Jump to content

ризница богословља

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    2635
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    1

ризница богословља last won the day on Новембар 19 2017

ризница богословља had the most liked content!

О ризница богословља

  • Ранг
    Ризница литургијског богословља и живота
  • Рођендан 07/01/2016

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Website URL
    http://branislavilic.blogspot.rs

Скорашњи посетиоци профила

1896 profile views
  1. Прослава Храмовне славе у Суботици отпочело је молитвеним служењем празничног Бденија уочи празника, у среду 16. маја 2018. године, којим је началствовао протојереј Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и парох прве парохије врбашке, уз саслужење свештенства суботичког намесништва. -ФОТОГАЛЕРИЈА (празнично бденије)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (Света Литургија)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (вечерње богослужење)- На сам дан празника Вазнесења Господњег-Спасовдан, у четвртак 17. маја 2018. године, уз присуство верног народа, представника градске власти, служена је света Литургија којом је началствовао протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитера Саве Николића, архијерејског намесника сомборског, протројереја Душана Ђукића, архијерејског намесника оџачког, братства суботичког храма и ђакона бачкопаланачког Србољуба Срдића. Протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, доделио је захвалнице, Српске Православне Црквене општине суботичке, приложницима који су помогли обнову и рестаурацију храма. Након свете Литургије освештано је ново класје жита, а потом је кренула Литија великог броја верника, ученика Православне веронауке, суботичких основних и средњих школа са својим вероучитељима, који су пронели радост празника централним суботичким улицама и трговима. Након повратка до Храма служен помен упокојеним добротворима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог Храма. На Литругији је појао Црквеног хор Свети Роман Мелод. Празник Вазнесења Господњег је уједно и слава Радио Славословља, Радија Српске Православне Црквене општине суботичке, где је уз присуство запослених радија, протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, освештао славско жито и пререзао славски колач. Прослава празника настављена је служењем Вечерњег богослужења, којим је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење презвитера Александра Игњатова, пароха новосадског, презвитера Милоша Петровића, пароха црвеначког и свештенства суботичког намесништва. На крају Вечерњег извршен је обред благосиљања славског колача и жита, након којег је овогодишњи кум господин Милован Тодић, са породицом, предао залог кумства госпођи Милосави Раичевић. Честитатујући Храмовну славу, отац Бране, је бираним речима поучио све присутне о значају празника Вазнесења Христовог за наше спасење. Вечерњем богослужењу присутни су били и представници римокатоличке цркве као и почасни вицеконзул Италије у Суботици г. Кармине Таралло. Након завршене молитвене прославе Храмовне славе, у порти храма приређен је богат културно-уметнички програм, чиме су и најављене овогодишње Спасовданске свечаности које ће трајати до недеље 20. маја 2018. године. Извор: Радио Славословље View full Странице
  2.   На сам дан празника Вазнесења Господњег-Спасовдан, у четвртак 17. маја 2018. године, уз присуство верног народа, представника градске власти, служена је света Литургија којом је началствовао протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитера Саве Николића, архијерејског намесника сомборског, протројереја Душана Ђукића, архијерејског намесника оџачког, братства суботичког храма и ђакона бачкопаланачког Србољуба Срдића. Протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, доделио је захвалнице, Српске Православне Црквене општине суботичке, приложницима који су помогли обнову и рестаурацију храма. Након свете Литургије освештано је ново класје жита,  а потом је кренула Литија великог броја верника, ученика Православне веронауке, суботичких основних и средњих школа са својим вероучитељима, који су пронели радост празника централним суботичким улицама и трговима. Након повратка до Храма служен помен упокојеним добротворима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог Храма. На Литругији је појао Црквеног хор Свети Роман Мелод.     Празник Вазнесења Господњег је уједно и слава Радио Славословља, Радија Српске Православне Црквене општине суботичке, где је уз присуство запослених радија, протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, освештао славско жито и пререзао славски колач.   Прослава празника настављена је служењем Вечерњег богослужења, којим је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење презвитера Александра Игњатова, пароха новосадског, презвитера Милоша Петровића, пароха црвеначког и свештенства суботичког намесништва. На крају Вечерњег извршен је обред благосиљања славског колача и жита, након којег је овогодишњи кум господин Милован Тодић, са породицом, предао залог кумства госпођи Милосави Раичевић.     Честитатујући Храмовну славу, отац Бране, је бираним речима поучио све присутне о значају празника Вазнесења Христовог за наше спасење.  Вечерњем богослужењу  присутни су били и представници римокатоличке цркве као и почасни вицеконзул Италије у Суботици г. Кармине Таралло. Након завршене молитвене прославе Храмовне славе, у порти храма приређен је богат културно-уметнички програм, чиме су и најављене овогодишње Спасовданске свечаности које ће трајати до недеље 20. маја 2018. године.               Извор: Радио Славословље
  3. У суботу 12. маја 2018 године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити? Извор: Радио Тавор View full Странице
  4. Данас Света Црква празнује дан Светог праведног Јова Многострадалног. Он је прошао страшни пут богоостављености и патње, прошао је пут испуњен таквим мукама да његови ближњи нису могли то ни да гледају. Прошао је пут, може бити, још страшнији, пут потпуног неразумевања и издаје од стране оних који су га окруживали, укључујући и његову жену, пријатеље. Сачувао је само наду и ослонио се на Бога да је све што му Господ шаље неопходно за нешто у свету. Неопходно и за њега самог. Или за људе који заједно са њим живе на овом свету, или за људе будућег доба. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру View full Странице
  5. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли.   Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу.   Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио.   А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог.   Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас.   И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут.   Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други.   И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле.   Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио.   Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света.   Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву.   За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили.   «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити?   У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане.   Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца.   Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу.   Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав.     Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас.   Извор: Православие.ру
  6. Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти (тринаеста емисија) АУДИО
  7. Тринаестом емисијом „Светотајинско богословљеˮ привели смо крају наш циклус емисија у којим смо говорили о Светој Тајни крштења. У овој емисији пажњу смо посветили молитвеном чину омивања и пострижења новопросветљеног, којим се завршава двоједина Тајна у виду Свете Тајне крштења и Свете Тајне миропомазања. У другом делу емисије указали смо и да је обредно одвајање Свете Тајне крштења од Тајне над тајнама (Евхаристије) довело до мноштва проблема, о којима смо овом приликом у нашој емисији и говорили. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО View full Странице
  8. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радујте се Свети Оци, похвале Никејске!" СВЕ ТЕКСТОВЕ ИСТОГ АУТОРА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  9. У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји.   У  последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе.     У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ   Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар)   Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак)     катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Српска Православна Црква
  10. У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима.   "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије.   Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу.   У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи.   Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета".   Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти.     "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници.   Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ.   Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине.   Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот.   Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома.   Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници први пут служио Свету Литургију којој је присуствовао велики број вјерника. У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  12.   Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, умировљени Архиепископ медонски Руске зарубежне цркве г. Михаил и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа.   Одговарали су Хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња и Дјечји хор „Преподобна мати Ангелина Српска“ из Никшића.   На почетку литургије Митрополит Амфилохије је у првине ангелског лика обукао послушника дајбабске обитељи Драгана Ђуровића.     У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ није дошао у овај свијет да му служе, него да служи.   „И не само да служи него да и живот свој полаже за народ свој, за човјечанство, за људе своје. И сви они који су кренули за Њим као путем, истином и животом, они су призвани да носе крст Христов. Тако су свој крст понијели Његови ученици, тако су и њихови сљедбеници радили до наших времена“, казао је Владика Амфилохије.   Додао је да је и дајбабска светиња, коју је открио Свети старац Симеон, у знаку крста, као што је и живот Старчев у знаку труда, подвига, крста, распећа али и васкрсења.     „У знаку крста су и цар страстотерпац Николај, царица Александра и дјеца њихова Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Њихов живот је живот на крсту и распећу, а кроз њих и преко њих и живот бескрајне мајке Русије“, нагласио је Владика Амфилохије.   Владика је рекао да није случајно што се данас овдје освештава спомен обиљежје цару Николају, кога је Црна Гора бескрајно љубила, а цар Николај био њен велики добротвор.   „Ено свједочанства – храма Светог Василија Острошког у Никшићу, чији је он задужбинар. Ено свједочанства и Царевог моста, који повезује Стару Херцеговину са Црном Гором. Ено свједочанства и камена темељца, који је положио цар Николај у вријеме крунисања краља Николе на Цетињу за градњу храма Свете Тројице. Нажалост, дошли су балкански ратови, дошао је Први свјетски рат, цар је пострадао заједно са својим народом, и није подигнута задужбина на Цетињу“, рекао је он и додао да се нада у Бога да ће она бити подигнута и у њој похрањене три велике хришћанске светиње – икона Богородице Филеримос, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које су код нас такође стигле из царске Русије, у вријеме страдања царске породице.     Митрополит Амфилохије је подсјетио да је цар Николај у Првом свјетском рату спасио Србију и Црну Гору.   „Након објаве рата од стране Аустроугарске и Њемачке, он је такође постао савезник Србији и Црној Гори, да би 1916. године, када је капитулирала Црна Гора, а краљ Петар Карађорђевић са Митрополитом Србије Димитријем прешао Албанску Голготу, и ту био у опасности да буде убијен заједно са својом војском, на Валони, благодарећи  цару Николају то се није десило.   Рекао је да је цар Николај тада поручио савезницима Французима и Енглезима да ће потписати сепаратни мир са Њемцима уколико не помогну српској војсци.     „Зато су Французи и Енглези послали бродове и тако је спасена српска војска благодарећи цару Николају. А да је, мени се чини, тада он престао да ратује против Њемаца, не би Њемци послали Лењина да изврши крваву револуцију у Русији, а цар не би изгубио свој трон и своју круну царску. Али је Бог тако хтио да се његовим страдањем и мучеништвом заврши период историје човјечанства који је започео царем Константином 313. и 325. године утемељењем Константинопоља – Новога Рима“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски.   Нагласио је да је живот цара Николаја, као и Христов живот, био у знаку крста и распећа, али и у знаку васкрсења.   „Ево једног од свједочанства његовога васкрсења“, закључио је Митрополит Амфилохије.     Након светог причешћа, обављено је освећење спомен обиљежја.   Прочитана је порука Патријарха александријског Теодора Другога.   Епископ городецки и веглужски г. Августин рекао је у поздравном слову да је узбуђен и потресен како српски народ поштује цара Николаја и царску породицу Романова.   „И морам да признам да је српски народ једини народ на свијету који је до краја остао вјеран руском народу. Никада га није издао. Ми знамо да је ваша земља након страшне револуције која нас је тада задесила, свим срцем примила нашу емиграцију. Ја као човјек никада нећу заборавити то доброчинство краља Александра, кога су управо због тога убили у Марсеју“, рекао је Владика Августин.   Он је посебно поздравио Митрополита Амфилохија.     „У име цијеле Русије, ја вам се, Ваше Високопреосвештенство дубоко поклањам за ово данашње свештенодејствије. Овај данашњи догађај оставиће дубок траг у односима наших народа“, казао је он и Митрополиту Амфилохију уручио поклон – икону Мајке Божије Фјодоровске.   Митрополит Амфилохије одликовао је овим поводом Орденом спомена на стогодишњицу страдања царских страстотерпаца Романових Патријарха александријског Теодора Другога, Патријарха московског Кирила, Митрополита зимбабвеанског и анголског Серафима,  Епископа городецког и веглужског Августина и  амбасадора РФ у Подгорици Сергеја Грицаја.   Уз одликовање додијелио им је и реплику васкршњег јајета цара страстотерпца Николаја Другог Романова.   Скуп је поздравио и амбасадор Русије у Подгорици Сергеј Грицај.   Поред руског амбасадора, присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, као и представници црногорских опозиционих политичких странака.   Митрополит Амфилохије казао је да на овај скуп нијесу позвани представници црногорске власти због санкција које су увели Русији. „Ми санкције Русији заводимо на овај начин, а њихове и наше санкције се не могу мијешати“, рекао је Митрополит Амфилохије уз бурно одобравање сабраног вјерног народа.   Потом је приређена трпеза хришћанске љубави уз празнични културно-умјетнички програм.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×