Jump to content

Поуке.орг - инфо

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    25376
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    80

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Violetta Valery in Епископ бачки др Иринеј: Српска православна терминологија која се односи на умирање и смрт   
    Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

     
    Текст у пдф формату
     
    У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
    Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
    Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
    Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
    Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
    Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
    Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
    Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
     
    *Летопис Матице српске, год. 197,
    књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке

    View full Странице
  2. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from александар живаљев in Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки.
     
    Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35.
    Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу.
    Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу.
    По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика.
    Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
    У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
     
    Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета!
     
     
    ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА
    EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија  

    View full Странице
  3. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Лела in Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки.
     
    Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35.
    Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу.
    Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу.
    По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика.
    Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
    У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
     
    Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета!
     
     
    ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА
    EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија  

    View full Странице
  4. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Golub in Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о кулурном наслеђу!   
    Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, упутио је гђи Маји Гојковић, министру културе Републике Србије, допис у коме указује да је Српска Православна Црква највећи појединачни власник духовног, покретног и непокретног културног наслеђа у Републици Србији, али да нажалост није била укључена у процес израде веома важног Закона о културном наслеђу, који задире и у њено унутрашње функционисање.  

     
    Из тог разлога, указујући на мањкавост одређених чланова Нацрта овог закона, а знајући да је заједнички циљ очување културног наслеђа, Његова Светост је гђи Гојковић предложио да његово усвајање одложи до даљег. Између осталог, поглавар Српске Православне Цркве је указао да се у шест чланова нацрта овог закона помиње Аутономна покрајина Војводина, а ни у једном члану Аутономна покрајина Косово и Метохија, где је културно наслеђе најугроженије и, готово свакодневно, изложено нападима и девастирању. Његова Светост је, с тим у вези, указао на могућност недобронамених закључака да је изостављањем јужне српске покрајине из текста овог кровног закона, покрајина искључена из система државне бриге, што свакако није случај и може да умањи значај огромних напора које држава чини у заштити српског културног наслеђа на Косову и Метохији.
    Патријарх је, исто тако, указао на чињеницу да је чл. 102 односног Нацрта закона, Српској Православној Цркви, de facto,  укинуто право да културно наслеђе чији је власник користи за сопствену мисију, за коју су та културна добра вековима и стварана. Правни стручњаци су Светејшем указали да би стриктном применом овог члана, Црква од власника, била сведена на корисника, којој би после осам векова била ускраћена основна власничка права која су светиња у свим демократски уређеним друштвима и државама.
    Изменама и допунама предложеног Нацрта, закон неће бити у супротности са Законом о црквама и верским заједницама, што је сада несумњиво случај.
    Закључујући своје обраћање Његова Светост Патријарх г. Порфирије сматра да усвајање оваквог закона не би допринело заједничкој дводеценијској интензивној борби Српске Православне Цркве и државе да своје културно наслеђе на простору Косова и Метохије сачувају у свом окриљу, као и у уставном и систему заштите културних добара Републике Србије.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ

    View full Странице
  5. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ристо Подвожњак in Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о кулурном наслеђу!   
    Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, упутио је гђи Маји Гојковић, министру културе Републике Србије, допис у коме указује да је Српска Православна Црква највећи појединачни власник духовног, покретног и непокретног културног наслеђа у Републици Србији, али да нажалост није била укључена у процес израде веома важног Закона о културном наслеђу, који задире и у њено унутрашње функционисање.  

     
    Из тог разлога, указујући на мањкавост одређених чланова Нацрта овог закона, а знајући да је заједнички циљ очување културног наслеђа, Његова Светост је гђи Гојковић предложио да његово усвајање одложи до даљег. Између осталог, поглавар Српске Православне Цркве је указао да се у шест чланова нацрта овог закона помиње Аутономна покрајина Војводина, а ни у једном члану Аутономна покрајина Косово и Метохија, где је културно наслеђе најугроженије и, готово свакодневно, изложено нападима и девастирању. Његова Светост је, с тим у вези, указао на могућност недобронамених закључака да је изостављањем јужне српске покрајине из текста овог кровног закона, покрајина искључена из система државне бриге, што свакако није случај и може да умањи значај огромних напора које држава чини у заштити српског културног наслеђа на Косову и Метохији.
    Патријарх је, исто тако, указао на чињеницу да је чл. 102 односног Нацрта закона, Српској Православној Цркви, de facto,  укинуто право да културно наслеђе чији је власник користи за сопствену мисију, за коју су та културна добра вековима и стварана. Правни стручњаци су Светејшем указали да би стриктном применом овог члана, Црква од власника, била сведена на корисника, којој би после осам векова била ускраћена основна власничка права која су светиња у свим демократски уређеним друштвима и државама.
    Изменама и допунама предложеног Нацрта, закон неће бити у супротности са Законом о црквама и верским заједницама, што је сада несумњиво случај.
    Закључујући своје обраћање Његова Светост Патријарх г. Порфирије сматра да усвајање оваквог закона не би допринело заједничкој дводеценијској интензивној борби Српске Православне Цркве и државе да своје културно наслеђе на простору Косова и Метохије сачувају у свом окриљу, као и у уставном и систему заштите културних добара Републике Србије.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ

    View full Странице
  6. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Родољуб Лазић in Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о кулурном наслеђу!   
    Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, упутио је гђи Маји Гојковић, министру културе Републике Србије, допис у коме указује да је Српска Православна Црква највећи појединачни власник духовног, покретног и непокретног културног наслеђа у Републици Србији, али да нажалост није била укључена у процес израде веома важног Закона о културном наслеђу, који задире и у њено унутрашње функционисање.  

     
    Из тог разлога, указујући на мањкавост одређених чланова Нацрта овог закона, а знајући да је заједнички циљ очување културног наслеђа, Његова Светост је гђи Гојковић предложио да његово усвајање одложи до даљег. Између осталог, поглавар Српске Православне Цркве је указао да се у шест чланова нацрта овог закона помиње Аутономна покрајина Војводина, а ни у једном члану Аутономна покрајина Косово и Метохија, где је културно наслеђе најугроженије и, готово свакодневно, изложено нападима и девастирању. Његова Светост је, с тим у вези, указао на могућност недобронамених закључака да је изостављањем јужне српске покрајине из текста овог кровног закона, покрајина искључена из система државне бриге, што свакако није случај и може да умањи значај огромних напора које држава чини у заштити српског културног наслеђа на Косову и Метохији.
    Патријарх је, исто тако, указао на чињеницу да је чл. 102 односног Нацрта закона, Српској Православној Цркви, de facto,  укинуто право да културно наслеђе чији је власник користи за сопствену мисију, за коју су та културна добра вековима и стварана. Правни стручњаци су Светејшем указали да би стриктном применом овог члана, Црква од власника, била сведена на корисника, којој би после осам векова била ускраћена основна власничка права која су светиња у свим демократски уређеним друштвима и државама.
    Изменама и допунама предложеног Нацрта, закон неће бити у супротности са Законом о црквама и верским заједницама, што је сада несумњиво случај.
    Закључујући своје обраћање Његова Светост Патријарх г. Порфирије сматра да усвајање оваквог закона не би допринело заједничкој дводеценијској интензивној борби Српске Православне Цркве и државе да своје културно наслеђе на простору Косова и Метохије сачувају у свом окриљу, као и у уставном и систему заштите културних добара Републике Србије.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ

    View full Странице
  7. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Итака in Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки.
     
    Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35.
    Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу.
    Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу.
    По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика.
    Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
    У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
     
    Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета!
     
     
    ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА
    EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија  

    View full Странице
  8. Радостан
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Рапсоди in Животопис јеромонаха Јеротеја (Петровића) новоизабраног викарног епископа топличког   
    На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Јеротеја (Петровића), за викара патријарха српског, са титулом епископ топлички.

    View full Странице
  9. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Чунга Лунга in Праведни Јов - узор православном мушкарцу   
    „Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум." (Приче Сол. 3,13)

     
    Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, били ишчупани из својих корена, издвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице. Старе вредности и улоге, тако лако храњене, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање", које се природно јављало између мајки и ћерки, очева и синова, сада је веома ретка појава.
    Као да ово није довољно тешко бреме за духовно настројене људе, ми смо сада још и поплављени чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс" изопачења и неморала.
    Покрет за „женско ослобођење" је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилног, охолог и безосећајног мушкарца, али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имао је за последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док се у исто време разбија „мушки мит", не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац" - или, шта значи бити православни хришћанин мушкарац.
    Необични модел за угледање за православног мушкарца данас је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу". Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас - обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе.
    Ми мислимо о светом Јову пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га православни зову „Многострадални". Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе - квалитет истинског и побожног мушкарца.
    Које су то вредности?
    Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака" (Јов 29, 3-4)
    Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или садашњости, и он даје исти пример својој жени и деци, посебно у време искушења.
    Праведни је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање свом сопственом „начину живота". Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1, 5)
    Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу - и за мудрост у њиховом васпитавању, и за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце.
    Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29, 14-17). На исти начин, православни хришћанин је образац правде и непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу.
    Праведни Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29, 7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштовање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазни.
    Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29, 19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места" и стабилности у својим животима.
    Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност вери православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази.
    Због свих ових духовних особина, свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42, 12). Ово је, дакле, прави пример за данашње мушкарце, који су често у искушењу да се повуку у пасивну самодовољност кад су суочени са тешкоћом и неприликом, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде је, дакле, Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост.
    „Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло". (Приче Сол. 28:14)
     
    о. Алексеј Јанг
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота

    View full Странице
  10. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Slobodan Milošević in Епископ тимочки Иларион у Васкршњем интервјуу: Васкрсење је мера и смисао нашег живота   
    Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток"  је својим верним гледаоцима припремила  интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. 

     
    Извор: Епархија тимочка

    View full Странице
  11. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Milan Nikolic in Епископ бачки Иринеј: Сага о „јустиновцима”   
    Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци. Под њом њени корисници подразумевају духовне синове, ученике и следбенике светога Јустина Ћелијског (Поповића) које је он постригао у монаштво, духовно руководио кроз живот и надахњивао у теологији и сагледавању света и човека.

     
    Јустиновцима неки црквени људи, а још више од њих ванцрквени и парацрквени кругови, обично називају четворицу монахâ теологâ, потоњих епископâ, од којих је један, нажалост, завршио живот у расколу са Црквом, а двојица су недавно, један за другим, преминула. Реч је о почившим епископима Артемију (Мaрку Радосављевићу), Амфилохију и Атанасију и о писцу ових редака. Њиховог читаоца морамо да подсетимо на то да код једног броја корисникâ термина јустиновци провејава мисао и дискретна порука да се ту ради о затвореној, ексклузивној и ексклузивистичкој групи која претендује на монопол како у питањима црквеног поретка и богословља тако и у најразличитијим питањима друштва и културе, па и политике, а притом свисока гледа на „обичне смртнике”, „нејустиновце”. Ова мисао и порука свакако је крајње једнострана и неправична мада су понеки искази и поступци појединих „јустиноваца” давали повода за њу или пак нехотице пружали алиби онима који је експлицитно или имплицитно заступају.
    Непосредни повод за овај текст јесте чланак Odlazak poslednjeg autentičnog justinovca из пера (или из компјутера) Јелене Тасић, објављен 6. – 7. марта текуће године у београдском дневном листу Danas (стр. 8). Пишући поводом упокојења умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, она управо њега карактерише као „последњег аутентичног јустиновца”, а као „јустиновце” набраја, уз њега, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Марка Радосављевића, односно бившег епископа рашко-призренског Артемија, за којега каже да је био „део некадашњег вансеријског тројца на А, у који су се заклињали и свештеници и верници…”
    Писцу овога краткога коментара ни најмање не смета чињеница да новинарка Danas-а, специјализована за црквена питања (чијом одлуком и на основу каквог теолошког или научног ауторитета, остаје нејасно), по свом укусу дефинише јустиновце и своди их на „вансеријски тројац на А” иако је сâм свети Јустин сматрао својом духовном децом и неке монахе које није лично замонашио, као, например, оца Јована Радосављевића, данас најстаријег српског монаха и веродостојног сведока времена, личности и дела светога Владике Николаја, светог аве Јустина и многих других духовних великана наше Цркве и нашег народа. Као пример наводимо поруку коју је свети Јустин 4. октобра 1971. упутио из манастира Ћелијâ у Атину:
     
    Мила моја христочежњива чеда,
    оче Атанасије,
    оче Амфилохије,
    оче Артемије,
    оче Иринеје и
    оче Јоване,
     
    Нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. (…) Ево к вама мојих живих посланица… које вам доносе сву моју душу.
     
    Ваш духовни отац,
    убоги архимандрит Јустин
     
    Узгред буди речено, у овој ствари Јелена Тасић није оригинална. Већ у време појаве Danas-а, а пре него што је она постала извештач и коментатор о збивањима у Српској Православној Цркви, један кружок у Цркви је већ био лансирао крилатицу о „три Алфа” или о „тројцу на А”. После извесног времена, међутим, из разних разлога је ражаловани „јустиновац на И”, што ће рећи писац овог текста, прећутно помилован и мање-више рехабилитован, па се број јустиноваца опет попео на четворицу. Он је био у оптицају све док се Јелена Тасић није досетила да поново лансира скоро већ заборављену флоскулу о „тројцу на А”. Ни на који начин, међутим, није нам циљ да са Јеленом Тасић или било ким другим расправљамо о броју и саставу „јустиноваца” него да начелно дамо оцену исправности самог појма јустиновци и, посебно, појма аутентични јустиновац.
    Почећемо од става и учења Самога Господа Исуса Христа. Он Својим апостолима Јакову и Јовану, који, тада још недовољно преображени и продуховљени, траже од Њега да буду изузети из круга осталих ученика и да у односу на њих уживају посебан статус, тојест првенство, одговара речима: „Не знате шта иштете… Ко хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и ко хоће први међу вама да буде, нека буде свима слуга. Јер Син Човечји није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у откуп за многе” (Марк. 10, 35 – 45; ср. Мат. 20, 26 – 27 и 23, 11). Дакле, Сâм Христос, Глава Цркве, у њој и у свету јесте Слуга Господњи Који Себе поистовећује са својом „најмањом браћом” (Мат. 25, 40 и 45). Где у тој перспективи остаје места за изабране и изузетне, а поготову за супериорне? Нигде, наравно.
    Овако поступа и учи и свети апостол Павле, с правом назван „уста Христова”. Ево шта он сâм сведочи у својој Првој посланици Коринћанима (1, 10 – 13): „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос разделио? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Закључак је кристално јасан, а поука недвосмислена: ако не треба да постоје ни „павловци”, ни „аполосовци”, ни „петровци”, него само они који су Христови, како онда могу да постоје јустиновци? По чему би се то они разликовали од осталих који су Христови?
    Изостављајући истозначна гледишта светих Отаца Цркве кроз векове, морамо се осврнути на пример и списе самога светог Јустина. Будући са њим у редовном духовном контакту од 1966. године до његовог уснућа у  Господу 1979. године, писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа. Напротив: са најдубљим и крајње искреним смирењем је отац Јустин себе стављао на најниже место, а своју духовну децу није на гуруистички начин везивао за себе нити их је зрачењем своје снажне личности и својим ауторитетом претварао, макар и нехотице, у послушнике без свога ја и пуке клониране подражаваоце. Чинио је све да се његови ученици слободно, у духу синовске, а не ропске послушности, духовно развијају и расту, имајући пред очима један једини идеал – „меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). У том духу он их, у делимично већ цитираној поруци од 4. октобра 1971. године, поучава: „Жудећи Њему (Христу) свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих богоугодно служите себи, своме спасењу, своме вечном блаженству у вечној радости.”
    Могло би се рећи да и свети Ава, попут светог апостола Павла којега је на непоновљив начин тумачио, позива: „Угледајте се на мене као и ја на Христа” (IКор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други. То пустињак ћелијски не саопштава толико речима колико животом и васцелим својим бићем. Никога он није учио клизавом и опасном путу елитистичког издвајања. Нема код њега психологије клана, психологије групаштва, фракционаштва и, у крајњој линији, секташтва. Као саборни човек и саборни – а тиме и сабирни – богослов, он учи богочовечанској саборности и припадању богочовечанској целини и пуноћи, јединству у једном Господу, једном крштењу, једној вери „једампут предатој светима” (Јуд. 3). Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити „јустиновац”. Прво је незаслужени дар Божји, а друго – „неаутентичан”, погрешан лични доживљај тога дара. Писцу ових редака својство Јустиновог духовног чеда и ученика не може одузети чак ни Јелена Тасић, а „јустиновци” су просто-напросто идеолошки конструкт и знак да неки људи суде о другима по себи. Писац ових редака истиче успут, поштења ради, да су његова новопрестављена старија браћа, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, радо и често хвалила исповеднички подвиг и богословски допринос аве Јустина, али никада не хвалећи себе као јустиновце. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао.
    Преостаје нам још да укратко предочимо свој суд о синтагми аутентични јустиновац. Како показасмо, неко је Јустинов утолико уколико је Христов,  уколико тежи и улаже напор да иде путем Богочовека и богочовештва, онако како је то, између осталих, живим примером показао и свети Јустин Ћелијски. Следствено, „јустиновац” као хришћанин, као човек опредељен за Христа и устремљен ка Христу, увек је аутентичан, никад неаутентичан. Хришћанин који не живи Христом и за Христа заправо је хришћанин потенцијално, не и реално. Хришћанин, па и „јустиновац” као хришћанин, или постоји или не постоји, с тим што је призван да то кад-тад постане. Појам „неаутентичног јустиновца”, једнако као и појам неаутентичног хришћанина, противречан је у себи и по себи (in adiecto). У крајњој линији, изузмемо ли свете људе, већ остварене хришћане, сви смо ми „неаутентични”, али са отвореном перспективом да, благодаћу Божјом, напредујемо ка аутентичности, ка целости и пуноћи свога бића, ка исцељењу и спасењу.
     
    Епископ бачки Иринеј
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ

    View full Странице
  12. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ćiriličar in Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!   
    Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира.
     
    Звучни запис беседе
     
    Извор: Радио Слово љубве
     

    View full Странице
  13. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Поуке.орг инфо in На руској телевизији биће приказан документарни филм о Храму Светог Саве   
    Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru.

     
    Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану.
    Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви.
    О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда.
    Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“.
    Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан.
    С руског: Марија Живковић
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  14. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from fsa in Божићни интервју са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом   
    Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.

     
    — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић.
    — Захваљујем Вам се. Хвала.
    — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато?
    — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно.
    Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала.
    Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу.
    — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем?
    — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим.
    Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети.
    Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима.
    — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво?
    — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу...
    — И одједном свака ствар...
    — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех.
    А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех.
    — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим...
    — Да.
    — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“.
    — Да.
    — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом?
    — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом.
    — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање?
    — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ.
    — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија...
    — Да.
    — …притом људи то сами раде.
    — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу.
    — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот...
    — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање.
    — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога?
    — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам.
    Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште.
    Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије.
    — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира?
    — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи.
    Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу.
    Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране.
    — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство?
    — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт.
    А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије.
    — Односно, биће још покушаја?
    — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен.
    — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични?
    — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако.
    — По чему се разликују?
    — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу.
    — Велико Вам хвала, Ваша Светости.
    — Хвала Вам.
     
    Извор: Православие.ру

    View full Странице
  15. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Чунга Лунга in Свети Никола Кавасила: О томе да освећење најпре ступа у душу онога ко се причешћује   
    Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    View full Странице
  16. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ристо Подвожњак in Свети Никола Кавасила: О томе да освећење најпре ступа у душу онога ко се причешћује   
    Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    View full Странице
  17. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Frenkii in Свети Никола Кавасила: О томе да освећење најпре ступа у душу онога ко се причешћује   
    Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    View full Странице
  18. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Пантелејмон Нови in Интервју: Млади имају потенцијал да промене свет на боље   
    Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан  Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде.
     
    Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту.
     
    Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним?

    Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег.
     
    У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг?

    Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“.
     
    У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку?

    Непрестано враћање и  осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова.
     
    Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење  и разлог човечанства да се преиспитује?

    Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да  као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју  добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро!
     
    Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи?

    Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима.
    Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство?

    Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…).  Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол –  онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим!
    У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван!
    Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше…  Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети  лепо до краја живота.  Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује…
     
    За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији.

    Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе  да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да  на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда.
    Драгана Клашња
     
    Извор: 
    Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ
    ZIVERECI.COM    

    View full Странице
  19. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Jestira. in Интервју: Млади имају потенцијал да промене свет на боље   
    Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан  Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде.
     
    Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту.
     
    Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним?

    Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег.
     
    У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг?

    Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“.
     
    У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку?

    Непрестано враћање и  осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова.
     
    Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење  и разлог човечанства да се преиспитује?

    Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да  као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју  добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро!
     
    Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи?

    Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима.
    Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство?

    Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…).  Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол –  онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим!
    У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван!
    Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше…  Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети  лепо до краја живота.  Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује…
     
    За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији.

    Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе  да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да  на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда.
    Драгана Клашња
     
    Извор: 
    Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ
    ZIVERECI.COM    

    View full Странице
  20. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from хахаха in Интервју: Млади имају потенцијал да промене свет на боље   
    Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан  Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде.
     
    Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту.
     
    Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним?

    Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег.
     
    У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг?

    Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“.
     
    У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку?

    Непрестано враћање и  осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова.
     
    Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење  и разлог човечанства да се преиспитује?

    Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да  као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју  добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро!
     
    Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи?

    Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима.
    Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство?

    Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…).  Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол –  онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим!
    У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван!
    Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше…  Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети  лепо до краја живота.  Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује…
     
    За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији.

    Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе  да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да  на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда.
    Драгана Клашња
     
    Извор: 
    Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ
    ZIVERECI.COM    

    View full Странице
  21. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from ronin in Епархија горњокарловачка: Апел за помоћ   
    Из Епархије горњокарловачке упућен је апел за помоћ у санирању посљедица земљотреса који су 28. и 29. децембра погодили Глину, Петрињу и регион, гдје на жалост има и жртава. Добри људи могу да помогну уплатом новчаних средстава на жиро-рачун Црквене општине Глина:

     
    OTP Banka DD
    HR 5524070001100135524
    SWIFT: OTPVHR2X
    Crkvena Opština Glina, Hrvatska ulica 20
    44400 Glina
    са назнаком: “zemljotres 2020”.
     
    За све додатне информације можете се обратити надлежном свештенику глинском о. Горану Каламанди на број телефона: +385 955 208 053
    Велика захвалност свим дародавцима и људима добре воље!
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    View full Странице
  22. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from .Милица. in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  23. Тужан
    Поуке.орг - инфо got a reaction from J_a_n_a in Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх српски Иринеј (1930-2020)   
    У Господу се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), наведено је у саопштењу за јавност. 

     
    Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја
    Његова Светост  Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке  Милијане. На крштењу добио је име  Мирослав. У родном селу завршио  је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј.  
    Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског.  
    Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови.
    За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије.  
     
    Избор за Патријарха српског  
    Епископ нишки  Иринеј изабран је за Патријарха српског  на изборном заседању Св. Архијерејског  сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. 
    Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. 
    Високопреподобни  архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. 
     
    Устоличење  Патријарха српског  г. Иринеја 
    Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног.  
    Досадашњи чувар  трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј.  
    Светој Литургији  су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. 
     
    Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.
    Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.
    Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.
    Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.
    Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.
    Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.
    Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.
    Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.
    Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.
    Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.
    Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.
    Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.
    Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.
    У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.
    Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.
    Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.
    Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. 
    Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.
    У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.
    Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.
    Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.  
    Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.
    Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?
    Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. 
    Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.
    Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. 
    Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.
    Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).
    Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.
    Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.
    Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.
     
    Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“
     

    View full Странице
  24. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Просечан србенда in Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх српски Иринеј (1930-2020)   
    У Господу се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), наведено је у саопштењу за јавност. 

     
    Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја
    Његова Светост  Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке  Милијане. На крштењу добио је име  Мирослав. У родном селу завршио  је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј.  
    Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског.  
    Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови.
    За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије.  
     
    Избор за Патријарха српског  
    Епископ нишки  Иринеј изабран је за Патријарха српског  на изборном заседању Св. Архијерејског  сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. 
    Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. 
    Високопреподобни  архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. 
     
    Устоличење  Патријарха српског  г. Иринеја 
    Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног.  
    Досадашњи чувар  трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј.  
    Светој Литургији  су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. 
     
    Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.
    Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.
    Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.
    Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.
    Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.
    Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.
    Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.
    Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.
    Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.
    Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.
    Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.
    Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.
    Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.
    У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.
    Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.
    Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.
    Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. 
    Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.
    У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.
    Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.
    Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.  
    Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.
    Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?
    Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. 
    Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.
    Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. 
    Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.
    Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).
    Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.
    Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.
    Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.
     
    Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“
     

    View full Странице
  25. Тужан
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Пантелејмон Нови in Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх српски Иринеј (1930-2020)   
    У Господу се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), наведено је у саопштењу за јавност. 

     
    Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја
    Његова Светост  Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке  Милијане. На крштењу добио је име  Мирослав. У родном селу завршио  је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј.  
    Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског.  
    Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови.
    За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије.  
     
    Избор за Патријарха српског  
    Епископ нишки  Иринеј изабран је за Патријарха српског  на изборном заседању Св. Архијерејског  сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. 
    Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. 
    Високопреподобни  архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. 
     
    Устоличење  Патријарха српског  г. Иринеја 
    Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног.  
    Досадашњи чувар  трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј.  
    Светој Литургији  су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. 
     
    Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.
    Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.
    Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.
    Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.
    Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.
    Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.
    Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.
    Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.
    Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.
    Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.
    Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.
    Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.
    Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.
    У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.
    Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.
    Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.
    Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. 
    Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.
    У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.
    Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.
    Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.  
    Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.
    Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?
    Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. 
    Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.
    Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. 
    Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.
    Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).
    Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.
    Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.
    Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.
     
    Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“
     

    View full Странице
×
×
  • Креирај ново...