Jump to content

ризница богословља

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    3747
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    4

Последњи трофеј

ризница богословља је имао/ла садржај са највише реакција!

8 Пратиоца

О ризница богословља

  • Ранг
    Ризница литургијског богословља и живота
  • Рођендан 07/01/2016

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Website URL
    http://branislavilic.blogspot.rs

Скорашњи посетиоци профила

2565 посетилаца
  1. Први циклус емисијâ Светотајинско богословље окончан је двадесетом емисијом која је на програму нашег радија емитована у среду 18. јула. У оквиру емисије Светотајинско богословље верно слушалаштво радија Беседе има прилику да се кроз тумачење Светих Тајни детаљније упозна са значајем Светотајинског и благодатног живота у Цркви Христовој, као и о свим практичним питањима која су везана за начин припреме и савршавања одређених Светих Тајни. Ми смо се овога јутра, у разговору са аутором емисије, катихетом Браниславом Илићем, осврнули на до сада реализоване емисије и истакли значај мисионарења путем медија. Разговор водила Јелана Глушица, музички уредник радија Беседе. View full Странице
  2. После поклоњења часним моштима Светих мученика Јасеновачких и окрепљења за трпезом љубави, коју су припремиле сестре чуварке ове велике свесрпске и свеправославне светиње, делегација из Епархије бачке је посетила Епископа Пакрачко-славонског г. Јована.   У резиденцији епископа славонских, у Пакрацу, Епископу Јовану је икону Светих мученика Шајкашких уручио господин Петар Ћурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Састанку са Епископом Јованом су, поред господина Ђурђева, присуствовали протојереј Жељко Латиновић, протонамесник Милорад Мировић, господин Никола Бањац, генерални секретар Скупштине Војводине, и господин Александар Јаћимовић из Новог Сада.   Икону је на иницијативу протојереја Бранка Ћурчина, потомка храбрих шајкаша, а захваљујући благодарности господина Борка Илића из Новог Сада, осликао Далибор Кекић дипломирани теолог из Чуруга.     На икони су представљени Свети мученици који су страдали у тзв. Рацији која се збила у јануару 1942. године. Рацију су организовали хортијеви нацисти у местима бачког потисја и подунавља, Бечеју, Чуругу, Госпођинцима, Жабљу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Шајкашу, Ковиљу и Новом Саду. Том приликом су страдале хиљаде недужних мушкараца, жена, деце и стараца. Убијани су у црквама, у домовима, на улицама, бацани су под лед залеђене Тисе и Дунава, само зато што су били Срби и православни.    Сада се на највећем српском стратишту и највећем светилишту, поред моштију Светих Јасеновачких мученика и поред икона светих мученика српских које су донете са различитих страна, налази и икона Светих мученика Шајкашких.   Извор: Храм Свете Тројице у Пакрацу
  3. На празник преподобних отаца Сергија Радоњешког и Атанасија Атонског у Манастир у Јасеновцу је донета икона Светих мученика Шајкашких. Свету Литургију, у храму Рођења светог Јована Претече и Крститеља, служио је протојереј Жељко Латиновић, настојатељ Успенске цркве у Новом Саду, уз саслужење свог сабрата протонамесника Милорада Мировића. После поклоњења часним моштима Светих мученика Јасеновачких и окрепљења за трпезом љубави, коју су припремиле сестре чуварке ове велике свесрпске и свеправославне светиње, делегација из Епархије бачке је посетила Епископа Пакрачко-славонског г. Јована. У резиденцији епископа славонских, у Пакрацу, Епископу Јовану је икону Светих мученика Шајкашких уручио господин Петар Ћурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Састанку са Епископом Јованом су, поред господина Ђурђева, присуствовали протојереј Жељко Латиновић, протонамесник Милорад Мировић, господин Никола Бањац, генерални секретар Скупштине Војводине, и господин Александар Јаћимовић из Новог Сада. Икону је на иницијативу протојереја Бранка Ћурчина, потомка храбрих шајкаша, а захваљујући благодарности господина Борка Илића из Новог Сада, осликао Далибор Кекић дипломирани теолог из Чуруга. На икони су представљени Свети мученици који су страдали у тзв. Рацији која се збила у јануару 1942. године. Рацију су организовали хортијеви нацисти у местима бачког потисја и подунавља, Бечеју, Чуругу, Госпођинцима, Жабљу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Шајкашу, Ковиљу и Новом Саду. Том приликом су страдале хиљаде недужних мушкараца, жена, деце и стараца. Убијани су у црквама, у домовима, на улицама, бацани су под лед залеђене Тисе и Дунава, само зато што су били Срби и православни. Сада се на највећем српском стратишту и највећем светилишту, поред моштију Светих Јасеновачких мученика и поред икона светих мученика српских које су донете са различитих страна, налази и икона Светих мученика Шајкашких. Извор: Храм Свете Тројице у Пакрацу View full Странице
  4. Делегација Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, на челу са директором Управе др Милетом Радојевићем посетила је 18. јула 2018. године у Епархијском двору у Даљу Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима. Сусрету су присуствовали и заменик дирекотра Управе др Марко Николић и председник Удружења Милутин Миланковић мр Славко Максимовић. После важног и конструктивног разговора везаног за обнову храмова и константну помоћ коју Република Србија даје епархијама Српске Православне Цркве изван матичне државе, делегација је у пратњи владике Херувима посетила кућу Милутина Миланковића, где се упознала са радом едукативног центра који носи име знаменитог научника. Уследила је посета Катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу и храму Рођења Светог Јована Претече у Сарвашу, у којима су гости упознати са тренутним активностима на обнови ових светиња. На крају посете, епископ Херувим је упознао госте са стањем самог Епархијског двора и пратећих зграда. Установљено је да је потребна санација и обнова појединих помоћних објеката. Овом приликом је констатована потреба за оснивањем издавачке делатности Епархије осечкопољске и барањске, чиме би се заштитила историјска грађа и појачала духовна обнова и мисијска делатност Епархије, а све у сврху очувања верског и националног идентитета нашег народа на овим просторима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Сусрету су присуствовали и заменик дирекотра Управе др Марко Николић и председник Удружења Милутин Миланковић мр Славко Максимовић. После важног и конструктивног разговора везаног за обнову храмова и константну помоћ коју Република Србија даје епархијама Српске Православне Цркве изван матичне државе, делегација је у пратњи владике Херувима посетила кућу Милутина Миланковића, где се упознала са радом едукативног центра који носи име знаменитог научника.   Уследила је посета Катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу и храму Рођења Светог Јована Претече у Сарвашу, у којима су гости упознати са тренутним активностима на обнови ових светиња. На крају посете, епископ Херувим је упознао госте са стањем самог Епархијског двора и пратећих зграда. Установљено је да је потребна санација и обнова појединих помоћних објеката.   Овом приликом је констатована потреба за оснивањем издавачке делатности Епархије осечкопољске и барањске, чиме би се заштитила историјска грађа и појачала духовна обнова и мисијска делатност Епархије, а све у сврху очувања верског и националног идентитета нашег народа на овим просторима.   Извор: Српска Православна Црква
  6. Извор: Православни институт Светог Јована Богослова / Српска Православна Црква
  7. У понедељак, 16. јула 2018. године, одржано је отворено заседање Научног већа Московског православног института Светог Јована Богослова по питањима избора управника катедри и декана факултета. Као резултат тајног гласања, за новог декана Факултета религијског образовања једногласно је изабран доктор теологије, професор и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички г. Антоније (Пантелић), викар Патријарха српског. Извор: Православни институт Светог Јована Богослова / Српска Православна Црква View full Странице
  8. ризница богословља

    У Соко Граду почела 18. МОБА

    Духовно-културно саборовање српске деце из целог света - МОБА - 18. по реду - почела је 19. јула у Соко Граду и трајаће до 3. августа, потврдио је за Слово љубве протојереј Живорад Селенић. Преко 150 деце из више земаља дошло је и ове године на традиционално летње саборовање у Манастир Светог Николаја у Соко Граду, у Епархији шабачкој, да на богослужењима, као и кроз рад, дружење и културно-образовне програме упознају културно историјско наслеђе земље и народа од кога потичу, рекао је отац Живорад и подсетио да је Моба акција СПЦ - Епархије шабачке - намењена српској средњошколској и студентској омладини из земље и дијаспоре, првенствено да боље упознају веру, језик и историју српског народа, те је овај догађај од великог значаја за очување верског, културног и националног идентитета и повезивање српског народа, пре свега његове омладине из читавог света. Моба се одржава до 3. августа 2018, са могућношћу да сва деца која буду желела да продуже боравак у Соко Граду, могу остати још месец дана, навео је отац Живорад. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. ризница богословља

    У Соко Граду почела 18. МОБА

    Преко 150 деце из више земаља дошло је и ове године на традиционално летње саборовање у Манастир Светог Николаја у Соко Граду, у Епархији шабачкој, да на богослужењима, као и кроз рад, дружење и културно-образовне програме упознају културно историјско наслеђе земље и народа од кога потичу, рекао је отац Живорад и подсетио да је Моба акција СПЦ - Епархије шабачке - намењена српској средњошколској и студентској омладини из земље и дијаспоре, првенствено да боље упознају веру, језик и историју српског народа, те је овај догађај од великог значаја за очување верског, културног и националног идентитета и повезивање српског народа, пре свега његове омладине из читавог света. Моба се одржава до 3. августа 2018, са могућношћу да сва деца која буду желела да продуже боравак у Соко Граду, могу остати још месец дана, навео је отац Живорад.   Извор: Радио Слово љубве
  10. ризница богословља

    Александар Суботић: Пасха мати Марије кроз огањ и воду

    Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“   Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља:  Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“   У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду).  Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“   Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз.   Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија.   Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром  Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“   Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“   Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала  породица…“   На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем.   Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули.   Извор: Теологија.нет
  11. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. У суботу, 14. јула 2018. године, одржана је промоција књиге „Свети цар“ у спомен стогодишњице страдања свете царске породице Романових. О цару Николају, његовој породици и њиховом значају за српски народ говорили су Ранко Гојковић, приређивач и преводилац књиге, Никола Дробњаковић, уредник издања, и о. Оливер Суботић. Програм је водила Јасмина Хинић, модератор. Својим појањем, програм су улепшали руски ансамбл „Роса“ и девојчица Ангелина Ђурић. Извор: Храм Вазнесења Господњег на Жаркову View full Странице
  13.   Манастири Српске Православне Цркве (формат 33х47,5 cm). Свети у Господу Исусу Христу (формат 33х47,5 cm). Пaтријарх Павле (формат 22х48 cm) са тринаест фотографија и исто толико мисли патријарха Павла, чији ће нам лик и мисли бити подсетник преко целе године каквим животом да живимо - „да будемо људи” све на своје спасење и спасење ближњих. Зидне календаре као и сва издања Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке можете купити у свим црквеним продавницама као и у велепродаји Издавачке фондације у Српској патријаршији (Штампарија). За веће количине одобрава се рабат.   Велепродајнe ценe за тираж od 4000 примерака - 80,00 динара, 3000 - 85,00 динара, 2000 - 90,00 динара, од 500 до  1000 примерака - 100,00 динара и за тираж од 100 до 500 примерака - 130,00 динара по примерку. Малопродајна цена је 150,00 динара по комаду. Више информација на телефон 011/30-25-210 и електронском поштом наizdavackafondacija@spc.rs.   Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×