Jump to content

Аристарх

Члан
  • Број садржаја

    2036
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх српски примио Амбасадора Руске Федерације   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 24. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Боцана Харченка, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју   
    Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју
     
    Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019.
    "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..."

    Превод:
    1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда.
    2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи.
    3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод)
    Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали.
    Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца:
    1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне.
    2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем.
    3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији.
    Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради.
  3. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење Светог Синода СПЦ: Закон о слободи вјероисповијести правилније би било назвати Закон против Православне цркве у Црној Гори   
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.     У сусрет светлом Празнику, Рођења Христовог, 4. јануара 2020. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем на челу, одржао је седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори; Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Седници су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи ремезијански Стефан и диоклијски Методије.   Непосредни повод за ову проширену Синодску седницу било је доношење антиуставног и антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница који би правилније било назвати Законом против Православне Цркве у Црној Гори.   Са жалошћу је констатовано да је доношење овог Закона већ изазвало многобројне негативне последице у Црној Гори и ширем региону. Свети Архијерејски Синод са Високопреосвећеним и Преосвећеним архијерејима изразио је пуно разумевање за оправдану узнемиреност верујућег православног народа у Црној Гори и дао пуну подршку његовом мирном хришћанском отпору неправди коју Цркви и народу наноси поменути већ изгласани антидемократски и дискриминаторски Закон. Наиме, овим Законом се омогућава отимање и скрнављење светињâ и гажење завештања њихових светих ктитора и задужбинара који су их Богу и Цркви посвећивали, а не било којој држави или власти.   До сада се показало да су свенародна окупљања, поводом речене неправде, имала изричито црквени карактер и зато је неопходно да се и убудуће избегну било какве политичке или страначке злоупотребе ових јединствених народних сабрања.   Очигледно је да поменути Закон без преседана продубљује већ постојеће поделе и сукобе у црногорском друштву. Свети Архијерејски Синод са ове проширене седнице још једном апелује на државне органе Црне Горе да буду свесни своје одговорности пред историјом и будућношћу и да преиспитају свој став о верским правима и слободама својих грађана и већинске Цркве у Црној Гори.   Српска Православна Црква и њене епархије у Црној Гори ће свим расположивим законским и правним средствима штитити верска права и слободе и истовремено позивати све релевантне чиниоце на обнову свестраног дијалога по овом надасве важном и осетљивом питању.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода     Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори   
    АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
    Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорско-приморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Милешевска епископија и Захумско-херцеговачка и приморска епископија) доживјели су кулминацију доношењем тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорском парламенту, чиме се директно крши слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе. Из овог „Закона“ слиједи ex lege губитак правног субјективитета цркава и вјерских заједница које не буду пристале на нову регистрацију и евентуално стицање „новог“ правног субјективитета, чиме се гази чињеница неспорног, одавно утврђеног и ни од кога никад неоспораваног правног субјективитета свих епархија Српске православне цркве које дјелују на простору Црне Горе. Од трију традиционалних вјерских заједница на територији Црне Горе његовом дејству, тачније удару, подлијеже само Српска православна црква, будући да су положај и права осталих уређени посебним законским актима, што им даје не само правну сигурност него и повлашћен правни положај. То значи да овај „закон“, иако тобоже писан за све вјерске заједнице, de facto има карактер lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером, ради, у крајњем, укидања њене правне егзистенције. „Законом“ се предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе. Тиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето.
    Подвлачимо да ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Законом о слободи вјероисповјести“.
    Обраћамо се јавности да се престане са државном кампањом ширења заблуда и лажи у вези са Српском православном црквом у Црној Гори као и њеном бесомучном прогону. Наглашавамо  да се:
    од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шире заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића. Митрополија црногорска јесте називана ”аутокефалном” од педесетих година 19. вијека, нарочито у Русији, али са разлога што су митрополити црногорски били свјетовни господари, који су стварали независну Црну Гору, а Митрополија била и остала једина епархија Пећке Патријаршије, које је ослобађала Црну Гору од турске окупације и као таква одбила да призна укидање Патријаршије и њено потчињавање Васљенској Патријаршији. Царска Русија је максимално подржавала независност Црне Горе и њених господара, а Петроградски Синод прихватио рукопологање црногорских митрополита, носиоца аутокефалности Пећке Патријаршије у односу на Цариград. Да је то тако, свједочи и чињеница да је 1918. Свети Синод Краљевине Црне Горе (као носилац државне вјере) био први од свих митрополија некадашње Пећке Патријаршије који је потврдио васпостављање јединства свих покрајинских Цркви некадашње Пећке Патријаршије.  
    круг потпуног расправослављења Црне Горе, треба да се затвори посебном „црногорском“ неканонском, противзаконитом назови-Црквом  
    негира вишевјековно присуство Српске православне цркве на просторима данашње Црне Горе (осам вјекова постојања и дјеловања)  
    оспорава данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, будући да су цетињски митрополити из династије Петровић-Његош били истовремено и духовни и свјетовни владари Црне Горе од 17. до средине 19. вијека  
    епархијама Српске православне цркве у Црној Гори, које су вјековима градиле и оснивале храмове и светиње, оспорава многовјековна државина на свим храмовима, која је производила обичајноправне посљедице које ниједна држава, страна или домаћа, окупаторска или легитимна, на простору данашње Црне Горе никада у посљедњих осам вјекова није доводила у питање, будући да је чињеница државине црквених светиња најчешће претходила присуству тих држава на црногорском простору, због чега су оне примале к знању и признавале очигледну чињеницу да су сви храмови у Црној Гори могли припадати само реално постојећој, канонској, Православној цркви, која баштини традицију епископија: зетске, будимљанске, дабарске и хумске, које је прије 800 година основао сам Свети Сава.  
    путем оваквих разбојничких намјера државе Црне Горе свјесно пренебрегава савјестан однос свештенства, монаштва и вјерног народа Српске православне цркве у Црној Гори и то да су они, нарочито посљедњих деценија, обновили велики број цркава и манастира на простору данашње Црне Горе, градећи и многе нове.
    Будући да су се канонски-институционално признати ауторитети у православном свијету, а прије свих Васељенска патријаршија и Московска патријаршија, децидирано и вишекратно изјашњавали против антицрквених настојања црногорских власти да створе „цркву“ по мјери свог шовинизма, безбожништва и племенско-партијске свијести, најозбиљније изражавамо бојазан да намјера овог незаконитог посезања власти у Подгорици у црквене послове, незамисливог за једну секуларну државу, јесте дугорочно затирање православља у Црној Гори у било ком облику.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
     
  5. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ бачки Иринеј предводио протестну шетњу у знак подршке одбрани правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори   
    Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, заједно са Епископом мохачким г. Исихијем и свештенством Епархије бачке, присуствовао је 30. децембра 2019. године, на Тргу Републике у Новом Саду, протесту организованом против усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести (!) и правном положају верских заједница” у Црној Гори, и тиме је пружио пуну подршку одбрани правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори.     Мирном шетњом од Трга Републике до Градске куће, грађани Новога Сада, предвођени својим Епископом, исказали су одлучно противљење насилном одузимању цркава и манастира, и упутили молитве Господу да уразуми представнике власти у Црној Гори да прекину са насиљем и отимањем имовине Српске Православне Цркве у Црној Гори.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    0-02-05-e5be6cd7329848910dc5df46c1422fec4dfd49c0af5b21b09bbfb6fa96d33145_6a8664eb.mp4  

    0-02-0a-579891e73b89b7a6532ff7284bdd703b523454dde27eeec42f046b01eec8b952_bbbffa1a.mp4
  6. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свештенство и монаштво Митрополије: Премијер Марковић неправедно прозива нашег Митрополита, сваки напад на полицију сматрамо за подметачину Цркви!   
    Саопштење за јавност са годишњег братског сабрања свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Улцињ, 30. децембар 2019.     Парохијско свештенство Митрополије црногорско-приморске и старјешине манастира наше Митрополије сабрали су се на празник Светог пророка Данила и Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у понедељак, 30. децембра 2019. године у храму Светог Николе у Улцињу, на своје редовно годишње сабрање.   Сабрање је започело Светом архијерејском Литургијом којом је у улцињском храму началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије и учешће великог броја вјерног народа, а састанак је одржан у недавно подигнутом парохијском дому у непосредној близини цркве. Митрополит је данас обиљежио јубилеј 29-годишњице свога устоличења у древну апостолско-светосавску катедру Епископа зетских/Митрополита црногорских.   Сљедујући свим одлукама архијереја Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, сви свештеници су овом приликом, без изузетка, исказали своју вјерност нашем Митрополиту, Митрополији и Патријаршији српској. Свештенство подржава да архијереји предузму све доступне домаће правне мјере и обрате се свим релевантним међународним институцијама ради заштите имена, достојанства и имовине наше Свете Цркве.   Митрополит је подсјетио на све важније догађаје у овој години – рукоположења нових свештеника, пострижења нових монаха и монахиња и друге активности у 2019. години, међу којима је издвојио освећење манастира Подластве у оквиру прославе 800 година од аутокефалности наше помјесне Српске Патријаршије и оснивања Зетско-црногорске епископије, освећење нове цркве Светих Апостола Петра и Павла у манастиру Рибњак, освећење манастирске цркве Светог Архангела Михаила у манастиру Прекобрђе, као и јубиларни православни дјечији сабор, који је ове године по двадесети пут одржан на Цетињу. Упознао је свештенство са чињеницом усвајања и проглашења новог антицрквеног закона о слободи вјероисповијести, чији је циљ слабљење наше Цркве и отимање црквене имовине, и подсјетио на све саборне активности, које су предузете како би се утицало да до усвајања оваквог Закона уопште и не дође, као што су Тројичиндански сабор у Подгорици и Световасилијевски сабор у Никшићу. Митрополит је поновио да Црква не подстиче на демонстрације, особито не насилне, нити позива и подржава вјерни народ да се сукобљава са Полицијом, у чијим редовима су наша браћа и сестре. То, с друге стране, не значи да вјерни нису слободни да искажу своје противљење према безакоњу и лошој намјери према нашој Цркви који су пратили доношење овог Закона, те да га храбро, јасно и одлучно саопштавају јавности. Свештенство и вјерни су, прије и изнад свега, позвани да се моле Богу да онима који су на власти поврати разум, те да се труде да изгоне људске гријехе, најприје из себе, па онда и других, а, по ријечима Светог Писма, они се никако другачије не изгоне ”осим постом и молитвом” (Мт. 17, 21).   Премијер Марковић данас неправедно прозива нашег Митрополита на одговорност за насиље и потпуно му непримјерено упућује некаква ”упозорења”, иако су и сам Митрополит и Митрополија јасно и недвосмислено рекли да су против насиља. Ова Црква није против државе нити, на било који начин, подрива њен правни поредак. Сваки напад на Полицију сматрамо за подметачину Цркви. Подржавамо његов позив за дијалог али само онакав дијалог у којем би се уважио став Цркве, а који досад није био такав, него се показао као партијско и безаконо једноумље.   Протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички при цркви Светог Ђорђа под Горицом и дугогодишњи професор Цетињске богословије, изнио је реферат на тему ”Служба доброчинства светима (2Кор. IX)” што је са пажњом саслушано од присутног свештенства и монаштва.   Након њега су своје извјештаје изнијели архијерејски протопрезвитери седам архијерејских протопрезвитеријата наше Митрополије: цетињског, подгоричко-колашинског, подгоричко-даниловградског, барског, будванског, бококоторског и херцегновског.   Свештенство ће, у духу саборности и јединства, чувати достојанство Цркве у смутњи која је настала због доношења овог несрећног Закона, позивајући и све вјерне да се опходе према својим сусједима, рођацима, пријатељима и суграђанима у духу мира и братске љубави, па и онда кад не мисле једнако о актуелним догађајима.   Благодаримо вјерном народу који је показао изузетну одлучност и ријешеност да буде уз своју Цркву, одазвавши се на све позиве наших епископа на саборна окупљања. Овај народ је најљепши и најдивнији храм који се у овој духовној обнови Црне Горе саградио и обновио. Са радошћу понављамо ријечи Апостола Павла: ”Јер ви сте печат мога апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.”   Позивамо нашу браћу и сестре који већ деценијама оптужују Православну Цркву, проглашавајући је за експоненте ове или оне државне или политичке идеологије, и јавно им саопштавамо да је наша Црква отворена за све православне вјернике у Црној Гори, ма како се национално и политички изјашњавали. Црква није слушкиња ниједне државе, нити иједне политике или идеологије. Она је Тијело Христово, чија је једина Глава и једини Владар – Господ наш Исус Христос. Њему Јединоме треба да служимо, уз све наше разлике.   Власти Црне Горе су својим неразумним чињењем помутиле празничну радост свим православним вјерницима и хришћанима наше земље, али молимо се Богу и за њих, да их Господ уразуми и позивамо их да се окану намјера да понизе нашу Цркву.   Честитамо свима велики празник Рођења Христовог и поздрављамо Вас поздравом наде и искупљења, мира међу људима и славе Божије:   ХРИСТОС СЕ РОДИ!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Предстојатељ Цркве Божје у Епархији жичкој: Монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке!   
    На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована.     Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа.   Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао:     „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона.   Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако.     Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај.   Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац.   Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“   Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство.     Сестринство Манастира Жиче     Извор: Епархија жичка
  8. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уочи никшићког црквено-народног сабора   
    У братској љубави и миру позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима је на срцу правда Божија и људска, да се сјутра окупимо на Световасилијевски сабор пред Саборним црквом Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу.     Због великог броја оних који ће се сјутра окупити у Никшићу, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, обратити се јавности са пар напомена.   Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да смо сви позвани да се сјутра помолимо Богу пред моштима Његовога вјернога слуге Светог Василија Острошког, али да се сјутра могу причестити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде на путу Божијем и који посте овај Божићни пост, који је у току.   Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став ради одбране светиња Божијих и умножења братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Црквени Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави.    Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег пролазног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета.   Иако запањени свим неистинама, увредама и застрашивањима којима се ових дана служе многи, па и највиши државни функционери – не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо  – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака.   Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља.   ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ и ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Какви будемо сјутра, такви ћемо бити довијека!   
  10. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена!   
    Архијереји позивају православни вјерни народ да у суботу, 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени сабор у Никшићу, који ће започети светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Василија Острошког у 9 часова, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Вашој пажњи предочавамо неколико прилога васељенског Радија Светигоре:      Тиват устаје против неправде: О. Петар Петровић очекује још више Тивћана у Никшићу него на Тројичинданском сабору   Будва устаје против неправде: О. Борис Радовић најавио масовни долаза Будвана на Сабор у Никшићу   Котор устаје против неправде: О. Момчило Кривокапић о организованом доласку на Сабор у Никшићу   Лепосавић: „Иновирани“ предлог Закона о слободи вјероисповијести не садржи главне препоруке Венецијанске комисије     Повезана вест:    Прота Гојко Перовић: Доношење закона на начин како то најављују из Владе био би пораз демократије и слободе грађана у Црној Гори!   Прота Гојко Перовић: Први човјек државе најављује неуставну дјелатност да ће секуларна партија „обновити цркву“!   Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Одупримо се понижавању Цркве!   Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић: Спрема се до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести!  
  11. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Ђакон др Зоран Ранковић, декан Богословског Факултета за "Политику": Синод СПЦ не угрожава аутономију Богословског факултета!   
    Избор новог декана Православног богословског факултета окончан је крајем прошле недеље па је тако ђакон проф. др Зоран Ранковић, професор црквенословенског језика, одлуком савета ове високошколске установе преузео обавезе које му именовање доноси.      Подсећања ради, професор Ранковић је изабран са 22 гласа од 29 присутних чланова пошто је претходни декан владика браничевски Игнатије поднео оставку на ту функцију јер му је Свети архијерејски синод ускратио благослов за обављање те дужности, наводно због тога није спровео раније одлуке овог црквеног тела.   Зато новог декана питамо да ли ће спровести одлуку Светог архијерејског синода, који је повукао благослов епископу западноамеричком Максиму и доценту Марку Вилотићу. Процедура спровођења те одлуке започета је онда када је упућена претходном декану, а одлуке Синода су обавезујуће, не само за унраву факултета, него за све клирике, а самим тим и за лица на која се односе. Исти принцип се, примера ради, примењује и на одредбе статута нашег факултета, Закона о високом образовању или Статута Универзитета у Београду.   -Какав је ваш став о мишљењу Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду од 8. новембра 2019. „да је утицај Светог архијерејског Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на Православном богословском факултету у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета”?   Статутом Православног богословског факултета је прописано да је факултет под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве, те да је врховни покровитељ овог факултета, екс официо, патријарх српски. Статутом је прописано да се ради о научној и највишој образовној установи у области православног богословља на Београдском универзитету и у Српској православној цркви, која своје учење заснива на Светом писму и Светом предању православне цркве. Такође, прописана је и конкретна надлежност Синода СПЦ при избору наставника, а то је да даје или не даје, односно ускраћује одговарајуће одобрење за службу учења. По овим статутарним принципима, прихваћеним од стране универзитета, факултет ради од 2004. године, када је одлуком владе др Зорана 'ђинђића враћен у састав универзитета. Од тада до данас је по овом статутарном принципу прошао низ процеса акредитација. На основу оваквог решења које је у складу с европском праксом и стандардима, на идентичан или веома сличан начин у оквирима многих европских и светских универзитета функционишу богословски факултети оних цркава и верских заједница који на њима постоје.   -Да ли је угрожена аутономија Православног богословског факултета, било од стране оних који се критички односе према одлукама Синода, било од стране црквених органа како то види део академске јавности, али и запослених на факултету?   Уверен сам да претежни део академске јавности, укључујући и запослене на овом факултету, који на аутономију Православног богословског факултета гледају кроз призму онога што је прописано статутом овог факултета, као и другим прописима, не доживљава улогу Синода СПЦ као „удар” на аутономију овог факултета. Од академске јавности се очекује да своје ставове увек преиспитују чињеницама и потребом да се поштују прописи. У том смислу, Свети архијерејски Синод СПЦ својим одлукама никако не утрожава аутономију Православног богословског факултета. Када се питање аутономије факултета посматра таквом визуром, проблем лежи, сложићете се, на другој страни.   -Део професора ваш избор сматра нелегитимним јер је изборе за новог декана спровео Савет факултета чији чланови, како наводе, нису изабрани на легитиман начин, односно апсолутном већином гласова. О овоме је дописе факултету упутила и ректорка Универзитета у Београду, проф. др Иванка Поповић. Како гледате на ове наводе?   Надлежности Ректора БУ су изричито прописане законом и одредбама Статута БУ. У тим општим акгима нигде није прописана надлежност ректора БУ да оспорава одлуке надлежних органа Православног богословског факултета о избору органа тог факултета. По другој страни, ректор БУ нема положај надзорног органа, нити положај другостепеног органа у поступку избора органа Православног богословског факултета. Одредбама Закона о високом образовању изричито је прописано да рекгор универзитета упозорава декана и савет факултета само на оне одлуке које су супротне том закону или статуту универзите- та. У конкретном случају, избор органа Православног богословског факултета, рачунајући и савет овог факултета, искључиво је прописан одредбама статута овог факултета, а не одредбама Закона о високом образовању и Стагута БУ. Уколико Ректор БУ полази од онога што је прописано по том питању, не би требало да постоји простор за оптужбе на рачун овог факултета од стране тог органа БУ. Међутим, ректорка БУ је изнела оптужбе, да Савет Православног богословског факултета наводно није изабран у складу с прописима и да због тога не може да остварује своје надлежности. Када се узме у обзир оно пгго је прописано, постаје јасно да се намеће сумња, да је рекгорка БУ прекорачила своја овлашћења када је такву критику изнела. Посебно је неприхватљиво да се оптужбе такве садржине износе без претходног утврђивања чињеница из одговарајућих доказа, те да се рекгорка БУ обраћа само писмима, у већини случајева, упућених само тадашњем в. д. декана, а не и савету овог факултета. Аутономија Православног богословског факултета очито је угрожена противправним поступањем које сам описао, при чему се јавност непотребно узнемирава и пажња преусмерава на иначе легитимно поступање Светог архијерејског Синода СПЦ. Јавност ће, уверен сам, правилно разумети да је у питању нелегални посег у сферу одлучивања о саставу органа Православног богословског факултета, да би се створио простор да ти органи не буду састављени по избору органа овог факултета, како је то прописано одредбама статута ове високошколске установе.    -Који су први задаци који вас чекају као декана, односно шта ћете ви поставити као своје приоритете?   Потребно је да све започете послове и пројекте завршимо и ову календарску, а потом и академску годину успешно приведемо крају. Упоредо с тим трудом правимо планове за прославу стогодишњице рада Православног богословског факултета, једног од утемељивача Београдског универзитета, припремамо се за нови циклус акредитације, планирамо разговоре о сарадњи с другим научним и образовним институцијама. И, наравно, у духу обележавања осмовековног јубилеја аутокефалије, с радошћу ишчекујемо и припремамо литургијску и академску прославу спомена највећег српског просветитеља Светога Саве - патрона нашег факултета. Али, пре тога, да сви наши студенти, садашњи и свршени, са својим наставницима садашњим, бившим и умировљеним с радошћу дочекамо и прославимо предстојећи празник рођења Исуса Христа.     Разговарала: Јелена Чалија "Политика"
  12. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Јустин: Човек је круна стварања!   
    Дана 15. децембра 2019. године, у двадесет шесту недељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је гружанско село Кнић и служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије.     Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник гружански протојереј-ставрофор Милосав Живановић, надлежни парох протојереј Драган Вучићевић, протонамесник Александар Тодоровић, јереј Милан Шишовић, протођакон Александар Грујовић, као и верни народ који је молитвено учествовао у овом светом сабрању.     Епископ је беседио о јеванђелској причи која говори о богаташу који размишљаше како да сабере летину у житнице своје због великог рода, а притом je занемариo спасење душе своје. Владика је указао црквеној заједници на пролазност овога нашега живота, све бриге и болести, како телесне тако и душевне, које човек задобија одбацивши небеска блага и живот вечни са Господом нашим. Јер, каква је корист човеку ако цео свет задобије а души својој науди?   Његово Преосвештенство је још нагласио да не бринемо за материјална добра. Погледајмо само птице небеске које Господ храни и брине се о њима. Шта ћемо тек рећи за човека који је круна Његовог стварања? Стога, треба да бринемо због онога што душу уништава, непријатеља рода људског, који још у овом нашем пролазном животу одваја човека од небеског богатства бацајући га у смрт вечну. Имамо примере светитеља који су задобили небеска блага и вечна блаженства, који су својим животом нама дали пример да се и ми угледамо на њих као најсветлије звезде које победише свет и трулежност његову.     Верни који су на овај дан учествовали у светотајинству Цркве наставили су прославу са трпезом љубави која је припремљена у парохијској сали книћанског храма.     Извор: Епархија жичка
  13. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Јоаникије: Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме!   
    У 26. недјељу по Духовима, на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, 15. децембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови.   Звучни запис беседе   Прије свете службе, Преосвећени Епископ је у чин ипођакона рукопроизвео Огњена Фемића, дипломираног теолога, из Равне Ријеке у Бијелом Пољу.   Након читања светог Јеванђеља, ријечима литургијске поуке сабрани вјерни народ, поучио је протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови.   О данашњем великом празнику, којим наша Света Црква молитвено прославља велике српске Божје угоднике Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.   Казао је да је Светог цара Уроша наш народ називао Урошем Нејаким, што се погрешно схвата због асоцијације како је он био нејаки владар. Његов отац, цар Душан је био силни, а он, цар Урош нејаки.   „Како год то било историјски, он се пред Богом узвисио својим смирењем. Када се распадало велико, славно  и силно царство Немањића, он је био тај који је, још увијек, држао престо српских краљева и царева, али га није могао сачувати, јер су биле такве историјске прилике, већ су Турци надирали. Грци нас оптужују да смо им хтјели узети царство, а ми њих да су они, изнајмљујући Турке као најамничку војску, довели Турке на Балкан, али смо заједно покусали последице тих међусобних оптужби. Ипак, ми смо са Грцима браћа, кроз цијелу историју смо имали динамичне односе, најчешће добре, а било је и врло великих неспоразума“.   „Цар Урош се везивао за Царство небеско и главни акценат стављао на вјеру и на светињу, заједно са својом мајком Јеленом, која се пред крај живота замонашила са именом Евгенија. И она се помиње као света, њена рука налази се у манастиру Савини“, бесједио је Владика.   Заједно са Светим царом Урошем данас се слави и велики Божји угодник Преподобни и богоносни Отац наш Јоаникије Девички. Народ из ових крајева од Полимља ишао је, често, у манастир Девич, а из других крајева на славу Манастира.   „Сабирају се код његових Светих моштију многи да себи и својој души траже исцјељења и снаге. Велика је светиња манастир Девич, много је страдала, али је благослов Светог Јоаникија Девичког васкрсава и, опет, је васкрснула послије оног страдања 2004. године. Нека буде срећан данашњи празник. Имамо дио Светих моштију цара Уроша, овдје, у овом кивотићу. Када смо из Срема донијели дјелиће чесних моштију Светог цара Уроша, пошто су, некада, почивале у манастиру Шудикови, оне су овдје проточиле Свето миро. Очевидац сам тога“,  навео је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Владика је позвао народ цијеле Црне Горе да се у суботу 21. децембра, саберу у Никшићу уз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца.   „Свети Василије, који је био Митрополит града Никшића и шире околине, повремено, када су тешкоће у његовом народу, походио је свој народ својим Светим моштима. Било је тога и раније, а посебно се сјећамо његовог одласка за његово родно Требиње и Мркоњић. То је утврдило Херцеговину и залијечило њене ране послије оног несрећног рата“.   „И ми данас имамо ране, имамо ране не од друге вјере, не од другог народа, него од наших људи, који нам припремају закон којим желе да понизе нашу свету вјеру. Сјутра вече ће бити дијалошка трибина у Беранама у Центру за културу. Долазе наши правници, они су до краја, на нивоу струке и права, завршили причу о закону, побили све њихове аргументе. Немају шта да одговоре, али сада иду голом силом власти. Ми се не боримо против власти, него се боримо против неправде и дужни смо да се, увијек, боримо против неправде“, истакао је Његово Преосвештенство.   Поручио је  да вјера треба да је слободна, а слобода вјере, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, изражава се, не само кад је све добро и лијепо, него и када су тешка времена, када су тешке клевете.   „Ми морамо бити слободни да то кажемо. Не боримо се ни огњем, ни мачем, него се боримо ријечју, правдом, истином. То је наше оружје. Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме. Не желимо ми, не дао Бог, да продубљујемо већ постојеће расколе међу браћом, нити да се укључујемо у било какву страначку политику, али желимо да сачувамо наш образ и не смијемо да допустимо да се наша вјера понижава и гази. Од кога, драга браћо? Од наших, али одрођених. Са тугом ове ријечи говорим“.   „То су наша браћа и ми их, увијек, позивамо на дијалог, али, бјежали су, ја сам тога свједок, од силе аргумената, од науке и струке, а вукли нас на терен политике. Не можемо да дозволимо да наше право не буде право, него да буде политика. Ми само штитимо своја права и дужни смо да их штитимо. Нека се зна и то, ми смо као људи слаби и нејаки, али када смо са Богом, са нашим свецима и око кивота наших светаца, ми смо јаки. Јаки смо духом, љубављу, истином и правдом. То је наша снага“, закључио је на крају бесједе Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.           Сабрани, који посте Божићни пост, а који се покајањем, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа, приступили су Светом Причешћу.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  14. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Старац Јефрем био против признавања украјинских расколника   
    Током духовног разговора одржаног 26. новембра 2019, митрополит Морфуа Неофит из Кипарске Православне Цркве одговорио је на више питања присутних. Између осталог, архијереј се осврнуо на духовни догађај в езан за Старца Јефрема Аризонског, а који се тиче садашње украјинске кризе. Старац Јефрем се мирно упокојио у Господу само две недеље након што је разговор одржан.     Видео снимак дела разговора доступан је на страници Јутјуба Talks of the Metropolitan of Morphou. Одговарајући одломак почиње око 8:36 минута.   Говорећи о украјинској кризи и признању украјинских расколника од стране архиепископа атинског Јеронима, митрополит Неофит се осврнуо на брачни пар у Грчкој који су помишљали да се више не исповедају у Грчкој Цркви, него да присуствовују службама само у представништвима Јерусалимске Патријаршије или Синајске Горе.   Међутим, као побожни људи, прво су одлучили да посте и моле се поводом тога. После три дана, старац Јефрем се јавио брачном пару и рекао им да наставе да се исповедају у Грчкој Цркви, али их је утешио додајући да ће се појавити различити проблеми због којих ће архијереји схватити озбиљност своје грешке у препознавању антиканонских дела Цариградске Патријаршије, и да ће бити сазван Сабор који би се бавио украјинском кризом и другим проблемима.   Брачни пар је живео у Америци и лично је познавао Старца Јефрема.   Помишљајући да би визија могла бити заблуда,  брачни пар је одлучио да посети другог светог старца ради савета, али пре него што су још могли да затраже његов савет, он им је одмах рекао да ураде све што им је старац Јефрем био рекао.   Током истог духовног разговора, митрополит Неофит је потврдио да Кипарска Црква признаје само Његово Блаженство митрополита кијевског и све  Украјинске Онуфрија као канонског  предстојатеља Цркве у Украјини.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У Матици српској представљена докторска дисертација Епископа новосадског и бачког г. Иринеја   
    Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду.     О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу.   Целокупно обраћање професора др Драгана Станића:   По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима.   И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо.   Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“.   У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања.   Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић.   Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег.   Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете.     Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића   Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански.     Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија   Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове.    Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида   Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј.   Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја   Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава: Представљање књиге Епископа новосадског и бачког др Иринеја (Буловића)   
    Матица српска и Епархија бачка срдачно Вас позивају на представљање књиге Епископа новосадског и бачког др ИРИНЕЈА (Буловића): "Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику".   Најава у pdf формату     Поздравна реч Проф. др Драган Станић, председник Матице српске   О књизи говоре: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Епископ крушевачки др Давид Епископ бачки др Иринеј   У уметничком програму учествује Хор ученика Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца   Програм води др Исидора Поповић   Свечана сала Матице српске Четвртак, 12. децембар 2019. године, у 19 часова     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије: Ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио!   
    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио.   Звучни запис беседе     Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем.   Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове:   „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“   Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога:   „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“   Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника:   „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“   Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата.   „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“   Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали:   „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Одупримо се понижавању Цркве!   
    Након саборне Свете архијерејске Литургије у Манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, коју су служили  Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и Епископ Будимљанско-Никшићки г. Јоаникије са саслужење Архиепископа Михаловско-Кошицког г. Георгија (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и Епископа умировљеног Средњоевропског г. Константина, одржано је сабрање са архијерејским протопрезвитерима Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке поводом утврђивања тзв. ”иновираног” Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 5. децембра 2019. године једнострано утврдила Влада Црне Горе.     Јучерашње тврдње потпредсједника Владе Зорана Пажина да је наша Црква одбијала да разговара о препорукама Венецијанске комисије, најблаже речено, служе обмањивању јавности. Влада је од наше Цркве добила аргументоване Примједбе на Предлог закона (на преко 90 страница) у којима је посебна пажња, поред осталог, посвећена препорукама Венецијанске комисије. Наши архијереји су предлагали да се разговара и о осталим важним питањима вјерских права (реституције, обештећења, гаранције имовине и поштовање правног континуитета цркава и вјерских заједница) у Црној Гори, те да се дијалог не ограничава на начин на који је то условљавала делегација Владе у свом крњем мандату. Упорно су одбијали дијалог исказима да су та питања од носилаца највиших политичких функција проглашена за политичка и да су за њих то првенствено политичка, а не питања основних људских права. Влада Црне Горе је утврђивањем оваквог Предлога закона показала да не поштује вољу држављана Црне Горе, који су у огромном броју (око 100 хиљада именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона.   Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима треба да буде потпуно јасно да се ради о покушају да се овим законом прогоне, дискриминишу и понижавају Митрополија и епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Да је ово закон против наше Цркве је фактички постало јасно послије састанка са Зораном Пажином, јер је указано да су, мимо правне логике и противно Уставу, остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице наводно заштићене уговорима које су раније закључиле са Владом. Закон – ако је закон – онда треба да важи за све, а не да је, као у овом случају, уперен и писан против наше Цркве која је и претходно дискриминисана одбијањем Владе да и са њом закључи исти уговор.   Наши архијереји са архијерејским протопрезвитерима су на састанку исказали своју одлучност да се оваквом понижавању Православне Цркве снажно одупру. У томе очекују пуну подршку свих православних вјерника, без обзира на њихово лично и политичко опредјељење, будући да је обавеза сваког православног вјерника, без изузетка, да јасно и гласно подигне свој глас против оваквих и сличних бруталних атака и мијешања секуларне државе у црквени поредак ради отимачине црквене имовине по комунистичким и другим револуционарним методама.   Архијереји са протопрезвитерима позивају православни вјерни народ да у суботу 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени Сабор у Никшићу, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Волим
    Аристарх је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  20. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Јоаникије: Подгоричка скупштина остварење вјековне идеја српског народа о ослобођењу и уједињењу!   
    У оквиру програма обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ, 101. годишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије, у организацији Српског националног савјета Црне Горе, синоћ, 1. децембра, одржана је Свечана академија у Подгорици, којој су присустововали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Програм Свечане академије у препуној крипти Храма Христовог Васкрсења је почео химном Онамо, ‘намо  у извођењу Српског пјевачког друштва Светосавник. Скуп је благословио Преосвећени Епископ Јоаникије, док је у име организатора поздравно слово изговорио др Момчило Вуксановић, предсједник Српског савјета.   Подгоричка скупштина је поништила срамну предају оружја окупатору 1916. године и сврстала Црну Гору у ред побједника у Великом рату, што је, истакао је др Вуксановић, и прихваћено од великих сила које су подржале уједињење јужнословенских народа:   „Подршка најзначајнијих држава свијета побједница у Великом рату потврђује да обиљежавање Подгоричке скупштине и Дана уједињење Црне Горе и Србије не представља непријатељство и подривање Црне Горе, како то неки желе злонамјерно представити, већ обавезу сјећања на славне претке и њихове подвиге.“   Он је казао да се данас покушавају преиначити чињенице које свједоче о историјској постојаности српског народа на простору Црне Горе, те да је неприхватљива иницијатива актуелне власти о поништавању одлука Велике подгоричке скупштине српског народа.   Говорећи о правима српског народа у Црној Гори, г. Вуксановић је нагласио да су му одузета готово сва стечена права: преименован је српски језик, из употребе је изопштено ћирилично писмо, кроз доношење закона о вјерским заједницама и вјерским слободама покушава се поништити канонски поредак православне Цркве у Црној Гори. Предсједник Српског савјета је става да таквим односом актуелна власт затире вишевјековни идентитет државотворног српског народа у Црној Гори и пријети изазивањем озбиљних неспоразума и сукоба.   „Својеврсним притисцима и очигледном дискриминацијом владајућа партија уз помоћ мањинских народа, жели да избрише памћење православног народа на своје српско име и униформише концепт заборава и отклона од својих предака и традиционалних вриједности народа и државе Црне Горе“, истакао је Вуксановић подсјетивши да су готово исти процеси забиљежени у времену аустроугарске и фашистичке окупације. Наглашава да су код српског народа у Црној Гори присутни неизвјесност и страх за будућност и перспективу опстанка на простору Црне Горе.   Др Момчило Вуксановић је на крају поручио да се српски народ, као државотворни и вјерујући, моли Богу за срећу и проспертитет Црне Горе и њених грађана, али да неће дозволити законом најављено отимање светиња Српске православне цркве, као и да се неће одрећи легитимних права на обиљежавање најзначајнијих вјерских националних културних празника.   Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у својој бесједи користио је историјске податке како би приближио и објаснио смисао Подгоричке скупштине. Он је казао да сваки велики историјски догађај има своју јаку идејну основу и онај ко покушава да поништава и тај догађај и његов значај, може само себе да поништи. Такође је нагласио да се кроз тај поступак негације заправо још више истиче значај и смисао тог догађаја, што ће вријеме пред нама и показати.   „Што се тиче идејне основе Подгоричке скупштине и њених решења, она нијесу настала ту, на лицу мјеста. То је заправо стара српска идеја вјековима обогаћивана, снажена и уграђена у тај историјски догађај, а то је вјековна идеја српског народа и српских племена да се ослободе и уједине.“   Та идеја се види и у преднемањићкој, а касније и у немањичкој историји и благодарећи Немањином обједињавању Рашке и Зете, имамо развој и процват, и српског народа, и српске државе, појаснио је владика Јоаникије. Даље је објаснио да смо се тиме постали и остали, народ препознатљив међу осталим великим цивилизованим народима Европе и свијета, и по својој културу и по духовности и својој државности:   „Велика косовска трагедија и драма, која настаје са Косовском битком и послије ње, била је једна велика провјера управо те идеје. Косовска трагедија се претворила у стваралачку идеју и она је заодједнута и заодијева се стално најљепшим осјећањима и најљепшим дјелима културе и духовности до дана данашњег.“   Преосвећени Епископ Јоаникије је казао да је вријеме нашега дугога и тешкога робовања под Турцима било вријеме борбе, али и стварања: „И кроз стварање чувала се и свијест и удубљивали су се српски ствараоци, писци књижевници, сликари у ту основу нашега бића. И ронећи често у прошлост, антиципирали су будућност и васкрсење и Српске државе и српске славе.“   Подсјетио је владика да је Његош велика синтеза свега онога што је стварано до тада, и да је он најбоље разумио токове српске историје:   „Заправо Његош је обновитељ те старе српске идеје ослобођења и уједињења, косовске идеје. Он је трагични јунак косовске мисли, носио се том идејом, као прије њега Св. Петар Цетињски, владика Василије Петровић, владика Данило Петровић.“   Битке у 19, вијеку, нарочито од велике Граховачке побједе, па преко Вучјег дола, Фундине итд, се доживљавају као освета Косова и ослобођење, са идејом уједињења цијелог српства, нагласио је Преосвећени и додао да је носилац те идеје био и краљ Никола. И химна Онамо, ‘намо манифестација је те идеје, као о и сав његов живот и борба са његовим Црногорцима до 1913. године, до ослобођења Косова и Метохије:   „Он је заправо испунио жељу свога срца из младих дана, испунио Његошев завијет, али, наравно, у историји нема идеалног, и касније ће се показати неке његове слабости које ће и њега, али и нас трагично коштати. Он је са кнезом Михаилом Обреновић потписао и један документ да се припрема свесрпско ослобођење и уједињење, али касније се све више колебао.“   Аустроугарска монархија је имала програм да се спријечи уједињење и користећи разне методе завађала је Београд и Цетиње, а када су се Балканским ратовима спојиле двије српске државе, објавиле су и рат Србији, бесједио је владика Јоаникије и подсјетио да се због осјећања јединства са Србијом у рат укључила и Црна Гора. Краљ Никола је позвао народ да га слиједе у борби за ослобођење и уједињење у једну велику држава, међутим, касније доноси одлуку о полагању оружја пред Аустроугарском.   „Послије настаје драма краља Николе, али и његовог народа. Како је вријеме пролазило и како су искушења под окупатором узимала маха, све све више видјело да ће народни гњев у једном моменту да прокуља и усмјери се према краљу.“   Обајснио је владика да велики број црногорских официра није хтио да преда оружје, те су се одметнули у шуму, и комите су постојале у готово цијелој Црној Гори. Официри су чврсто опредјељени за уједињење, а бивши предсједник Владе и министар у Влади Црне Горе, г. Андрија Радовић подноси оставку и формира Црногорски одбор за народно уједињење:   „Свештенство Црне Горе листом је за уједињење међу њима најауторитетнија личност је Митрополит Гаврило Дожић“, истакао је владика подсјетивши да су многи свештеници и монаси тада погинули од стране Аустро-угарске.   Тада се, наставио је владика, појављује и један број људи из Црне Горе који оправдава окупацију и покушава да обесмисли подвиг комита и даљу борбу за слободу:   „Имамо комите у шуми, народ опредјељен да се бори, али голорук, сиромашан. Болести су харале, али највише је харао морални пад који је тада доживио наш народ, а који се везује за пад краља Николе и његову одлуку о предаји црногорског оружја.“   Одмах послије ослобођења ових крајева по хитном поступку људи се организују да одрже Подгоричку скупштину. Наводећи имена свештеника који су дали допринос Подгоричкој скупштини, а многи су били и њени посланици, Епископ Јоаникије је казао да је међу њима био и Митрополит Гаврило Дожић чија ујединитељска улога је огромна. Одржана је Подгоричка скупштина, свргнут краљ Никола и династија Петровића:   „Опште расположење народа је било за уједињење и то је та идејна основа која је прорадила у људима. Вјековима гајено и његовано осјећање јединства се остварило.“   Објаснио је Преосвећени владика Јоаникије да се са организовањем Подгоричке скупштине журило, јер је Црна Гора хтјела што прије да спере љагу са себе, зато што је под притиком краља Николе, положила оружје и што је изашла из рата и напустила савезнике.   „Тако да је одлука Подгоричке скупштине о уједињењу и свргавању краља Николе и династије Петровића на неки начин био етички чин. У праву је био Анто Гвозденовић када је у Паризу рекао краљу Николи да је идеја уједињења српства постала народна религија, вјера народна, и да се узалудно супроставља том процесу. И заиста је тако било! Томе су свједоци и Митрополит Гаврило Дожић, Митрополит Митрофан Бан и владика Кирило Митровић, и цијело свештенство тадшње Митрополије црногорско-приморске. Слава Подгоричкој скупштини и слава ујединитељима“, закључио је своју надахнуту бесједу Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.   У умјетничком дјелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво Светосавник, Културно-умјетничко друштво Ђурђевданско коло, оперска дива мр Зорица Белић и гуслар Васо Ђондовић. Програм су водили Ивана Крушчић и Драган Алорић.   Јуче је у оквиру програма обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ, 101. годишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у Српској кући у Подгорици, одржан и научни скуп под називом: Улога знаменитих личности из српских земаља у историји Црне Горе.   О боравку и стварању бројних црквених великодостојника, државника, политичара, научника, умјетника, писаца, неимара и публициста из српских крајева, без којих се не може замислити историја, духовни и културно-просвјетни идентитет Црне Горе, говорили су истакнути научници и интелектуалци са простора Црне Горе и региона, а скуп је благословио протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Севастијан Џексонски, мисионар Америке   
    Пре шест го­ди­на про­сла­вљен је по­вра­так Ар­хи­ман­дри­та Се­ба­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа у за­пад­ну Аме­ри­ку. Зем­ни оста­ци пр­вог аме­рич­ког пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка, апо­сто­ла и ми­си­о­на­ра, ро­ђе­ног да­ле­ке 1863. го­ди­не у Сан Фран­ци­ску а пре­ми­ну­лог 30. но­вем­бра и са­хра­ње­ног у Жи­чи 1940, пре­не­ти су у Џек­сон, у Ка­ли­фор­ни­ју, то­ком ле­та 2007. го­ди­не. По до­ла­ску, би­ли су по­хра­ње­ни на срп­ском пра­во­слав­ном гро­бљу у Џек­со­ну, крај пр­ве срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Аме­ри­ци, ко­ју је он осно­вао 1892. го­ди­не.    Том при­ли­ком, у Џек­со­ну се оку­пио ве­ли­ки број пра­во­слав­них вер­ни­ка ко­ји су уче­ство­ва­ли у ли­тур­гиј­ском сла­вљу пред­во­ђе­ном од ше­сто­ри­це пра­во­слав­них Ар­хи­је­ре­ја (из Аме­ри­ке, Ср­би­је, Бу­гар­ске, Ау­стра­ли­је, Ру­си­је). У За­пад­но­а­ме­рич­кој епар­хи­ји је већ уста­но­вљен го­ди­шњи спо­мен о. Се­ва­сти­ја­ну, а ни­је ма­ли број пра­во­слав­них по­бо­жних све­ште­но­слу­жи­те­ља ко­ји Се­ва­сти­ја­на спо­ми­њу као све­то­га у ли­тур­гиј­ском от­пу­сту, при­бро­ја­ва­ју­ћи га ме­ђу све­те про­све­ти­те­ље аме­рич­ке зе­мље, по­пут Аља­ских Све­тих, Ти­хо­на, Гер­ма­на, Ју­ве­на­ли­ја Ра­фа­и­ла Бру­клин­ског, Пе­тра Але­ут­ског, Јо­ва­на Сан­фран­ци­ског, Ни­ко­ла­ја Жич­ког, Вар­на­ве Ис­по­вед­ни­ка (На­сти­ћа) и др.   Ка­да је 1940. го­ди­не вр­шио опе­ло Се­ва­сти­ја­ну Да­бо­ви­ћу у ма­на­сти­ру Жи­ча, Св. Ни­ко­лај Жич­ки је, из­ме­ђу оста­лог, ре­као: „Све­ти Се­ва­сти­јан, ми­си­о­нар Аме­ри­ке.“   Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан је ши­ром Аме­ри­ке по­знат по свом не­у­мор­ном и плод­ном ми­си­о­нар­ско-апо­стол­ском ра­ду, про­по­ве­ди­ма на ен­гле­ском, срп­ском и ру­ском је­зи­ку и не­ко­ли­ко књи­га ра­ди ми­си­је (на ен­гле­ском). Са­гра­див­ши пр­ви срп­ски пра­во­слав­ни храм у Аме­ри­ци, отац Се­ва­сти­јан је се­бе угра­дио у те­ме­ље пра­во­сла­вља на аме­рич­ком тлу. Нај­но­ви­је жи­ти­је (по­лу­а­ги­о­граф­ски спис је­ро­мо­на­ха Да­ма­ски­на Пла­тин­ског, на ен­гле­ском и срп­ском), све­до­чи о ње­го­вом из­у­зет­ном под­ви­гу.   Отац Се­ва­сти­јан је, та­ко­ђе, пред­у­зео ми­си­о­на­р­ска пу­то­ва­ња до Пра­во­слав­не ми­си­је у Ја­па­ну, ко­ја га је ду­го за­ни­ма­ла и ин­спи­ри­са­ла. Св. Ни­ко­лај Жич­ки је за­бе­ле­жио да је отац Се­ба­сти­јан то­ком свог жи­во­та пре­шао Атлан­тик 15 и Ти­хи оке­ан 9 пу­та.   У ли­ко­ви­ма Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Уско­ко­ви­ћа, пр­вог срп­ског Епи­ско­па на аме­рич­ком кон­ти­нен­ту, и о. Се­ва­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа, пр­вог пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка ро­ђе­ног у Аме­ри­ци, на нај­леп­ши на­чин је за­пра­во овен­ча­но ду­бо­ко са­бор­но стре­мље­ње на­ших пре­да­ка до­се­ље­них у Но­ви свет.   Увр­ште­ње у Ка­лен­дар Све­тих дво­ји­це Ср­ба, Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Ли­бер­ти­вил­ско­га (Уско­ко­ви­ћа), и Ар­хи­ман­дри­та Се­ва­сти­ја­на (Да­бо­ви­ћа) пред­ста­вља пре­по­зна­ва­ње њи­хо­вог про­сла­вље­ња од Го­спо­да. То је исто­вре­ме­но и ис­пу­ње­ње ду­га пре­ма на­сле­ђу ових апо­стол­ских про­све­ти­те­ља.   Кондак Све­то­ме Се­ва­сти­ја­ну:   Ро­ђен у Сан Фран­ци­ску, / вас­пи­тан у пра­во­слав­ној Ру­си­ји / ог­ње­ни про­по­вед­ник Ре­чи Хри­сто­ве међ’ на­ро­ди­ма Аме­ри­ке / гра­ди­тељ мно­гих па­ро­хи­ја / бес­по­штед­ни ми­си­о­нар / си­ро­ма­шан те­лом, а бо­гат Ду­хом / го­во­ре­ћи Исти­ну у љу­ба­ви, Се­ва­сти­ја­не Џек­сон­ски и Све­а­ме­рич­ки Апо­сто­ле, мо­ли да се спа­се род наш пра­во­слав­ни!   При­ре­дио мо­нах Иг­на­ти­је Мар­ко­вић       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Свиђа ми се
  23. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Стефан (Миленковић): "Свети Врачи исцјељују али и опомињу!" (двадесета емисија)   
    У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији у којој говоримо о њеним светињама и кандилима која у њима сијају вјечном, неугаслом свјетлошћу, говоримо о манастиру Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту надомак Ораховца, чије монашко кандило је претрајало многа страдања па и ово последње када је Светиња била потпуно разорена експлозивом 1999. године од стране албанских екстремиста. Ово је први дио разговора са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Стефаном (Миленковићем).   Звучни запис емисије   Село Зочиште са црквом Св. Врача помиње се први пут у повељи Стефана Дечанског 1327. године, по народном предању црква је „300 година старија од Дечана“. Испод цркве налази се природан извор Врело, чија се вода у народу сматра љековитом, посебно за лијечење болести очију, по чему ово мјесто и добило име.   Ова Светиња  чува чудотворне мошти Светих врача Козме и Дамјана, бесјцјен бисер православља чије Свете мошти чудотворе и ицсјељују душе жедне и гладне Бога живога. Небројена су чуда и исцјељења којима нас Бог дарује на молитве Светих врача Козме и Дамјана а највеће чудо је обнова ове Свете обитељи која је до темеља била порушена од стране албанских екстремиста у септембру 1999. године.   И данас, у манастир у којем се догађају бројна чудесна исцјељења, долази велики број православних вјерника, странаца, али и Албанаца, муслимана из околине, који светињи приступају са вјером и великим поштовањем   Монаси манастира вратили су се у Зочиште после 17. марта 2004. године. Посебна заслуга за обнову овог хришћанског објекта, припада италијанском контигенту КФОР-а, који је задужен за његово обезбеђење, као и генералу Ерику Данилу и његовом заменику, немачком пуковнику Ерхарду Билеру, koji je истакао обнову манастира као један од приоритета у току свог мандата. Крајем 2006. године радови на обнови цркве су били приведени крају. За градњу је коришћен камен од порушене старе цркве, а нова црква је по облику скоро идентична предходној. Мошти чудотворних светаца су биле враћене на место где иначе припадају. Ово је први обновљен православни објекат од преко 150 порушених цркава за осам година.   Други дио разговора са оцем Стефаном вашој пажњи препоручујемо у нашој наредној емисији.     Отац Стефан је прије 30 година дошао о манастир Црну реку, монашки пут га води у манастир Високе Дечане гдје је и замонашен, потом у Свете Архангеле гдје је био игуман, у Бањску, да би затим дошао у манастир Светих врача у Зочишту гдје је већ 11 година на челу ове Светиње.      Извор: Радио Светигора
  24. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Обретење моштију Светих Мученика Превлачких   
    Свети Свештеномучениче Рувиме,
    Максиме, Василије,
    Михаило и Димитрије,
    заједно са осталим пострадалим монасима превлачким,
    Исповедници Православља,
    чудотворци и миомирисни кринови небески,
    пуне мира маслине,
    руком Божијом у Вечности засађене,
    украси и светионици вере наше,
    молите се Господу
    да спасе и помилује душе наше.   Чуда Светих превлачких мученика   Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997)   Експертиза моштију Светих мученика Превлачких   Предање о Светим мученицима Превлачким   Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет     „Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“   Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15   Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин.   Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву.   Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења.   У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35).   У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац:   „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12).   У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1).   Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо.   0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ).   Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу.   Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини).   Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности.   Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност.   Јеромонах Иларион Ђурица   (Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)   Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки,
    на дан храмовне славе од Латина отровани,
    као расцветали пупољци
    душом к Небу узлетели.
    Целим бићем Христа Бога пригрлили,
    и од пуноће те љубави на нас миро изливате.
    Некада на земљи веру исповедавши,
    сада нам са Неба Рај сведочите
    надземаљским пуним љепоте миомиром.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Свиђа ми се
    Аристарх је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Архимандрит Сава (Јањић): Црква је главни стуб хришћанског отпора безумљу и чувар идентитета и достојанства српског народа!   
    „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље.
     
    „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава.
    Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим:
     
    „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава.
    Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца:
    „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога  Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“.
     
    Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом:
    „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава.
    Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову  сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа:
    „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани  такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир:
    „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали,  забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава.
    Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике:
    „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава.
     
    Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај  Јеванђеља:
    „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој  да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“.
    Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада:
    „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“.
    Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму.
    „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје:
    „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права,  међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци.
    Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће.  Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић.
    Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе:
    "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић).
     
    Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...