Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Логос

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    17826
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    23

Everything posted by Логос

  1. Саопштење Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Никшић, 22. јануар 2020. Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори је данас у Консисторији у Никшићу одржао сједницу у проширеном саставу, којој су присуствовали и чланови правног тима за израду иницијативе за оцјену уставности дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести. Констатовано је да је текст иницијативе доведен у завршни фазу након што су обављене озбиљне консултације са најширим кругом правних стручњака. Разматрано је и предузимање других правних мјера које би предуприједиле и отклониле штетне посљедице овог закона, не само по Цркву, него по свеукупно црногорско друштво. Епископски савјет се упознао и са правним активностима које су досад Патријаршија и Свети Синод наше помјесне Цркве предузели у циљу правног оспоравања односног закона. Због великог интересовања јавности у погледу разлога због којих иницијатива још није поднесена Уставном суду од стране Цркве, слободни смо да јавност обавијестимо да у складу са одредбом чл. 36 тч. 3 Законом о Уставном суду, тај судски орган, може и сам покренути поступак оцјене уставности правних аката, особито имајући у виду један број очигледно неуставних одредби овог закона, и то, прије свега, оних који се тичу историјски стеченог правног субјективитета Цркава и вјерских заједница и неприкосновености права њихове својине. Како је најављено, иницијатива ће бити поднесена у најскорије вријеме. Жалимо због грубих манипулација које су у медијима ових дана износили највиши државни званичници, одбијајући притом сваку оптужбу да се иза активности наше Цркве крију било какви и било чији политички или идеолошки интереси. Овом приликом нећемо одговарати на њиховe наводе у којима је било још низ историјских и чињеничних нетачности о Цркви у Црној Гори. Са пуном одговорношћу обавјештавамо јавност да су неистинити медијски написи о томе да су у току разговори Цркве и црногорских власти у вези са Законом, што је, у свом јутрошњем интервјуу, недвосмислено демантовао и лично премијер Марковић, рекавши да позив за дијалог Цркви тек треба да буде послан од стране Владе. Ни они разговори, о којима је јавност већ обавијештена, а који су обављани прије доношења Закона, нису били институционални, инклузивни и истински дијалог. Као и досад, Епископски савјет и овога пута исказује своју пуну спремност да се о Закону разговара, али на начин који ће потпуно уважавати обе стране у дијалогу. Уколико црногорске власти сматрају да могу самостално да намећу теме и рјешења, као што су то раније радили и данас чине, позивајући на дијалог само о примјени Закона – са правом ћемо сматрати да се ради о фингирању позива за дијалог, што ће бити одговорност Владе. Православна Црква је заинтересована да Црна Гора у свом правном систему има најбољи могући закон који уређује питања вјерских слобода и правног положаја вјерских заједница. Уз благодарност свим православним вјерницима и другим грађанима Црне Горе и шире, који се у незапамћеном броју окупљају на улицама својих градова, и овом приликом шаљемо јасну поруку да наши молебани и литије нису, како се погрешно тврди и са највиших државних адреса, усмјерени против државе Црне Горе. Управо је супротно – све то чинимо за њен напредак. Наше молитве су само против безакоња. Што буде мање безакоња, наша земља ће бити боља, а будућност свих њених грађана извјеснија и свијетлија. Уздајући се у Божију правду, али и у људску одговорност, како оних на власти, тако и свих грађана Црне Горе, позивамо на умножење љубави, мира и слоге, којима ће се побиједити свака братомржња и нетрпељивост. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручено је, 22. јануара 2020. године, признање Удружења књижевника Србије, које се додељује заслужнима за допринос бољитку ове књижевничке организације у земљи. Звучни запис обраћања владике Иринеја Благодарје – посебан вид признања Удружења књижевника Србије, бива уручен појединцима и институцијама које су допринеле бољитку Удружења. Међу овогодишњим добитницима су: Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, као и Прво београдско певачко друштво. Имамо пред собом много разлога који нас позивају на одговорност и труд, и изнад свега на слогу и заједништво, што нам је, нажалост, Ахилова пета у историји, па и у садашњости. Свети Сава би требало да нам је надахнуће и за књижевни напор, и за напор у служби Богу и Цркви, и за напор у одржању народа и државе, и на сваком другом пољу. Ми већег надахнитеља, учитеља и просветитеља немамо, а мени се чини да нећемо ни имати докле год нас има на земљи, навео је владика Иринеј у свом обраћању, заблагодаривши на додељеном признању. Светосавска академија, коју организује Удружење књижевника Србије, биће уприличена 24. јануара, са почетком у 12 часова, у дворани наведене организације културе. Удружење књижевника Србије основано је 1905. године, и првобитно се звало Српско књижевничко друштво. Чланови ове организације су стручњаци српских, иностраних и међународних академија уметности, као и добитници највишег националног признања за допринос развоју културе у Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Документарни филм о Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације” – изложба посвећена свештеницима који су побијени у Новосадској рацији и свима који су страдали у Рацији на читавом подручју јужне Бачке, отворена је 22. јануара 2020. године, у Културном центру Новог Сада. Истичући да је неопходно неговати културу сећања на оне који су изгубили животе у страшним страдањима нашега народа у Рацији 1942. године, ђакон Мирослав Николић је оценио да је српски народ највише пострадао од заборава сопствених злочина. Није добро да ћутимо, јер бисмо тиме починили нови злочин према жртвама и према њиховим потомцима. Страдање је, у случају нашега народа, постала наметнута пракса. Поред онога најважнијег – људских живота, уништавана је имовина, културно-историјско наслеђе. Прва је на удару била Српска Православна Црква. Сâм појам Рације – у контексту дешавања у јужној Бачкој – треба посматрати као еуфемизам, односно прикривање стварног средства и циља злочина који се десио, навео је ђакон Мирослав, заблагодаривши аутору поставке на залагању и труду да осветли чињенице о злочину из јануара 1942. Звучни запис обраћања ђакона Мирослава Николића Обраћање ђакона Мирослава Николића /pdf/ Историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и аутор изложбе, рекао је да се донедавно ћутало о Рацији. Зашто за сваког свештеника немам коначно слово о његовој кончини – зато што је то изведено тако вешто да не би остало трага. Ретко где имамо потврду шта се тачно догодило са киме. Знамо ко га је одвео, знамо да је убијен, али сâм тај зли чин не можемо да растумачимо. То је оно мучеништво које карактерише живот Цркве. Наша вера јесте проверена у овим великим страдањима, и слава Господу што нас није оставио, поручио је г. Ђурђев. Звучни запис обраћања др Петра Ђурђева Изложба је реализована у оквиру програма Ледена тишина, посвећеног сећању на жртве Новосадске рације. Културни центар Новог Сада уприличио је ову изложбу у сарадњи са Историјским архивом Града Новог Сада. Поставка ће бити доступна јавности до 27. јануара. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. -Сабор Светог Јована Крститеља - Крсна слава Епископа тимочког Илариона- Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је своју крсну славу – Светог Јована Крститеља, началствујући светом Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископу су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Захарија (Митић), протонамесник Зоран Голубовић, јереји Новак Бојанић, Марко Радосављевић и ђакон Урош Памучар. Славски колач са Епископом благословио је и преломио архимандрит Козма, игуман манастира Буково, честитајући му славу у име монаштва и свештенства Епархије тимочке. Благодарећи на молитвеној прослави овог великог празника, Епископ Иларион се обратио сабраном народу пригодном беседом у којој је подсетио на речи Светог Јована Претече: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско” – истичући да данас треба да се осврнемо на њих више него икада пре. Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима – рекао је владика. Након свете Литургије у просторијама Црквене општине постављена је трпеза љубави за све присутне. Од владикиних гостију, између осталих, били су Епископ нишки Арсеније, др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и градоначелник Зајечара Бошко Ничић. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  6. Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У организацији Патријаршијске управне канцеларије у Патријаршијском двору у Београду 22. јануара 2020. године прослављена је деценија од избора Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за 45. по реду поглавара Српске Православне Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Деценија патријарашке службе Првојерарха српске Цркве Том приликом представљена је фотомонографија у 10 томова у којима је сабранo 15 хиљада фотографија о активностима патријарха Иринеја током протеклих 10 година које је провео на трону Светог Саве. Приказан је и једночасовни документарни филм Патријарх српски Иринеј који илуструје животни пут предстојатеља Српске Цркве. Аутор филма и уредник фотомонографије је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. Издавачи фотомонографије су Патријаршијски управни одбор и Службени гласник. Свечаности у Патријаршијском двору, поред Патријарха српског, присуствовали су и престолонаследник Александар Карађорђевић, представници традиционалних цркава и верских заједница, Војске Србије, Полиције, образовних установа, здравствених установа, културног и јавног живота престонице и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У име издавача присутнима се обратила директорка Службеног гласника гђа Јелена Триван, док је слово о Патријарху произнео је универзитетски професор и књижевник Дарко Танасковић. Уследила је пројекција филма након које је, видно изненађен, присутне поздравио и благословио Патријарх српски Иринеј. -Нисам очекивао догађај оваквог нивоа. Све док нисам дошао у салу нисам знао да ће овом скупу присуствовати оволики број еминентних личности и драгих гостију. Мислио сам да ћемо филм погледати у уском кругу сарадника. Ово је за мене заиста велико изненађење и благодаран сам на свему овоме, истакао је Патријарх српски Иринеј додајући да живимо у времену када није лако бити на неком високом положају, па тако није једноставно ни бити Патријарх српски, али да се током протеклих 10 година трудио и чинио све што је у његовој моћи да Цркву води исправним путем. Патријарх jе на крају обраћања захвалио протoјереју-ставрофору Стојадину Павловићу на труду и посвећености, свим запосленима при Патријарашкој управној канцеларији и Патријаршији српској, Служебном гласнику као издавачу десетотомне фотомонографије као и проф. др Дарку Танасковићу и драмској уметници Биљани Ђуровић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Данас, 22. јануара 2020. године, навршава се 10 година од избора Његове Светости за 45. по реду наследника трона Светога Саве. Патријарх Иринеј је 2010. изабран на Светом Архијерејском Сабору СПЦ, одржаном 22. јануара у Патријаршији Српској у Београду. Устоличен је на Светој Литургији 23. јануара исте године у београдској Саборној цркви, а 3. октобра те године је устоличен у ставропигијалној Лаври Патријараха српских у Пећи. На изборном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у београдској Саборној цркви, тадашњи Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског. Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано наредног дана, 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Саборске Свете Архијерејске Литургије коју је служио тада новоизабрани Патријарх, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представника Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Устоличење Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја обављено је у Пећкој Патријаршији 3. октобра исте године. Избор за Патријарха српског Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског на изборном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. Устоличење Патријарха српског г. Иринеја Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Досадашњи чувар трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј. Светој Литургији су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. Животопис Његове Светости Патријарха српског Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј. Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови. За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!
  9. У Српском културном центру Свети Сава у Суботици, 21. јануара 2020. године, свечано је отворена Светосавска недеља, 28. по реду, коју заједнички организују наведена установа културе и Српска православна Црквена општина суботичка, у част првог Архиепископа српског. Звучни запис беседе Преневши благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, Владика мохачки г. Исихије произнео је беседу, у којој је нагласио да је Свети Сава личност која оплемењује и надахњује. Овогодишњу манифестацију свечано је отворио г. Богдан Лабан, градоначелник Суботице, а отварању изложбе присуствовали су свештеници Епархије бачке, представници локалне самоуправе и мноштво вернога народа. Присутни су имали прилику да погледају изложбу слика „Иза зида времена”, аутора Василија Доловачког. Свечано отварање Светосавске недеље у Суботици увеличало је и појање Мешовитог хора Српског културног центра Свети Сава. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У уторак, 21. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирали су вероучитељ г. Борко Богићевић и г. Илија Арсенијевић. Верницима је Владика протумачио јеванђељску причу о неплодној смокви истакавши да сваки човек, као и цела твар, има своје назначење: “Бог се јави браћо и сестре! На првим страницама Библије читамо како је Бог створио видљиви, невидљиви, биљни, морски свет, и на крају је створио човека, као круну свега створеног. И све што је Бог свторио дао је човеку да човек све то приводи Богу. И човек је одговоран за сву ту творевину. Зато ћемо видети код светог апостола Павла где каже како творевина уздише што човек не ради на спасењу, а све што је Бог створио, створио је да буде спашено. Свака твар у овоме свету има свој Богом дани циљ и има своје назначење. Ево сада смо овде чули једну предивну причу о смокви, како је Господ пролазио тим крајевима и огладнео, што нам говори да је Бог истинити Бог и истинити човек, да има и божанску и човечанску природу. И када је пришао смокви на којој није нашао рода, иако баш и није било време смоакава, али твар треба да живи тако да у сваком тренутку очекује Спаситеља и да у сваком тренутку треба да да плод. Назначење смокви је да рађа смокве, назначење анђела је да слуша Бога, назначење човека је да се уподобљава Богу. Све што се човек више уподобљава Богу, то све више подстиче и друге да се уподобљавају Богу. Ми хришћани не смемо мислити само на себе и само на своје спасење. Свако је од нас одговаран за све и сви су одговорни за свакога. Ако ми своје назначење не испуњавамо, онда смо бесплодни, имамо само спољашњи изглед човека, а унутра немамо. Као и смоква, која је имала лишће, али није имала плода, није имала Бога. Не испуњава ли своје назначење, онда свака твар потпада под осуду, јавно или тајно. Бог је човеку дао разум да помоћу Божјом спозна тајну и овога и онога света. Све је Бог учинио тако, Богочовек је дошао у овај свет да целу творевину, а на првом месту човека, врати своме назначењу. Назначење човека је да се уподобљава Богу. Он даје силе и крепости да човек све своје немоћи исцељује. Човек треба да се наоружава силом Божјом, да тражи помоћ Божју. Али не можемо ништа учинити ако се не молимо. Дакле, браћо и сестре, пример смокве и пример у светy јесте да смоква служи човеку, а човек Богу. Како човек служи Богу? На много начина, али ниједан начин не може се остварити ако човек не служи Богу вером. Вера значи да човек свим својим силама треба да живи Богом и ради Бога. Све што је Бог учинио, учинио је ради нас и ради нашег спасења. Бог се објавио и јавио, да схватимо, да не оглувимо на Божје јављање. Бог се и данас јавља на овој Литургији. Имаш ли тако јаку веру да чујеш то Божије јављање? Онај ко прилази Богу треба да верује да Бог постоји. Бог награђује оне који у Њега верују. Бог награђује оне који рађају дела. Чим ослаби вера, онда све у човеку слаби. Ми вером спознајемо Бога, а не знањем. Дакле, да имамо на уму ову данашњу јеванђељску причу и наше назначење, и то да ћемо дати одговор Богу. Када испуњава своје назначење, човек постаје Бог по благодати. За све што желимо да испунимо, треба да тражимо помоћ Божију и силу Божију која може све да исправи што човек упропасти. Наше је само да направимо први корак, да пружимо руку и да прихватимо ту стално испружену руку Божију, а онда ће нас Бог водити и руководити”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  11. На празник Светог Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег, у жичкој Спасовој цркви, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић), Јаков (Лазовић), Сава (Илић), протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, као и протођакон Александар Грујовић. Његово Преосвештенство Епископ жички Јустин обратио се сабраном народу који је испунио овај Свети храм. У својој беседи, подсетио је на страдања хришћана кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим због доношења тзв. Закона о слободи вероисповести. Своју беседу започео је честитајући крсну славу свима који славе, поручујући им: „Да заблагодаримо Господу што нам је од Божића до дана данашњег дао изобилну радост. Ово су дани када смо прослављали велике догађаје, значајне за спасење нас људи. Као што знамо, ми хришћани, где је много радости, где је много лепог, ту је и оно што је тешко. Без тога не бисмо могли да напредујемо.“ Владика је затим нагласио да је Црква Божија прва која осети муке и невоље које се догађају у свету, зато што је Црква Тело Христово, а Христос је увек присутан и на земљи. Сада, када се читава Света Тројица нама јавила на Јордану, и ми осећамо Њено присуство које нас чува и закриљује. Њој треба да благодаримо што до сада нисмо подносили невоље које превазилазе наше моћи. У наставку своје беседе, Архипастир Епархије жичке нагласио је да смо ми као хришћани заједно живели са другим конфесијама одувек, јер ми нисмо они којима неко смета. Нама само смета грех у нама и против тога се боримо. Ми нисмо против других људи. Напротив, ми се молимо за њих, да их Бог просветли, зато што Господ неће да било ко пропадне, и неће ничију смрт, него да се сви људи спасу. Међутим, сада је дошло до сукоба оних који верују и оних који не верују, који хоће да покваре истину, да поремете односе које је Господ Бог установио. Поновивши речи светитеља Божијих који кажу: „Не тражи мучеништво, не истичи се у овоме свету“, Епископ Јустин је са посебним усрђем поручио да смо дужни да се успротивимо када неко хоће да наруши истину и гони Цркву. „Због свега горе реченог, наставио је Епископ жички, дошло је време да се поделимо, не по нашем хтењу, већ зато што се они деле од једне, саборне и апостолске Цркве, и гоне је. Да је само ненавиде, било је и биће. Међутим, они отворено гоне Цркву, тобоже под видом неких праведних закона. Нема праведног закона, ако није закон Божији на првом месту. Тек тада могу људски закони да се уреде, да се уреде односи међу људима.“ На крају своје беседе, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин похвалио је сва молитвена сабрања за нашу страдалну Цркву у Црној Гори, захваливши се свима који су на празник Богојављења узели учешћа у Литији која је одржана у Краљеву упркос зими и мразу, тако сведочећи истину. Извор: Епархија жичка
  12. Празник Светог Јована Крститеља и Претече Господњег свечано је и молитвено прослављен у храмовима Епархије милешевске, у понедељак 20. јануара 2020. године. Звучни запис беседе Нарочито свечано је било у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у ком је Божанску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење старешине храма протојереја-ставрофора Марка Папића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. За певницом су одговарали јереј Немања Вранић, вероучитељ Милорад Петровић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Неки од сабраних приступили су трпези Господњој насладошћујући се Животворним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. – Настављајући радост великог хришћанског Празника Богојављења кроз прослављање Његовог Претече ми се и даље поздрављамо дивним поздравом Бог се јави и отпоздравом Ваистину се јави, и то је управо оно што нам је потребно да би смо били срећни, протумачио је Епископ Атанасије значај тог поздрава и наставио: – Нама је то довољно да будемо радосни, да будемо срећни, да будемо блажени, да будемо задовољни, управо то што изговорисмо, да нам се Бог јави. То је довољно за човека да живи, и то да живи у вечности, и да буде задовољан својим животом без обзира кроз каква искушења и тешкоће пролази. Бог се јавио и ступио у заједницу са људима, остварио блискост, и збринуо човека. Све има човек што му је потребно. – Блискост са Богом је оно што збрињава човека заувек, јер је Бог једини у стању да осигура човека. Свети Јован Крститељ по томе је и познат што је остварио највећу блискост са Богом. И због те блискости је и страдао. Али је он био радостан што је могао на такав начин показати и посведочити своју блискост са Богом. Тако и други који су ту блискост са Богом остварили нису сматрали да нешто губе него добијају, и онда је та блискост још више утврђена за вечност, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је посетио дом протојереја-ставрофора Марка Папића који Светог Јована прославља као своју крсну славу. Код њега је најпре пререзао славски колач и освештао славско жито, а онда су сви заједно за славском трпезом били послужени у љубави и радости. Извор: Епархија милешевска
  13. Протосинђел др. Клеопа (Стефановић) настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима и професор Богословије у Сремским Карловцима. Како се одлучио, још као дете да ступи на монашки пут? Зашто је у Цркви видео једину утеху и смисао живота? О својим родитељима без којих је веома рано остао и својој баки која га је веома рано, још као малог дечака усмеравала на пут вере! О свом писменом саставу о Патријарху Павлу у петом разреду основне школе, који није наишао на разумевање тадашње наставнице, гостујући на ТВ Храм, говорио нам је данашњи доктор теологије, професор карловачке Богословије и настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима отац Клеопа (Стефановић). У другом делу емисије Личност и Заједница, протосинђел Клеопа осврнуо се на значај светлог празника Крштења Господа Исуса- Богојављење. О значају за савремену цивилизацију реченице Светога Јована Крститеља "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". О томе шта значи покајање за човека у сваком времену историје људског рода и неопходности Свете Тајне Исповести за грехе свакога човека. На крају разговора у емисији Личност и Заједница, др.Клеопа је говорио о свом докторском раду, о његовом циљу и значају. Извор: Телевизија Храм
  14. Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ове године новогодишње и божићне дане верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве дочекали су на улицама у многим градовима Црне Горе. Празнично расположење је било укаљано усвајањем Закона о слободи вјероисповести од стране црногорске Скупштине којим се дискриминише положај Српске Цркве у Црној Гори. Посебну пажњу и опасност изазивају чланови Закона којима се црногорској власти даје могућност да национализује имовину Српске Цркве, у шта спадају и храмови и манастири - вишевековни чувари српског идентитета на канонској територији Српске Православне Цркве. С тим у вези, 21. јануара ове године на телевизији СПАС приказана је емисија „До саме сржи”, током које је одржан округли сто на тему „Ко раздваја Цркву на Балкану?”. По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској Духовној Академији, Николај Сапсај. Учесници округлог стола, међу којима је био и јеромонах Игнатије (Шестаков), размотрили су актуелна питања о положају СПЦ у Црној Гори. Било је речи о делатности председника Црне Горе, о усвајању спорног Закона о слободи вјероисповести, и о томе како народ у Црној Гори, региону и свету брани светиње Српске Цркве, као и колики је значај Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у решавању ове спорне ситуације. Током емисије покушано је да се направе паралеле са ситуацијом у Украјини, где се канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије такође налази у тешкој ситуацији. Говорећи о паралелама, отац Игнатије је истакао да Митрополија црногорско-приморска није исто што и Украјинска Православна Црква, јер ова друга има широку аутономију, док Митрополија има статус као и свака друга епархија Српске Цркве, што ни на који начин не умањује значај проблема са којима се суочавају канонске помесне Цркве у Украјини и Црној Гори. Пред крај емисије прочитане су речи подршке из Патријарашке и Синодалне посланице (Руске Православне Цркве) у вези са ситуацијом у Црној Гори. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  17. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  18. Уочи Богојављења, данас на Крстовдан чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“ су, у заједничкој хуманитарној акцији са члановима групе ,,Београдски синдикат“, уручили помоћ за седам српских породица на Косову и Метохији. Звучни запис емисије Претходно су, поводом Крстовдана молитвено учествовали у Светој литургији у манастиру Драганац на Косову и Метохији, којом је началствовао игуман ове свете обитељи архимандрит Иларион (Лупуловић) уз саслужење ђакона Павла Божовића и молитвено учешће великог броја вјерника. Након освећења воде, на крају свете службе Божије, присутнима се словом пастирске бесједе обратио архимандрит Иларион. Подсјетио је да је Богојављење један од највећих, као и један од првих установљених хришћанских празника. Такође је рекао да је свако очишћење сликовито, а и дословно повезано са водом, а самим тим са крштењем. Чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“, након Свете службе, за трпезом, уручили су игуману Илариону престоно Јеванђеље, а отац Иларион је њих даривао иконом Светог Георгија у дуборезу. Члановима групе Београдски синдикат, поклонио је дуборез са ликом Пресвете Богородице. Уочи православне Нове године чланови организације Пиперски омладински збор Светог Стефана Пиперског боравили су у српским селима у околини Пећи, а обишли су и Велику Хочу и Ораховац поделивши поклон пакетиће дјеци тог краја. Један од оснивача Пиперског омладинског збора Светог Стефана Пиперског Миливоје Брковић каже за Косово Онлајн да су чланови те организације на Косову лијепим поводом обишли српске средине и да у празничним данима нису заборавили на „страдалну браћу на Косову и Метохији“. Прије Велике Хоче и Ораховца чланови Пиперског омладинског збора су најприје обишли Осојане и Гораждевац и присуствовали јутарњој служби у Високим Дечанима. Обишли су и Централно Косово гдје су малишанима у неколико вртића подијелили поклон пакетиће. Владимир Милуновић каже да ће чланови Пиперског омладинског збора наставити да помажу своју браћу на Косову и Метохији. Прије само двадесетак дана чланови „Михољкског збор“ из Боке которске боравили су на централном Косову где су уручили донације у бијелој тенхици за четири вртића, а у наредном периоду сакупљају новчана средства како би помогли обнову фасаде на једној српској школи и купили комби за превоз члановима црквеног хора „Симонида“ из Грачанице, подсетио је Брковић, иначе секретар Михољског збора за Подгорицу. Чланови хуманитарне организације „Михољски збор“ поделили су више од 200 пакетића деци у вртићима у Добротину, Гуштерици, Племетини и Угљару. Ови хуманитарци су поклонили и белу технику и намештај за опремање четири вртића на централном Косову. Акција коју су чланови „Михољског збора“ из Боке которске започели пре годину дана, са почетком православне Нове године успешно је приведена крају. После осам шлепера помоћи у храни која је допремљена народним кухињама, акција је настављена уручивањем помоћи овдашњим вртићима. Намештај и бела техника испоручени су пре двадесет дана, а данас је подељено више од две стотине поклон пакетића, каже за Косово Онлајн председник „Михољског збора“, Здравко Нишавић. Председник „Михољског збора“ каже да је ово само почетак помоћи сународницима са Косова и да ће са хуманитарним акцијама наставити с првим данима пролећа. Владимир Арсић, директор Комуналног предузећа у Херцег Новом рођен је и студије завршио на Косову. Колико год му могућности дозвољавају помаже сваку акцију „Михољског збора“ и каже да се увек и радо одазове када треба да се помогне сунородницима на Косову. Арсић, у изјави за Косово Онлајн, није пропустио да прокоментарише закон о верским заједницама који је усвојен у Скупштини Црне Горе. Чланове „Михољског збора“ и Пиперског омладинског збора „Свети Стефан Пиперски“ примио је и председник Општине Грачаница, Срђан Поповић. Сви који обилазе народ и доносе поклоне деци око празника обавезно посећују наше светиње, а многи од њих ноће у манастиру Свeтих Архангела. Тако је било и у недељу, 12. јануара када се на литургији окупило стотинак вјерника. Педесетак њих је дошло организовано из Ниша и околине, а остали су дошли у организацији Фондације Заједно за младе Даница Грујичић, који су ових дана обилазили неке српске средине на Косову и Метохији и даривали децу поклон пакетићима. Благодарећи Оливери Радић чућемо шта је у бесједи којом је окупљене поздравио овог 12. јануара рекао игуман Светих Архамгела Архимандрит Михаило. Извор: Радио Светигора
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 21. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду чланове председништва Хиландарског лекарског друштва. Пријему је присуствовао и секретар Друштва г. Стефан Миленковић. Истог дана Његова Светост Патријарх је примио у Патријаршији српској у Београду г. Луку Мичету, новинара, писца и публицисту, а састанку је присуствовао и г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве. Током срдачног разговора г. Мичета је Свјатјејшем Патријарху предао своју најновију књигу „Завештање Светог Саве“. Поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве, осам векова самосталности, аутор том књигом настоји да упозна читаоце са историјским Светим Савом и осветли време у којем је он живео и стварао. Такође, г. Мичета је патријарху Иринеју уручио књигу „Карађорђе – биографија“, у два тома, која говори о животу српског вожда, његовом добу и васкрсу српске државе, а коју је аутор писао са благословом и на предлог Његове Светости Патријарха г. Иринеја. Иначе, представљање нове књиге г. Луке Мичете „Завештање Светог Саве“ биће одржано у петак, 24. јануара 2020. године, од 18 часова, у Скупштини града Београда, где ће поред аутора о књизи говорити проф. др Синиша Мишић, проф. др Оливер Томић, др Александар Узелац и Дејан Папић, директор издавачке куће "Лагуна". Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Архиепсикоп цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г.Амфилохије, служио је данас, када наша Црква прославља Свете мученике Јулијана и Василису, преподобног Георгија Хозевита и Светог Григорија Охридског Свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му острошка сабраћа архимадрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакони Роман и Зосима, као и јеромонах Лука Сиријац. Уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа, одговарала је острошка братија. На крају богослужења, Високопреосвећени Митрополит је, поздрављајући сабране радосним поздравом ”Бог се јави – Васитину се јави”, казао да се од настанка свијета ништа чудесније није десило од јављања Божијег на ријеци Јордану приликом Господњег крштења, јављања Оца у гласу који се чуо са небеса, јављања Духа Светог у виду голуба и Сина Божијег Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. „Који је, како је спознао Свети Јован Крститељ, Јагње Божије који узима на себе гријехе свијета, Јагње Божије које се жртвује, које се приноси и које свом својом саможртвеном љубављу грли и прожима сав свијет. Јагње Божије је на земљи рођено, а то Јагње Божије заклано за живот свијета ће судити свијету. Љубав Божија ће судити свијету, човјеку и човјечанству“, рекао је Митрополит Амфилохије. Бог се јавио, који са нама и међу нама, који се непрекидно јавља, а који се и у светињи острошкој јавио и вјековима јавља кроз мошти Светог Василија Острошког. „А шта је друго Острог, него наставак јављања Божијег? Овдје се јавља Господ, благосиља и просвећује и освећује безбројне душе, чинећи их од дјеце таме дјецом свјетлости“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У понедjељак, 07/20. јануара 2020. године, када Православна Црква слави дан успомене Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Евахраистијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије. Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки господин Герасим и домаћин сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, те свештеници и ђакони Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабрани вјерни народ је својим словом поучио Епископ Сергије. Он је казао да је „ Свети Јован Крститељ први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву“. На крају своје бесједе Епископ Сергије је честитао Крсну славу Митрополиту Порфирију пожељевши му многа и блага љета и да га „Свети Јован храбри и оснажи на путу проповиједања покајања и Царства Небеског, оног пута којег је проповиједао Свети Јован Крститељ, а који проповиједа и Митрополит Порфирије“. На светој Литургији се молио у господин Марко Николић, замјеник директора Управе за вере при Министарству правде Владе Републике Србије. По завршетку Литургије Митрополит Порфирије је поздравио уважене госте и захвалио им се на заједничком служењу Божанствене Евхаристије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  22. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, већ традиционално је служио свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог оца Николаја у Соколовцу. Саслуживали су протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик, игуман Герасим (Милић), настојатељ манастира Златице, протонамесник Перица Живановић, месни парох соколовачки и епархијски протођакон Миодраг Јовановић. Служби је присуствовала и базјашка игуманија Теофанија (Ковачевић), а певали су епархијски теолози Васа Моза, Снежан Михај и златички искушеник Станко Јованчевић. Епископа и присутне је празничним словом поздравио месни парох Перица Живановић. После отпуста свете литургије, извршен је чин водоосвећења и вода је раздељена присутним верницима. Након богослужења и мале паузе, у 13 часова, свештенство, монаштво и присутни народ су литијски кренули до реке Нере, где су на другој обали, већ стајали мештани Врачев Гаја и околних села, Епископ банатски г. Никанор са свештенством и остали гости. Виорила се српска тробојка и литијски барјаци. После свечаног чина водоосвећења реке, до Часног крста баченог са српске обале, у реку је ускочило неколико младића. Бираним речима, присутнима су се обратили епископи Никанор и Лукијан. Благослов владика, молитве, поздрави и поруке мира одјекнули су над водом. „Бог се јави“! „Ваистину се јави!“. Богојављењу на Нери су поред осталих, присуствовали и г. Владан Тадић, конзул Републике Србије у Темишвару, г. Огњан Крстић, председник Савеза Срба у Румунији, и г. Олгица Гица, председник месне соколовачке општине. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару сабрало се мноштво верног народа. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеног братства зајечарског Саборног храма. Епископ је окупљенима говорио о Крштењу Господа Исуса Христа, када се Бог пројавивши сва три своја лица јасно указао људима. Владика је истакао да је свака Литургија својеврсно богојављење јер нам се јавља живи Бог и даје нам се Господ наш Исус Христос Телом и Крвљу Својом. „Ми имамо још једно богојављење данас актуелно, а то је управо пробуђени народ у Црној Гори где се пројављује сила Божја у верноме народу. За оне који желе да виде, довољно је то што народ излази на улице молитвено, смирено, достојанствено и храбро, управо онако како се Господ некада појавио пред својим неправедним судијама“ – рекао је владика. По завршетку свете Литургије, у цркви је извршено велико освећење богојављенске воде након чега је уследила свечана литија до Попове плаже на Црном Тимоку где је организовано пливање за часни крст. Ове године је за часни крст пливао 21 такмичар а захваљујући витешком поступку мушких такмичара који су јој дали велику предност, победу је однела једина дама међу пливачима – Ивана Милојковић. Епископ тимочки г. Иларион је победници уручио богојављенски крст а у име Града Зајечара градоначелник Бошко Ничић је даривао златник и новчану награду. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  24. У специјалном издању емисије Гост Радија, поводом 78-годишњице Новосадске рације, гости у студију Радио-Беседе били су протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, и г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање Новосадске рације. Звучни запис емисије Када је Рација почела у Новом Саду, који делови града су били обухваћени, колико је људи страдало? На који начин је владика Иринеј Ћирић сагледавао насталу ситуацију и шта је чинио? Шта можемо поручити потомцима невино пострадалих људи током Рације? Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. На Богојављење се служи Чин великог водоосвећења. Зашто се вода освећује на овај дан, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...