Jump to content

Логос

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    15290
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    19

Последњи трофеј

Логос је имао/ла садржај са највише реакција!

10 Пратиоца

О Логос

  • Ранг
    Логос
  • Рођендан Јануар 1

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Website URL
    http://branislavilic.blogspot.rs

Скорашњи посетиоци профила

6430 посетилаца
  1. У недељу осамнаесту по Педесетници, на празник Светих мученика Сергија и Вакха – Срђевдан, 2o. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сјеници. Саслуживали су парох штаваљски протојереј-ставрофро Мирослав Вранић, парох сјенички протојереј-ставрофор Андрија Јанковић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Поздрављајући присутне и честитајући свима на пожњевеним богатим духовним даровима Епископ Атанасије је рекао: – Дошавши у овај свети храм стадосмо пред Бога и пред Његове Свете апостоле и све Свете Његове. Тако учвршћујемо своју заједницу са Богом и са Светима Његовима и учвршћујемо заједницу једни са другима. – Велика је и многострука корист од овог нашег сабирања у овом светом храму. Заблагодарили смо Богу за течење ове године. Заблагодарили смо Богу за плодове које нам је дао ове године. Молимо се Богу да да и богату идућу годину. Помолили смо се Богу и да да успеха деци која су отпочела нову школску годину да добро уче, да се добро владају, да добро савлађују градиво и наставницима да Бог да умеће у обављању свога учитељског посла. За све смо се молили Богу, за све што нам је потребно. – Молећи се Богу за оно што нам треба немојмо заборавити оно што је најпотребније а то је заједница са Њиме, то је живот вечни. Живот вечни да иштемо најпре од Бога. Да Бог да да живимо у јакој вери, нади и љубави, да једни друге не заборављамо, да једни другима праштамо, да увек кроз живот ходимо растерећени, чисте душе, неоптерећени никаквим злом, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска
  2. Поводом славе мати Катарине, игуманије манастира Подмалинско, – Томиндана и 40 година њеног монашког живота, Његово преосвештенство Епископ рашко призренски-косовско метохијски г. Теодосије служио је са свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Епархије рашко-призренске, јуче, 19. октобра, Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој задужбини. У литургијској бесједи Преосвећени владика је заблагодарио Господу на дивном сабрању у овој свештеној обитељи Светог Аргистратига Михаила, владици Јоаникују што је благословио сабрање. „Нарочита благодарност мати игуманији Катарини која нас је својом љубављу данас позвала, прибрала и сабрала овдје око Тијела и Крви Христове да тиме потврдимо не само неку привремену заједницу на земљи, него кроз ово земаљско, да потврдимо да смо опредјељени за вјечну заједницу у Господу, у Царству Његовом вјечном.“ Његово преосвештенство владика Теодосије је казао да мати Катарина ове године слави 40 година свог монашког подвига и да је Божја промисао да је она данас служи овдје, на падинама Дурмитора, и да одавде као један свјећњак својом вјером и љубављу свима свијетли и са овог мјеста прославља Господа и моли за све нас: „Мати Катарина нас је све данас позвала, свештенство и монаштво и вјерни народ, како из ове Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићке, тако и Епархије рашко-призренске, гдје је мати Катарина провела већи дио свог монашког подвига и живота преко Свете Тројице код Мушутишта, манастира Грачанице, Манастира Светог Николаја у Кончулу. “ Даље је истакао да је лијепо што су се данас сви сабрали у манастиру Подмалинско како би видјели лице једни других, јер каже се да ће у рају бити највећа сладост то што ћемо гледати једни друге и што ћемо се радовати једни другима: „А не можемо се радовати у рају ако се не будемо радовали овдје на земљи. И зато данашње сабрање, данашња Света литургија јесте наша радост и захвални смо мати игуманији. Да јој Господ подари здравље, крепост и подвиг. Она ове године слави 40 година свог монашког подвига, а број 40 је симболичан и у Старом у Новом завјету. Да се молимо и да се овдје овако сви саберемо кад буде 50 година, ако Бог да, и не само 50, него и даље да славимо јубилеје. Да нас Господ све подржи не само овдје, него и у манастиру Кончул, манастиру Грачаници, манастиру Дечани. Господ да благослови све, ову Свету обитељ, на првом мјесту и да пожелимо мати игуманији Катарини многаја и благаја љета!“ Подсјетивши да данас славимо Светог Тому, једнога од дванаесторице апостола, Преосвећни владика је рекао да би могао са смјелошћу да каже да је, поред апостола и јеванђелисте Јована Богослова, и Свети Тома љубљени ученик Христов. „Господ је допустио да Тома својим невјеровањем, јер није био присутан када се Господ појавио ученицима, допринесе да се још једном потврди васкрсења Христово, да се Господ и други пут јави Светим ученицима када је Тома био присутан и да каже Томи: Ходи стави прст свој у ребра Моја и од сада да више не будеш невјеран, него вјеран. Знао је Господ колику апостол Тома има вјеру и љубав према Њему и ово је било као што дјете тражи од оца свога потврду те љубави, тако је и апостол Тома желио лично да се увјери и види васкрслог Господа и онда је узвикнуо: Господ мој и Бог мој!“ Апостол Тома је послије проповједао у Индији међу дивљим незнабожним народима и предивна дјела је учинио именом Господњим и силом Христовом, бесједио је владика рашко-призренски помоливши се да нас облагодати својим молитвама и помогне да и ми имамо његову љубав према Господу, а имаћемо је ако будемо у Цркви Христовој, у заједници са Господом и са Светима и ако будемо показивали ту љубав према ближњима. Након Светог богослужења Његово преосвештенство Епископ рашко призренски-косовско метохијски г. Теодосије је благосиљао и преломио славски колач. Заједничарење је настављено за трпезом љубави. Мати Катарини (Вујасин) је четврта деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско, прије тога је десет година била игуманија Манастира Светог Николе код Рашке, а прије двадесет година је била настојатељица Манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува Река, на Косову и Метохији. Свједок је страдања Срба на Косову и Метохији и свједок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и Манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела двије године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка
  4. -Јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске Православне Цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним. У недељу, 20. октобра 2019. године, фанфаре су означиле почетак 64. Београдског међународног сајма књига, најрепрезентативније и најпосећеније књижевне и уопште културне манифестације у овом делу Европе. Земља почасни гост ове године је Арапска Република Египат. Овогодишњи Сајам књига свечано је отворио српски писац и један од културних оријентира на овим просторима Милован Витезовић. Своју беседу започео је истином да „На почетку беше реч. И реч беше Бог“: „Овако Библија, која и именом означава књигу, књигу над књигама, у свом првом ретку упућује у тајну стварања и опстајања. Бог је човеку дао реч. Реч је човека упутила Богу. Речи је, сложене у мисли, требало памтити. Да се човек не заборави, али и да се Бог у људима не заборави. Тако су настале књиге, ризнице запамћених речи и великих разговора. Сваки народ има своју библију, свој еп, своју тору, свој куран, своју рамајану, своје саге, своје дајне… Да поменем најлепшу похвалу књизи: ‘Књига је вреднија од свих споменика, од свих гробница, урешених и осликаних стубова, јер она сама гради споменик у срцу оног који је чита’, пише у једном египатском натпису из времена Првог царства. Где смо ми ту? С Богом почињу ове књиге које се у грчком језику зову Номоканон, а ми ћемо их у језику нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког језика и први пут се јављају у светлости језика нашег, записао је на самом почетку Законоправила, прве српске ауторске књиге, негдашњи српски принц Растко Немањић, потом у монашком образу светогорски инок, па архимандрит именом Сава. У српскословенском, односно старосрпском језику, у времену Законоправила, реч језик је имала двојако значење. Значила је и језик и народ. Сад наведено чујмо и овако: С Богом почињу ове књиге које се у грчком народу зову Номоканон, а ми ћемо их у народу нашем звати Законоправило. Ове књиге су биле помрачене облаком мудрости грчког народа и први пут се јављају у светлости народа нашег. Архимандрит Сава је, мислећи и на језик и на народ, Законоправило писао са великим наумима који ће се показати и историјским и судбинским и по наш језик и по његов српски народ. Он у наставку исте прве стране и упућује на то да ’сваки учитељ, епископ или презвитер или ко други ко има учитељски чин, ако не зна ове књиге ни себе не зна, а поникнувши у дубину ових Богом надахнутих књига видеће себе и друге и да друге по њима уче’. Законоправило је добило пуни значај 1219. године. Те, 1219. године, по одредбама Законоправила, прво је звонима на тек подигнутом манастиру Жича оглашена самосталност Српске православне архиепископије, а Сава Немањић хиротонисан за првог српског архиепископа. Потом је архиепископ Сава, уз бруј истих звона, васељенским царским венцем, послатим од цара Теодора Ласкариса, овенчао великог српског жупана Стефана за Краља Првовенчаног, који се заклео на Законоправилу. Хиротонисањем Архиепископа, и овенчањем Краља стекла се над нама озакоњена светска симфонија сагласности духовне и световне власти. Законоправило је правно утемељило српску Цркву, српску државу, и обликовало карактер народа. И утврдило највеће поштовање књиге, што се и на овом сајму може видети. Тиме смо ми, Срби, заувек уведени у ред историјских народа. И пре тога смо били Срби, јер од тада знамо да смо Срби. И свет то зна. Тим делом архиепископ Сава Немањић нам се посветио и означио нас заувек светосавским народом. Још за живота архиепископа Саве Немањића за њега се говорило да је свети човек. Не само у Србији, већ и у свету којим је ходио и бродио у ходочашћу или у дипломатском путу. Тако је, стигавши и до Египта 1235. године, био гост каирског султана који га је засуо свом пажњом, дајући му и пратње са којима је ишао по светим местима Египта и по Синају. ’Властела, то јест емири, видевши колику част султан указује Светоме, похиташе да дотакну неки руке, други мантију, говорећи да им овако драг хришћанин још никад није долазио и да је то уистину Божји човек.’ Био је то први сусрет српске и египатске културе. Током више од два века уздизане сасвим самосталне српске државе прво краљевине, потом царевине и, најзад, у силаску деспотовине, дизала се српска књижевност и преписивале књиге, до више од петнаест хиљада рукописа. Књиге нашег народа и у слави и у страдању делиле су његову историјску судбину. У слави славио се народ у књигама. У страдању прво су и брже страдавале књиге. Робовао је народ, робовале су и књиге. Селио се народ. Селиле су се и књиге. Било је тешко до опстанка народу. Књигама је било теже. Нестајале су или им се губио траг. Почетком 19. века Србија се поново обнављала. И поред историјских удеса и недаћа брзо смо се нашли у светској књижевности захваљујући народним песмама. Нашли смо се у часу када је са зачетком романтизма Гете увео и термин светска књижевност. Можда баш оном реченицом коју је исказао Вуку Караџићу кад му је овај захваљивао за све што чини за неписмени и прости српски народ: ’Зар је неписмен народ који пева као Хомер, а можда је и Хомер био народ!’ Век и по Србија се обнављала и новим писцима и новим књигама. А Народна библиотека је скупљала рукописне ’књиге староставне’. Онда је 1941. године Народна библиотека страдала попут легендарне Александријске библиотеке. Трећи рајх, склон паљевини књига, 6. априла тепихом запаљујућих бомби сравнио је Народну библиотеку. Тако смо остали без скупљене збирке средњевековних рукописа. У свету се, према истраживањима великог зналца старословенских рукописа Анатолија Турилова налази близу пет хиљада српских средњевековних рукописа. Каталог хиљаду истражених рукописа изложен је и на овом Сајму на штанду Чигоја штампе. Ми, писци Србије, заједно са свим научним и културним институцијама и друштвима, уз помоћ дипломатије, затражићемо повратак тих рукописа. Међутим, имајући у виду египатско и грчко искуство, како се светски значајна артефакта тешко враћају у матичну културу, тражићемо дигиталне копије са циљем да се оживе и истраже. Како смо ми, Срби у подухватима често народ напречац, ово неће бити напречац. Планирамо све на десет година, 2020 ‒ 2030. И да једном, у оквиру овог Сајма, приредимо велику изложбу старих рукописних књига, заузевши једну халу, макар је изградили за то. Из свега реченог, јасно је да је 2019. највећа годишњица српског народа, да је у њој осам векова Српске православне цркве, осам векова државности и осам векова почетка српске књижевности. Сматрам да је овај Сајам књига најприроднији и најискренији врхунац означавања ове велике вековне годишњице“, рекао је Милован Витезовић проглашавајући Сајам књига 2019. отвореним. У име земље почасног госта Сајма књига – Арапске Републике Египат – излагачима, гостима и посетиоцима обратио се др Хаитам ал Ај Али, председник Генералне египатске организације за књиге и директор великог Међународног сајма књига у Каиру. Изражавајући задовољство и захваљујући на части што учествује у овом изузетном културном догађају г. Ај Али је констатовао да је „књига пријатељ коме поверавамо наше тајне, предајемо нашу свест и осећања, пријатељ који нам пружа осећај задовољства. Књига је неко кога је људска цивилизација познавала од самих почетака историјског доба“. „Египат је био једна од најстаријих цивилизација која је познавала писану реч, док је данас, у савременом добу, носилац једног од најзначајнијих сајмова књига у свету и најзначајнијег на арапском подручју“, рекао је он. „Међународни сајам књига у Каиру, којим имам прилике да председавам и који је ове године прославио златни јубилеј преселивши се у нову цивилизацијску престоницу, током двонедељне изложбе посетило је више од три милиона људи а излагало је око 1200 излагача, који су имали прилике да присуствују и на око 1400 културних дешавања у оквиру самог Сајма“. „Стога је сајам књига један од најзначајнијих догађаја за љубитеље стваралаштва, књижевности, уметности, мира, доброте и љубави. Нека књига остане оно што нас спаја, од тренутка када упознајемо египатског писара и културу Винче, све до тренутка када Нагиб Махфуз са обале Нила дозива Иву Андрића на ћуприји Дрине или обали Саве. Од устава Константина Великог који позива на мир и толеранцију, па све до небеских књига сакупљених на египатском тлу, схватили смо да оно што нас све спаја, јесу љубав према доброти и толеранцији и љубав према стваралаштву у готово свим облицима његове уметности“, поручио је г. Ај Али. „Данас, Међународни сајам књига у Каиру упознаје културно и цивилизацијско наслеђе Међународног сајма књига у Београду, са својом јединственом природом и карактером, успостављајући оквире за сарадњу који су започети на прошлогодишњем скупу. Драго нам је што је Египат изабран за почасног госта овогодишњег сајма књига. Прошле године исцртали смо културну мапу, а плодови тог рада подржавају наше наде за реализацију постојаног и амбициозног културног развоја и заједничке светле будућности.“ „Наше културно наслеђе и уметничка садашњост заслужују све што је до сада учињено и што ће тек бити, а то је да ће Сајам књига, бити и остати скуп за љубитеље стваралаштва, уметности, мира и доброте. Уколико данас, из дубина прошлости наших народа, пренесемо поруку љубави и мира, онда се надамо и будућности која ће нас спајати у даљој сарадњи и пријатељству.“ На крају свог обраћања, др Хаитам ал Ај Али је пожелео да „књига буде путоказ за почетак сарадње, а књижевна размена нека буде ослонац за изградњу трајних мостова комуникације између два народа и њихових култура. Нашим пријатељима у Србији упућујемо топле поздраве са Нила, пирамида и тла Египта.За љубав и за мир.“ У свечаном програму отварања Сајма књига учествовали су водитељи, глумци Ненад Хаџи Маричић и Биљана Ђуровић, који су подсетили на књижевно-историјски и уметнички контекст у којем се овогодишњи сајам одржава, а својим гласовима догађај су увеличале првакиња Опере Народног позоришта Сања Керкез и извођач етно мелоса Катарина Гојковић. Под слоганом „Писмо=Глава“, Сајам књига одржава се на више од 30.000 м2 сајамског простора, уз учешће око 500 директних излагача, од којих око 60 иностраних, из двадесетак земаља са четири континента. Бројни инострани гости, писци, преводиоци и издавачи ће на овогодишњем Сајму књига учинити част организаторима и љубитељима књижевности у Србији. Гости овогодишњег сајма биће Дејвид Ван из САД, Нермин Јилдирим из Турске, Сергеј Шаргунов из Русије и Лаура Синтија Черњаускајте из Литваније. Током осам сајамских дана биће организовано чак 667 сајамских програма и промоција посвећених многим темама које су у најнепосреднијој вези са изазовима актуелног тренутка домаће издавачке продукције и значајним јубилејима. За четвртак 24. октобра планиран је традиционални Школски дан, намењен организованим посетама ученика, наставника, школских библиотекара, студената и професора. У оквиру 64. Међународног београдског сајма књига биће додељене и награде и оцењена годишња издавачка продукција у више категорија. Почев од 23. закључно са 27. октобром на Београдском сајму ће се одржати и Сајам образовања и наставних средстава (хале 2Б и 3А) и Сајам информисања, комуникација и маркетинга „Медиа маркет“ (хала 3). Радно време Сајма књига је: 20.10 (недеља), 25.10 (петак), 26.10 (субота) и 27.10 (недеља) – од 10 до 21 сат; 21.10 (понедељак), 22.10 (уторак), 23.10 (среда) и 24.10 (четвртак) – од 10 до 20 часова. Појединачна улазница кошта 250 динара; цена колективне улазнице током Школског дана, као и свих осталих дана трајања Сајма књига, износи 150 динара. Цена паркинга је 150 динара по започетом сату. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Јуче је на свечаној седници највишег законодавног тела Свете Горе, Дуплом сабору, Патријарх константинопољски Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорских стараца. Реч је о старцу Јосифу Исихасти Спилеоту, старцу Јефрему Катунакијском, старцу Јерониму Симонопетритском и старцу Данилу Катунакијском. Извор: Светогорске стазе
  6. На празник Светих мученика Сргија и Вакха, а у 18. недељу по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. За пјевницом су одговарали Дејан Томовић и Маја Томић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља отац Младен се обратио вјерном народу истичући да је човјек, створен по лику и подобију Божијем, дужан да тај лик Божији у себи сачува до краја свог живота. „А чувамо га тако што ћемо чинити добра дјела, што ћемо се молити Господу и сачувати тај лик, и ући у Царство Божије. Добра дјела без Господа, морамо знати, не можемо никако чинити. Без помоћи Божије, без Његове благодати, ми сами својим моћима не можемо ни један корак учинити, а камоли добра дјела.“ Да је то тако говори нам и данашња јеванђељска прича када је Господ рекао Симону Петру, након што је ушао у његову лађу и приповиједао народу Јеванђеље, да у дубину баци своје мреже и да ће уловити доста рибе. Симон је, иако је сву ноћ са друговима узалуд покушавао да улови рибу, послушао Господа и уловили толико рибе да су двије лађе напунили. „Ово нам говори да без помоћи Божије, без благослова Божијега, без благодати Његове ништа не можемо урадити и учинити. Узалуд наш неки труд, јер ако нема Господа који нам помаже, не можемо заиста урадити ништа добро. Зато увијек треба да имамо то на памети када учинимо неко добро дјело, да се тиме не гордимо и да то нама не буде на гордост, која је први гријех и од кога сви други гријехови долазе, него да увијек имамо на памети да нам Господ у томе помаже и да је то Божије дјело. Да Бог у нама и благодат Његова то чини.“ Само таквим размишљањем сачуваћемо се од гордости и избјећи замке ђавоље које он нам причињава и преко помисли и преко људи. И тако ћемо се спасити, поучио је отац Младен. Подсјетивши да данас наша Света црква слави и Свете мученике Сергија и Вакха, који су страдали почетком четвртога вијека у данашњој Сирији, свештеник Младен Томовић је нагласио да наша Црква и наш народ имају велико поштовање за ове Божије угоднике. „Има више Цркава посвећених Светом Сергеју и Вакху. У нашем народу се и славе Свети мученици Сергије и Вакх као крсна слава. Познат као Срђевдан, како наш народ зове овај свети празник и ове Свете мученике. Нека би Господ дао да њиховим молитвама и нама подари живот вјечни. Нека би дао да и ми сачувамо себе, сачувамо свој лик, тј. лик Божији у себи, и тако уђемо у царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин“, казао је у свом пастирском слову јереј Младен Томовић Вјерници који су постили, који ништа нису јели ни пили од поноћи, и који, како је нагласио отац Младен, у миру живе са свима, приступили су и причестили се Светим тајнама Господњим. Сабрање је, као и обично, настављену у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Данас је 21. октобар, Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату када су јединице нацистичке Њемачке стријељале у Крагујевцу око 3000 становника а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо дјеце старости између 8 и 15 година. Историјски оквир страдања српског народа био је капитулација и комадање Југославије априла 1941. године од стране Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске, као и стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и подијелио Србију на више окупационих зона. Појединачни сукоби партизана и четника са Њемцима прерасли су у оружани устанак. Ускоро је велики дио Србије био слободан, а њемачка војна сила била је принуђена да брани комуникације и веће градове. Партизани и четници су 29. септембра ослободили Горњи Милановац. Том приликом су заробили одређени број Њемаца. Њемачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу да ослободи заробљене војнике. Дошло је до сукоба са партизанима и четницима. Жртви је било на обе стране, а Њемци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стријељање. Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 1941. године, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се у Србији, примијене најоштрије мјере и предложио да се у име одмазде за изгубљени живот сваког њемачког војника на смрт стријеља од 50 до 100 Срба. Њемачки командант Франц Беме је издао наредбу да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Стријељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата. Иако је те јесени у Србији било више масовних злочина њемачке војске, стријељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих ових страдања и постало неодвојиви дио колективне свијести и колективног памћења српског народа. У спомен на жртве стријељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама гдје су се стријељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика подигнутих на хумкама стријељаних. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени. 2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма. 3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто. 4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере. 5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством. 6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“. 7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао у Горње Црнце и саградио је малу цркву око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.” Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише: ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки. Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти. Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту. МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира: МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла stefalaz@manastirpiperi.me, manastirpiperi@gmail.com. Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Рустово. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  10. На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  11. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор Богословије светог Петра чудотворца Цетињског, приликом посете Епархије шабачке говорио је за Телевизију Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У свом надахнутом и надасве поучном излагању прота Гојко је говорио о Православљу у нашем времену, као и о изазовима са којима смо суочени данас.
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. октобра 2019. године, на празник Светих мученика Сергија и Вакха, свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Сремчици. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Стикић, јереј Никола Гаврић и ђакони Владимир Руменић, СавоТопаловић и Драган Танасијевић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 19. октобра 2019. године свечаној академији у београдском Центру Сава којом је обележено 75 година од ослобођења Београда у Другом светском рату. Свечаности су, поред председника Републике Србије г. Александра Вучића, председника Владе Руске Федерације г. Дмитрија Медведева и највиших представника Републике Србије и Републике Српске, присуствовали и чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. Опширнији извештај на званичној интернет страници Председника Републике Србије.
  14. Волоколамки митрополит Иларион је дао увредљиве изјаве о аутокефалној Грчкој Цркви. Митрополит Иларион је изјавио у интервјуу на каналу "Русија 24" да „Грчка Црква није потпуно аутокефална као што је Руска Црква, јер умногоме зависи од Цариградског патријарха“. Такође је говорио о разлозима због којих Грчка Црква није потпуно аутокефална и одржао је лекцију из савремене историје: „Хришћанство је религија Грка од 1. века, али Грчка је била вековима под влашћу османских Турака. Грчка је ослобођена турског јарма захваљујући Русији и оружју које је добила од Русије у 19. веку.“ Он је додао је: „Грчка влада је одобрила аутокефалност Цркви Грчкој пошто је Цариградски патријарх био на територији Отоманског царства и сматран је савезником султана.“ „Ако погледате карту, Солун и остале северне области на граници са Турском остали су под надлежношћу Цариградске Патријаршије. Епископи ових земаља су део Грчке Цркве, али они помињу Цариградског патријарха кад служе Божанску литургију. На крају је рекао: „Другим речима, скоро половина митрополија Грчке Цркве јесу епархије Цариградске Патријаршије.“ Извор: Orthodox Times (ранија Ромфеа)
  15. У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос). Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве. Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још. Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази. Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...