, обично супротног пола, полиморфна несексуалност, антисексуални пуританизам, који жену сматра нечистом, недодирљивом и „нескрнављивом“ или те је неко, родитељ или ближи сродник, довео у раном детињству у екстремне непријатности у сексуалном, макар и мисленом завођењу; или је, можда, страх од неуспеха пред бићем супротног пола створио код Тебе аверзију према жени и симпатије према истородном полу? Могуће је и да несрећно детињство, ако је било без родитељске љубави, буде узрок Твога греха. Размисли, о свему овом па ће, за прво време, и то бити почетак Твога преокрета на боље, моралније и пут ка светом живљењу. Јер, Теби, за прво време, довољно је да змију на путу свог живота видиш и лоцираш њену опасност, да би избегао да те она смртно уједе и отрује отровом перверзије. А после Ти предстоји страшна и мучна борба са самим собом коју ћеш, ако се будеш искрено и са сузама покајао, постио, исповедио и причестио, уз Божију помоћ сигурно завршити тријумфом и победом страшног греха у Теби који пустоши Твој живот, оптерећује Те осећањем кривице, онемогућује рађање Твог потомства и продужетак Твога живота у њима, спречава радост Твојих родитеља и познаника, условљава жалост Цркве и тугу народа, радује Ђавола а растужује Бога. Нека Ти драги Бог, Својим Благословом, подари снагу Духа и тела да ишчупаш змију отровницу из свога срца – чак и примисли на тај грех каљужања, који Те је сколио и опхрвао. Желим Ти свако добро од Господа, Твој духовни родитељ ако ме као таквог прихваташ Др Жарко Гавриловић, протојереј (Хришћанска мисао, Београд, год. VI, бр. 9-12, 1998) ______________________________________________ [1] Кривична правила Српске православне цркве (КП), Београд, 1961, стр. 10.
  8. О вечности и пролазности Вечност је као права линија која се простире кроз цело замисливо време и кроз сав замишљен простор, који као, ражањ кроз животињу коју сте натакли и припремили за печење, те тако та замишљена права линија чини круг без почетка и краја свога времена. Вечност нанизује све тренутке времена и све тачке простора у један једини и цео простор, време збивања, у један континуум стављен на „длан“ човечије мисли. Простор и време су пуно име и презиме вечности, једна иста стварност посматрана с лица и наличја, реверс и аверс једног лика, и то: време као кретање, а простор као збивање. Наш живот је мали део – исечак вечности – који почиње и пре почетка нашег појављивања (рађања) на земљи и који траје и после нашег скончања (смрти) овде на земљи; нешто слично као титраји зраке сунца на истоку, пре његовог изгревања, и у сутону после његовог заласка. Вечност је као права линија која се простире кроз све време и цео простор, те на тај начин чини круг без почетка и краја. Па, ако та линија има свој почетак и крај, онда се они додирују а не искључују, онда је крај „путовања вечности“ истовремено и њен почетак и почетак њен крај, јер се у вечности ови крајеви додирују и дотичу. Вечност је, дакле, права линија без почетка и краја, јер се не може имагинацијом замислити њен крај ни почетак. Наш овоземаљски живот је исечак вечности, омеђен почетком, средином и крајем. Ружа што се више притиска и гњечи, даје ружино уље; и човек што више страда све више се из њега цеди миомир вечности. „Ружа отворена на силу, нема мириса“ (јерменска пословица); и човек ако не страда „на правди Бога“ нема у себи мирис бесмртног живота. Велике страсти ситне душу, задовољавају пролазно, поткопавају вечно. Сувише лако и незаслужено брзо напредовање у служби пре слути брзом паду и вешалима, него вечној слави и тријумфу. Ништа није пролазно што је за вечност рођено. Овоземаљски људи се труде да им време земаљског живота лако прође (у забави), а Божији дух се бори да стекне вечност у времену, то јест, да пролазно време преточе у вечност. Ниједна пропаст није потпуна, осим пропасти човекове душе; ниједно ликовање није вечно, осим спасења душе (Мк. 8, 34-35). Што више дајеш другоме од пролазних добара на земљи, то имаш више шанси да примиш вечних добара на небу. Што је човеку виша култура, утолико му је виши и праг респекта туђег мишљења, под условом да оно не задире у његове религиозне принципе и убеђења. У вечним принципима нема, и не може бити, привременог кокетирања, јер би то значило сипати воду у млеко и тиме правити помије. Душа више боли него тело, јер је бол њен безграничан као што је и душа, док је тело коначно и бол тела пролазан. Наша земаљска лепота пролази брзо као земаљски цвет, али духовна остаје заувек. Ја сам сваштар, а желим да будем светитељ. Саткан сам од свега земаљског и небеског, од воде и ватре, од гвожђа и земље. Господе, очисти ме од свега пролазног и угради у мене Твој свесавршени лик и облик (ср. Мт. 5, 48).
  9. Постављаћу са времена на време духовне поуке оца Жарка Гавриловића (1933-2016)
  10. Чини ми се да оно горе на слици није "епископ" Акакије већ Нектарије. Поменути Акакије је променио многе "зилотске" јурисдикције и сваки пут мењао своју еклисиологију. Још му преостају једино руски старообредници.
  11. Православна црква у Америци (OCA) је једина канонска православна црква у Америци, све остале православне јурисдикције у САД и Канади су силовање црквених канона!
  12. Владислав Ђорђевић: Србија - светски шампион у феминизму среда, 27 децембар 2017 Заступам тезу да је Србија европски и светски шампион у феминизму. Теза добија потврде са свих страна. У среду 6. децембра 2017. на ТВ Хепи (TV Happy) др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије (ИЕС), изјавио је: „Србија је водећа данас у Европи по броју бракоразводних парница у којима се аутоматски женама додељује [дете]. У преко 80 посто случајева аутоматски се старатељство додељује женама.” По боју додељене деце мајкама Србија је европски и светски шампион у феминизму. По броју оптужених и санкционисаних мушкараца за „насиље у породици”, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Наравно, у већини случајева оптужбе су лажне. По броју абортуса – а њих је око 20.000 годишње – Србије је такође европски и светски шампион у феминизму. По броју развода, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. По броју самаца, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. По стопи рађања, тј нерађања деце, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. По малом „доходовном јазу”, Србија је на другом месту у Европи, одмах иза Румуније. Дакле, Србија је по малом „доходовном јазу” на високом другом месту у Европи. По броју „посланица” у Скупштини, Србија је у врху у Европи и свету. Oд 250 посланика у Скупшини жена је сада 91, тј. 36 посто. По броју министарки у Влади, Србија је у врху у Европи и свету. Жене министарке чине 25 посто свих министара у Влади. По броју и утицају радикалнофеминистичких организација, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Радикалнофеминистичку агенду заступа сама потпредседница Владе Зорана Михајловић, уједно и председница радикалнофеминистичког „Координационог тела за родну равноправност”. Радикалнофеминистичку агедну форсира и Марија Обрадовић, председница Женске парламентарне мреже. Радикалнофеминистичку политику подржава Маја Гојковић, председница Скупшине Србије. Наравно, Бранкица Јанковић, повереница за „заштиту равноправности”, такође је радикална феминисткиња. На челу државе су радикалне феминисткиње. Радикални феминизам је постао политика свих државних институција. Победила је радикалнофеминистичка политика „родног главнотоковања” (gender mainstreaming). По броју жена у државним институцијама, Србија је изнад европског и светског просека. По томе смо водећи. По броју жена запослених у судовима, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Врховни касациони суд је 30. маја 2016. имао 37 чланова, од тога 21 жену и 16 мушкараца. Бивши председник Србије Томислав Николић 17. децембра 2016. именово је 5 судија Уставног суда, од тога 4 жене и 1 мушкарца. У врху судства годинама доминирају жене. Тако је 2009. председница Уставног суда била једна жена (Боса Ненадић), председница Врховног касационог суда такође жена (Ната Месаровић), министарка правде у Влади такође жена (Снежана Маловић), а председница Друштва судија Србије такође жена (Драгана Бољевић). Данашња председница правде је Нела Кубуровић, радикална феминисткиња. У целини узев, у тужилаштвима и судовима ради дупло више жена него мушкараца, а већина њих су радикалне феминисткиње. По броју жена запослених у здравственим установама и центрима за социјални рад, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. У тим установама ради четири пута више жена него мушкараца. Можда радикалних феминисткиња нема много у здравственим установама, али су зато то скоро све у центрима за социјални рад. По броју запослених жена у просвети, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. У предшколским установама у Србији ради 96 посто жена и 4 посто мушкараца. У основношколским установама у Србији ради 88 посто жена и 12 посто мушкараца. У средњошколским установама у Србији ради 65 посто жена и 35 посто мушкараца. На вишим школама и факултетима ради 53 посто мушкараца и 47 посто жена. У целини узев, у школском систему Србије преко 67 посто запослених су жене. Многе од њих су радикалне феминисткиње. По броју запослених жена у војсци, Србија је такође европски и светски шампион. У Војсци Републике Србије запослено је 32 посто жена. Многе неће рећи за себе да су радикалне феминисткиње, али ће се тако понашати. Обична је предрасуда да је Србија врло патријархално друштво. Заправо, Србија спада у ред најнепатријархалнијих држава на свету. Многим женама је тешко и ја саосећам с њима. Али то није зато што је Србија врло патријархална држава, него управо зато што је европски и светски лидер у феминизму!
  13. Зашто ЛГБТ лобистКИЊЕ раде истраживања насиља над женама и децом? Многи су приметили да се женске организације попут „Аутономног женског центра“ (који је недавно спровео наштеловано „истраживање“ о насиљу у мушко-женским односима, линк ОВДЕ), као и „Инцест траума центра“(познатог по безочном покушају да нашој деци у нашим школама наметну ЊИХОВО сексуално образовање по ЊИХОВОЈ мери, као и по наштелованом „истраживању“ сексуалног насиља над децом) највише баве темом насиља над женама и над децом. И то насиља углавном од стране мушкараца. Оно што многима није јасно је – ЗАШТО? Шта им је ЦИЉ? Познато је да већина активисткиња у тим организацијама себе сматра лезбејкама. ЗАШТО њих толико занимају хетеросексуални емотивни односи у којима оне не учествују и за које нису лично заинтересоване? Знате ли колики је степен насиља у њиховим лезбејским односима? Како то да се оне не баве статистичким истраживањима на ту тему, већ се само баве тим „грозним патријархалним и насилним“ мушко-женским релацијама? Активисткиња Аутономног женског центра у овој репортажи користи термин «патријархално» да би означила насилан ментални (културолошки) склоп у хетереосексуалним односима према женама од стране мушкараца у Србији (линк ОВДЕ). Дакле, зашто играју на ту карту «насиља мушкараца над женама и децом» и зашто се уопште баве тиме? Ево зашто: Зато што само на карту теме насиља над женама и децом могу да добију ширу пажњу хетеросексуалне и традиционалне јавности тј. шири друштвени консензус. На други начин то не могу добити, а то им је први и неопходан корак за промовисање своје ЛГБТ агенде. Ево на који начин оне то раде: Сваки човек ће се сложити да друштво треба да изнађе начина за смањење насиља над слабијима и сваки иоле нормалан човек ће се згрозити када чује вест о некој суровости и грубости према женама и нејачима. То се зове «друштвени консензус», слагање, заједничка платформа или заједнички став о некој појави. У овом случају о појави насиља према слабијима. ЛГБТ лобисти функционишу према следећим корацима: 1.најпре дефинишу тему око које могу да добију шире друштвено слагање, друштвени консензус и самим тим и пажњу медија (у овом случају су одабрале тему насиља над женама, а у другом и над женама и над децом, а у трећем само насиље и то сексуално над децом) 2.затим спроводе тзв. «акционо истраживање» – истраживање које има за циљ да истовремено проучава неку тему и да у ходу осмишљава стратегије (и програме) које ће послужити као одговор на дати препознати и утврђени друштвени проблем Зато у поменутом истраживању активисткиња Аутономног женског центра истовремено са резултатима истраживања говори и о програмима и акцијама, кампањама које се спроводе са нашим средњошколцима а под њиховим патронатом. То истраживање оне «штелују» тако да постигну жељени ефекат у широј јавности. Штеловање се врши на следећи начин: – приликом дефинисања индикатора истраживања, оне индикаторе насиља дефинишу тако да под насиље подвуку све што им може пасти на памет а што ће се са одређеном учесталошћу наћи у тој циљној групи коју изучавају. – приликом формулисања питања за анкете тако да је унутар питања већ садржан имплицитан став о томе шта све представља насиље – приликом самог спровођења анкете са испитаником – спроводе тако да од испитаника извуку и издвоје само оне делове њихових одговора (не интересује их шири контекст који баца сасвим другачије светло) који их води ка жељеном циљу. – резултати се приказују што уопштеније (све се то скупно назива нпр. «сексуално насиље» па су тако Инцест –траумашице једном приликом изјавиле како истраживање показује како у овом тренутку свако четврто дете у одељењу трпи неки вид сексуалног насиља) а поједини звучни детаљи се издвајају да би се код јавности изазвао жељени емоционално одговор – згражавање, гађење, страх (па кажу активисткиње Аутономног женског центра «Сваки четврти младић верује да један шамар није насиље»… итд.) – тумачење резултата и предлог решења – то смо већ видели на примеру секс-пакета. 3.покрећу низ активности за промену свести (кампању, стратегију, едукативне програме, цивилне акције): – Кампању против нечега или за нешто ( усмерену наводно на «освешћивање» да постоји тај неки проблем, нпр. Кампања „Могу да Нећу – Љубав није насиље“ у организацији Аутономног женског центра) – доношење стратегије о одлучној борби са тим проблемом (нпр. «Национална стратегија за смањење сексуалног насиља над женама и децом» – чији је иницијатор Инцест траума центар, линк ОВДЕ) – креирањем одговарајућих едукативних програма (попут секс-пакета Инцест траума центра) –цивилне акције (нпр. да су се средњошколке у једној школи избориле да имају кључеве од ВЦ-а да би се осетиле заштићеније од напада мушкараца) Који је то тренутак када те ЛГБТ идеолошкиње крећу да ОТВОРЕНО протурују своју агенду? Ево који: Последњи корак, уколико им ово већинско традиционално друштво «прогута» без хлеба претдходне кораке је главни корак – ПРОШИРЕЊЕ теме насиља и на прихватање а потом и промовисање ЛГБТ агенде. У једном тренутку ће нам ове наше «усрећитељке и спаситељке хетеросексуалних жена од насилних мушкараца» свима рећи као да је то једна ОБЈЕКТИВНА ИСТИНА – аксиом: «Видите овако: у корену насиља налази се НЕТОЛЕРАНЦИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ међу људима. Зато што људи нису толерантни, зато што не прихватају друге који се од њих разликују (по полу и по годинама , као у горњим случајевима) , зато су рецимо мушкарци насилни према женама и према деци. Стога ми морамо сви заједно, цело друштво, сви без разлике, да РАДИМО заједнички на томе да се код СВИХ промени свест тако да почнемо да схватамо да су СВЕ РАЗЛИЧИТОСТИ ЈЕДНАКО ВРЕДНЕ и да их МОРАМО не само ТОЛЕРИСАТИ већ И ПРИХВАТАТИ без остатка, уколико заиста желимо да смањимо насиље мушкараца над женама и над децом на које су наша истраживања показала а ви се згрозили. А то даље значи да треба да прихватамо да се људи «разликују» и по сексуалној оријентацији и по родном идентитету и да су то све различитости које су сасвим у реду и које ми , цело друштво ( већински хетеросексуално) МОРАМО ПРИХВАТИТИ, јер ако се то не прихвати , онда ће се из тог истог корена нетолеранције наставити «грозно патријархално» насиље над женама и над децом, а то НИКО ОД ВАС НЕ ЖЕЛИ. Је л` тако?» И тако ће традиционално друштво, климајући главом и слажући се у вези са једном темом (да је недопустиво вршити насиље над женама и децом) нехотице наставити да клима главом и на став «треба да прихватимо да је нормално па чак и пожељно подучавати и подстицати децу да буду Лезбејке-Гејеви-Бисексуалци-Трансџендери» (јер не желимо да се насиље над женама и децом настави) Лепо су то осмислили (и осмислиле) мајстори обмане и разврата. Нема шта. Само што нису рачунале на једну ствар – постоје жене (као и мушкарци) које мисле својом главом и које знају да «нису све различитости исто вредне» , јер Бог није створио нити замислио да дете има две маме или две тате (или маму која се осећа као трансродна, тату који је бисексуалан и татиног дечка) и које такође знају да се корен насиља не налази у неприхватању некаквих различитости већ у многоструким узроцима којима се заиста треба озбиљно бавити – далеко од утицаја ЛГБТ идеолошких кобаца. Породични људи Србије Извор: "Православни родитељ"
  14. Владислав Ђорђевић: ЗАЛАЖЕМ СЕ ЗА ДИСКРИМИНАЦИЈУ Уредник 24. јануара 2017. 5 Реч дискриминација је страног порекла и стога се налази у „Великом речнику страних речи и израза” (Прометеј, Нови Сад, 2006). У њему стоји да та реч има два значења. Споменимо најпре друго, секундарно, јер је оно познатије. По том другом значењу, присутном често у правној терминологији, реч дискриминација значи „поступак којим се унапред ограничавају права грађанина или народа”. Данас већина њуди – поготово правника – сматра да сви људи треба да буду равноправни и да међу њима не сме да постоји дискриминација. Делим то мишљење. Али та секундарна дефиниција није оно што реч дискриминација у својој основи значи. У свом примарном значењу дискриминација значи „неједнако поступање, неравноправност у третирању ствари, појединаца и група”. Овакво дефинисање је разумљиво, јер се заснива на чињеници да реч дискриминација потиче од латинског глагола discriminare, који значи разликовати две ствари, правити разлику. Такво значење се задржало у неким језицима. На пример, у енглеском језику глагол to discern значи разликовати две ствари, схватати разлику. Исто значење има и француски глагол dicerner и италијански discernere. Сви они вуку корен од латинског discriminare. А није увек бесмислено ни штетно схватати разлику међу стварима, појединцима или групама. То је, штавише, често нужно. Ствари, појединци или групе могу се разликовати – и разликују се – па није увек бесмислено и неразумно правити међу њима „дискриминацију”. Равноправност жена и мушкараца Уставом ФНРЈ од 31. јанура 1946. мушкарци и жене су правно изједначени. Отада је њихова равноправност неупитна правна догма. И важећи Устав то потврђује: „Држава јемчи равноправност жена и мушкараца” (Члан 15). Тако и треба да буде. Али полови се природно разликују. Пол је – латинском терминологијом речено – дискриминанта (discriminans): „oбележје или скуп обележја по којима се два појма битно разликују међу собом”, како такође стоји у „Великом речнику страних речи и израза”. Мушкарци и жене припадају истој људској врсти и треба их исто правно третирати. Али они нису биолошки исти, па је разумљиво да међу њима постоје разлике у ставовима и понашању. Када либерални феминизам инсистира на правној равноправности жена и мушкараца, онда је то морално и праведно, али када садашњи феминизам – такозвани родни феминизам – инсистира не само не „правној равноправности”, него и на „стварној”, тј. на прављењу „родне” уравниловке, онда то подразумева занемаривање полних разлика. Полови треба да су равнопавни, али не могу бити исти. Не сме се у име „равноправности” вршити неприродна нивелација полова. Равноправност „брачне и ванбрачне заједнице” Не само да је „равноправност” жена и мушкараца уставно-правна догма, него су „равноправним” постале и брачне и ванбрачне везе. И та се „равноправност” нашла у Уставу: „Ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом” (Члан 62). Та се „равноправност” одразила и на лингвистичком плану. Некада се сматрало да особе у „ванбрачној заједници” живе у „блуду”. Данас реч „блуд” скоро нико не користи, а неки ни не знају шта она значи. Некада се „ванбрачна заједница” називала и конкубинат. Ни та се реч више не користи, па многи не знају ни шта значи. Ни реч „кохабитација” се не користи, иако нема негативне конотације. Општа је тенденција да се ванбрачним везама дају лепа имена. Стога се у праву говори о „ванбрачним заједницама”, а у свакодневном говору и о „заједничком живљењу”. Тако се путем права и језичких узуса „блуд” и „конкубинат” претворио у „заједничко живљење”, „ванбрачну заједницу”, „неформалан брак”. Будући да су „ванбрачна заједница” и „брак” данас морално и правно изједначени, чему онда уопште склапати брак?! За склапање брака има сва мање моралних и правних разлога. Стога ће број бракова и даље опадати. Равноправност „ванбрачно рођене” и „брачно рођене” деце „Равноправним” су постала и деца рођена у браку и она изван брака. Некада се за децу рођену изван брака говорило да су „копилад”. Будући да су она данас морално и правно изједначена са децом рођеном у браку, та се реч не користи. Сматра се увредљивом, па се не користи. Деца нису крива ако су рођена из ванбрачних веза. Сву децу треба једнако третирати. Али „дискриминанта” – „брак” и „ванбрачна заједница” – ипак има смисла. Прављење те разлике, не само да није на штету деце, него је заправо у њиховом интересу. Наиме, деца рођена у браку имају тенденцију да одрастају са оба родитеља, што је обично добро за њих. Деца која одрастају само с једним родитељем неретко имају проблема у процесу социјализације. Склонија су антисоцијалном понашању. Укидање дискриминације између деце „ванбрачно рођене” и „рођене у браку” мотивисано је срећом деце, али она је довела до тога да се данас свако четврто дете роди у „ванбрачној вези”. У већини случајева таква деца одрастају у „једнородитељским породицама”, што није добро по њих. Брак постоји због много разлога, а понајвише због среће деце. Равнопраност „трудница” и „нетрудница” Деградацији брака доприноси и тренд давања „права трудницама”. Либералне партије одавно се залажу за њихова „права”. Данас њихову „равноправност” не захтевају само либералне партије, него и све друге. Чак и конзервативне странке – попут Српског покрета Двери – гласно захтевају њихова „права”. Све странке се утркују у осуди „дискриминације трудница” и све им обећавају већа „права”. Али то је највећим делом демагогија, мотивисана жељом да се освоји што више гласова и добију посланички мандати. И што се странке више утркују у обећавању „права” трудницама, њих је све мање. Тај парадокс се може лако објаснити: оно што трудницама пре свега треба је осећај емотивне и материјалне сигурности, а најлогичније је да њу пружи дететов отац. Али сада политичари и политиканти државу намећу као дететовог заштитника. Али ако ће држава да се брине за дете, чему онда жени уопште дететов отац?! Осим давања сперме, његова улога постаје излишна. Иза бриге за права трудница, крије се заправо брига државе да очеве учини непотребним. Али ту свим апсурдима није крај. Све странке инсистирају да се труднице на тржишту рада третирају и плаћају као да нису у „другом стању”. Али те „антидискриминационе мере” заправо трудним женама не помажу. Труднице нису – нити могу бити – у једнаком физичком и емоционалном положају као и жене нетруднице, а још мање као мушкарци. Оне не могу – нити би требало – да раде све што и жене у „првом стању” и мушкарци. Побркали смо лончиће. Борећи се против „дискриминације” изгубили смо смисао за реалност. Грлато захтевање да се особе на трудничком боловању плаћају као да раде такође води до економског апсурда. Савим је логично да особе које не раде буду различито третиране од оних које раде. Једино то има економског и моралног смисла. Укупан ефект „антидискриминационе политике” јесте само гори положај жена. Оне су том политиком постале неконкурентне на тржишту рада, тј. теже се запошљавају. Егалитаријанци не само да женама не чине добро, него им заправо штете. Природно је и нормално разликовати жену која је у „другом стању” од оне која то није. Елементарни осећај за реалност то налаже. Ефекат апсурдне „антидискриминационе политике” није повећање наталитета, нити заштита жена, него заправо повећање незапослености жена, економска неефикасност и све већи број ванбрачно рођене деце. Слепа борба за „равноправност” нас је довела до тога да не разликујемо бабе и жабе. Заштита жена се претворила у своју супротност. Равноправност деце и одраслих Тренду уништавања брака придружили су се и бранитељи „дечијих права”. Међу педагозима већ пола века доминирају разне „антипедагогије”. Основна идеја свих тих „антипедагогија”, „постпедагогија” или „црних педагогија” јесте та да децу не треба васпитавати, него препустити им да се сама васпитавају. Не треба родитељи да их васпитају, него заправо она треба да васпитавају родитеље. Али, ако ће деца да васпитавају родитеље, чему онда уопште родитељ?! Заступање „дечијих права” има тенденцију да одвраћа људе од помисли да једног дана буду родитељи. Машина „друштвеног инжењеринга” ради да људи имају све мање мотива да склапају бракове и имају децу. Владајуће идеологије су антинупцијалне (антибрачне) и антинаталитетне (антиродитељске). Све се ради на томе да људи у целибату буде што више. Подаци тај тренд и потврђују. Равноправност хомосексуалаца и хетеросексуалаца Будући да су данас равноправни жена и мушкарац, ванбрачне и брачне заједнице, ванбрачно и брачно рођени, труднице и нетруднице, деца и одрасли, удате жене и девојке, ожењени мушкарци и младићи, зашто онда не учинити равноправним хомосексуалаце и хетеросексуалце?! Зашто не легализовати хомосексуалне бракове?! Зашто таквим паровима не дати право да подижу своју децу?! А зашто не изједначити секс са крвним сродником са сексом са особом која нам није род?! Зашто дискриминисати инцест?! Зашто не изједначити секс детета и одрасле особе са сексом између две одрасле особе?! Зашто дискриминисати педофилију?! Зашто не изједначити секс између животиња и човека са сексом између људи?! Зашто дискриминисати зоофилију?! Зашто не изједначити сва сексуална понашања, па легализовати некрофилију. Бркамо лончиће. Заборављамо да постоје природне дискриминанте међу стварима и појавама. Проблеми са идеологијама „равноправности” Идеологије „равноправности” су срачунате највише зато да се обесмисли моногамни хетеросексуални брак. Главни удар тих идеологија усмерен је ка мушкарцу. Све егалитаријанске идеологије смерају да униште „патријархат”, тј. мушкарца као главу породице. Није ни чудо што су данас многи мушкарци очајни, јер им брак и очинство све више измичу. „Антидискриминационе политике” доведене су до апсурда. Неприродне су и бесмислене. Јасно је да се жене природно разликују од мушкараца, труднице од нетрудница, деца од одраслих, хетеросексуалци од хомосексуалаца, животиње од људи, коитус са женом од ноћног езгибиционизма по парковима. Не може се све стављати у исти кош. Јасно је да се жене и мушкарци биолошки разликују, па је потребно водити рачуна о специфичним потребама и једног и другог пола. Садашња политика „родне равноправности” је насиље над природом. Јасно је да се ванбрачне везе и брачне разликују. Јер брак је на првом месту и измишљен зато да се две особе супротних полова јавно обавежу на љубав и подизање деце, а то је у њиховом и дететовом најбољем интересу. Брак и постоји да би се деци обезбедили оптимални услови за развитак. Савремене антибрачне идеологије су антицивилизацијске – доприносе деструкцији човечанства. Јасно је и то да труднице не могу да раде све послове као и жене које нису у „благословеном стању”, а још мање као мушкарци. „Антидискриминациона политика” не само да трудницама не помаже, него им заправо одмаже. Чини их нечим што нису, нити могу бити, нити треба да буду. Јасно је и то да деца немају знања и искуства попут одраслих. Деца су дуго немоћна. и зависе од одраслих. А највише интереса да деца одрастају у срећи имају управо њихови биолошки родитељи. Стога не треба поткопавати њихов ауторитет разним „антипедагогијама”. Јасно је и то да хомосексуалност не води ка родитељству, а да ка томе води хетеросексуалност. Стога „равноправност” хомосексуалаца и хетеросексуалаца на пољу брака и подизања деце није социјално препоручљива. Закључак Главне идеолошке силе садашњости раде у суштини против права и ауторитета одраслог мушкарца. То се правда борбом против „патријархата”. Али управо је он – одрасли мушкарац – створио цивилизацију и учинио људски род моћним на Земљи. Стога ја сматрам да одрасли мушкарци треба да имају права и ауторитет који одговара њиховом напору да се друштво и породице развијају и напредују. Али мушкарац је данас стављен на стуб срама. Свакодневно се воде кампање против њега. Сваки нови „антидискриминациони закон” надодаје му нове дужности, али не и права. Заборавља се да је мушкарац стуб породице и друштва. Он највише ради за добробит свих (деце, жена, стараца). Нашом „антидискриминационом политиком” ми га рушимо. Стога се ја залажем за политику уважавања права мушкараца: за давање мушкарцима оног угледа и положаја у друштву и породици који заслужују. Та „позитивна дискриминација” не би ишла на штету било кога. Заправо, донела би добро свима. Без цењеног и поштованог мушкарца нема ни јаке државе, ни јаке породице. http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/01/24/vladislav-djordjevic-zalazem-se-za-diskriminaciju/
  15. Не мислим да требају да буду у положају муслиманки, Боже сачувај. Али, када су и питању чисто црквене теме, нарочито оне осетљиве попут решавања разних црквених размирица, раскола и сл., да се сходно препоруци светог апостола Павла не требају мешати због своје Богом дане осећајности, темперамента, заљубљивости, гледања много чега кроз призму естетике... Иначе се као ревносни хришћанин залажем за ПОЗИТИВНУ ДИСКРИМИНАЦИЈУ ЖЕНА - да жене не требају радити исти број година за пензију попут мушкараца (то се у Хрватској нпр. изједначава због одлуке уставног суда), да се им осигурају лакша и безбеднија радна места - нпр. жене које раде у полицији да не буду на улици на минусу, а и шта ће уопште жене у војсци и полицији, то су мушка занимања. Скандалозно је колико је случајева силовања у амричкој војсци: https://www.in4s.net/samo-u-jednoj-godini-vise-od-20-000-slucajeva-silovanja-u-vojsci-sad/ Такође је и превише жена међу наставничким кадром. Док је некада било више учитеља него учитељица деца су се природно боље повргавала ауторитетима у друштву, била више дисциплинована... Да раде као наставнице ми је ок, али да учитељи дугорочно боље утичу на децу од учитељица, то је сигурно. Такође мислим да је боље да жена има мање међу судијским кадом због због своје Богом дане осећајности, темперамента, заљубљивости, гледања много чега кроз призму естетике... Ево нпр. "Драгана Милошевић" глобални модератор у једној осетљивој црквеној теми где је потребна помирљивост и дипломатичност као је што случај тзв. Епархије у егзилу, кад сам озбиљно започео тему шта је написала: "Нећу да се свађам". Значи - једва се суздржава да не плане на тако осетљиву тему, сасвим у складу са мојим размишљањима!
  16. Šta te briga? I zašto ti uopšte imaš moderatorska prava, ovo je pravoslavni sajt gde se najčešće raspravljaju crkvene teme a sveti apostol Pavle kaže da žene u Crkvi trebaju da ćute.
  17. Чини ми се да је ова, на жалост, црква у расколу увела нека организацијска решења о којима би требало размишљати када је СПЦ у питању: https://ru.wikipedia.org/wiki/Украинская_автокефальная_православная_церковь
  18. Не генерализујем. Само гледам и износим своје мишљење. За то служе форуми. Наравно да желим свако добро СПЦ, а не да се само износе ове или оне прљавштине.
  19. Требало би укључити Руску православну заграничну цркву у преговоре око помирења у СПЦ. Првојерарх РПЦЗ митрополит Иларион (Капрал) ради активно на превазилажењу раскола у Украјини. Наши људи су превише темпераментни.
  20. Млађи српски епископи се или слабо сналазе са изазовима данашњег друштва или опет неки копирају начине привлачења верника Цркви који су већ виђени на Западу а који дају само привремене резултате, све се то брзо издува па се стално мора ићи са нечим новим... Српској Цркви је потребно укључивање лаика у сва црквена тела од врха до дна, да би се СПЦ тргла!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...