Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Маријана ^__^

Члан
  • Број садржаја

    5
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Маријана ^__^

  • Ранг
    Тек дошaо/ла

Скорашњи посетиоци профила

676 посетилаца
  1. Ја замишљам пакао као вечно стање душе, које одређују, не наши греси, него наше непокајање за њих. Ми, нажалост, не освешћујемо ( или бар врло тешко спознајемо) своју огреховљеност. А оно што се од нас, као до смрти грешних бића, тражи, јесте да се покајемо и да смо стално у таквом расположењу. А нама је дата савест да нас опомиње и да уз помоћ ње стигнемо до покајања. Ако савешћу нпр. допремо у дубину своје душе, она ће да одигра своју улогу- да нам гризе душу, да нам прави ране, да нас изједа, да нам одузима смирење све док нас не натера да признамо и исповедимо грехе и покајемо се. Бог то жели и чека, Бог опрашта. После покајања заиста следи радовање и лакоћа живљења. Међутим, ако то не учинимо за живота , за све што смо згрешили, а нисмо се покајали, савест ће да се јави тамо и тамо ће да нас мучи. (Нема неопростивог греха, осим греха непокајања). Али тада је касно, јер не можемо више да се покајемо и не можемо да се исповедимо. Зато онда у вечности остајемо голи са свим греховним падовима, са гађењем на њих, са болом, стидом, са кривицом, али немоћни да умиримо своју душу, која једноставно никад неће задобити мир...
×
×
  • Креирај ново...