Jump to content

ризница богословља

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    7095
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    ризница богословља got a reaction from БанеЛ in У Митрополији почело прикупљање помоћи за наш народ на Косову и Метохији   
    Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике.
    У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције.
    Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470.
    Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције.
    У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808).
    Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461).
    Подгорица
    Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089).
    У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680).
    Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији.
    „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву.
    Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  2. Волим
    ризница богословља got a reaction from БанеЛ in У Митрополији почело прикупљање помоћи за наш народ на Косову и Метохији   
    Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике.
    У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције.
    Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470.
    Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције.
    У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808).
    Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461).
    Подгорица
    Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089).
    У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680).
    Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији.
    „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву.
    Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  3. Волим
    ризница богословља got a reaction from БанеЛ in У Митрополији почело прикупљање помоћи за наш народ на Косову и Метохији   
    Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике.
    У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције.
    Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470.
    Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције.
    У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808).
    Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461).
    Подгорица
    Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089).
    У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680).
    Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији.
    „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву.
    Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  4. Волим
    ризница богословља got a reaction from JESSY in Протојереј Андреј Ткачов: Бог је реалност   
    Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.  
    Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен.   Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.     Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.   Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.   Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:   У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси...   Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.   Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.   Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.     Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.   Али ја сам тек почео причу о Богу.   Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.   Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност.   Извор: Православие.ру
    View full Странице
  5. Волим
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Архимандрит др Тихон (Ракићевић): Однос Светог Саве према монасима Хиландара и Студенице изложен у пролозима ових манастира   
    Архимандрит студенички др Тихон Ракићевић: Предавање из  циклуса "Света Гора Атонска" - Српска академија наука и уметности и Друштво пријатеља Свете Горе Атонске,
    Видовдан 2018.
     

    View full Странице
  6. Волим
  7. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Надбискуп бечки Кристоф кардинал Шенборн долази у Београд   
    Кардинал ће присуствовати званичној церемонији у спомен-гробљу за пале аустро-угарске војнике 10. новембра – Предвиђен састанак са српским патријархом Иринејом – Аустријски војни бискуп Фрајштетер такође у Београду.   Кардинал Кристоф Шенборн допутоваће  у Београд средином новембра, где ће  присуствовати спомен-служби поводом завршетка  Првог светског рата. У суботу, 10. новембра 2018, бечки надбискуп ће у јутарњим часовима предводити заупокојену мису за мир, помирење и правду међу народима у католичкој катедрали Успења Блажене Девице (Хаџи Мелентијева) у Београду заједно с надбискупом београдским Станиславом Хочеваром. У раним поподневном часовима посетиће  спомен-гробље  аустријских војника на  Новом гробљу.   На Новом гробљу је, поред других, сахрањено 640 аустро-угарских војника који су пали 1914. и 1915. године у борбама за Београд. Тачно њих 320  су Аустријанци, а 320 Мађари. Пре годину дана надбискуп Хочевар је освештао  обновљену капелу у знак сећања на пале војнике аустро-угарске војске.   Политички и војни функционери и представници дипломатског кора учествоваће у обележавању стогодишњице. Савезни председник Аустрије Александар ван дер Белен недавно је посетио спомен-гробље на Новом гробљу заједно са српским колегом Александром Вучићем.   У суботу 10. новембра у 17 ч. на Богословском факултету биће приказана књига кардинала Шенборна „Христова школа живота“.   У недељу 11. новембра Кардинал ће посетити један избеглички центар који финансијски помаже и Каритас Аустрије.   Београдска набискупија најављује да ће се 9. новембра (петак) пре подне у просторијама Народне банке у Немањиној улици одржати конференција на тему  Европски идентитет, док ће се увече у самој Надбискупији приредити екуменски догађај Поруке мира.   Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице
  8. Волим
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Архимандрит др Тихон (Ракићевић): Однос Светог Саве према монасима Хиландара и Студенице изложен у пролозима ових манастира   
    Архимандрит студенички др Тихон Ракићевић: Предавање из  циклуса "Света Гора Атонска" - Српска академија наука и уметности и Друштво пријатеља Свете Горе Атонске,
    Видовдан 2018.
     

    View full Странице
  9. Волим
  10. Волим
    ризница богословља got a reaction from Natasenka in Ма­на­стир Ту­мане -Ђердапски Острог   
    На дан када Српска православна црква прославља Светог Зосима Туманског Чудотворца и Светог Јакова Новог, у манастиру Тумане традиционално се слива велики број вјерног народа који се на овај дан (21. августа) сабира и прославља два велика угодника Божија чије мошти су похрањене у овом храму, мо­ле­ћи их за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и по­моћ у не­во­ља­ма.
    „Овдје је као и увијек живо. Народ долази из свих крајева имајући свјест о томе да је манастир Тумане велика светиња која је због многобројних чудесних исцјељења прозвана Ђердапским Острогом“, каже за Радио Светигору игуман манастира Тумане, јеромонах Димитрије (Плећевић).   Овај Божији дом данас је прославио храмовну славу Светим Евхаристијским сабрањем, освећењем новог манастирског конака и обновљеног комплекса манастира уз велико учешће вјерног народа.   Ма­на­стир се на­ла­зи на де­вет ки­ло­ме­та­ра од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на лије­вој оба­ли Ту­ман­ске рије­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту.   Ам­би­јен­тал­на ле­по­та са јед­не и ду­хов­ни мир са дру­ге стра­не, те при­су­ство све­ти­ња, ма­на­стир Ту­ман чи­ни вријед­ним ка­ко у ду­хов­ном та­ко и кул­тур­но-исто­риј­ском сми­слу. Као ријет­ко ко­ја све­ти­ња, овај бра­ни­чев­ски ма­на­стир оста­вља ди­ван ути­сак сва­ко­ме ко се у ње­му на­ђе, пле­не­ћи сво­јом ле­по­том и окру­же­њем у ко­ме се на­ла­зи, на­да­све бу­ду­ћи свје­док вје­ре и тру­да јед­но­га на­ро­да, као и све­ти­о­ник за бу­ду­ће Бо­жи­је Цар­ство.   Овај најбројнији мушки манастир у Епархији браничевској, Бог је украсио светим и чудотворним моштима Преподобног Зосима Синаита, а у ново вријеме и чудотворним моштима Преподобног Јакова.   Мошти двојице светитеља почивају у десној и левој ниши у наосу храма, положене у два лијепа дуборезна кивота. Народ са ве­ли­ким уср­ђем при­сту­па чудотворним моштима мо­ле­ћи бла­го­дат­ну по­моћ а  забиљежена су и многобројна свје­до­чан­ства о њиховим чу­де­си­ма.   Говорећи о преподобном Јакову (Арсовићу), јеромонах Димитрије  подсјећа да је прошле године његово име на Сабору архијереја Српске православне цркве унето у Именослов светих те се прославља заједно са Светим Зосимом – 21. августа.   „Свети Јаков је готово наш савременик, ученик Светог владике Николаја двоструки доктор наука, краљевски амбасадор у Француској, који је оставио све земаљско и обратио се покајању и служењу Богу. Уз Светог владике Николаја био је ревносни проповједник мисионар учитељ покајања и велики подвижник један од највећих кога је Српска црква у својој историји имала“, прича игуман тумански.   Истиче да је Преподобни Јаков пуно страдао, био пребијан и изругиван од стране тадашњег комунистичког режима- земаљских моћника, али његово свето име остало је запамћено и забиљежено у свијести вјерног народа, свештенства, монаштва и богомољаца који су долазили деценијама на његов свети гроб у манастир Тумане.   Свети Јаков исповједнички се упокојио, након батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завјештању сахрањен је у манастиру Тумане. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.   Са благословом Преосвештеног Епископа браничевског г. Игнатија октобра 2014. године, братство манастира Тумана извршило је обретење моштију Преподобног Јакова Новог Туманског.   „Ако Бог да ове године двадесетог октобра обавиће се и пресвлачење његових светих моштију“, најављује игуман Димитрије и подјсећа да је маја мјесеца прошле године, у манастиру Тумане освештана и обновљена испосница Светог Зосима и пресвлачење његових Светих моштију.   Мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та по­чи­ва­ју у ма­на­стир­ској цр­кви Све­тог Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла у Ту­ма­ну, у на­о­су са десне стра­не ис­под фре­ске на ко­јој је при­ка­зан Свети пророк Мојсије. Мо­шти су об­у­че­не у при­па­да­ју­ће ве­ли­кос­хим­нич­ко од­је­ја­ни­је.   О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­биље­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у вријеме кнеза Лазара, населили Србију.   Отац Димитрије наглашава да је Свети Зосим дошао са далеког Синаја са осталим Синаитима и населио се у Подунављу у испосници недалеко од манастира Тумана у коме је прослављен као  исцјелитељ и чудотворац.   Иако је у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уписан на за­сје­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.   На крају разговора са новинаром Радио Светигоре Јованом Јовановићем, јеромонах Димитрије, игуман манастира Тумане, истиче да добро познаје Црну Гору која обилује свети моштима и да је посебно везан са Свете Превлачке и Момишићке мученике, као и Светога Симеона Дајбабског којима је писао службу и акатист:   „Сматрам да је српска земља гдје год ми били, да ли у Митрополији црногорско-приморској, да ли је овдје и свуда освећена крвљу и подвигом светих људи Божијих. Управо то нас обједињава у вјери, јер смо окупљени око једнога Господа – једне причасне чаше.“   Предање о смрти преподобног Зосима   У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја вје­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.   Пр­ви ко­ји је оста­вио свеј­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­сје­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве биље­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том мје­сту као пу­сти­њак жи­вио и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Након славне кнежеве и Милошеве јуначке смрти, побожан народ је завршио манастир, који је Милош у знак по­ка­јања по­ди­гао, и дао му име Тумане.   Весна Девић / Јован Јовановић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    View full Странице
  11. Волим
    ризница богословља got a reaction from o. Miroljub in Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији, 7. новембар 2018. године   
    Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf)
     
    САОПШТЕЊЕ
    СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
    СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
    О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

    Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета.

    Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији.

    И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз  сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо.

    Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње  имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света.

    Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности.

    Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије  и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим  интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване  поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег  броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који  се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих  година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног   идентитета.

    Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да  изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства,  монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова,  у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале  неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и  са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи  дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава   „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио  заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је  постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања.

    Апелујемо на државне представнике Републике Србије да,  уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено  треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским   Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и   Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре  свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни  са другима у миру и међусобном поштовању.

    Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности  наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју.
     
    Извор: Српска Православна Црква
     

    View full Странице
  12. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Bokisd in "Теолошки погледи" - Водећи научни часопис националног значаја   
    Обавештавамо досадашње и будуће сараднике и читаоце Теолошких погледа да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије усвојило коначну Листу категоризованих научних часописа за 2018. годину (извор: http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2018/11/knc-2018.pdf), на којој се налази и часопис Теолошки погледи у групи друштвених наука – филозофија и теологија, у категорији М51 (водећи научни часопис националног значаја).   Научни часопис Теолошки погледи основан је 1968. године. Редовно излажење часописа је прекинуто 1999. године, и тај прекид је трајао до 2008. са изузетком једне свеске која је изашла 2003. године. Године 2008. часопис је наставио са редовним излажењем. Свеске Теолошких погледа данас излазе три пута годишње (у мају, септембру и децембру).   Часопис Теолошки погледи, као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност.   Теолошки погледи – версконаучни научни часопис чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве – првенствено објављују оригиналне научне радове из области теологије и религиологије. Часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука, уколико садрже теолошке рефлексије или на други начин кореспондирају са теолошком и религиозном тематиком.   Теолошки погледи такође објављују релевантне преводе са класичних и оријенталних језика, са пратећим студијама и напоменама.   Теолошки погледи првенствено објављују радове на српском језику и енглеском језику. Сви радови објављени у Теолошким погледима су двоструко и анонимно рецензирани.   Уредништво часописа Теолошки погледи веома држи до високих етичких и академских стандарда при публиковању научних радова. Више о Теолошким погледима можете сазнати на вебсајту овог часописа, на адресиhttps://teoloskipogledi.spc.rs/sr/. На вебсајту часописа доступна је архива свих до сада објављених бројева – https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/archive, а на истом сајту аутори могу наћи Упутство за писање радова за Теолошке погледе.   Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице
  13. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Милан Ракић in Васељенски трон и Украјинска Црква – Сведочанство докумената   
    Захвалност

    Васељенска Патријаршија изражава своју захвалност истакнутим истраживачима, грчким и руским, који су својим беспрекорним научним прилозима допринели васпостављању историјске истине о односима између Украјинске Цркве и њене Мајке Цркве. Посебно се захваљујемо Образовном институту Националне банке Грчке и реномираном историчару, филологу и палеографу, руководиоцу Историјске и палеографске архиве Института, господину Агамемнону Тселикасу, што је ставио на располагање Васљенској Патријаршији древне копије и оригиналне и транскрибоване спорне патријаршијске и синодалне документе који се тичу односа Украјинске Цркве са Константинопољском и Московском Патријаршијом у току седамнаестог века.
    На крају, топло се захваљујемо ученом истраживачу, господину Константину Веточникову, који је своје драгоцено знање ове тематике ставио на располагање Васељенској Патријаршији.
    ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА
    У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени.
    Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ
    Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области.
    Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом.
    После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора.
    Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији.
    Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу.
    Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3]
    Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4]
    Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике.
    Закључак на основу студије текстова
    Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци:
    Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха.
    То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена.
    Ситуација до данас
    Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији.
    Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14]
    Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала.
    Закључци
    На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће:
    Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика.
    Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве.
    б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата.
    в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“.
    г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче.
    Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога.
    4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * *
    Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће:
    „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16]
    Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом.
    У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним.
    Додатак
    1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године
    Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22
    Увод
    Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века.
    Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе.
    Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха:
    Митрофан III (1567)
    Неофит II (1611)
    Пајсије I (1654)
    Јоаникије II (1655)
    Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат)
    Герасим II (1673)
    Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат)
    Калиник II (1688-1702)
    Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат)
    Неофит IV (нема датума)
    Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат)
    Атанасије V (1710)
    Кирило IV (1711-1712)
    Јеремија III (1719)
    Пајсије II (1732)
    И даље 90 аката неименованих патријараха.
    Поред тога садржи и акта којима се решавају правна питања од 1662. до 1731. године.
    Налази
    Кодекс патријаршијских писама у Историјској и палеографској архиви Образовног института Националне банке је аутентичан и оригиналан продукт једног секретара Васељенске Патријаршије и његових сарадника. Наведена датирања 1784. и 1785. године на последњем, ненумерисаном листу налазе се у контексту списа кодекса, те се он поуздано датира између 1732. и 1784., а највероватније око 1750. године, када је видљиви водени жиг на папиру био у оптицају. Многи од аката који су овде садржани били су идентификовани и пронађени од стране аутора или у паралелним кодексима са збирком патријаршијских писама (какав је Кодекс 3 из Архиве Васељенске Патријаршије, Критијин кодекс, Кодекс 315 Александријске Патријаршије, или пак у издањима М. Гедеона, Калиника Деликаниса и других). Наведене ктиторске белешке које препознају Васељенског патријарха Агатангела као ктитора кодекса појачавају потврду аутентичности порекла и употребе кодекса у патријаршијском секретаријату. Константин Георгиадис (пронашао сам други његов приватни запис у рукопису у колекцији Бенаки музеја) највероватније има фамилијарне односе са поменутим патријархом Агатангелом. Ипак, то је тема за даље истраживање. Следствено, не постоји никаква у аутентичност како самог кодекса, тако ни у документа која су у њену садржана. Атина, 18. септембар, 2018.
     
    Агамемнон Тселикас
    Директор Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке
    Ово је исправна копија патријаршијског и саборског Писма које је упућено блажењејшем патријарху Московском, које представља Објавно писмо о томе да је Кијевска Митрополија потчињена његовом патријаршијском трону и да ће хиротонисати изабраног митрополита Кијевског.
    Све ствари, сходно апостолској речи, треба да се учине у циљу изградње, било да је то у ономе што радимо или у ономе што говоримо, тако да би сврха била поука нашег ближњег и вођство нашег брата ка његовој добробити. Стога божански апостол саветује да ми никада не би требало да престанемо да гледамо на све људе као на нашу браћу, нити да се уздржимо да их саветујемо на покајање, водећи их ка спасењу и подсећајући сваког од њих да не запостави свој завет већ да, отворених очију и сабраним умом, потакнемо сваког од њих на њихово лично исцељење. Ово је начин како се у данашње дане, они међу нама који су наследили апостоле у овом завету морају владати. Из разлога који су знани свезнајућем и свемоћном Богу, који управља свим стварима, наша смерност је такође јадан међу наследницима овог завета, што је и разлог зашто смо председавали саборовањем наше пречасне браће архијереја. Тамо су се појавила уважена писма од: 1) најсмиренијег, најправославнијег богокрунисаног царства, великог поглавара Москве, њихових екселенција и браће Ивана Алексејевича и Петра Алексејевича, такође и императора веће и мање и беле Русије[17], као и од многих протектората, заједно са отаџбинама истока, запада и севера, потомака предака и драги владари у Господу и у исто време љубљени синови наших најближих; и 2) Његовог Блажества најсветијег патријарха Јоаким Московског и све Русије, нашег брата и саслужитеља у Духу Светоме, као и најпобожнијег и најзнаменитијег, од горе поменутог истакнутог и великог императора Запоризианских регимената на обе стране области реке Дњепар, његовог љубљеног сина и атамана Ивана Самуиловича.
    Због тога, објављујемо, будући да је Кијевска Епархија потчињена врховном и најсветијем Васељенском Трону Константинопоља, увек ће примати хиротонију свог архијереја од овог трона сходно заповести светих канона; будући да је ова митрополија упражњена дуги низ година и да је много времена протекло од хиротоније њеног законитог архијереја због борби које су се догодиле између две велике царевине; и будући да је овај тренутак и згоду лукаво уграбио непријатељ правде, истине, свете и непостидне вере православних хришћана, сејући коров и трње међу пшеницом (то јест међу православнима), што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима; из тог разлога, дакле, замољени смо са великим поштовањем и срдачном молбом да дамо дозволу Његовом Блаженству патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског кад год та митрополија остане без свог законитог архијереја, који је правилно изабран у тој епархији од стране његових епископа, архимандрита, игумана светих манастира и других, по обичају, или када је рашчињен из разумних разлога, зато што заједница не може остати надаље незаштићена, а посебно зато што је свима јасно да је ово тешко питање јако усложњено у данашњем времену, када непријатељ истине, то јест ђаво, већ сеје коров и трње и расколничка учења. Тако, наше истакнуто и моћно врховно царство одредило је да, као одговор на захтев најдостојанственијег и моћног хришћанског царства, да се уклони свака препрека по овом питању.
    Због тога, будући да наша смерност председава Васељенским Троном и потврђује да показује старање, онолико колико је то могуће, према онима који то старање изискују, са радошћу смо пожелели добродошлицу овом захтеву као разборитом и исправном, који са наше стране заслужује да се њиме позабавимо у оним стварима које су нам од Бога поверене, што је и разлог зашто смо сматрали да је вредно да то кроз записивање и заштитимо. Тако, бележећи ово са својим архијерејима нашег светог сабора, нашом пречасном и љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, одлучили смо:
    Да најсветија Кијевска Митрополија треба да буде потчињена најсветијем патријаршијском трону богочуваног града Москве, под којим мислимо да тамо, кад год се таква потреба појави, треба да буде хиротонисан (митрополит Кијевски) од стране Његовог Блаженства патријарха Московског, као онај који је у тој епархији изабран, то јест од стране дотичних часних епископа, пречасних архимандрита, преподобних игумана светих и часних манастира, преподобних јеромонаха, побожног клира, преподобних монаха, управитеља и других, са знањем и одобрењем најистакнутијег тамошњег атамана, што је превладало као обичај у овој области, да од њега (патријарха московског, прим. прев.) добије наречени акт написмено, признајући га (моковског Патријарха, прим. прев.) ка свог старијег и првог, пошто га је он хиритонисао а не Васељенски патријарх, како је горе поменуто, из разлога велике удаљености и борби које су се одвијале између две царевине. Усвојили смо начин снисхођења у складу са веома старим обичајем и дали смо му такву дозволу из икономијских разлога. Ипак, када дотична Кијевска Митрополија служи свештену и бескрвну жртву у тој парохији, треба да као првог помиње најчасније име Васељенског патријарха као свој извор, начело и као претпостављеног свим и свукуда парохијама и епархијама, а затим да помиње патријарха Московског као свог старијег, без икаквог опирања или одбијања било чега реченог, већ прихватањем као разборитог и исправног. Ко год схвати било како супротно овоме или на други начин тражи непослушање и показује противљење заповести Господњој заузврат ће примити одговарајуће казне од Господа као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога.
    Стога, ово саборско Објавно писмо било је записано у прогласу и потврди овог питања у светом кодексу наше Велике Христове Цркве, и након што је било забележено, уручено је Његовом Блаженству патријарху Московском Јоакиму, лета Господњег 1686, јуна деветог индикта.
    2. Писмо патријарха руској царивини[18]
    Дионисије, милошћу Божијом архиепископ Константинопоља, Новог Рима и патријарх Васељенски.
    Најсмиренији, најинзвареднији, богокрунисани, богоштићени, победоносни победници и бранитељи хришћанског народа, Божијом милошћу господари, цареви и велики принчеви, најпобожнија браћо и господари Иване (Алексејевичу), Петре (Алексејевичу) и Софија (Алексејевна), Велика и Мале и Беле Русије, императори Москве, Кијева, Новгорода и Тарса Казанског, Астрахана и Сиберије, Велики Поглавари Пскова и Велики Принчеви Литваније, Смоленска, Твера, Волиније, Подолије, Југре, Перма, Вјатке, Бугарске и Поглавари многих других области, као и Велики Принчеви доње области Черникова, Полотска, Обдорије, Ростова, Кондије, Јарослава, Белузера, Удорије, Витебска, Ливоније, Мистиславе, као и поглавари северних делова и господари земаља Иберије, Карталиније, Грузијског Краљевства и Кабардианске, али и Чиркиза, Принчеви Планина и Грузијци, као и принчеви и управитељи многих других кнежевина и источних, западних и северних епархија, победници и наследници својих предака, љубљени наши синови у Господу Исусу Христу и најдража љубљена децо наше смерности:
    Молимо се да небеска благодат, спаситељска милост надсветле, надсуштаствене, јединствене, блажене, животодавне и несливене Тројице, од које долази свако добро и сваки савшрени дар, дарује Вашем најсветијем и моћном царству снагу и телесно здравље, снагу и чврстину против свих ваших непријатеља, савршену дуговечност, успех и победу над видљивим и невидљивим противнцима, трајну стабилност и увећање Вашег моћног и светог Царства за наследнике у Вашем богучавном и богоштићеном царском роду.
    Божанска савршитељна свемоћ, приводи све ствари из небића у биће без икаквог разлога и узрока, мада се ипак све са разлогом и узроком остварује и за надприродну а не само за природну стварност. Стога, он је и људску природу спасао од светског потопа помоћу чудесне барке којом је по води пловио Ноје; превео је народ израиљски преко Црвеног мора са новом командом под Мојсијевим заповедништвом; хранио је Јаковљеву породицу уз помоћ Јосифових дарованих залиха храна; и привео је безброј других ствари кроз органске узроке, чудесно показујући спољним (световним) философима све што је Свето Писмо одважно објавило.
    На исти начин и сада, када је Кијевска парохија болно узнемирена различитим околностима у свом пастирском управљању и црквеној влади, употребила је (поменута божанска свемоћ, прим. прев.) твоју дубоко побожну Државу као умесно средство и паметног посредника који је изабран по мудрости свесвете и животвореће Тројице. Стога, цењена писма из Ваше богочуване Царевине која су нам испоручена, најпре објављујући твоје мирнодопско и победничко стање, а након тога најављујући питања која се односе на Кијевску парохију, наиме из разлога превелике географске удаљености и одвијања борби између наше две царевине, обзиром да Васељенски Трон није дао дозволу за хиротонију законитог митрополита Кијевског након што је та парохија остала незаштићена, у складу са обичајем који од почетка преовладао, будући да је парохија потчињена Васељенском Трону и да је већ дуже време остала без пастирског старања, ђаволски непријатељ побожности, правде, истине, светости и непостидне вере православних хришћана посејао је мноштво корова и обиље трња широм овог тора злим средствима; због тога неће требати много времена да пшеница (то јест побожност) буде угушена уколико Ваша царска и најправославнија Држава не устане у њену одбрану, у циљу да затражи да парохија Кијевска буде потчињена најсветијем трону Московске Патријаршије. Повод за ово био је следећи: кад год би се указала потреба за хиротонијом достојне личности, која би била изабрана од стране епископа, архимандрита, игумана, клира, јеромонаха, монаха, управитеља и осталих који су потчињени овој митрополији, увек уз дозволу и подстицај најистакнутијег владајућег атамана, Његово Блаженство патријарх Московски и све Русије имао би дозволу да га хиротонише сходно црквеном поретку, признајући тиме ту личност за законитог, легалног и канонског митрополита Кијевског са његовим сопственим привилегијама, дајући му наречени акт написмено, који експлицитно наводи шта сваки од архијереја у његовој епархији има власт да чини.
    Стога, наша смерност је ово питање предложила светом сабору и, након разматрања овог питања са нашим насјветијим и најчаснијим саборским митрополитима као са љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, не да се Ваше питање показало само као разумно и исправно, већ је и ваша далековидост веома похваљена и изразито уважена. Тако, по овом питању, патријаршијска саборска писма која су објављена и укњижена у кодексу Велике Христове Цркве, решавају ово Његовом Блаженству патријарху Московском и све Русије Јоакиму, наше смерности љубљеног и драгог брата и саслужитеља, да може након дозволе да хиротонише митрополита Кијевског, сходно црквеном поретку, ко год од потчињених тој епархији буде изабран, сходно Објавном писму потчињенима Кијевској Епархији, то јест чиме им се омогућава ова дозвола, кад год се укаже потреба да нека личност постане митрополит Кијевски, да изаберу кога год желе, а исто се односи и на патријархе после њега. Сам митрополит Кијевски требало би да буде потчињен најсветијем трону Московске Патријаршије, а његови служећи архијереји, садашњи и онај након њега, да од сада признају сваког патријарха Московског као старијег и првенствујућег пошто их је хиротонисао, уз прихватање једног посебног правила: наиме, да где год у овој епархији митрополит Кијевски свештенослужи бескрвну жртву и врши божанско приношење, он треба да помиње као првог пречасно име свесветог Васељенског патријарха, јер су сва добра од њега додељена васељени и он је извор свега. И ово је такође повод зашто смо, из горе наведених разлога, у одговору патријарху Московском заузели снисходљив приступ и понудили потчињење (Кијевске Митрополије, прим. прев.) Московској Патријаршији.
    Молимо Вас, најсмиренију и богочувану велику Царевину и православне цареве да нас никада не лишите Ваше срдачне и синовске самилости, већ да нам ово пружите са љубећим срцем и милосрдним погледом. Заузврат, ми нећемо никада престати да ширимо наше руке у бескрајним молитвама врховном Пастиру, Господу нашем Исусу Христу, преклињући га да награди најправославније и богокрунисане цареве небеском благодаћу, здрављем и савршеним благостањем, оснажењем и душе и тела, успехом и победом над видљивим и невидљивим непријатељима, увећањем Ваше величанствене царевине, обиљем мира између људи који су Вам потчињени, хришћанском и братском љубављу међу вама самима, наслеђе у вашем царском роду докле год сунце савршава свој круг, неизрециву радост и задовољство, заједно са вечним благословом након тога; и на крају, опроштај и Царство небеско Вашим најсветијим прецима, блажене успомене свих који су постојали од почетка Вашег Царства. Нека Вас триипостасна, света, животоначална и царска Тројица штити и чува током Вашег живота. Амин.
    Лета Господњег 1686, месеца маја, деветог индикта.
    Пред Богом пламени молитвеник Вашег најхришћанскијег Царства, у свему Ваш духовни отац патријарх Васељенски
     
    Извор: Теологија.нет

    View full Странице
  14. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from dziljana in Митрополит Амфилохије: Константинопољ угрожава јединство православља, потребан је продужетак Критског сабора!   
    Интервју Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија руској информативној агенцији Тасс
    Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»?
    – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије.
    Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета?
    – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре.
    Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије?
    – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља.
    Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова?
    – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама.
    Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема?
    – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне  против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе.
    Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“?
    – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена.
    Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета?
    – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду?
    Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918.  завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору  «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора.
    Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле  раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је  не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају  аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди  свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету.
    Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија  инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта.
     Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће?
    – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  15. Оплаках :))
    ризница богословља got a reaction from Милан Ракић in Патријарх српски г. Иринеј допутовао у Београд   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовао је 5. новембра 2018. године у Београд после вишедневне посете српским парохијама у Јужноафричкој Републици и Боцвани.   Његову Светост Патријарха на београдском аеродорму Никола Тесла дочекао је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић и лични секретар Његове Светости г. Дејан Накић. Његова Светост Патријарх посетио је, од 23. октобра до 4. новембра 2018. године, Јужноафричку Републику и Боцвану -ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ. У пратњи Његове Светости били су Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић.   Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице
  16. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Рапсоди in У Господу смо сви живи: Беседа оца Александра Шмемана – „Oтровани плод“   
    (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304)   Звучни запис беседе    У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти.   Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти.   Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана.   Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу.   Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој.   „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти.   Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем.   Извор: Радио Светигора
    View full Странице
  17. Волим
    ризница богословља got a reaction from Milan Nikolic in Викарни Епископ патријарха српског богослужио поводом престоног празника храма Светог Луке на Кошутњаку   
    Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад  М. Јовановић.     Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић.     Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци.   Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица.       Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице
  18. Волим
    ризница богословља got a reaction from Milica Bajic in Свети славни Апостол и Евангелист Лука и Свети Петар Први Митрополит Цетињски и Чудотворац   
    Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. 
      Аудио прилог Радија Беседе   Аудио прилог Радија Светигоре   Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке       Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше.   О Светом Петру Цетињском   Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског   Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве   Аудио прилог Радија Беседе   Аудио прилог Радија Светигоре   Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца    
    Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    View full Странице
  19. Волим
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Нова књига: Блумова таксономија у Православној вјеронауци   
    Публикација Блумова таксономија у Православној вјеронауци представља измијењен и актуелизован мастер рад који је, под називом Примјена модела интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју у области Православне вјеронауке, одбрањен маја 2016. године на Педагошком факултету Независног универзитета Бањалука. Избор теме мастер рада представља израз личних теоријских интересовања јереја Игора Мијатовића за модел интерактивног учења Таксономија васпитно-образовних циљева у когнитивном подручју, који је половином XX вијека креирао и публиковао Бенџамин С. Блум и практичне примјене овог модела интерактивне наставе у настави Православне вјеронауке.   Садржај /ПДФ/   Овај модел интерактивног учења, базиран на категоријама Блумове таксономије, има за циљ активност свих ученика, без обзира на степен развијености њиховог интелекта. Задаци су примјерени нивоу и начину интелектуалног функционисања  ученика, како би сваки постигао највише што може, и онај који је испод просјека, као и они који су посебно даровити. Категорије знања су формиране постављањем питања која одговарају учениковим могућностима,  подстичући га на даље напредовање ка вишим нивоима знања и оспособљавајући га за динамичнији, активнији, самосталнији и креативнији рад у васпитно – образовном процесу.   Дакле ова студија намијењена је, прије свих, православним вјероучитељима, али и учитељима и наставницима и свима који желе да направе искорак и да на креативнији и нов начин подстакну своје ученике да изађу из оквира традиционалне наставе, да укључе своје стваралачке потенцијале и на тај начин допринесу квалитетнијем остваривању наставног процеса. Улоге вјероучитеља и ученика примјеном овог модела интерактивног учења значајно се мијењају у односу на ранији традиционални приступ настави. Од суштинског значаја је да вјероучитељ посједује критички, флексибилан, иновативан и експерименталан приступ поучавању, јер он  више није само предавач, већ организатор наставе и активни учесник у процесу учења.  Основна намјера приликом израде ове студије била је да се вјероучитељима омогући лакше и квалитетније разумијевање одређених дидактичко-методичких појмова и проблема, с циљем да се оствари допринос професионалном припремању и оспособљавању вјероучитеља за квалитетно и одговорно обављање свог позива.   Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице
  20. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока   
    У Петрограду је од 23. до 27. октобра 2018. одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока.   Са руске стране у разговорима су учествовали епископ краснослободски и темниковски Климент – сапредседавајући Комисијом; архимандрит Стефан (Садо), управник Библиотеке Петроградске духовне академије; јеромонах Стефан и други. Асирску Цркву од Истока су представљали епископ калифорнијски Мар Ава Ројел, секретар Свештеног Синода Асирске Цркве од Истока – сапредседавајући Комисијом, и други.   Епископ мар Ава Ројел је одржао предавање на тему „Историја међусобних односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“, а хорепископ Џорџ Тома „Тајна свете евхаристије у Асирској Цркви од Истока“;  свештеник Јефрем Ал Ахас, „Мар Бабај Велики и преподобни Максим Исповедник: христологија у византијској и источносиријској традицији“, Роланд Биџамов, „Асирска Црква од Истока у Русији у данашње доба“. После прочитаних  реферата вођена је дискусија кад је одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве.   Извор: Српска Православна Црква    
    View full Странице
  21. Волим
    ризница богословља got a reaction from Nikola Stojanovic in Проф. др Богдан Лубардић: Жарко Видовић (1921–2016) - мисао слободе у духу вере [II]   
    2. Из наведеног можемо сагледати шире обзорје доприноса Жарка Видовића развоју „православља српског стила”, како је етос светосавља означио епископ охридско-жички, Николај (Велимировић 1881–1956). Као хришћански философ православне провенијенције, Видовић у готово свим радовима или тврди или претпоставља, као носећи став, да је у егзистенцијалном смислу у историји појединца и заједнице сусрет са Богом могућ, и пресудно одређујућ за приступ главним вредностима какве су истина, красота, добро и смисао – радост, и да се тај догађај одвија пре свега кроз литургијско заједничарење. Управо Литургија открива релационог Бога који са својим створењем комуницира по начелима слободе и љубави – интерперсонално, што историју открива као литургијско-трагедијски простор дијалога у којем се одиграва драма живота. Литургијом омогућено духовно искуство је уједно садржај аутентичног историјског искуства, будући да се историја као Завет људског рода са Богом Логосом, сажима и сублимира, кристалише, управо литургијски и у Литургији, као Памјат. Литургијско искуство је једино дефинитивно превладавање трагедијског искуства, тврди Видовић, будући да једино Исус Христос успева да апсолутну трагедију – трагедију распећа невиног Јагњета, превлада васкрсењем које омогућује спасење свих који се смире за укорачај у веру и смисао у Христу Исусу.

    Такво опредељење је одредило Видовићеве концептуализације смисла и задатка философије, теологије, историје цивилизације и уметности, теорије књижевности, али и његове политиколошке интервенције, огромним бројем написа у штампи, како сведоче радови публиковани у Књижевним новинама, Борби, Култури, Хришћанском животу, Православљу, Теорији или Теолошким погледима, и другим значајним часописима и новинама.
    Примера ради[1], Видовић философију (као и друге духовно-хуманистичке науке и уметности) схвата на особен начин. Првенствено као свест о трансцендирајућем духовном искуству личног сусрета са личношћу Бога Логоса у Литургији (у посебном „духовном осећању” и „духовном сећању” у – памјати”): у искуству које собом репрезентује историјски посредован и црквено сабран пријем истина вере. Према Видовићу, основна откривена истина вере јесте светотројична (отуда дијалошко-смислотворна) боголикост човека као личности, односно као бића створеног и усиновљеног Богу у Личности Исуса Христа Логоса, Духом Светим а благословом Оца. Тако одређену и литургијском црквеношћу отворену „философију” (коју прихвата тек као дисциплинован а пробуђујући исказ о спасоносним и преображајним духовним искуствима и критичким задацима вере) Видовић разликује од философије као „метафизике” – тог „логичног система бездушне принципијелности”[2].
    То ће рећи, метафизику тумачи као универзализовану спекулативну магију интелекта (разума), где обезличени интелект ослоњен на себе (у ставу самодовољног реализма) намеће истоветност себе и стварности као основни постулат последујућег магизма, страсти односно греха[3]. Та интелектом индукована магија (дејство на „стварност” преко апстрактних имена-појмова-технике), посредована кроз систем одношаја језика и појмова, стварност редукује и затамњује заменским конструктима (идеолошким „теоријама”) и сурогатним искуствима (интелектуалним „страстима”), утолико што стварност затвара за обасјање истинама откривења, које су историјске и неметафизичке по својој природи, и предају се откривењем заједници Логоса или Цркви. У том смислу (како покушава да покаже критикујући Аристотела, Августина, Аквинског, Канта и Хегела, Маркса, Хусерла, Хајдегера, Сартра и друге) Видовић неодступно тврди да је управо „метафизика” првобитни „грех” западне философије и томе сходне историје, цивилизације и културе. Такво заузимање он је пропратио паралелним окретом философском наслеђу Платона, као и учењима отаца православне Цркве, продуженим кроз баштину византијско-српске иконолошке, литургијске, колико и философске и теолошке мисли:
    „Метафизика – метафизички систем цивилизацијских вредности као тобожњих историјских закона – не тежи, логички не може ни да тежи, стварању и одржању неке заједнице, људи као личности, бића осећања солидарности, него, уместо те моралне заједнице може само да одржи механизам или апарат људских веза […], свеједно да ли је механизам локални или планетарно империјални, магијски или научно-технички, али, свакако, уместо људске заједнице управо је механизам веза и моћи оно што је метафизика у стању да мисли, пројектује, оствари и одржи. Зато метафизику – данас идеологију света технике, језика и језичке, тобоже ’националне заједнице’, односно механизма –  треба, као интелектуалну и психо-идеолошку муку, препустити Евро-западу, том Свету технике. […]. Дакле, нова, евро-азијска цивилизација […], мора да буде обновљена, васкрсла култура евро-медитеранска, усмерена литургијско-парохијској заједници дијалога, дакле, самом Православљу”[4].
     
    Разрадама поменутих руководних начела, применом на најразноврсније прегршти питања, Видовић је успео да развије особену врсту православљем информисане и струковно ненаивне философије у хришћанско-платонском кључу[5]. Ослањајући се на такво философско полазиште он је на изразито смео – „непопуларан” – начин адресовао горућа питања српског и европског друштва, основне проблеме историје, цивилизације и културе.
    Ангажман Видовића, интелектуални и етички, донео му је многе неприлике. Болни ударци су стизали како из крила „конзервативаца” Цркве (где његова непосустајна критика епископомонизма, клерикализма, отуђења „надређених” од „подређених” [и обрнуто], групашења, маргинализације улоге лаоса у црквеном животу, отуђења од аскетско-молитвених и литургијских извора живе вере, те истицање дијалога равноправних у парохијској заједници као нуклеусу црквеног организма, али и покушај рехабилитације безусловног смирења кроз себежртвујуће служење другима – нису увек наилазили на подршку), тако из крила антицрквених „либерала” (где његово указивање на безмерни [не само духовно-морални већ и друштвено-политички] значај косовског завета[6] српског народа у вери у спасоносно дело Сина Божијег Исуса – не само да није уважавано, већ је представљало повод за игнорисање, маргинализацију, и за констернацију).
    Неки теолози су га подозревали као „философа”, неки философи као „теолога”. Први су држали да његово „платонство” искривљује теолошки супстрат учења и етоса светих отаца Цркве. Међутим, они су своје скромно (у неким случајевима незналачко) „поимање” науке философије (и њене историје, и њене теорије[7], без свести о томе, пројектовали кроз критичке опаске о религијско-философској и теолошкој мисли Видовића, па су се спорили заправо са својим сопственим представама (предрасудама) о мисли Видовића, омашујући њену поруку, камоли огроман значај[8], и оригиналност за историју српске и, шире, нововизантијске православне философије и теологије (чију је свежину, актуелност и развојност уверљиво демонстрирао). Други су сматрали да је његово „хришћанство” алиби за опскурно утапање у православну „мистику”[9], и то у кључу реакционарног „светосавља” и, како су сматрали, штетног и превазиђеног „националистичког” и „антимодерног” култа Косовског завета. Међутим, они су своју замаштаност идеалима левичарски револуционарне мисли удружили са отуђењем од извора управо културе којој је, макар по национално-историјском одређењу, требало да припадају. Нису помишљали да вера има и когнитивну димензију и валидан (премда специфичан) епистемолошки статус, те нису ни осећали своју сазнајну (неки ни моралну) инвалидност.
    Тако је Видовић под пресијама вишеврсних неразумевања, непрепознат, по правилу остајао на „ничијој земљи”, као на Голготи: усамљени сведок духовном искуству вере која философски умује – на јединствен начин, освешћен и озарен трансценденцијом[10], а ради црквено-историјског и национално-народног чувања Смисла српског, медитеранског, византијског, православног – Завета.
    У сваком случају, Видовић је Православну Цркву и литургијску духовност сматрао осовинским вредностима цивилизације и културе Медитерана, а нарочито српског народа. „’Медитеран’ – који Ками назива ’Југ’, Midi – није географски појам, него културно историјски појам личности, бића, осећања, чувани аутокефални завичај ’интимно уских кругова’ полиса или комуне и културе уопште…”[11]. То ће заправо рећи, Православну Цркву и литургијску духовност облагодаћења личности у заједници спасења, и обрнуто, каквим се традирају унутар медитеранске културе и цивилизације, узимао је за утемељујуће колико вредносно оријентишуће обрасце за осмишљење, развој и чување српске високе културе: такође као моделе за суочење – и смислено превладавање – трагичких искустава и изазова српског народа у историји.
    Српску високу културу схватао је као синтезу духовно-хуманистичких дисциплина. Основ синтезе тих дисциплина доследно је изводио из нераскидиве повезаности православља, литургијског идентитета Цркве и уникалног искуства српског народа унутар његове духовне и политичке историје. Један од примера артикулације, апликативног извођења, поменуте синтезе даје Видовић управо у делу које је пред нама: „Историја спасава своје ученике од филозофије[12], уметност од естетике, а мера осећања од сујете мишљења”. При чему, поновимо, историју (спасење), уметност (стварање красоте) и осећање (покајно преображење) изводи из искуства – вере (сусрет са распетим и васкрслим Христом). Другим речима, он их изводи из вере као искуства аналогног откривењу личности човека у сусрету са Богом каквим се отвара и даје у Литургији као богослужбеној сржи бића Цркве. Дакле, његова мисао, с једне стране, јесте научно-струковно општа и компетентна и, с друге стране, не мање исторична и егзистенцијално посебна. С тим да је та мисао литургиолошки утемељена и сваком својом вибрацијом литургизована и литургоцентрична.
    „… Литургија је највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух Свети и Бог, чије име ми само знамо. Он делује кад се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу”[13].
    Захваљујући томе мисао Видовића је на препознатљив начин уникална, афирмативна и критичка апологија уцрквења, одуховљења и преображења човека као литургијске личности. Та мисао се обраћа свакој личности, али кроз регистре опита овог особено узоритог припадника српског народа: народа који, како хоће и подсећа Видовић, јесте предзначен да буде заветна историјско-морална заједница спасења у једном Исусу Христу, Логосу и Сину Божијем: у једној свесаборној Литургији. Следствено, Видовић је један од најцрквеније профилисаних религијских философа нашег народа у новијој историји, после Његоша[14]. За његово религијско-литургиолошко заузимање у философији и у критичкој пракси мишљења уопште несумњиво је на одређујућ начин важило да „праведник од вере живи” (Гал 3:11): рекли бисмо, од вере православеће.
    Жарко Видовић непорециво стоји раме уз раме са фигурама какве су Владимир Вујић, Јустин Поповић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Сава Шумановић, Михајло Пупин, и уз друге из плејаде српских хришћанско-патриотских мислилаца од прворазредног националног значаја у ХХ веку: из редова философа, теолога, књижевника, уметника и научника. У односу на њих, међутим, он се изразито одликује философски, теолошки и политичко-историјски заокруженим утемељењем начела Српског Завета. Поступак утемељења те суштински битне идеје и вредности, надасве историјске стварности опитоване у етосу црквено-народне заветности, Видовић је ослонио на вероватно најумније духовно тумачење светосавско-његошевских елемената нашег саборног политичко-културног идентитета. Иза себе је оставио утицај који покрива неколико генерација умних људи свих узрасних доби, не само научних интелектуалаца, које је доживотно окренуо и отворио према Православљу и Српској Православној Цркви.
    У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне вредности повезане са вером у живог Бога, када се духовно, морално, ментално, психолошко и телесно здравље појединца и заједница системски убрзано растачу: у време убрзане кризе и дестабилизације духовног идентитета, дело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцењивог значаја, не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским вредностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање, и аналогно креативно развијање, личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају.
     
    Извор: Теологија.нет

    View full Странице
  22. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Митрополит Николај (Хаџиниколау): Подијељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?!   
    Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради?
    Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља?
    Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији.
    А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“?
    Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини?
    И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не?
    Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања?
    Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права.
    У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот.
                В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље?
    Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи  „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање?
    Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика?  Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима?
    Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена?
    Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив.
    Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму.
    Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“
    Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима.
    Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат.
    Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени.
    Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо?
    Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин.
                                                                 
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  23. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Митрополит Николај (Хаџиниколау): Подијељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?!   
    Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради?
    Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља?
    Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији.
    А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“?
    Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини?
    И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не?
    Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања?
    Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права.
    У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот.
                В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље?
    Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи  „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање?
    Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика?  Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима?
    Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена?
    Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив.
    Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму.
    Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“
    Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима.
    Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат.
    Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени.
    Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо?
    Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин.
                                                                 
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  24. Свиђа ми се
    ризница богословља got a reaction from Благовесник in Митрополит Николај (Хаџиниколау): Подијељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?!   
    Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради?
    Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља?
    Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији.
    А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“?
    Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини?
    И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не?
    Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања?
    Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права.
    У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот.
                В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље?
    Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи  „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање?
    Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика?  Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима?
    Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена?
    Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив.
    Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму.
    Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“
    Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима.
    Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат.
    Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени.
    Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо?
    Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин.
                                                                 
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  25. Волим
    ризница богословља got a reaction from Agaton Vuzman in Патријарх Иринеј у Боцвани: Радују се небо и земља!   
    Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   -Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј.   -Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи.   Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“.   -Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“.   -Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање.   Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону.   Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу.    Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу.   Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке.   Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×