Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Маријана ^__^

Члан
  • Број садржаја

    5
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Маријана ^__^

  • Ранг
    Тек дошaо/ла

Скорашњи посетиоци профила

606 посетилаца
  1. Ја замишљам пакао као вечно стање душе, које одређују, не наши греси, него наше непокајање за њих. Ми, нажалост, не освешћујемо ( или бар врло тешко спознајемо) своју огреховљеност. А оно што се од нас, као до смрти грешних бића, тражи, јесте да се покајемо и да смо стално у таквом расположењу. А нама је дата савест да нас опомиње и да уз помоћ ње стигнемо до покајања. Ако савешћу нпр. допремо у дубину своје душе, она ће да одигра своју улогу- да нам гризе душу, да нам прави ране, да нас изједа, да нам одузима смирење све док нас не натера да признамо и исповедимо грехе и покајемо се. Бог то жели и чека, Бог опрашта. После покајања заиста следи радовање и лакоћа живљења. Међутим, ако то не учинимо за живота , за све што смо згрешили, а нисмо се покајали, савест ће да се јави тамо и тамо ће да нас мучи. (Нема неопростивог греха, осим греха непокајања). Али тада је касно, јер не можемо више да се покајемо и не можемо да се исповедимо. Зато онда у вечности остајемо голи са свим греховним падовима, са гађењем на њих, са болом, стидом, са кривицом, али немоћни да умиримо своју душу, која једноставно никад неће задобити мир...
×
×
  • Create New...