Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Debeli Mosi

Члан
  • Број садржаја

    15
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

2 Пратиоца

О Debeli Mosi

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 01/15/1980

Скорашњи посетиоци профила

928 посетилаца
  1. Обећао сам Ивани да ћу да пренесем у тастатуру наш разговор, окренула се вери, просто ми је легла та тема само због ње, нисам могао да јој не пружим пажњу, још увек прелепо изгледа. Мада верглала је као на часу веронауке. "Манастири уопште нису лепи замкови за доконе (беспослене) туристе, неби ли им прошарао досадни колорит савременог живота". (Архим. Лазар Абашидзе) - Шта дочекасмо.. Овај Лазар је тотално у праву, Моси , опет критикујеш! -Ма нее Ивана, онако, сећаш се како су неке екскурзије из основне биле смор, кад смо обилазили бетонске скулптуре фуу. Која разочерања, не знаш ни где си а скапираш да си се сатима возио, само да би видео ону скаламерију.. Сећам се, певали смо неке пионирске песмице да дођемо себи од пута. Мада Моси, што се тиче посете, уоooпште није лоше посетити манастир, напротив посета може бити од велике користи. Мислим..проверено...Често чујем да неко иде манастиру Острог и другим манастирима, то и није нешто ново. Питање је, да ли идемо као ходочасници или као докони? Мислим.. ако идемо са потребом да присуствујемо празничној молитви, на исповест, причешће, захвалимо Богу на указаној помоћи у болести или потребу за разговором о проблему који имамо, дилеми коју не решавамо и сл.. мислиим то је ок. - Ахм да, има смисла и за ту чупри о доконости.. Докона посета манастирима је далеко већа, за разлику од "старомодног" ходочашћа. Ходочашће је ипак знак побожности, то баш и није тренд. Устаљени „кодекс облачења“ полуголог илити лагано обученог туристе при уласку у манастир указује на равнодушну и неумесну мотивацију посете. У неким манастирима се због лаганог облачења нуде сукње и хлаче да би ушли у храм, некима често и смета, кажу: „...хвала, нисмо због тог ни дошли“...мисим.. Недељом поподне екипа из кафића договара се где да убије досаду, да се провозамо негде? - Неко би добацио жалећи се на досаду. Други предаже, ајмо до манастира!?. Након пар минута договар је пао и креће се у "ходочашће". Збиља, шта је ту мотивација? Данас постоје мапе манастира, како и до којег доћи. Постији реклама превозника „возим и у нај неприступачније манастире“, то ми је скроооз чудно, е, а зашто? Мислим, шта се уопште тражи у неприступачном манастиру?! Шта тамо има? Ако је до молитве, Бог је приступачан да му се на сваком месту може молити. Туристичке агенције штампају екстра брошуре и мапе туристичких дестинација и понуда у које су манастири убројани и уврштени као „понуда“. Хаос, звучи невероватно - туристичка понуда? Моси мапа је од користи, да се лакше снађемо, али тенденциозно и рекламно као понуда...хм.. -Ам.. Ивана, изненађен сам, то за екипу из кафића ми звучи познато.. наслоних се лактом на стол и подбочих песницом лице, приметих да су јој плаве очи, баш плаве! Моси! Ам, шта? Знаш ли да је туризам настао у 18. веку у Енглеској, када је неки лик паробродом провозао по Темзи тадашњу елиту, успутно им је продао и по шољу чаја. Хах..У самој сржи схватио је се да се од тога може да се заради. Практичан бре човек. Па сама реч туризам је изведена од француске "tour" -тур.мада су се неки етимолози свађали да је и од енгл.речи "turn" вратити се. Било како било, ми зурећи у теве гледамо изазовне природне лепоте, градове и разне атракције на дискаверију, окупани фасцинанирани падамо у искушење да и сами тамо одемо не капирајући да смо загризли тај понуђени маркетинг. Живећи у нашој средини, пуној проблема, дух скитања који нам се улива као разонода прија то Мосс.. Овде је досадно, ранац на леђа и у скитање... Цео живот да посветимо тумарању и трци за обиласком светских дестинација и лепота био би прекратак и премал као и наш џеп. Туризам је на западу ооозбиљно економски схваћен, преозбиљно! Наплате ти визу, наплате ти превоз, наплате ти смештај, наплате ти храну, наплате још што-шта. Ошишају те на све могуће а ти ако ниси пресретан што си ту...знај, не враћа ти се новац назад. Ошишана овцо, бриши.. Стонхенџ и којекакви измишљени хенџи са јаком причом стварају добар посао. Ако само погледамо уџбенике за клинце енглеског језика, то су саме рекламе "дестинације", да ли је то случајност?. - Збориш као економиста Па који клинац не зна за Биг Бена, да прекрасно што знају, ал зато благе везе немају где је Опленац!! Тај Лазар букално вапи да наши манастири управо нису то, вапи да скапирамо.. То није тај дух! Практично, то је култура обмане ради зараде, која нам се намеће, може да прича ко шта хоће и да каже: Ивана, лупеташ ко нико... Доказ тога је што обилазимо манастире без имало побожности и страха Божијег. Знамо о свему али о Правослаљу, мало, премало, благе.. Види, постоји слој људи који константно обилазе манастире, убрзо у разговору са њима схватиш да су им манастири занимљиви само због циркулације људи. Њима је интересантно да чују необичне приче, туђу судбину, трачеве, конструкције завере, шпекулисање... У први мах од њих сазнаш сва дешавања, колико у ком манастиру има монахиња, где има највише монаха, монахиња у целој помесној цркви. -Чек Ивана, ово ме невероватно подсећа на моју комшиницу, она све живо зна! Мосс, мотиви за докону посету могу бити разни, зависно од људи и да ли припадају "пинк култури" који нетремице зуре у ријалитије, који то као стварност траже свуда. -Капирам, Моси,треба само да нађемо ваљан разлог за ходочашће "у себи", ..укључујући ту и твоју комшиницу. Док ми је то говорила утонуо сам одједном у сећање и сетих се Бизија, и да смо се добро споречкали око ове доконости и туризма, ех да сам му одбрусио овом поруком старца, мада се он те расправе неби сетио. Тада ми рече: - Човече, шта ми ту причамо, па у манастиру ти се баве продајом сувенира зар то није бизнис, ам? Хах.. Помислио сам, у праву је, стадох, док сам размишљао.. зазвони му телефон.. Уу дрекну некакав народњак из мобилног.. грозно! пууу Кад је прекинуо разговор скренули смо на другу тему због тог позива. Звала га цура. Мислим, Бизи није лош, он зна да драми безвезе и од свега би да направи бизнис, због тога га зову Бизи, оно.. лоша копија Делбоја. Међутим пошто тад нисмо имали времена за причу на тевеу је почео Ноле да млави Федерера па смо навијали уз пиво, ја сам неконтролисано појео сав кикирики и цео смоки, осећао сам бол у деснима после. ..човече сећам се, у подсвести, хтео сам да искристалишем ту тему до краја са њим, јер сам осећао да је то некако нереално речено. Првом приликом посете манастиру, претворио сам се сав у истрагу, то је била моја мисија..питао сам тамо о сувенирима и наравно, добио одговор. У суштини Бизи је иконе, крстове, свеће, тамјан и сл. назво сувенирима! Фора је у томе што то нису туристички сувенири уопште, него ствари које верници свакодневно користе. У контексту у којем је он рекао испада да је манастирима "циљ" бавити се бизнисом и туризмом, али нема везе, он је иначе манипулант своје врсте. Дакле, од тих средстава манастир крпи даџбине, уопште улаже у обнову, једном речју узиђује. То сам сазнао из прве руке кад сам питао једу монахињу, збиља, њихов манастир јесте у обнови. Некако одједном, видим кадионицу коју сам купио прије 15. година, још увијек је користим, лепа је, она ми уопште није сувенир, мада увек асоцијација где сам је купио а и Бизи је био са мном кад сам је купио. Тада ми је позајмио нешто лове, радио је у Штутгарту као конобар и био пун ко брод. Ех, уловим Бизија да му потанко објасним наш недоречен спор и кажем му да ћу да пишем о овоме на нету, фејсу и у новинама ако треба, на шта ми је он одговорио: - Даај Моси шта се ложиш, па знаш да на нету има свакаквих анонимних болесника који млате по виндовсу којекакве праве истине, још и ти... даај Мосии??? -Да, али мени је потреба да пишем о томе. -Ма кад си ти писао чланак Моси, уосталом, кога то и занима? - Паа, можда некога.. Мој поент је у томе што ћеш ти поново након гледања дискаверија да ме смараш како овде код нас нема живота и како треба да се иде напоље из државе! Штудгарт нпр. Ам? Ти и Дени сте просто слуђени дискаверијем.. -Шта ти је, шта си се бре наврзао на дискавери? -Зато што после тих емисија као да си доживео откровење, све живо знаш...ето!! -А као овде је све супер, видиш да немамо посла ни ја ни ти.. пратиш ти Дневник уопште Моси. Где ти живиш!? - Слушај гастербајтеру, прво да промениш ту крајишку музику са мобилног, тог Жака и Боција, иначе не седимо више у друштву вани заједно. Не кажем да је супер, докле год си залепљен за теве нећеш наћи посао сигуран буди. Хоћу да кажем да је твоје размишљање већ нечији пројекат, тј наметнуто ти је да тако гледаш на ствари, тј. створени су услови да тако конташ, наметнуто, а ти мислиш да је твоје размишљање. - Ааа Моси.. знао сам, почео си о конструкцијама и теријама завера, хаа хааа!.. - Ма...скрећеш тему као и увек.. - Моси друже, јесте да нам се сервира са стране, али.... готово је немогуће да гледамо на ствари како их ти гледаш. Да ли је наш однос докон према свему што причаш или не, је такав, прихвати!! А верски туризам нисам ја измислио, шта је ту проблем што сам рекао да манастир има бизнис продаје? А ти навалио, ходочашће па ходочашће... Сад ти сметају и народњаци. - Старац Тадеј је рекао да све што нам је Бог дао, све смо злупотребили! - Моси!!!..... престани да млатараш са изрекама, знам те више него Тадеја! -Добро, добро...ОКе - Шта океј? - То за бизнис си рекао тенденциозно као циљ, а то није суштински истина. Неко може да има тезгу на пијаци као обично радно место од које има јако скроман приход за живот, али се то не може назвати бизнисом и тачка!! - Моси, лудаче.. знаш да те туристичке агенције и министарство за школско образовање сад може напасти због твог писанија, а? - А зар то није тако? Што сам написао, написао.. -Опа Моси, изгледа да имаш петљу а у суштини си само дебео. Доброо, добро, а можеш ли поднети критику на чланак, ам? - И ја сам критиковао сада, разлика је у томе што моја критика није из пакости, него да се исправе неправилности, ако је могуће. Нисам поткупљив и немам наручене чланке.. -Ха ха.. Моси, баш си ово преозбољно схватио.. Шта ако комшилук сазна да си га прозивао по нету!? - Бизи, буди сигуран, они то већ знају.. Ма какве везе имао ово сад са комшилуком? -Моси, е, а сад стварно, одакле ти уопште идеја да пишеш о овоме? Да ти то неко није наметнуо о-хо хо-хоо? -Чуј ово, хоћеш озбиљан одговор а провоцираш? Ма опуштено Мосс.. Е, а имаш ли неку идеју шта ћемо за недељу? - Имам.. да одемо до неког манастира, недеља је човече. Може, важи!! Таман да цури купим бројаницу. - Важи. Јави ми на вибер или вајбер, како ли се већ каже... Ејј, еееејј Моси, а да одемо до тог Лазара!? - Хало геније.. он је у Грузији.. Груузија??? изустих.. Хаало бре Моси, каква бре Грузија? Па ти мене уопште не слушаш!! -Ум??, ух јааао извини Ивана молим те, кх, кх закашљах се, ма сетих се бре да је тај Лазар из Грузије.. А, то, ок
  2. Ах..Јадно мушко! Кажу само се лицка и још и нерадник, а ја затрпан обавезама око преживљавања и борбом за стварањем најосновнијих животних потреба. Без посла, мука је то.. ионако ми се и ништа не ради, ко да ме разуме, разумеш?! Стићи престиж је једнако немогућа мисија али вреди покушати. Али има и наде.. Може да се поради на изгледу. То је сада ин.. мада то је увек ин! Теговима поправим мишиће, попеглам се, сикс пак и мора да упали, надам се...Дугометражно туширање, чупкање обрва, крема за лице мало гела у косу, јефтин мирис може да прође са мало више спрејања. Теснија мајица млађег брата који се увек опире зато што заувек изгуби своју мајицу јер постаје моја хе хе.. Ипак треба да се оцртау мало мишићи. Због изгледа се мора много одрицати и има ту улагања, разумеш?! Толико утрошеног времена мора да донесе плодове, капираш! Седим у кафићу са Денијем, иста екипа, нисмо отмено друштво али стално планирамо да се отмемо. Руку на срце шминкерисање нам иде од руке, толико миришемо да једноставно овако угланцани и нисмо за некакав физички рад. Позирање је врста посла, треба човек бити искрен има ту доста посла. Замисли да сад идем нешто да радим.. Па канцеларијски посао и није за овакве фраере, ипак за овај лукинг има третман које је озбиљан и дугорочан. Знаш ти који је ово посао, хало?! Цела поента је скоцкати се за кафић. Мода ти је данас све, или јеси или ниси. Брате ако немаш тач скрин, бриши, нико те неће, ни да те гледа док пијеш кафу у друштву. Бууу...Ипак, мора се у том правцу, или јеси или ниси. Руку на срце, данас мораш бити мацан у правоме смислу. Мјао мјау! Кафић је центар збивања, ту се све дешава али и некад ништа се не дешава... -Еј Шмеки, си чуо ти за Обилића? -Ам, шта? ...фудбалски клуб, па јесам, шта ме питаш тако глупо питање, уопште? -Брате, говорим ти за Обилића што се крљо са турцима брате, Марко краљевић и ти ликови.. -Ма дааај, смараш, на њих си уплатио тикет у кладионици па си фасово лову, сад мени продајеш причу о Марку Обилићу.. -Марко Обилић? Појма немаш. -Аха ти си ми као зналац, зар ниси сам причао да си понављао годину због историје, ам? -Дај ћути, нерадниче! -Нерадик? Мооолим, ја ти нерадик.. знаш ли само који је посао само слушати то што ти причаш? Наравно да не знаш, до сада бих био милонер, какве само идеје ја имам.. -Дискавери ти је испрао мозак знаш Дени, сад мислиш да си најпаметнији и све живо знаш а не знаш Обилића, ха!?. Разговор прекида конобар, -Господо да ли желите да наручите неко пиће!? -Сачекај мало, чекамо ортака да дође... где сам оно стао!? -Ееј, провали оног мрсног лика што иде овамо, уу то'онај дебели Сима што држи пекару? -Јуу да бре..уу види га, баш не држи до себе, сав се одвалио од переца, види га како је дебео и масан, прави њосви.. хало Моси, ееј!!! -Еј људи па где сте? Нисам вас видео сто година.. -Ееее Моси фацо ајде да седнеш са људима, ако можеш да се утиснеш у ову столицу хе хе.. Аа чули смо да си отворио неку пекарицу, нећеш да частиш.. -Ма.. људи..пуф..уф! ам..није тако, нема се времена, посо, кућа, обавезе... знате колико је то све заједно посла, ма преко главе уyy.. -Ахаа...мхммм....даа -Ay' ал су им тесне ове столице овдее..како можете уопште да се жуљате на овоме? -Не брини Моси ја ћу да зовнем конобара уместо тебе.. где је онај мали смарач сад кад треба, алоo бре' ееј!!
  3. Sloboda u komunikaciji vazda zavisi o kome je konkretno rec, razni ljudi-razne cudi, postoje osobe koje jednostavno ne primecuju druge osobe, ma koliko da se ove druge trude, pale i zare.
  4. - Шта то мумлаш у новине Моси?! - Ма ништа Шмеки, читам новости и пола речи не разумем шта пише, да не поверујеш! Мислииим стварно! - Ма опуштено Мос... - Преводиоци су упропастили наш језик, како да се не нервирам, ко ће ово да спречи? Страшно ... од сада причам само српским речима!!! - Моси ма ћао искулирај ... шта ти је?! Не бацај те новине ееееј! - „Искулирај“ није српска реч ... а „ћао“ поготово... - Моси па одрасли смо са тим речима, откуда ти то сад смета? - Ее па добро Шмеки....Само да знаш, од сада са тобом имам трилатералан однос који ће прећи у билатералан а касније у мултилитераран!!! - Шта то значи? - Е нееећу да ти кажем, ма ћао искулирај Шмеки..ннн сад се ти мало нервирај. - Не нервирам се Мос, него уопште не капирам. - Е видиш, сад ме разумеш! - Даа...Човече, сад си и мене заголицао да размишљам о томе, УАУ.. - Шмеки нећу да чујем то „УАУ“, то није наша реч.. - Јао извини Мос,а шта му то дође? - То је увозна америчка реч која означава узбуђено дивљење нечему АВЕ!, нешто типа „Ауу'Бреее!“ Или „предобро, прејако“.. Мада сад ми пада на ум, могли би до Пиксија он се разуме у то боље, завршио је филологију. Пикси је лик из улице који је познати залуђеник фудбала и откачени компјутераш. Зна све живе утакмице у којима је Пикси играо, мислим, јасно је откуда му надимак. Мада, свуда се потписивао и писао графите „Пикси“, исписивао по клупи, табли, ранцу, књигама... та опсесија је тооолико отишло предалеко да је и контролни из српског једном потписао као Пикси. Наравно добио је кечину због тога, мада то му је био фазон јер је ионако имао све петице. Но ипак је одрастао ал` је надимак остао.. - Моси ја код њега нисам био годинама, мада он је баш стручан за те ствари али.. не знам да ли смо добродошли, знаш да је он стално заузет? - Предлажем да одемо, има он камеру изнад врата видеће нас ако му је до дружења. Кад смо дошли пред врата његове куће, мислиим лик нема ни браву ни звонце на вратима, само видео надзор, кад смо стали на отирач црвено ротационо светло, које нисмо сконтали одакле уопште сија, је засветлило, врата су почела да зврље и откључала се. Механички женски љубазни глас на енглеском је говорио „плиз ентер, тенк ју“. - Шта сте се укочили, улазите!! - Са интерфона се зачуо Пиксијев глас. - Па он зна да смо ту? - Прошапута Шмеки унезверено окрећући се около... Ушли смо у кућу,врата зазврљише зззвррљ! Клангг- закључаше се сама. Пикси нам преко неких звучника рече да опуштено седнемо у дневну собу - људи ево сад ћу-... Његов дневни боравак је био сав у белом, намештај којег је било мало чак и врата су бела. Разни украси на зиду, рамови и неки оквири су „исте“ беле боје. Засели смо у фотеље и чекали. Шмеки је био скрооз у чуду, зурио је у лустер испред нас који је био спуштен ниско тик изнад стола. - Мос види ове неонке каквих све облика и боја има, као букет УАУ! - Видим Шмек! - Прошли пут му је све било као на стадиону, тепих имитација траве и.. - Знам Шмек! Пикси је пустио музику, некакав лагани џез, питао нас је преко истих звучника које уопште нисмо знали „где су уопште“, шта пијемо киселу, сок, пиво!? Шмеки се озари на пиво а ја рекох „сок“. Из врата „беле боје“ као и зид изађе Пикси. - Па 'де сте људи, што сте не најављени? Имам само квотер времена са вама у неком сам тајмингу. Ако ме мемориска картица не вара нисте били код мене 2 године! БЕ-ПЕ-ИКС ... Што сте дошли? - Пикс шта ти значи БЕ-ПЕ-ИКС? - зачуђено упита Шмеки. - ВРХ, брате! - Ам, да!? Није ти лош нови стајлинг по кући. Увек си био оргиналан, и у пиџами просто изгледаш фаца!! Нисам више могао да издржим, морао сам из груди да испалим питање иначе би Шмеки причао о откаченом лустеру до пода. - Пикси мене занима шта се ово дешава са нашим језиком? Не могу нормално да разумем свакодневицу, шта пише у новинама и слично. Зато смо и дошли до тебе? - Аха, занима те савремена аномалија језика? Хм Моси...Немамо много времена, велики је топик.. Описне парафразе, плеоназми, појмовне метафоре, хибридизације одомаћеног страног језика...уф немам времена да разврстам жаргонизам и таутолошки нонсенс за само квотер. Покушћу да ти зипујем што краће. Конкретно има турцизама, англиканизама, француских и уосталом безброј изама... - Моси, шта каже? - Каже да је опширна тема... Пикси настави не осврћући се на Шмекија.. - Двојако усвајање разних страних речи подразумева изложеност страном језику преко ТеВеа, цртаних, клинци су преко играчака, компјутера, видео-игрица, интернета, филмова, музике.. О суб-култури да не говорим... Адаптација речи је хаотична и без неког реда. Преко рекламних слогана које доводе до нагомилавања нових, неразумљивих речи која измичу контроли. Нагомилавање доводи до неконтролисаног увођења страних речи које се преузимају без икаквог видљивог система и размишљања – и када је то објективно потребно, и онда када није. На нивоу изговора, граматике, семантике, прагматике смо посустали и по дифолту фејкује се већина речи. - Моси шта каже? - Каже да су искушења сколила са свих страна! Пикси настави не осврћући се на Шмекија... - Постоји субјективна потреба типа „интелектуалног ескапизма“ код преводиоца, говорника или неописаца која има личну мотивацију и филинг да ово „усвајање“ у свом говору или скрибовању употребљавају. Речи написане на страном се читају као стране, а не као српске речи колико год да су нам познате типа coffee се чита као кофи, а не кафа...милкшејк, таблоид, скенер, модем, хардвер, софтвер, интернет, бестселер само из англиканизма а где је германизам, француштине пуу... - Моси шта каже? - Каже да влада опште расуло и анархија... Пикси настави не осврћући се на Шмекија... - Моси, језик просто на овај начин постаје хибридна творевина у којој доминира мешавина популарно-ћаскачко-опуштеног и публицистичког стила. - Моси, шта каже? - Каже да је ратно стање, хаос... - Шмеки багујеш се или си офлајн? Рестартуј се... немој да те крекујем! - Пикси ће Шмекију - Моси, шта каже? - Каже да овде неко блокира, тј. стао, не зна шта ради и где је пошао. - Пикси, да те питам нешто... - Питај Шмеки... - Е а шта значи то- веб страница? и разјапљено ААААААААПћихАааааааааа - кихну. - Излог! Еј Шмеки знаш шта, нешто те скенирам блед си ми човече. Зрачиш ми данас као стари монитор, можда није лоше да провериш билирубин или ако је од неспавања мало у кревет да се ресетујеш. Треба ти неки антивирус, обавезно, ентер... - Моси, шта каже? - Каже да би требао да узимаш више Ц витамина и побољшаш крвну слику! Пикси извади телефон из џепа. -Еј људи не мрдајте само да опалим пар селфија са вама за фејс. Шкљоц! Моси брате, овако... да скратим; сејвуј у вугла да су велики изазови у компјутерским технологијама и да је свако лажно знање о нашем језику опасније од незнања. Лично, немам грижу софтвера за ову спику о језику, радо би са вама да четујемо овде али квотер је прошао. Гејм овер, морам! Пикси отиде у други просторију да се пресвуче. - Моси, шта каже? - Извињава се што се није јутрос умио...Трзни то пиво, да се не избламирамо пред молерима и електричарем, за који минут долазе да му заврше кречење и затегну лустер на плафон, рећи ће види ових алкоса ујутро лочу пиво, а и Пиксија су пробудили рано. - Па колико је сати Моси??? - Ево сад ће осам ујутро. - Видим ја да Пикси неповезано мрси, мора да је поспан...
  5. Улазим у кафић и видим Дени и Шмеки су већ ту, изненадићу их данас ћевапима... - Христос се роди! - Ваистину, Ваистину се роди.. онако млитаво одговорише и бацише поглед на новине које су прелиставали. - Хало људи, па сретна вам нова годинааа!!! Само ме погледаше, не одговорише ништа. Шмеки ме погледа упитно и насмејано, он ионако не чита увек, гледа само слике... - Е људи шта је са вама данас, Дени? Шмеки? Халооо...? - Моси зашто подижеш тон. Димензија космичке године је много дужа чију нову годину још нисмо дочекали а значајнија је, то ти и Шмеки славите, ал' без мене. - Шмеки шта се овде дешава? - Ма пусти, од јутрос ме убеђује да поверујем у јогу, рекао сам да ме то не занима и са њим више не говорим о томе... секташ, харе-кришнаш! - Ама шта'шта?.... - Да добро си чуо, Дени је прешао у јогу и сад је будуста, ха ха... неће да једе, устаје у зору да буљи у сунце, сад прича како смо сви ми у заблуди. 'Ајд сад испричај то Мосију „гуруДени“ Јогиновићу! Ха хааа. Шмеки пљесну рукама задовољно! - Хах Шмеки, твоја простодушност је просто трансцендентно-транспарентна која светлосном брзином доживљава асценд ступидне сфере. - Моси, чујеш ти ово?... Не могу да верујем. Дени је купио причу неког јогина, видиш да се сав изобличио, ништа га не разумем. - Дени објасни ми, о чему је реч? - Моси... научно је доказано да се глад појављује кад нам недостаје енергије у телу, такође је доказано да се вегетеријанци хране из другоразредног извора енергије а невергетеријанци из трећеразредног извора, дакле гледајући у сунце можемо директно, првокласну енергију узимамо потребну за организам. Доказано је да се жутица лечи сунцем, зашто онда не могу и друге болести!? - Дени, ово је опет нешто са дискаверија? - Нее Мосиии, Дени је само прочитао чланак о томе на нету хи хи хии... Не обраћајући пажњу на добацивање Шмека, Дени је само наставио. - Моси, доказано је да енергију црпимо кроз храну, кувањем храна мења облик енергије зато је најбоље јести је у пресном облику, доказано је да невегетеријанци много чешће обољевају. Многи стручњаци су почели прихватати да је сунчево светло природна хемотерапија, доказано је и... - СТОП! Доста Дени! Доказано ово, доказано оно... Чим чујеш да је неки стручњак нешто доказао падаш у екстазу... Дај молим те!!!! - У, е, Моси, он се ложи да буде фаца као Ђоковић, читао је како се он бави јогом па сад нама ту просипа приче Јого-Ноковић, заслепљен' осветљеношћу.. хаха! - Шмеки са тобом не разговарам. - сталожено ће Дени. - Еј Денчи, ааа шта још се помиње у тој сангејзинг причи? - Мос предлажем то и теби, да смршаш, пази! Доказано је да се птице и животиње јако мало хране и ретко, исто то би преживео и људски организам, типа, као корњаче које једу само једном у шест месеци, капираш??? Она је жива и здрава најмање четрсто година и људско тело је за то способно. Мислим, није циљ гладовати него постићи ментално и телесно здравље, спиритуално здравље, здраво тело и здрав дух. Дужа је младост, капираш? Глађу се исчистиш од свега лошег. Значи док гледаш у сунце глад полако нестаје, осећаш се боље и тако даље... - Дени, јогопрактичари су одушевљени овом техником, чуо сам за то пре, сад си ме подсетио. - Мосиии?! брааво, па ти ме разумеш?! - Наравно Дени! - Ехеј стани мало Мосс, ниси валда... зипаа само те гледам'. - забринуто ће Шмеки. - Бићу искрен, то све имаш и у Православљу Дени. - Како то мислиш Моси?! - Па имаш медитацију, то је молитва, суздржавање - гладовање то је пост, здрава исхрана и уреднији живот је већ дисциплина која је уграћена у свему томе. Једина ставка је само што нико то не рекламира префиксом „доказано је“... Извор енергија је Христос, енергије које извиру се зову „божанске енергије“ које покрећу све, па и сунце као апликацију. Разлика је само што Јога поздравља сунце као извор, а ми Бога који чини да сија сунце. У преносном смислу ми православни се бавимо Христо-гејзингом.. Ех да момци! Сад сам се сетио...поручио сам три порције ћевапа малопре, и по пуњену пљескавицу као екстра, данас частим! Нисам их јео од прошле године кад је почео пост! Ево сад треба да стигну, с'роштиља... - Можее!! Викнуше у глас обојица! - Моси ја ћу ако може и Денијеву порцију, он сада живи као корњача, једе једном у шест месеци свакако ће да буљи како једемо... - Да је ниси пипнуо!! - Дени ће озбиљно. - О' одлично, помирили сте се.
  6. Zavisi, ako sam ljut onda me nesto naljti,sad zavisi..a ako nisam onda sve ok
  7. zanimljivo razmiljanje! Vredi truda, mada, misljenja sam da o tome nema nikakvog efekta caskati sa pristrasnim pristupom iz ugla familijarne veze, sa emotivnim oziljkom suprotnog entiteta i naravno ekstremnim konstrukcijama
  8. Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо? - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана! - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф... - Ама то није ништа за мене, хе хе... А зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам? - Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи. - Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо. - Помислих, ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно... Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и... - Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? Прекину ме у размишљању... - Ам? Аа, ма може... - Да ли ти одговара Зана Нимани? - Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх. - Пааааа, Зану Нимани!!? - Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах. Истог момента пустила је ЦеДе и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи. Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант! - Е Ивана, могу те питам нешто? - Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак? - Уу паа, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, јесилил ти емотивко? - Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме.. - Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих.. - Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под.. Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... - Еј Ивана, знаш шта? - Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду.. - Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! - Ивана ме тада загрли јако, готово снажно да сам мислио да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе.. - Хвала ти Моси, друг си! - Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен. - Кажееш, Богу !? - Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани! - Ха ха ха ха...... -Насмеја се - Предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао.. - Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну, хех! - Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи. - Сад морам кући, видимо се ускоро.. - Важи, ћаоо..... Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају.. - Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха - Ама, људи, упала мишића! - Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама.. Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позери зезају, она улете у журби.. - Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо.... Повиках за њом, - Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече, - Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше.. - Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
  9. Помаже Бог људи! Нови сам, кућни ред је да се поздравимо! Подрав за све.
×
×
  • Create New...