Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Бранко Авдагић

Члан
  • Број садржаја

    583
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Бранко Авдагић

  • Ранг
    православни хришћанин
  • Рођендан 11/10/1990

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Скорашњи посетиоци профила

1170 посетилаца
  1. Мени је у храму ок, али на улици није обавезно. Али мало више укуса у одевању би требало и мушкарцима и женама.
  2. Треба ли жене и девојке да носе мараме у цркви? 12. септембар 2013. у 14:14 Горње питање,нема сумње,засновано је на речима светог апостола Павла који,поучавајући коринтске хришћане,пише између осталог: "Свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као да је ошишана.Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива" (I Кор. 11,5-6), да би после дужег разматрања тога питања, апелујући на свест самих хришћана свога доба, додао: "Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава моли Богу?" (I Кор. 11, 13). Из ове задње реченице, више је него очигледно да, по апостолу Павлу, "није лепо да се жена гологлава моли Богу". А зашто? показаће анализа горе наведених стихова. Већ у 3-ем стиху ове 11 главе, апостол Павле говори о божанском реду и поретку у Цркви Христовој, где се јасно види где је чије место. "Хоћу да знате да је сваком мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу". Зато, по тумачењу светог Никодима Агиорита, када свети Апостол каже да "свака жена која се гологлава (тј. непокривене главе) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју", значи да она тиме нарушава богоустановљени поредак и срамоти мужа свога. Јер тиме показује да се њена глава, тј. њен муж, одрекао своје власти над њом, власти која му је поверена од Бога. Откривањем своје главе на молитви и у цркви жена показује да није више под влашћу свога мужа, него да она влада њиме. По професору П. Трембели, поред тога преносног значења, које се односи на њеног мужа, жена која се моли гологлава, и буквално срамоти главу своју, јер према њој показује такву "недоличност". Она практикује нешто што је, по мерилима онога времена, значило да покушава да приграби себи ону улогу која припада њеноме мужу. Међутим, Апостол хоће да свако остане на оном месту и оној улози коју му је Творац наменио и одредио. Поредак у који је божанска Мудрост поставила лица и ствари свакако је најбољи и нај приличнији. Сваки покушај да преступимо и нарушимо тај установљени поредак, раван је покушају стварања нереда и хаоса. Свети Никодим Агиорит говори још да свети Апостол Павле забрањује женама да се појављују гологлаве не само у цркви и на молитви него увек и свуда, у свако време и на сваком месту, поготову на јавним скуповима. То Апостол показује речима: "Јер је једно исто као и ошишана", што је за жене онога времена, нема сумње, била велика срамота. "Код Грка и незнабожацау оно време шишане су робиње, а код Јевреја - жене осуђене за прељубу" (Трембела). И као што је ошишана или обријана жена свагда и свуда изложена руглу и срамоти, исто тако је срамотно и ружно за њу свагда и свуда да се појављује гологлава. Речи пак 6-га стиха: "Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива", никако не значи давање права на избор: или марама, или шишање, како би многи хтели данас да схвате, када је увелико ушла и међу хришћане мода да се жене шишају и секу косу своју. Овим пак речима, свети Павле, нема сумње жели само да још јаче нагласи оно што је рекао у претходном стиху. Овде се више него очигледно пројављује негодовање светог Апостола, као да каже: Ако ви, жене, имате толику бестидност да дозволите себи први корак, тј. да се показујете гологлаве на скуповима као и мужеви, онда учините и други корак – долазите ошишане, као и они. То никако не значи савет и благослов да жене могу да се шишају и секу косу своју, него управо одвраћање од тога, као од нечега што је "веома срамотно". Самим тим, свети Алостол још једном потврђује своје гледиште да се жене "покривене главе" моле Богу и долазе на јавне скупове. Све што је овде речено, нема сумње односи се на "жене" као женски пол, а не само на "оне које имају мужеве", те све ово важи и за девојке, као што је и у вашем питању постављено. На крају бих само још нешто рекао. Питање мараме у храму на молитви не треба схватити формалистички и фарисејски, него суштински. А то значи да целокупно одевање женског света треба да је у складу са хришћанским учењем о скромности и чедности у одевању, о унутрашњем украшавању (врлинама) а не спољашњим накитима. Ни-шта неће вредети марама на глави, ако је остали део одеће неприличан. То може само још више показати женску бестидност, и још већу саблазан изазивати код људи, што управо апостол Павле наведеним својим саветима и речима жели да спречи. Наше време је оптерећено многим изумима моде, па се начином одевања жели постићи потпуно супротно ономе чему је одећа намењена. У место да одело буде "покривало наше срамоте", данашњи начин одевања служи управо истицању онога што би требало да покрива. Као да смо заборавили на опомену дату још у Старом Завету: "Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је ГАД пред Господом Богом твојим ко год тако чини" (У Мојс. 22,5). Нека би овај кратки одговор послужио христољубивим мајкама и сестрама као повод да свој живот у целини, па и начин одевања ускладе са целокупним моралним законом Православне Цркве, који нам је предат од самога Господа Исуса Христа,а посведочен светим Апостолима и вековном праксом живота Цркве.Не треба зазирати од погледа и мишљења "других" како ће и шта о нама мислити ако будемо у животу и одевању следовали учењу Цркве, а не моди савременога света.Не идимо оним путем којим "сви иду", јер много је оних који иду широким путем који води у пропаст.Нека за нас буде најважније шта Бог о нама мисли, и како Он о нашим поступцима суди.
  3. Позив хришћанкама да носе мараме Јекатаринбуршки епископ позвао православне жене да се угледају на муслиманке, које се не устручавају да носе мараму на јавним местима. Јекатаринбург, 7.фебруар. ИНТЕРФАКС. Архиепископ јекатаринбуршки и верхотурски Викентије сматра да одбијање већине православних жена да носе мараме на јавним местима представља «одступање од воље Божје». «Не разумем, зашто се муслиманке не плаше и не устручавају да тако чине, чак и ако су девојке или девојчице. Ето, оне су стале пред Богом, пред Алахом, како они веле, и боје се да их Алах не казни. Зашто се ми не бојимо Бога, зашто се не бојимо да ће нас Господ казнити?», изјавио је владика, одговарајући уживо на питања на телеканалу «Сојуз» и радио станици «Воскресеније», који су објављени на сајту Јекатаринбуршке епархије. Он је подсетио да ношење мараме представља «Божју уредбу», јер је управо «Господ заповедио свим женама да носе мараме». «Ако жена неће да носи мараму или јој је неугодно, говорећи да већина жена не носи мараму, па ће се она издвајати – она силно греши , јер не треба гледати на друге, него на себе» сматра владика Викентије. По његовим речима, «ако се свака испуни страхом Божјим и узажели да испуњава вољу Божју, онда ће мало по мало и све остале почети да носе мараме, у томе нема ничега због чега би се требало осећати неугодно». Недавно је архиепископ такође позвао жене да не користе шминку и да теже да сачувају своју природну лепоту. «Господ нас ствара лепима , а ми тако унакарадимо нашу лепоту, да се не можемо ни препознати. То је просто заблуда и неразумевање лепоте. Једноставно, сад је таква мода. Погледајте на девојчице од осам-девет година. Што бисмо их улепшавали, кад су оне и тако лепе као анђели! Ми козметиком само нагрђујемо људе», изјавио је владика Викентије. Тако да ношење мараме није ништа лоше, напротив, Хришћанство то препоручује женама. То што се то у Исламу највише задржало, не значи да је то нешто лоше или негативно нити значи да је то Ислам измислио. Напротив, хришћанске жене одувек су носиле мараме. Чувањем свога тела, жена чува себе, она је морална а то значи да ће бити добра мајка и добра жена. А таква жена је један од предуслова здравог друштва. http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=22745 07 февраля 2008 года, 12:33 Екатеринбургский епископ призывает православных женщин брать пример с мусульманок, которые не боятся носить платок в публичных местах Екатеринбург. 7 февраля. ИНТЕРФАКС - Архиепископ Екатеринбургский и Верхотурский Викентий считает нежелание большинства православных женщин носить платки в публичных местах "отступлением от воли Божией". "Я не понимаю, почему мусульманки не боятся и не стесняются, даже маленькие и молодые. Вот они стали пред Богом, перед Аллахом, как они выражаются, и боятся, что Аллах их накажет. А почему мы не боимся Бога, чтобы Господь нас не наказал?" - заявил владыка, отвечая на вопросы в прямом эфире телеканала "Союз" и радиостанции "Воскресение", опубликованные на сайте Екатеринбургской епархии. Он напомнил, что ношение платка является "установлением Божиим", поскольку именно "Господь дал повеление всем женщинам ходить в платках". "И если женщина не хочет ходить или стесняется, говорит о том, что большинство не ходит, а она будет выделяться, она очень сильно ошибается, потому что нужно не смотреть на других, а смотреть на себя", - считает владыка Викентий. По его словам, "если каждый проникнется страхом Божиим и желанием выполнять волю Божию, то потихонечку и все начнут ходить (в платках - "ИФ"), в этом ничего зазорного нет". Недавно архиепископ также призвал женщин отказаться от косметики и стремиться сохранить естественную красоту. "Господь делает нас красивыми, а мы так изуродуем нашу красоту, что сделаем из себя не знаю кого. Это просто обман и непонимание красоты. Просто мода такая стала. Посмотрите на девочек восьми-девяти лет. Зачем их красить, когда они и так красивы как ангелы! А мы портим людей косметикой", - заявлял владыка Викентий.
  4. И руске бабушке су биле често једине особе на црквеним службама у време најжешћих бољшевистичких прогона Цркве, али опет природно је да су мушкарци физички јачи и издржљивији и да је овај свет застранио од када је феминизам почео кројити капу целом друштву! И немојте да мислите да сам неки тамо затуцани, нисам - жене поштујем и помажем у свакој прилици, нарочито у послу. Ипак је то слабији, нежнији пол! Нисам нпр. нигде писао да сад требају жене носити ово: Шал или марама - шејла је дугачки правоугаони шал који се слободно омота око главе и пребаци се на леђа. Може бити у разним бојама. Традиционално је заступљена у земљама Персијског залива. Хиџаб - у ширем смислу хиџаб је било која одећа која одговара шеријатским прописима. Међутим у западним земљама хиџаб је ознака за одевни предмет која муслиманкама у потпуности прекрива косу, уши и врат, а у већини случајева пада низ леђа. Лице остаје откривено. Хиџаб амира - састоји се из два дела. Један покрива главу слично капи, а други је шал који често има форму рукава са сврхом да покрије леђа. Реч „амира“ је персијског порекла и значи „принцеза“. Химар - Огртач с прорезом за лице сакрива косу, уши и леђа, сеже до струка. Распрострањен је на Блиском истоку и у Турској. Чадор - гртач који покрива тело од главе до пете. Отворен на предњем делу, без украса, обично га жена придржава руком. Лице није покривено, али крајем огртача жена може покрити лице ако жели. Осим тога, често се носи у комбинацији са никабом. Распрострањен начин покривања у Ирану. Никаб - црна тканина којом се покривају глава, лице и коса. Оставља само прорез за очи. Никаб не би требало помешати са другом традиционалном исламском одећом као што је абаја, дуги огртач али са рукавима. Никаб се носи у земљама Персијског залива, Јемену и Пакистану. Бурка или фереџа - покрива цело тело, главу и лице. Прорез за очи је прекривен мрежом. Традиционални начин покривања у Средњој Азији и Авганистану. Бурки је слична паранџа, огртач комбинован са чачваном, тканином од коњских длака која потпуно покрива лице. Реч потиче из персијског, где је фараџи у 16. веку означавала одећу и за мушкарце и за жене. Узбекистанци су реч преиначили у паранџа, а Турци у – фереџа. Буркини - купаћи костим за муслиманке
  5. Не знам какав посао радиш, али замисли жену која ради физички посао - куварица, чистачица, продавачица, собарица итд. која треба да ради до 65 или 67 године. Грехота је гледати мушкарца од 60 и кусур година где се мучи на послу а камоли жену!
  6. Хвалите Господа Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016) Цареви земаљски и бољари бише, владаше и помреше, а Цар небески остаје увек да влада. Цареви земаљски и кнезови људски понекад владају силом и безакоњем, а Цар небески увек влада љубављу, правдом и добротом. Стога, нека се веселе и радују људи и народи што имају Бога за Цара васељене, јер је пуна правде Десница Његова. Певајте Господу песму нову, песму љубави и радости а не песму страха и очаја! Посматрајте свет и све у свету, отворите очи своје и погледајте мудрост Божију, видите дела Његова и величајте свето име Његово. Све што се јавља јутром и вечером, пролећем и јесени, све што постиже сврху своју долази од Господа. Сунце дању буди, а тама ноћу успављује живот; дан показује лице Божије широм пространог света, а ноћ обасипа миром и милошћу све у свету. Бог венчава време за простор, ствари придружује бићима и све снабдева својим потрепштинама; Он се оденуо светом као бисером са кога се пресијавају обриси бића Његовог; Он је повезао живо и мртво, удружио позитивно и негативно, здружио мушко и женско, све Собом држи у једној јединственој целини и хармонији, свему је дао глас да Га слави и велича. Хвалите Господа сви становници света, хвалите Га господари и слуге, младићи и старци, момци и девојке, све што се миче и дише нека хвали име Господње, гласи свуда чудеса Његова! Једни се хвале иметком а други поретком, а ми именом Божијим. Једни се величају именом а други пореклом, а ми се величамо именом Господњим. Једни се поносе знањем а други звањем, а наш понос лежи у Господу нашем. Ко је силан и моћан? – Господ мој и Бог мој. Ко је премудар и савршен? – Господ мој и Бог мој. Ко љуби пријатеље и непријатеље, даје дажд светима и грешнима, обасјава Сунцем праведне и неправедне? – Господ мој и Бог мој. Несрећна је човек који слави идола уместо Створитеља. Тужан је она који хвали свет и добра његова а куди Створитеља света и осмислитеља. Болан је човек који метанише пред киповима, савија кичму своју пред људима, а пред Богом је горд и усправан. Ко даје свету славу или људима, а не Богу и имену Његовом, умањује своју славу а не увећава је. Бог је наш понос, наша слава и моћ. Бог нам је гаранција истине пред њеним суочењем са лажју, осмислитељ правде када нас неправда снађе, уздах доброте злом притиснуте, сигурно тле на које наш дух може пристићи. Ви који верујете у Господа, који се надате милости Његовој величајте име Његово с краја на крај света: свети Боже! Ви који радите добро, живите у правди, који служите и Богу и ближњима својим, хвалите Господа без страха и стида: свети моћни! Ви који сте болесни надајте се у Бога, који даје здравље и снагу, који дарива свако добро људима, хвалите Господа докле сте год живи и онда када се нађете на самртничкој постељи вапите: свети Бесмртни! јер Господ дарује вечни живот. Ви који сте у храмовима и изван њих, у кућама и на улицама, на њивама и у фабрикама, у школама и на факултетима величајте Господа, јед од Њега долази мудрост и знање, моћ и снага, здравље и спокојство. Хвалите Господа праведни и грешни, добри и зли, хвалите Га сложно и весело, јер Он опрашта грехе и лечи болести, помаже добре и свима даје правду живота. Радујте се у Господу праведници, јер је Он правда ваша! Веселите се у Богу мученици, јер је Он радост ваша! Славите га сви сужњи и потлачени, кличите Му сви притешњени од људи и нељуди, величајте Га сви који сте одбачени и презрени, јер је Он достојанство ваше и право богатство ваше. О, Боже велики! О, Боже свемоћни! Теби ћу певати и само Тебе величати у све дане живота мога: у беди и у слави, у несрећи и у срећи, на развалинама и раскопинама живота мога, управо исто као и у младости мојој. Песмом Теби ја осветљавам пут у ноћи, разведравам небо када се наоблачи, уздижем себе изнад овоземаљског мравињака и кртичњака. Ја знам да Теби нису потребне моје хвале и славопоји. Ти си без њих исто што и са њима: свемоћни Господ Бог Саваот. Али је мени и моме животу потребно да Тебе величам. Та, зар славуј може заносније певати својој славујки него ја Теби певам, Господе! Та, зар везир може усрдније молити свога султана него што ја Тебе молим, Господе! Или, зар цвеће може лепше мирисати Сунцу небеском које га греје, него што ја духовно миришем у Твоме присуству, Господе! Хваљен и слављен буди вавек, Господе и Боже наш, како бисмо и ми учествовали у Твојој слави и величини! Из књиге протојереја др Жарка Гавриловића „Српски псалми“ (Београд, 1980)
  7. Протојереј Жарко Гавриловић: Писмо једном хомосексуалцу Писмо протојереја др Жарка Гавриловића, упућено господину НН, хомосексуалцу, који живи у Швајцарској, по жељи његове мајке, којој је обећао да, ако му неко докаже да је хомосексуалност грех, да ће се покајати и вратити природном начину живота Протојереј др Жарко Гавриловић До мене су, драго Божје чедо, допрли тужни гласови од суседа Твојих родитеља који цвиле даљу и ноћу због Твога греха, за који Ти сматраш да није грех него природан живот. Још си се зажелео да Ти неко докаже да је то грех, па ћеш се одрећи таквог живота. Риба не види воду од воде; птице не виде ваздух од ваздуха, и Ти не видиш грех од греха у коме живиш. Смрад греха смета околини коју окружује. Велики је грех за сваког човека који је обдарен ликом и сликом Божијом, који би требало да је толико чист физички и психички, душевно и духовно, да је достојан да буде храм Духа Светог, да живи као скот и ниже од скота. Апостол Павле нас пита: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.“ (1. Кор 3, 16-17) Ти мени не верујеш, не верујеш у ово што ти пишем. Ти мислиш да је у стварности друкчије и да Бог Твој грех не види. Пред Богом нема ништа тајно што се неће сазнати, нити скривено што се неће открити. Ти можеш од мене да скриваш свој грех као што болесник скрива своју рану пред лекаром. Али, од Бога се не може ништа сакрити, јер је пре Њим наго и откривено, макар завијено у седам поњава и чаршава (ср. Мт. 10, 26-27). Ја се намерно позивам на Свето Писмо које је историја искуства целог рода људског, јер знам да Ти људима много не верујеш, будући да је грех помрачио Твој ум за Божије расуђивање, раслабио Твоју вољу, острвио твоје срце, па се још свога греха и не стидиш, већ га отворено износиш пред људима, чак и пред Твојим ојађеним родитељима. Пре свега, Бог није створио мушкарца за сексуални живот са мушкарцем, него мушкарца за жену, и жену за мушкарца, како то учи Библија на првој страници свога учења (1. Мој. 1,27-28). Па то „прилепљивање“ к жени није у служби голог уживања, јер је свако друго сексуално уживање [оно] које одводи човека од размножавања у таму греха, у сенку где нема Бога, где он жели да се сакрије од Бога, да ужива само за себе, већ за размножавање рода људског. Првог човека и прву жену Бог је благословио да рађају и да се множе, да напуне земљу и да владају њоме (ср. 1. мој. 1,28), да подаре зубљу живота коју је Бог дао своме потомству – кости своје кости и крви своје крви. У том погледу животиње се исправније држе Божијег закона од нас људи, будући да се паре природно (хетеросексуално), и то, једном годишње, ради размножавања своје врсте. Бог је, стварајући жива бића, створио сваки орган њиховог тела за сврсисходну употребу: уста за говор и јело, око за вид и гледање, ухо за слух и слушање, полне органе за размножавање, јер се хетеросексуалном путем указује човеку безброј комбинација спајања гена и хромозома који, било преко укрштања или мутације, по крви несродних бића доприносе све бољем усавршавању људског рода. Само је човеку Бог заповедио да се усавршава до мере раста Бога: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48) који пуноћу свога бића налази у Самом Себи као Троличном Бићу. Ја знам: Ти још увек вртиш главом и не верујеш мојим речима, иако оне извиру из Светог Писма, већ верујеш својој истрошеној вољи и грехом запрљаном срцу, своме партнеру који и себе и Тебе вуче у Содому и пропаст, онако како су пропали Содомљани. Наиме, житељи Содоме „беху неваљали“ (1. Мој. 18,20) и оптерећени грехом хомосексуалности, и вика на Содому и њен грех, у време патријарха Аврама и његовог синовца Лота, била је велика, „и гријех је њихов грдан“ (1. Мој. 18,20), тако да су Содомљани тражили неке Лотове госте – мушкарце да живе са њима. Да би то спречио, Лот је Содомљанима понудио своје кћери, но они то одбију (ср. 1. Мој. 19, 4-9) и Бог је, због тог греха, спалио Содому и Гомору и све становнике њихове. По том њиховом греху они су надалеко чувени по злу, па се од тог дана тај грех по њима и зове содомија. Бог је, на много места у Старом Завету, забранио тај стравични грех који је дошао главе Содоми и Гомори и свима становницима који су били њиме заражени. Заразом која уништава не само појединце него и читаве народе. Тако Бог заповеда: „С мушкарцем не лежи као са женом, гадно је“ (3. Мој 18,22). Бог је, такође, забранио Авраму да се он и његово потомство не скрнаве том болешћу, јер се том перверзијом и другим гресима скрнави народ у обећаној земљи због чега Бог обећава Авраму да ће те становнике одагнати испред њега (1. Мој. 18,24-25); „Јер се оскрнавила земља, и неваљалство ћу њезино походити на њој и изметнуће земља становнике своје“. Још Господ говори Авраму да ће земља изметнути и њега и његово потомство, „ако се оскрнаве“. Данас је та помама угрозила многе појединце у многим народима, јер се као и свако зло и коров множи геометријском прогресијом, чиме поткопава и угрожава многе народе, не више само појединце и, ако овако ствари крену са перверзијом, абортусом, дрогом, сексоманијом, Господ ће многе народе истребити са земље, друге народе довести на њихово место, прво муслимане, па Кинезе и Индусе, како би казнио хришћане. Нажалост та перверзија је све више присутна међу црквеним људима (духовницима) који, из необјашњивих разлога, све више напуштају Христов пут (Јн. 14,6) и иду сатанским стазама живота. То се злог шири и у нашој Цркви, иако чл. 24[1] каже: „Свештено лице које учествује у вршење противприродног блуда (хомосексуалства), казниће се лишавањем свештеничког чина:“ Ако се чинија из које се једе окужи и загади заразом, она се спаљује или разбије, јело у њој се просипа или уништава, зависно од опасности саме заразе. Ако је крв у човековим жилама заражена болешћу, опаком по живот као што је AIDS или „сида“ која је, углавном и дошла као последица хомосексуалности и наркоманије, онда се врши трансфузија нове крви да би се заражена избацила из организма. Због тога је, као казна и опомена, дошла болест на род људски који је заблудео и застранио у страшни понор греха, па још и не увиђа да је то грех, него га правда и повлађује му. Ко год не види змију на свом путу, ујешће га и отроваће га. Ко не признаје постојање греха, грех ће га разорити и уништити, тако да неће изаћи пред лице Божије него пред лице Ђавоље. У срећнијим временима када је хришћанство имало уплив на човеков живот, овај грех се сматрао перверзијом и болешћу, а његови извршиоци или су се лечили или осуђивали. Данас када је ово зло, због разних узрока и разлога, почело да расте као коров по људским душама, не стиде се чак ни министри у појединим владама западних земаља да јавно исповеде свој грех, као да је то нека његова врлина, попут народне: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.“ Па још, у многим земљама Запада дозвољени су хомосексуални бракови (између мушкараца и између жена), што није случај на Истоку, китајском, или индијском, или у добром делу муслиманског света, где људи знају за ред и Божији закон. Отуда, тако статистике неумољиво говоре, на Западу опада оплодна моћ мушкарца за два процента у свакој генерацији. А како и не би: што ће хомосексуалцима и лезбејкама оплодња, чак и продужење људског рода, кад они желе голо уживање – анални коитус или хомосексуално трљање, што води у вечну пропаст, како онога који то ради тако, добрим делом, и народа из кога потиче, како се у њему губи и трује, како за привремени, тако и за вечни живот. Не каза ли свети апостол Павле да хомосексуалци, односно мужеложници, како их Свето Писмо назива, „неће наследити Царства Божијег“ (1. Кор. 6,9), јер се хомосексуалци и лезбејке налазе у сатанској бригади блудника, прељубника, оцеубица, матероубица, лажљиваца и кривоклетника (1. Тим. 1, 9-10). О томе да је грех који Те је спопао страшна болест која те води у пропаст сведоче сви свети оци цркве, канони који су они прописивали за лечење ових болести; сведочи света тајна исповести, сведочи целокупно биће Цркве којој припадаш, из које си поникао, у којој си крштен. То третирају као перверзију све медицинске књиге, које су до скора објављиване, осим ових данашњих које су писали помрачени умови који правдају и апологизирају сваки грех, па и овај грозоморни који од човека прави скота и биће горе од скота. Јер, како рекосмо, ни скот неће да ради то што данас ради модерни човек, углавном на Западу. Знам да ми нећеш одобрити што Ти пишем. Знам да ћеш наћи много изговора да себе браниш и мене нападаш. Знам да ће многе дружине, топла братија и сервилне лезбејке, гракнути на мене, јер су ови кланови данас најјачи и највише повезани у свету, као и кланови наркомафије, педофила, безбожника, да би до темеља срушили хришћански морал и учење. Многи ће гракнути на мене. Многи ће се позвати на људска права. Но, заиста људско право је засновано на Божанском праву из којег извире, у коме се темељи, а не обратно. Људско право није да се перверзно, изопачено живи, ради тако да претварамо земљу у „разбојничку пећину“ (ср. Јн. 2,16), углавном због себичног живота коме је циљ голо уживање и ништа више, боље, боголикије. Драго дете Божије! Није Бог створио човека да се каљужа у блату греха као свиња у стварном блату, већ га је створио да буде литург – Богослужитељ и Боготражитељ, да себе чисти од свега приземног и трошног, да се уподобљује Анђелима и Богу самоме, Васкрслом и Распетом Богочовеку, који греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим (ср. Ис. 53,9) – ово је права слобода. Права слобода је у Богу, у моћи грешити, али не грешити. Слобода је Божији дар који ни Бог неће да наруши човеку. Апостол учи: „Све ми је слободно, али ми све није на корист.“ Слобода се може употребљавати и злоупотребљавати. Ако човекова слобода служи да се чине безбожна дела, то је злоупотреба слободе. Ти и сам знаш да постоји слобода од и слобода за. „Овде је Дух Господњи, овде је слобода“ (2. Кор. 3,17). Да би био слободан за Бога, мораш бити слободан од греха и обратно, да би био слободан за грех, мораш се ослободити од Бога, од Његових заповести, од своје савести која је глас Божији у човеку. Слободан је човек да користи кухињски нож у кухињи, али он може „слободно“ користити кухињски нож и на улици да некога њиме распори, убије. Слободна је жена да води љубав, али није слободна, како данас већина од њих чине, да усмрти плод те своје љубави у својој утроби. Казаћеш ми да је Твоје право да живиш како хоћеш. Јесте, Бог ти је дао слободу да чиниш шта хоћеш, али не докле хоћеш. И мајка може убити плод у утроби својој и казати да је то њено право, али Бог, Свето Писмо и Света Божија Црква и њени закони говоре другачије. Нико нема право да уништава свој, ни туђи живот. Онан је осуђен само зато што је просипао своје семе по земљи (по њему је овај грех и назван онанија). Кад је Онан осуђен за овај грех, шта је остало за Твој грех који штети свима, а теби само „користи“ за чулно уживање. Размисли какву корист од Тебе имају Твоји родитељи, када убијаш своје потомство у себи, твој народ и твоја црква. Сви су у тебе уложили део свога живота, пре свега твоји родитељи. Да су и они живели тако слободно и разуздано као Ти, Тебе не би ни било у животу, па ни Твога греха. Али они су живели за Тебе као што би и ти требало да живиш за своје потомство, да пренесеш своју љубав на своју децу онако како је Бог одредио; да подајеш војнике отаџбини, вернике Цркви, грађане држави, а не да се завучеш само у своју љуштуру, да ријеш и копаш само за себе, да трошиш перверзно свој живот, уместо да храниш своју породицу љубављу. И сваки онај који злоупотребљава коришћење животних органа супротно Божијем плану и одређењу, греши и према себи и према другима – својим суседима. Анус није створен за то што ти мислиш, већ да буде пробавни тракт. Постоји други орган – постељица живота – у коме се чува вечита ватра живота која је дубоко запретена у нама пошто је претходно створена и дарована од стране свевидећег и свемогућег Бога. И уместо да и Ти палиш и зажижеш зубљу живота другог бића које би било Теби и Твојима на радост, Твоме изранављеном и убијеном народу на опоравак, Ти просипаш своје семе по неплодној њиви која служи за фекалије, а не за колевку живота. Уместо да обрадујеш своје родитеље својом жртвеном љубављу и благодатном женидбом, Ти се каљужаш у мочвари живота као прасац у блату. Онако како си радовао своје родитеље својим примером и учењем, постигавши високо образовање, дужност Ти је да их сада усрећиш и обрадујеш „виђењем синова и кћери“, како су свети патријарси обрадовали свој – израиљски народ. Размисли, пре него што ме осудиш за ово писање и пре него што бациш писмо које Ти, у оскудици слободног времена, пишем; откуда ова болест и који је њен узрок, па покушај да се излечиш. Да ли је то наследни, хормонални, психогени, искуствени поремећај у раном детињству, аверзија према једном родитељу, обично супротног пола, полиморфна несексуалност, антисексуални пуританизам, који жену сматра нечистом, недодирљивом и „нескрнављивом“ или те је неко, родитељ или ближи сродник, довео у раном детињству у екстремне непријатности у сексуалном, макар и мисленом завођењу; или је, можда, страх од неуспеха пред бићем супротног пола створио код Тебе аверзију према жени и симпатије према истородном полу? Могуће је и да несрећно детињство, ако је било без родитељске љубави, буде узрок Твога греха. Размисли, о свему овом па ће, за прво време, и то бити почетак Твога преокрета на боље, моралније и пут ка светом живљењу. Јер, Теби, за прво време, довољно је да змију на путу свог живота видиш и лоцираш њену опасност, да би избегао да те она смртно уједе и отрује отровом перверзије. А после Ти предстоји страшна и мучна борба са самим собом коју ћеш, ако се будеш искрено и са сузама покајао, постио, исповедио и причестио, уз Божију помоћ сигурно завршити тријумфом и победом страшног греха у Теби који пустоши Твој живот, оптерећује Те осећањем кривице, онемогућује рађање Твог потомства и продужетак Твога живота у њима, спречава радост Твојих родитеља и познаника, условљава жалост Цркве и тугу народа, радује Ђавола а растужује Бога. Нека Ти драги Бог, Својим Благословом, подари снагу Духа и тела да ишчупаш змију отровницу из свога срца – чак и примисли на тај грех каљужања, који Те је сколио и опхрвао. Желим Ти свако добро од Господа, Твој духовни родитељ ако ме као таквог прихваташ Др Жарко Гавриловић, протојереј (Хришћанска мисао, Београд, год. VI, бр. 9-12, 1998) ______________________________________________ [1] Кривична правила Српске православне цркве (КП), Београд, 1961, стр. 10.
  8. О вечности и пролазности Вечност је као права линија која се простире кроз цело замисливо време и кроз сав замишљен простор, који као, ражањ кроз животињу коју сте натакли и припремили за печење, те тако та замишљена права линија чини круг без почетка и краја свога времена. Вечност нанизује све тренутке времена и све тачке простора у један једини и цео простор, време збивања, у један континуум стављен на „длан“ човечије мисли. Простор и време су пуно име и презиме вечности, једна иста стварност посматрана с лица и наличја, реверс и аверс једног лика, и то: време као кретање, а простор као збивање. Наш живот је мали део – исечак вечности – који почиње и пре почетка нашег појављивања (рађања) на земљи и који траје и после нашег скончања (смрти) овде на земљи; нешто слично као титраји зраке сунца на истоку, пре његовог изгревања, и у сутону после његовог заласка. Вечност је као права линија која се простире кроз све време и цео простор, те на тај начин чини круг без почетка и краја. Па, ако та линија има свој почетак и крај, онда се они додирују а не искључују, онда је крај „путовања вечности“ истовремено и њен почетак и почетак њен крај, јер се у вечности ови крајеви додирују и дотичу. Вечност је, дакле, права линија без почетка и краја, јер се не може имагинацијом замислити њен крај ни почетак. Наш овоземаљски живот је исечак вечности, омеђен почетком, средином и крајем. Ружа што се више притиска и гњечи, даје ружино уље; и човек што више страда све више се из њега цеди миомир вечности. „Ружа отворена на силу, нема мириса“ (јерменска пословица); и човек ако не страда „на правди Бога“ нема у себи мирис бесмртног живота. Велике страсти ситне душу, задовољавају пролазно, поткопавају вечно. Сувише лако и незаслужено брзо напредовање у служби пре слути брзом паду и вешалима, него вечној слави и тријумфу. Ништа није пролазно што је за вечност рођено. Овоземаљски људи се труде да им време земаљског живота лако прође (у забави), а Божији дух се бори да стекне вечност у времену, то јест, да пролазно време преточе у вечност. Ниједна пропаст није потпуна, осим пропасти човекове душе; ниједно ликовање није вечно, осим спасења душе (Мк. 8, 34-35). Што више дајеш другоме од пролазних добара на земљи, то имаш више шанси да примиш вечних добара на небу. Што је човеку виша култура, утолико му је виши и праг респекта туђег мишљења, под условом да оно не задире у његове религиозне принципе и убеђења. У вечним принципима нема, и не може бити, привременог кокетирања, јер би то значило сипати воду у млеко и тиме правити помије. Душа више боли него тело, јер је бол њен безграничан као што је и душа, док је тело коначно и бол тела пролазан. Наша земаљска лепота пролази брзо као земаљски цвет, али духовна остаје заувек. Ја сам сваштар, а желим да будем светитељ. Саткан сам од свега земаљског и небеског, од воде и ватре, од гвожђа и земље. Господе, очисти ме од свега пролазног и угради у мене Твој свесавршени лик и облик (ср. Мт. 5, 48).
  9. Постављаћу са времена на време духовне поуке оца Жарка Гавриловића (1933-2016)
  10. Чини ми се да оно горе на слици није "епископ" Акакије већ Нектарије. Поменути Акакије је променио многе "зилотске" јурисдикције и сваки пут мењао своју еклисиологију. Још му преостају једино руски старообредници.
×
×
  • Create New...