Jump to content

Логос

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    16597
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    21

Последњи трофеј

Логос је имао/ла садржај са највише реакција!

11 Пратиоца

О Логос

  • Ранг
    Поуке.орг - инфо
  • Рођендан Јануар 1

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Скорашњи посетиоци профила

6816 посетилаца
  1. Упркос озбиљним примједбама на Предлог закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, како стручне јавности, тако и великог броја православних вјерника Црне Горе, Влада Црне Горе утврдила је у четртак, 5. децембра, „иновирани“ Предлог овог закона, који ће се до краја године наћи пред посланицима Скупштине Црне Горе, а судећи према најавама владајуће колиције и усвојити. Православни вјерници и њихови архијереји у Црној Гори су мишљења да је Влада Црне Горе утврђивањем оваквог Предлога закона, показала да не поштује вољу својих грађана, који су у огромном броју (око 100 000 именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Посебну забринутост уноси и то што је Влада овај правни акт утрдила свега неколико дана након партијског конгреса владајуће Демократске партије социјалиста на којем је Мило Ђукановић, актуелни црногорски предсједник, поново изабран за предсједника странке, поручио да је примарни интерес Црне Горе снажење њеног државног идентитета, те да имају обавезу да обнове „Црногорску православну цркву“. Све то подсјећа, на и не тако далеку прошлост, када се партијским конгресима и одлукама трасирао пут који је је остао упамћен по највећим подјелама, присутним до данашњих дана, које су изродиле највеће братоубилаштво на овим просторима. На првобитни Предлог закона који је Влада Црне Горе усвојила 16. маја ове године, Венецијанска комисија је дала своје мишљења 24. јуна, које не само да није имплементирано у овом новом Предлогу, већ су њене препоруке игнорисане. Изостао је и препоручивани дијалог са Православном црквом. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима је јасно да се овим законом тежи прогону, дискриминацији и понижавању Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори. То је био и разлог да архијереји са архијерејским протопрезвитерима у Црној Гори, исказујући своју одлучност да се оваквом понижавању Православне цркве снажно одупру, позову вјерни народ на велики црквено-народни сабор 21. децембра у Никшићу, у Саборном храму Светог Василија Острошког. Свој одговор на поништавање историје и свега онога што ови простори баштине кроз ових 800 година од утемељења СПЦ, православни вјерници Црне Горе дали су и 15. јуна и на Тројичинданском сабору у Подгорици. Тада су више од 20.000 вјерних дали заклетву за одбрану вјере и светиња: – Данас се пред Саборним храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака, тако нам Бог љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли.“ Треба подсјетити да су поред стручне јавности, своју забрунутост због дискриминаторског односа црногорске власти према вјерницима и Цркви, као и подршку јединој канонској Православној цркви у Црној Гори, исказале све Православне цркве. Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј 21. јуна 2019. године писмом које је упутио предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, изразио је чуђење сазнањем да је Ђукановић „исказао своју подршку стварању православне цркве црногорске и да је Влада усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године“. Писмом јасно и потпуно отворено је саопштено да „Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви.“ Свјатјеши Патријарх г. Вартоломеј је овим писмом јасно ставио до знања да ће уколико црногорска власт настави са стварањем антиканонске творевине, тзв. црногорске цркве, народ Црне Горе дођи у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних цркава. Свети синод Руске православне цркве 9. јула 2019. године, позвао је црногорске власти да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске православне цркве, изражавајући „братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају вјерни истини Светог православља.“ Весна Девић У наставку доносимо писмо које је Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј упутио Милу Ђукановићу, предсједнику Црне Горе, и саопштење Светог синода Руске православне цркве: Његова Екселенција Мило Ђукановић Предсједник Црне Горе Ваша Екселенцијо, Са радошћу се обраћамо Вашој уваженој Екселенцији, желећи Вама и Вашем вјерном народу сваког вишњег Божијег благослова. Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине. Ово би значило да Ваша држава одузима право својине над црквама и имовином Свештеној Митрополији црногорској, као и осталим трима епархијама Православне Цркве Српске. Ваша Екселенцијо, овим писмом Вам јасно и потпуно отворено саопштавамо да Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви. Господин Дедеић није Епископ Православне Цркве, него особа рашчињена од Васељенске Патријаршије. Једини тамошњи канонски Јерарх је наш брат Митрополит Амфилохије, свеправославно признате Патријаршије Српске. Шаљемо Вам ово писмо јер не желимо да наш љубљени народ Црне Горе дође у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних Цркава, с обзиром да ниједна од њих неће признати ни подржати Дедеићеву антиканонску творевину. Понављамо оно што смо Вам написали 2000. године: ”Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовно јединство народа Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.” Ваша Екселенцијо, молимо Вас да горе написано не схватите као мијешање у унутрашње ствари Ваше државе, него као жељу наше Мајке Цркве Константинопољске да помогне Вашем побожном народу у критичним историјским тренуцима. Стога, остајемо с поштовањем, љубављу и најсрдачнијим жељама. У Константинопољској Патријаршији, 21. јуна 2019. Ваше поштоване Екселенције усрдни молитвеник пред Богом + ВАРТОЛОМЕЈ Архиепископ Константинопоља-Новог Рима и Васељенски Патријарх Свети Синод Руске Цркве: Подршка архијерејима, свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Црној Гори Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе где већ неколико година јединство православља страда од расколничког деловања тзв. „Црногорске православне цркве“. У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и верне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје „покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске православне цркве“, као и претње уништења одређених места молитвеног поклоњења. Председник Црне Горе Мило Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намеру да оствари „обнову Црногорске аутокефалне цркве“. Посбну забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године објављени предлог закона о слободи религије и веровања и правном положају верских организација, који садржи низ дискриминаторних мера, између осталих – присвајање у државно власништво дела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарктерисао је предлог закона као „антиевропски и антицивилизацијски“, чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе и представља „директно уплитање у унутрашња питања Цркве“. Озбиљне примедбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Венецијанска комисија. Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, видећи у духовом предању, које воде од Светог Саве, вишевековни темељ на коме су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који следе завете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају верни истини Светог Православља. Саопштење Светог Синода Руске Православне цркве од 9. јула 2019. године Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. „Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина! Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа. „На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења. Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности. Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“ Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије? „Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами. Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру. Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање. Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима. Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “ Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Речи поздрава и подршке митрополиту кијевском и Украјине Онуфрију испоручио је Свјатејши патријарх бугарски Неофит у сусрету са митрополитом житомирским и новоград-волинским Никодимом у Софији 9. децембра 2019. године. „Свјатејши патријарх Неофит је казао да је сагледао реално стање Православља у Украјини и замолио је да се пренесу речи поздрава и подршке Блажењејшем митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију“, речено је у саопштењу. У разговорима са бугарске стране учествовали су секретар Светог Синода те Цркве епископ мелнишки Герасим, секретар Софијске митрополије, епископ билоградчишки Поликарп и сарадници Патријаршије. Током разговора о стању Православља у свету митрополит Никодим је уручио патријарху Неофиту поклон Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Иначе, митрополит житомирски Никодим борави у Бугарској по благослову митрополита Онуфрија и на Никољдан 6. децембра (по н.ст.) прослављен је Никољдан, када је саслуживао митрополиту ловечком Гаврилу у храму Светог Николаја Мирликијског (у Подворју Руске Цркве у Софији), а 8. децембра митрополиту старозагорском Кипријану у храму Рођења Христовог у граду Шипки. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. На оданије празника Ваведења, 8. децембра 2019. године, патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је Божанску Литургију у катедралној Саборној цркви Христа Спаситеља у Калињинграду, уз саслужење више архијерејеа и свештеника, а у присуству губернатора Калињинградске области и других високих службеника у овој области, као и команданта Балтичке флоте. На сугубој јектенији произнесене су прозбе за јединство Православне Цркве и њено очување од подела и раскола. Проповедао је свештеник Игор Иљиницки, архијерејски намесник Приморског црквеног округа Калињинградске епархије. Патријарх Кирил се на крају обратио верницима са својом проповеди, а на дар Балтичкој флоти предао је икону Светог благоверног великог кнеза Александра Невског, а самој цркви у Калињинграду икону московских светитеља Јова, Ермогена и Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његова Светост бугарски патријарх Неофит постао је 4. децембра 2019. почасни члан Словенске литерарне и уметничке академије. Свечаност доделе награде одржана је током представљања међународне антологије „Хлеб наш насушни“, која садржи стихове познатих бугарских и страних писаца и песника о речи, Богу и моралу. Елка Нјаголова, председница Словенске литерарне и уметничке академије, честитала је патријарху Неофиту желећи му дуго година да води Бугарску Православну Цркву и да буде духовни стожер своје отаџбине. Нагласила је и чињеницу да су Савез бугарских писаца и Савез бугарских новинара са великим ентузијазмом учествовали у припреми књиге. Његова Светост је честитао свим писцима и ствараоцима речи, подстичући их да раде још више интелектуалном пољу. Догађај је настављен представљањем књиге. Патријарха Неофита је пратио архимандрит Василије, протосинђел Софијске митрополије, а свечаном чину су присуствовали амбасадори, писци, песници, посланици, друштвени радници, јавне личности. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Канонска Украјинска Православна Црква порасла је за скоро 250 парохија и више од 100 манастира током прошле, 2018. године, изјавио је митрополит бориспољски и броварски Антоније. Упркос чињеници да су канонска Црква и њено свештенство и верни суочени са прогоном од стране државних власти и сабраће Украјинаца током те године када је један број парохија отет, било насиљем или незаконитим пререгистровањем, њихова верност Господу показала се исправном. Тако је број парохија порастао са 12.092 крајем 2018. порастао на 12.338 крајем ове године. Уз то је 108 лица замонашено током 2019. године, па је укупан број монаха у овој Цркви од њих 4.609 порастао на 4.501 крајем 2018. године. Такође, у овом периоду је 8 подвижника прибројано Сабору светих и установљени су празници Сабор изјумских светих и Сабор светих Кијевске духовне академије. Хиротонисано је пет нових архијереја. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Теофила III Његово Блаженство Теофило III, патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине (на крштењу Илија Јанопулос), рођен је у месту Гаргалианис у области Трифилија-Месинија 1952. година. У Јерусалим је дошао у јулу 1964. и уписао се за ученика Патријаршијске школе, коју је завршио 1970. г. Замонашен је 28. јуна 1970. и добио име Теофило; замонашио га је ондашњи патријарх јерусалимски Венедикт у Јерусалиму. На основу одлуке Свештеног Синода ове Свете Цркве, он је 1. јула 1970. рукоположен за јерођакона на Голготи од стране архиепископа јорданског Василија, и богослужио је у цркви Васкрсења Христовог. Касније је био патријархов ђакон, да би 1. јула 1975. г. био рукоположен за јеромонаха на Светој Голготи од стране јерапољског архиепископа Диодора. На основу Синодске одлуке од 27. фебруара 1975, послат је у Атину на студије на Богословском факултету. У звање архимандрита рукопроизведен је 21. фебруара 1978. године. Окончавши своје студије, вратио се у Јерусалим и био је постављен за главног секретара Секретаријата Патријаршије, као и за предавача у Патријаршијској школи и духовника свештеног манастира Светог Харалампија 12. октобра 1979. године. Радио је и као члан уредништва часописа „Нови Сион“. У Енглеску је послан 22. децембра 1981. г. ради постдипломских студија на Дарамском универзитету. Успешно окончавши ове студије, вратио се у Јерусалим и бива постављен за секретара Светог и Свештеног Синода (12. августа 1986), с тим што је био надлежан за издавачку и информативну делатност Патријаршије. Од 31. октобра 1986. године он је представник Јерусалимске Патријаршије у Централном одбору Светског савета Цркава и учествовао је у 7. скупштини ССЦ у Канбери, у Аустралији. Од 1991. до 1996. служао је као игуман у Кани Галилејској. Године 1997. изабран је за члана Правног одбора своје Цркве. 27. септембра 2000. почео је да ради у Светом и Свештеном Синоду. У септембру 2001. постављен је за представника своје Цркве при Московској Патријаршији, а од 2004. он богослужи у цркви Васкрсења Христовог. За таворског Архиепископа изабран је 14. фебруара 2005. године, а 9/22. августа 2005. једногласно је изабран за Патријарха древне Јерусалимске Патријаршије. Наредног дана је устоличен у цркви Васкрсења Христовог у присуству представника свих помесних православних Цркава, као и владе Јордана и Палестинске управе, а нарочито председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса. Патријарх Теофило је настојао на учешћу своје Цркве у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским састанцима, посебно радећи на очувању црквеног поретка и свештених канона свете Цркве и јачању међународног права и улоге Јерусалимске Цркве. Неговао је односе са Светским саветом Цркава и Блискоисточним саветом Цркава. У октобру 2007, на позив америчке владе, учествовао је у Вашингтону у симпосиону на тему „Саветовање религијских установа Свете земље“ у циљу неговања политичког помирења у Светој Земљи. Држао је предавања на научним семинарима и конференцијама у Јерусалиму и другде. На позив Европског парламента, Његово Блаженство Теофило III отпутовао је у Брисел у септембру 2008. године да пред фукционерима Европске заједнице и Европског савета изложи проблеме са којима се суочава Црква у Светој земљи. У октобру исте године учествовао је у сабрању предстојатеља свих помесних православних Цркава у Васељенској Патријаршији у Цариграду. Учествовао је и у Свеправославном сабору на Криту у јуну 2016. године. Српску Православну Цркву је посетио поводом освећења цркве у Бару. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. У уторак 10. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић, и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Владика је у беседи рекао: “Браћо и сестре, као што смо могли да чујемо у Апостолу који је сад овде прочитан, свети апостол Павле нам говори браћо и сестре, да се обучемо у све оружије Божије да би смо се могли успротивити оном нечастивом. И опет друга поука овог данашњег Јеванђеља које смо чули, где Господ каже да је Он чокот, а ми да смо лозе. Лоза без чокота не може да донесе никаквог рода, и да се вратим на поуку светог апостола Павла где он каже: “Јачајте у Господу". Браћо и сестре, ако човек не јача у Господу, он ће јачати у својој злоби, у својој пакости, у својој гордости, у својој мржњи. А јачати у Господу значи јачати на првом месту у вери. А кад човек ојача у вери, онда он ојача у свим хришћанским врлинама. Јача онда и у љубави, јача у нади, јача у милости, јача у милосрђу, јача у свим благодатима које Господ нама даје преко Цркве. Апостол Павле каже: “Да би сте се могли успротивити лукавству ђаволском”. Ђаво је браћо и сестре много лукав, и ако човек нема вере у себи, ако не живи вером, ако не познаје веру своју, ако не зна шта је Црква, ако не зна шта је Бог, ако не зна шта су врлине, е тога је заиста онај нечастиви узео и подмеће му стално лукавства да би га преварио. А како ђаво чини лукавства нама? Он прво гледа како да у нама смањи веру или да нам одузме веру. То је његов највећи посао, да нас убеди да не верујемо у Бога, браћо и сестре. А човек који не верује у Бога, који не живи вером, такав је човек спреман на све. Наравно на оно што није добро. Али који човек живи у вери, њега вера утврђује у добру. Јер све је могуће оном који има вере каже наш Господ Исус Христос”, рекао је између осталог Владика Јован у данашњој беседи. Извор: Епархија шумадијска
  9. На празник Светог Климента Римског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу. На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Симеуновић, архијерејски намесник угљевичко-јањски протојереј Александар Тешић, јереј Немања Ерак и архимандрит Лука, игуман манастира Карна код Сребренице. Током свете Литургије Владика је рукоположио вероучитеља Небојшу Ерака у чин ђакона. -Велика је радост данас за Цркву јер је смо добили још једног сабрата и саборца који ће заједно са осталим клиром служити у олтару и ширити Реч Господњу, поручио је владика Фотије. Пошто је подељена нафора, игуманија Теодора са сестринством је припремила трпезу љубави у манастирској трпезарији. Игуманија је изразила велику захвалност Преосвећеном Владици што је посетио манастир Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу и члановима византијског хора „Роман Мелод“ из Брчког који је својим благољепним појањем учини богослужење лепшим и торжественијим. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Звучни запис беседе Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим. „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство. Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог. „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру. „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“. „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије. Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У понедељак, 9. децембра 2019. године, Факултет медицинских наука Универзитета у Крагујевцу прославио је своју крсну славу – Светог Алимпија Столпника. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован пререзао је славски колач у Деканату Факултета заједно са овогодишњим свечаром проф. др Жељком Мијаиловићем, као и са деканом факултета проф. др Владимиром Јаковљевићем. Владика Јован пожелео је срећну крсну славу свим запосленима у овој високошколској установи. Извор: Епархија шумадијска
  12. Уџбеници из Православног катихизиса на помолу! Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Матије Бећковића на једном симпосиону на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју изгледају гори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато, због тог тајанственог Божјег „дебелог разлога“, изабрао је Православље. Духовита анегдота о нашој Цркви. На први поглед, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ипак, ствари нису како изгледају, неки „дебео разлог“ заиста постоји. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје и изненади. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је одређен испред Сабора СПЦ) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност – у стању су да као праотац Јаков остану на ногама. Новозаветни Израиљци. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету при Светом синоду и лекторком из Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније. Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији. Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима. Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбеника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић (Епархија бачка) и моја маленкост – др Александар Милојков (Архиепископија београдско-карловачка). У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива је Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички Адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Ипак, моји су утисци да је атмосфера лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру, али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има Закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу засновати радни однос на неодређено време. И то је тако читаво једно пунолетсво – 18 година! Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима (ту свакако спада и статус веронауке у државним школама). О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде. У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Дугачак ред, не један већ два реда, за причешће. Са радошћу и ми са њима приступисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи. Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Горан Тодоровић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа. Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза. Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и пријатном гостопримству. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду. Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља. Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог јесте духовит и Духом својим уме да нас изненађује. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо. др Александар Милојков
  13. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, духовник у Храму св. Саве на Врачару, служио је свету Литургију у недељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. године, у цркви св. Кнеза Лазара у крипти Светосавског Храма. Наводећи животне ситуације као модел који се поклапа са темом прочитаног јеванђељског зачала, прота је подвукао да "ни у кући, ни у породици, а ни на послу нема слоге, љубави и трпљења". "Како да задобијемо живот вечни када не можемо да саставимо ни један дан у љубави", пита о. Стојадин. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  14. Јеромонах Доситеј Хиландарац, игуман манастира светог великомученика и победоносца Георгијама у Ћелијама код Лајковца (Епархија шумадијска), служио је свету Литургију у недељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. године, у светињи Богом му повереној на старање. Произносећи беседу на прочитано јеванђељско зачало о милостивом Самарјанину, отац Доситеј је између осталог рекао да се заиста свих десет Божијих заповести своде на две главне и приметио да "човек када заволи Бога - може ли настати неки савршенији однос од онога који је у љубави"? Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  15. Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић је у недељу 8. децембра 2019. године служио свету Литургију у храму св. цара Константина и Јелене на Вождовцу. У надахнутој беседи, прота је на почетку указао да су "молитва и пост два крила којима душа наша узлеће ка небу". "Љубав је основа свега, али не мисаона већ делатељна љубав", подвукао је о. Драго говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу. Као увек, прота је своју беседу проткао живописним животним примерима и нагласио да је "нама спасење у заједници и ближњима". Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...